Покољи Срба у глинском срезу

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Масакр у глинској цркви)
Иди на навигацију Иди на претрагу

Покољи Срба у глинском срезу били су масовна убиства српских становника у срезу Глина Краљевине Југославије а у тадашњој Независној Држави Хрватској (НДХ), која су се одвијала од маја до августа 1941. године. Први талас покоља почео је 11. маја, када је усташка група предвођена Мирком Пуком стријељала групу српских мушкараца и дјечака над ископаном јамом у селу Прекопи. Други талас покоља у глинском срезу догодио се од 30. јула до 3. августа, када су усташе похапсиле Србе општина Топуско и Чемерница под изговором да ће бити упућени на присилни рад у Лику. Једини преживели сведок првог покоља је био Никица Самарџија а другог Љубан Једнак. Обојица сведока су дали своје изјаве Земаљској комисији Хрватске за утврђивање злочина окупатора и његових помагача.[1][2]

Године 1969. подигнут је споменик и изграђен је меморијални музеј у част жртава масакра. Након отцјепљења Хрватске од Југославије, нове хрватске власти су уклониле споменик из града. Послије завршетка рата у Хрватској, мјесне власти нису успјеле обновити споменик и демонтирале су га. Меморијални музеј је преименован у Хрватски дом, а сваки траг старе православне цркве на чијим темељима је меморијални музеј био саграђен и све плоче и друга обележја покоља у Глинској цркви уклоњени.[3]

Демографска позадина и политичка ситуација у срезу на почетку рата[уреди]

Према попису из 1931. у срезу Глина је имао око 45.000 становника, од којих око двије трећине Срба а једна трећина Хрвата. У самом граду било је око 3.100 становника, гдје су 53% су били Хрвати а 47% Срби, и незнатан је број осталих. Прије рата у Глини је постојала тајна усташка организација на чијем је челу био адвокат Мирко Пук. Након атентата на краља Александра, Пук је био ухапшен под основаном сумњом да је одржавао везе са Павелићем и усташама. Кратко затим након суда је био пуштен на слободу.[4] У Глини је било чврсто упориште Франкове Чисте странке права, поготово у Хрватској штедионици, на чијем се челу једно вријеме налазио Пук, гдје су одбијали да приме мјенице ако их је потписао Србин.

Када је у Загребу проглашена НДХ, глинске усташе су у цијелој Глини преузеле власт у своје руке. Разоружали су мјесни војни гарнизон и поставили своје страже код општине, суда и среза. Споменик краљу Петру, који се је налазио у центру Глине, је био срушен. Пук је 12. априла именован у Загребу за замјеника предсједника Хрватског државног водства, а 16. априла га је Павелић именовао у минстра правосуђа и вјера.[2]

Масакри[уреди]

Мај 1941. године[уреди]

Дана 11. маја 1941. је сазван „тајни ужи састанак“ усташких првака Глине у стану љекарке др Вејвода. Један усташа-емигрант је предложио да се састави листа оних Срба које би послије хапшења требало ликвидирати а који би били оквалификовани као непријатељи Хрвата. Након дужег вијећања, без конкретног гласања, дошли су до договора да све глинске Србе треба ликвидирати. Већ 11. маја прије подне било је јасно шта ће се догодити и појединим Србима су послати савјети и упозорења да се требају склонити али ти савјети и упозорења нису схваћена озбиљно.

Увече 11. маја је усташки таборник Видаковић мобилизирао усташе, поставио неке од њих да дежурају на глинским улицама а са дугим усташама је почео да хапси и одводи све одрасле мушке особе у доби од 16 до 60 година. Ухапшенима су говорили да их воде „на преслушање“ и да ће након тога сви бити пуштени кућама. Ово објашњење су наглашавали како би умирили родбину ухапшених и избјегли отпор приликом хапшења. Глина је те ноћи била без уличне расвјете а хапшења Срба су пратиле пљачке имовине ухапшених при чему је неколико Срба било убијено на кућном прагу. Ухапшени те ноћи и слиједећег дана, 12. маја, су одвели у затвор у згради жандармерије а кад је затвор био пун, у двориште затвора.

Дана 11. маја увече неколико глинских усташа је дошло у село Прекопу код Глине гдје су тражили од хрватских сељака да сутрадан, 12. маја, почну копати велику јаму уз десну обалу ријеке Глине гдје би требали да се покопају побијени Срби.

На стратиште у Прекопу су похапшене Србе усташе почеле превозити камионима послије поноћи 13. маја. Сви похапшени Срби су у затвору везани два-по-два с рукама на леђима и утоварани у два камиона са церадама и одвожени на мјесто стријељања. У Прекопи над јамом су сви довежени Срби стријељани. Стријељање су вршили усташе-емигранти доведени дан раније из Загреба. Од домаћих усташа учешће у стријељању су узели Видаковић и Липак-Чукље, усташа на чијој је њиви била ископана ова масовна гробница. Једини који се је био спасио је Никица Самарџија. Самарџији је успјело да се одвеже и баци у ријеку Глину прије него што је доведен на стратиште. Помоћу лажних докумената успјело му је да отпутује у Земун гдје је остао до краја рата. Као преживјели свједок овог покоља, Самарџија је дао писмену изјаву Земаљској комисији Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача дана 15. јуна 1945. године. Осим Самарџије, два Хрвата су били свједоци овог покоља: стражар Ђуро Силај који је те ноћи чувао стражу код затвора и гледао као вежу Србе и товаре их у камионе, и млинар Шешерин из Глине кога су натјерали да у Прекопи, скупа са другима, покапа стријељане Србе. Обојица свједока су испричали о томе шта се ддесило те ноћи њиховом сусједу Милану Деспоту, Србину, који се је скривао код родбине да би избјегао хапшење.

Тачан број Срба стријељаних 13. маја 1941 није познат. Забиљежено је да се је усташа Никола Липак-Чукље, који је учествовао у превозу и ликвидацији, хвалио у друштву да је те ноћи убијено 437 Срба. [2] Липак-Чукљу потврђује историчар Д. Родоњо који цитира "Promemoria per il duce con allegata una relazione del 9 Iuglio redatta dal Comando dei C.C.R.R. dela II Armata" - италијански архивски документ - промеморију коју је команда Друге италијанске армије стациониране у НДХ послала Мусолинију 9. јула 1941. гдје се тврди: "У срезу Глина је побијено више од 18 000 Срба од којих је 417 поклано у православној цркви (sic)."[5]

Хрватски аутори (Томашевић[6], Голдштајн[7]) цитирају писмо за које се тврди га да је Степинац послао Павелићу у коме се тврди да је убијено 260 Срба, док други (Рамет[8], Хоаре[9]) се служе недокументованим процјенама од 300 убијених.

Јул—август 1941. године[уреди]

Усташе су од 26. до 28. јула хватале Србе на територији општина Топуско и Чемерница. Похватани Срби су одвожени сточном запрегом у Топуско и затварани у општинску зграду, српску православну цркву и парохијски дом. Пјешице и камионима су похватани Срби доведени на жељезничку станицу у Топуском 28. јула, гдје су укрцани у сточне вагоне и транспортовани у Глину. Речено им је да иду на присилни рад у Лику. По свједочењу Љубана Једнака било је најмање два вагона у којима је било између 150 и 160 особа. Ујутро 29. јула овај транспорт похватаних Срба је стигао у Глину гдје су се искрцали и у колони по два доведени у Глинску цркву где су их усташе закључале.[10] Србима је затим наређено да легну на под, док их је шесторица усташа ударало по глава шиљатим палицама. Тада се појавило још усташа и убиства су се наставила.[11] Жртве су убијане тако што су им пререзани вратови или су им главе развијене пушчаним кундацима.[12] Само једна жртва, Љубан Једнак, преживио је тако што су усташе мислиле да је мртав и он је касније описао шта се догодило:

„Тако је то ишло — један камион, па други камион итд. Када су готово све у цркви поклали и када број нас живих спао на нас десетак, ја сам био у једном куту цркве и у једном часу видим како нема никога у цркви. Било нас је свега десетак. Погледам из кута према вратима и видим усташе како износе крваве и закрвављене људе... Крв тече свуда по цркви. Све је било мирно, цијела црква била је освијетљена свијећама. Ја прескочим на срећу — и бацим се међу заклане људе који су лежали на поду. Испружим руке и легнем међу њих, а осталих 5—6 нису се могли никако сакрити и тих 5—6 су затим заклани.”

Са усташке стране, као свједочанство, имамо изјаву Хилмије Берберовића коју је септемрбу 1941. дао полицији у Београду.[13] Он је, између осталог, изјавио:

„Убијање је вршено на неколико начина. Неке су затварали у православној цркви у Глини, гдје је могло стати око 1000 душа. Тада је командир одредио из наше сатније 15 људи који ће извршити клање. Прије поласка на овај посао давао им је пиће, и то неком рума, а неком љуту ракију, па кад се напију онда су их слали ножевима унутра. За вријеме клања пред црквом је била постављена стража, јер су се неки православци пењали у звонару и скакали са врха звоника у порту. Сви они који су скакали били су побијени у порти од стране стражара. Ја сам био одређен да у три маха вршим клање у цркви (...). Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали ножем право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали гдје стигнемо. Ако неки Србин не би био готов од првог ударца, тога би усташе преклале ножем. За вријеме овога клања није горјело свјетло у цркви већ су били одређени нарочити војници који су у рукама држали батеријску лампу и тиме освјетљавали просторије. ”

Када су усташе поклале једну четвртину Срба затворених у цркви (Рођења Богородице), направили су паузу да би доводили цивиле и показивали им како кољу Србе. О томе догађају је посвједочила Јосипа Шарић пред Комисијом Окружног НОО Баније 14. октобра 1944. године.[14] Убиства су настављена 3. августа, када су усташе убиле становнике српских села у околини цркве. Око мјесец дана касније, усташе су запалиле цркву.[15] Лешеви жртва су током ноћи одвожени камионима у шикару Латиново у селу Прекопи.

С друге стране, Срби који су крајем јула похватани на територији среза Глина и били привремено смештани у жандармеријеске касарне у појединим селима, а затим довожени у срески судски затвор и друге просторије у Глини, нису довођени у цркву ради клања већ су одвожени право над јаме у Прекопи и тамо пуобијани.

Љубо Једнак у свом свједочењу тврди да су биле четири масовне гробнице у тој шикари од којих су само три идентификоване и да је након ископавања посмртних остатака жртава покоља било избројано 2000 лобања.[16] Именом и презименом су идентификоване 203 жртве. У Саопштењу Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина окупатора и његових помагача (број 10 од 14. октобра 1944. године) стоји да је било 900 затворених у цркви.[17]

Посљедице[уреди]

Након масакара, многи Срби из Глине и околине избјегли су у Србију или су депортовани у концентрационе логоре, који су били под контролом усташа. Слом НДХ догодио се у мају 1945. године и у наредним годинама на Нирнбершким суђењима пресуђено је да је прогон Срба у НДХ био злочин геноцида. Срби су се у Глину вратили послије рата, дјелимично из жеље да остану близу гробова својих ближњих и живјели су мирно са својим сусједима Хрватима све до распада Југославије деведесетих година 20. вијека.

Црква Рођења Богородице је након покоља срушена. Њемачки официр, шеф Техничког одјела из Сиска, Опенхајм је предложио да се Црква не сруши већ да се црква преуреди у биоскоп или у неку другу јавну установу, али се са тим није сагласио жупник Франц Жужек.[18]

Мирка Пука, организатора првог масакра, заробиле су британске снаге док је покушавао да побјегне у Аустрију у мају 1945. године и изручиле га Југославији у јуну 1941., гдје је починио самоубиство пререзаврши жиле на руци бритвом. Вјекослав Лубурић, организатор другог масакра, је побјегао из Југославије послије рата у Шпанију, гдје га је убила особа за коју се претпоставља да је био агент Управе државне безбједности (УДБА). Павелић је преживио рат и умро у Шпанији 1959. године. Алојзија Степинца, који није јавно осудио злочине у Глини, нова југословенска власт оптужила је за сарадњу са усташама и судила му 1946. године, а Једнак је свједочио против њега. Степинац је осуђен на 16 година затвора и умро је у кућном притвору 1960. године. Једнак је 1986. године свједочио и против министра унутрашњих послова НДХ Андрије Артуковића.

Сјећања[уреди]

У прољеће 1947. су кости побијених из јаме у Прекопи и осталих јама на подручју Глине пренесене на православно гробље. На гробљу су, на мјесту срушене црквице, кости положене у заједничку спомен-костурницу у којој се налази око 2500 убијених Срба од 1941. до 1944. године са подручја среза Глина.

Пјесник Иван В. Лалић је написао поему „Опело за седам стотина из цркве у Глини“, која је објављена у Загребу 1955. године у првој пјесниковој збирци под насловом „Бивши дечак“ а посвећена покланим Србима у глинској цркви 1941. године. [19] Вајар Антун Аугустинчић је 1969. године поставио фонтану Мајка и дијете испред Спомен-дома покланих Срба у Глини. Хрвати су 1995. године уништили ову фонтану.

У знак сјећања на све ове жртве, 13. маја је био спомен-дан жртава и дан града Глине све до 1995. године. Од тада нема одавања почасти убијеним Србима Глине који су невини страдали од усташких кољача.[2]

Референце[уреди]

  1. ^ Mrkalj 2016, стр. 52-55.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Vujasinović 2011.
  3. ^ Petrović 2013.
  4. ^ Mrkalј, Igor (2017). „Bolje da ti uđe u kuću vuk, nego Puk” (на језику: хрватски). Prosvjeta Zagreb. Приступљено 27. 2. 2019. 
  5. ^ Rodogno 2006, стр. 186.
  6. ^ Tomasevich 2001, стр. 398.
  7. ^ Goldstein 1999, стр. 137.
  8. ^ Ramet 2006, стр. 119.
  9. ^ Hoare 2006, стр. 22.
  10. ^ Аралица 2010, стр. 64-65.
  11. ^ Glenny 2018, стр. 500.
  12. ^ Mirković 1996, стр. 23.
  13. ^ Аралица 2010, стр. 130.
  14. ^ Аралица 2010, стр. 68.
  15. ^ Pilsel & 16 July 2011.
  16. ^ Љубан Једнак -покољ у православној цркви у Глини на Банији Хрватска (youtube) (на језику: српски). Србско-руски патриот Сербский-русской. 17. 10. 2016. Приступљено 5. 4. 2019. 
  17. ^ Аралица 2010, стр. 73.
  18. ^ Аралица 2010, стр. 133.
  19. ^ Korać 1982, стр. 151.

Литература[уреди]

Књиге:
Новине:
Веб-сајтови:

Додатна литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]