Православље

Православље (калк из грчке ријечи ὀρθοδοξία, која долази од ὀρθός / исправано или правилно и δόξα / учење, мишљење или слава) представља хришћанство у свом изворном и правоверном облику. Појам православља се односи на целокупно правоверно хришћанство, које почива на Светом писму и Светом предању, односно на апостолској вјери и одлукама седам васељенских сабора. Православни хришћани исповедају изворни Никејско-цариградски симбол вјере. Православље је оличено у постојању Православне цркве, под којом се подразумијева заједница аутокефалних помјесних цркава, које су у пуном међусобном јединству. Православна црква се сматра јединственом, светом, саборном и апостолском црквом, коју је основао Исус Христос у Јерусалиму и која је након Васкрсења и Вазнесења Господњег примила благодат Духа светога на дан Педесетнице.^[1]^[2]^[3]

Православна црква

Православна црква састоји се из помјесних цркава — аутокефалних и аутономних црква.

Аутокефална црква је самостална помјесна црква, административно и канонски потпуно независна од других помјесних цркава. Аутономна црква је зависна помјесна црква, има територијалну и административну независност, али се налази у саставу неке аутокефалне цркве.

Све оне се налазе у јединственом канонском и литургијском заједништву.

Распрострањеност

Православље је други по бројности огранак хришћанства, одмах након католицизма. Процјењује се да има укупно око 300 милиона православних вјерника у цијелом свијету.

Православље је традиционално распрострањено на Балкану — међу Србима, Грцима, Црногорцима, Бугарима, Македонцима, Румунима и дијелу Албанаца. У источној Европи је распрострањено највише међу источнословенским народима (Русима, Украјинцима и Бјелорусима), а такође и међу Молдавцима, Гагаузима, Грузинима, Абхазима и Осетима. Поред Руса, православље је заступљено и код других народа који живе у Русији.

У савременом свијету, у земље с већинским православном становништвом могу се убројати:

Православље је у већем броју заступљено и у Босни и Херцеговини (36%) и Казахстану (40%). Осим тога, заступљено је још и у Финској, Естонији (14%), Летонији (9%), Литванији (4%), Киргистану и Албанији (25%). Православни вјерници такође чине већину становништва у фактички независним међународно непризнатим државама Абхазији, Јужној Осетији и Придњестровљу.

У оквиру Босне и Херцеговине православни вјерници чине већину становника Републике Српске и највећи дио становника Дистрикта Брчко, док у Казахстану православни вјерници чине већину у областима Кустанај и Северни Кахазстан.

Мање групе православних вјерника живе у Пољској, Словачкој, Мађарској, Турској и Азербејџану.

Православнима се још називају и древноисточне цркве, које исповиједају догмате само прва три васељенска сабора. Вјерници ових цркава чине већину становништва у сљедећим државама:

Верници древноисточних цркви такође чине већину становништва у фактички независној међународно непризнатој држави Нагорно-Карабах.

Учење

Симбол вјере

Основна учења Православне цркве су изнијета у Никејско-цариградском симболу вјере који је усвојен на васељенским саборима у првим вијековима хришћанства. Они су били обавезујући за цијелу Цркву, све до Великог раскола (1054).

Вјерујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.

И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих вијекова; Свјетлост од Свјетлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;

Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек;

И Који је распет за нас у вријеме Понтија Пилата, и страдао и био погребен;

И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;

И Који се вазнео на небеса и сједи са десне стране Оца;

И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.

И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.

У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.

Исповиједам једно Крштење за опроштење гријехова.

Чекам васкрсење мртвих.

И живот будућега вијека.

Амин.

Свете тајне

Свете тајне су хришћански обреди, и у православљу то су:

Света тајна, свака за себе, ставља печат на заједницу Бога и човјека. Свете тајне крштење, помазање и свештенство се не могу поновити, док се остале тајне понављају.

Хришћански живот

Најзначајнији аспекти православног хришћанског живота јесу пост, молитва, исповест, литургија и причешће. И пост и молитва имају за циљ да човјеку помогну да лакше савлада све тешкоће које пред њега долазе и да заслужи Царство небеско.

Значајна одлика Цркве јесу свеци који су својим животом и дјелима допринијели много добробити Цркве. Они су још овдје на земљи својим усавршавањем у хришћанским врлинама постали блиски Богу и заслужили живот вјечни и Царство небеско. Многи од ових светитеља су још за живота чинили чуда, исцјељивали тешке болеснике и многе утјешили и на исправан пут извели. Неки су и послије смрти чинили чуда преко својих нетрулежних моштију. Чуда светаца су један од многих доказа истинитости Православља.

Најважнија улога православних храмова је да служе као мјесто гдје жива Црква — вјерници, узносе Богу своје молитве, а најважнији дио црквеног живота јесте Света литургија тј. богослужење, које се служи недјељом и другим празницима у храмовима. Осим литургије, врше се јутарње и вечерње молитве, часови и бденија, која уједно имају поучни карактер — катихеза. Литургију служи свештеник са присутним вјерним народом, а уз помоћ пијевнице која није неопходна ако народ зна да одговара на литургији. Тако окупљени на заједничку молитву и благодарење Господу, свештенослужитељ и вјерни народ – осењени мистичним дејством Духа Светог – представљају истинску Цркву Христову.

Највећи значај у животу православних имају Божићна и Васкршња литургија, као и сви други празници везани за живот Исуса Христа. Посебно је значајно богослужење на Велику суботу на његовом Светом Гробу у Јерусалиму, током којег се чудесно појављује Благодатни огањ (грч. Ἄγιον Φῶς) који представља видљиву пројаву Духа Светога и потврду васкрсења Исуса Христа. Благодатни огањ се „призива“ након што се претходно провјери да у храму не постоје било каква запаљива средства. Након призива Духа Светога јерусалимски патријарх прима огањ на своју свијећу и предаје га присутнима. Вјерници тврде да огањ при додиру не ствара опекотине, нити осјећај високе температуре.

Најзначајније дјело на којем се заснива литургија јесте Библија које чини Стари и Нови завјет, као и Свето предање. За православље је посебно значајан Нови завјет који представља живот и учење Господа Исуса Христа.

Православље се изражава кроз саборност, тј. кроз искуство Цркве, будући да је истинита заједница у Духу Светом. Заснива се на поштовању Господа Исуса Христа и његовог учења, Богородице и Светих Отаца. Свети Оци за Православље представљају самолитвенике и уопште помоћнике у човјековом општењу са Богом; а иконе у православљу представљају мјесто благодатног присуства, прозоре ка небесима. Поштовање светих икона заснива се не само на самој садржини него и на вјери у благодатно присуство те садржине.

Богослужење у Православљу је веома обимно и сложено, а карактеришу га у првом реду три основне црте:

У Православном богослужењу с највишом хришћанском надахнутошћу сједињено је најдрагоцјеније насљеђе антике са духовним виђењем љепоте овога свијета.
Православље одликује религијски реализам. Православно богослужење садржи успомену на све Црквене догађаје.
Карактеристична црта Православља јесте космизам. Православље је окренуто не само људској души него и читавој творевини.

Осим тога, Православље прати мистичко искуство које претпоставља искорак из себе и духовни додир са божанским свијетом, нарочито у Светој Тајни Евхаристије, која је врхунац Православне религиозности. Најзад, Православље не познаје морал који би се могао издвојити и третирати као посебна философска област. Православље морал изводи из догматике, тако да је морал практична примена догмата, тј. начин спасавања човјекове душе.

Свештенство

Свештеници, односно припадници клера, могу бити само мушкарци. Постоје двије врсте свештенства: бијело (храмовни свештеници) и црно свештенство (монаштво). Свештенство се дијели у три степена: ђаконски, презвитерски и епископски.

Епископ може да врши све свете тајне осим да поставља другог епископа, за то су потребна два или више епископа, а именује га сабор епископа. Свештеник може да врши скоро све свете тајне, осим што не може да рукополаже друге свештенике, улога ђакона је да помаже свештенику и епископу.

Целибат је обавезан само за монаштво, укључујући и епископат.

Занимљивости

У Далмацији је постојала древна народна ознака за православце. Звали су их старе руке, што долази од њиховог задржавања старог обреда (правоверног).^[4] Католици су упражњавали "нови закон" (обред).

Види још

Референце

^ Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве (1)
^ Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве (2)
^ Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве (3)
^ "Срђ", Дубровник 1902. године

Литература

Батрелос, Димитриос (2008). Византијски Христос: Личност, природа и воља у христологији светог Максима Исповедника. Крагујевац: Каленић.
Василиадис, Панајотис (1996). „Друга Фотијева патријаршија (1. део)” (PDF). Теолошки погледи. 29 (1-4): 87—131.
Василиадис, Панајотис (1997). „Друга Фотијева патријаршија (2. део)” (PDF). Теолошки погледи. 30 (1-4): 3—84.
Зизјулас, Јован (2001). „Еклисиолошки проблеми својствени односима источних халкидонских и источних (оријенталних) нехалкидонских цркава” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 45 (1-2): 135—152.
Јакшић, Душан Н. (1931). Лично својство Светог Духа по учењу Православне цркве, с обзиром на римски догмат Filioque. Сремски Карловци: Српска манастирска штампарија.
Јевтић, Атанасије (1973). „Увод у теологију кападокидијских отаца о Светоме Духу” (PDF). Теолошки погледи. 6 (1): 22—36.
Јевтић, Атанасије (1981). „Други Васељенски сабор” (PDF). Теолошки погледи. 14 (1-3): 81—96.
Јевтић, Атанасије (2012). „Свети Васељенски Сабори: Осми (879–880. г.) и Девети (1351. г.)” (PDF). Теолошки погледи. 45 (1): 69—90.
Калезић, Димитрије М., ур. (2002). Енциклопедија православља. 1. Београд: Савремена администрација.
Калезић, Димитрије М., ур. (2002). Енциклопедија православља. 2. Београд: Савремена администрација.
Калезић, Димитрије М., ур. (2002). Енциклопедија православља. 3. Београд: Савремена администрација.
Лурје, Вадим (2010). Историја византијске философије: Формативни период. Сремски Карловци-Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
Матић, Златко, ур. (2012). Filioque: Историјски и теолошки аспекти једног проблема. Пожаревац: Епархија браничевска.
Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press.
Мајендорф, Џон (1997). Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године. Крагујевац: Каленић.
Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
Поповић, Радомир В. (1983). „Свети Фотије патријарх цариградски и његово доба” (PDF). Теолошки погледи. 16 (4): 191—211.
Поповић, Радомир В.; Перовић, Давид, ур. (2005). 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204): Међународни научни симпосион. Београд: Православни богословски факултет.
Поповић, Радомир В. (2007). „Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)”. Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења (2. допуњено изд.). Београд: Досије. стр. 331—336.
Пузовић, Владислав (2008). Црквене и политичке прилике у доба Великог раскола 1054. године. Београд: Хришћански културни центар.
Пузовић, Владислав (2008). „Врхунац црквене кризе (1053—1054): Папски легати у Константинопољу” (PDF). Богословље. 48 (2): 147—163.
Пузовић, Владислав; Николић, Богдана (2014). „Антиохијски патријарх Петар III (1052–1056) и црквена криза 1054. године”. Зборник радова Византолошког института. 51: 71—92.

Спољашње везе

[1] Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве (1)

[2] Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве (2)

[3] Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве (3)

[4] "Срђ", Дубровник 1902. године

[1]

[2]

[3]

[4]

п р у Православље
Историја	Исус Христос Дванаест апостола Рано хришћанство Васељенски сабори Мисија Велики раскол
Јерархија	Патријарх Архиепископ Митрополит Епископ Викар Хорепископ
Богословија	Тројица Стварање света Првородни грех Богослужење Благодат Спасење Беседа на гори Десет заповести Страшни суд Вечни живот
Тајне	Крштење Миропомазање Причешће Исповест Јелоосвећење Свештенство Брак
Литургија	Византијски обред Александријски обред Западни обред
Аутокефалне цркве	Цариградска Александријска Антиохијска Јерусалимска Руска Грузинска Српска Румунска Бугарска Кипарска Грчка Албанска Пољска Чешких земаља и Словачке Македонска у Америци¹ Украјине²
¹ Аутокефалност или аутономија није призната од већине помесних цркава, али каноничност епископата и клира није упитна ² Каноничност не признаје већина помесних цркава