Војничев рукопис

Војничев рукопис енгл. Voynich manuscript
Библиотека ретких књига и рукописа Бејнеке, Универзитет Јејл
Једна од „расклопљених” страница из Војничевог рукописа
Такође познат и као	Бејнеке MS 408 (енгл. Beinecke MS 408)
Тип	кодекс
Датум настанка	рани 15. век 1404—1438
Место настанка	Вероватно Северна Италија
Језик	непознато могуће да је реч о природном или планском језику веома мали број речи пронађен је на латинском језику и високонемачком језику
Писари	непознато
Аутори	непознато могуће да је реч о Роџеру Бејкону, самом Вилфриду Војничу, Јакобу Синапију од Тепенеца, Атансаију Кирхеру, Рафаелу Мнишовском, Антонију Аверлину Филаретеу, Корнелију Дребелу, Ентонију Ашаму итд.
Саставио/ла	непознато
Илуминирао/ла	непознато
Патрон	непознато
Посвећен	непознато
Материјал	велум (врста пергамента од нештављене коже сисара)
Величина	≈ 23,5 cm × 16,2 cm × 5 cm
Формат	једна колона у телу странице, са мало увученом десном маргином и са поделама параграфа, а неретко и са звездицама у левој маргини; остатак рукописа јавља се у виду графика тј. дијаграма или ознака за поједине делове везане за илустрације; рукопис садржава делове на расклапање
Стање	делимично оштећен и некомплетан; пронађено 240 од 272 странице (≈ 88 %) тј. пронађено 18 од 20 арака (272 странице од. 20 арака је најмањи процењени број, а садржано је > 170.000 слова)
Писмо	непознато могуће да је реч о измишљеном писму веома мали број речи пронађен на латинском писму
Садржај	хербална, астрономска, биолошка, космолошка и фармацеутска секција + секција са рецептима
Илуминација	мастило у боји се, помало сирово, употребљавало за бојење фигура, и то вероватно некад касније у односу на време настанка текста и самих контура
Додаци	—
Примерци	две копије рукописа које је Бареш у два наврата слао Кирхеру у Рим
Раније поседовање	? → Рудолф II, цар Светог римског царства → Јакоб од Тепенеца → Јуриј Бареш → Атанасије Кирхер (копије) → Јан Марек Марци (Јохан Маркус Марци) → ректор Универзитета Чарлс у Прагу → Атанасије Кирхер → Петер Јан Бекс → Вилфрид Војнич → Етел Војнич → Ан Нил → Ханс Петер Краус → Универзитет Јејл
Откривен	најраније информације о постојању долазе из писма које је пронађено унутар корица рукописа, а написано је 1666. године
Приступни број	MS 408
Остало	веома познат случај у историји криптографије који до дан-данас није решен/дешифрован од. значење садржаја рукописа још увек није откривено

Војничев рукопис (манускрипт) (енгл. Voynich manuscript; рус. Рукопись Войнича) илустровани је ручно написани кодекс у непознатом систему писања. Велум — врста пергамента од нештављене коже сисара — на коме је манускрипт написан, радиоугљеничним датирањем је процењен на рани 15. век (1404—1438), а вероватно је састављен у Северној Италији током италијанске ренесансе. Рукопис је име добио по Вилфриду Војничу, пољском трговцу књигама који је исти купио 1912. године.

Неке странице недостају, док је око 240 страница пронађено и сачувано. Текст је написан слева надесно, а већина страница садржава илустрације или дијаграме.

Војничев рукопис су проучавали многи како професионални тако и аматерски криптографи, укључујући америчке и британске криптоаналистичаре из Првог светског рата и Другог светског рата. Нико до сада није успео да дешифрује текст, који је постао веома познат случај у историји криптографије. Мистерија значења и порекла рукописа побудила је машту у популарној култури, што је покренуло писање новела, разних спекулација с освртом на садржај рукописа и сл. Ниједна од бројних хипотеза предлаганих током последњих сто година није још увек званично потврђена.

Ханс П. Краус је Војничев рукопис донирао Универзитету Јејл, тачније Јејловој Библиотеци ретких књига и рукописа Бејнеке, године 1969, где је тренутно каталогизиран под приступним бројем „MS 408”.

Опис

Кодикологија

Димензије рукописа су приближно 23,5 cm × 16,2cm × 5cm. Садржава стотине страница написаних на велуму, а потом сакупљених у 18 арака. Укупан број страница је око 240, али тачан број зависи о томе како се броје необични расклопиви делови рукописа. Араци су нумерисани бројевима од 1 до 20 на различитим локацијама, са цифрама за које се верује да потичу из 1400-их; горњи десни угао сваке ректо странице (десна страница књиге за књиге чији је текст написан слева надесно) нумерисан је бројевима од 1 до 116, са цифрама које потичу из каснијег периода. Узимајући у обзир честа прескакања у нумерисању арака и страница, велика је могућност да је у прошлости рукопис имао најмање 272 странице у 20 арака, од којих су неке већ недостајале када је Вилфрид Војнич дошао у посед рукописа 1912. године. Постоји чврст доказ да су многе бифолијске странице (листови пресавијени попола да би се добиле две половице, дволиснице) прераспоређиване у одређеним моментима у историји рукописа, те да би оригинални редослед страница можда био прилично другачији од онога какав је данас.

Увези и корице нису они оригинални који су првобитно били коришћени, већ им се старост поклапа са годином доласка рукописа у посед Римског колеџа.

Свака страница рукописа садржава текст, већином на непознатом писму, са малим бројем написа који су изузеци јер су написани на латинском писму. Многе странице имају веома битне цртеже или графике и дијаграме који су обојени бојом о чијем се пореклу нешто сазнало. Наиме, према модерним анализама, откривено је да се за сав текст и контуре фигура користило писаће перо те железно жучно мастило; мастило у боји се, помало сирово, употребљавало за бојење фигура, и то вероватно некад касније у односу на време настанка текста и самих контура.

Текст

Страница на којој су приказане карактеристике текста

Највећи део текста у рукопису од 240 страница написан је на непознатом писму, слева надесно. Већина „слова” се састоји од једног или двају једноставних потеза пером. И док постоје неки спорови око тога да ли се поједина слова разликују или не, писмо од 20—25 слова могло би да се састави и употреби за скоро цео текст; изузетке представља неколико десетака ређе коришћених знакова који се јављају само једном или два пута сваки. Не постоји очигледна употреба интерпункције.

Већински део текста написан је у једној колони у телу странице, са мало увученом десном маргином и са поделама параграфа, а неретко и са звездицама у левој маргини. Остатак рукописа јавља се у виду графика тј. дијаграма или ознака за поједине делове везане за илустрације. Не постоје индикације да су било какве грешке или корекције на било ком месту у документу накнадно стваране. Дуктус (потези који се повлаче пером да би настало поједино слово) тече глатко, одајући утисак да симболи нису били шифровани, зато што не постоје „кашњења” од. размаци између слова као што је то уобичајено за очекивати у писаној форми кодираног текста.

Текст се састоји од преко 170.000 слова, са размацима који врше поделу текста у око 35.000 група различите дужине, које се обично називају „речима”. Структура ових речи је таква да постоји велика могућност да следе фонолошке или ортографске законе неке врсте; на пример, нека слова морају да се појављују у свакој речи (као што су то српски или енглески самогласници), нека слова никада не могу да следе друга, нека могу да буду двострука или трострука док друга не могу итд. Дистрибуција слова у речима је такође веома чудна, али према неким узорцима: нека слова јављају се само на почетку речи, нека само на крају, а нека увек у средини. Многи истраживачи су коментарисали ова веома строго успостављена правила у структури речи.

Неке речи јављају се само у одређеним деловима, или на само неколико страница; насупрот томе, друге се јављају кроз цели рукопис. Постоји веома мало понављања међу хиљаду или око хиљаду ознака везаних за илустрације. Практично нема речи са мање од два слова или са више од десет слова. Постоје случајеви где се појављује иста уобичајена реч и до три пута заредом. Речи које се разликују у само једном слову такође се понављају необичном учесталошћу, због чега метода једноструке супституције у дешифровању алфабета неминовно води ка стварању неразумљивог текста. Године 1962, Елизебет Фридман описао је овакве покушаје дешифорвања као „осуђене на рађање фрустрације”.

Разни транскрипцијски алфабети стварани су да би се Војничеви карактери покушали изједначити са латиничким словима, што би даље помогло у криптоанализи. Најзначајнији пример који треба поменути је Европски Војничев алфабет. Први овакав велики алфабет, 1940-их креирао је криптограф Вилијам Ф. Фридман, где је свака линија рукописа транскрибована на IBM-ову бушену (Холерит) картицу да би се учинила машински читљивом.

Делови на познатим писмима

За само неколицину речи у рукопису сматра се да није написана на непознатом писму:

• f1r : Низ латинских слова код десне маргине паралелне са словима непознатог писма. Постоји такође и тренутно нечитљив потпис Јакоба од Тепенеца у близини доње маргине.
• f17r : Линија текста на латинском писму у близини горње маргине.
• f70v–f73v : Астролошка серија дијаграма у астрономском делу рукописа садржава имена десет месеци (од марта до децембра) написана на латинском писму, са правописом сличним ономе који се употребљавао у средњовековним језицима Француске, северозападне Италије и Иберијског полуострва.
• f66r : Мали број речи у доњем левом углу, у близини цртежа нагог човека. Протумачене су као „der musz del”, што је реч из високонемачког језика за тзв. „удовичин удео” тј. елекциони удео (термин који се користи у америчком закону који се односи на наслеђивање, а који описује део имања које преживели брачни друг умрлог може да захтева уместо онога што је остављено по вољи [умрлог] у тестаменту; такође се може назвати „удовичин удео”, „законски удео”, „избор против воље” или „присилни удео/учешће”).
• f116v : Четири линије текста написане су на поприлично изобличеном латинском писму, осим двеју речи на непознатом писму. Речи на латинском писму се доимају изобличеним и са карактеристикама непознатог језика. Слова личе на европске алфабете касног 14. и 15. века, али саме речи вероватно немају смисла ни на ком од тренутно познатих језика.

Није познато да ли су ови делови на латинском писму били део оригиналног текста или су накнадно додати.

Илустрације

Детаљ из „биолошког” [биологија] дела манускрипта

Пошто текст не може да се прочита, за поделу већинског дела рукописа у шест различитих секција (делова) конвенцијално се користе илустрације. Свака секција одликује се илустрацијама са различитим стиловима и текстом објашњеном припадајућом предметном тематиком, осим последње секције у којој су једини „цртежи” мале звезде у близини маргине (последња секција су рецепти). Одређене секције и њихова конвенционална имена са описима садржаја су:

• Хербална секција — Свака страница приказује једну или две биљке те садржава неколико параграфа текста, што је типичан формат за европске хербале (слично хербаријуму) тог доба. Неки делови ових цртежа су веће и чишће копије скица које се могу пронаћи у „фармацеутској” секцији. Ниједна од сликом представљених биљака није до сада идентификована недвосмислено од. препозната са прихватљивом дозом сигурности.
• Астрономска секција — Саджрава кружне дијаграме, од којих су неки са сунцима, месецима и звездама, што указује на астрономију или астрологију. Једна серија од 12 дијаграма осликава конвенционалне симболе зодијачких сазвежђа (две рибе за сазвежђе Риба, бик за сазвежђе Бика, ловац са стрелом за сазвежђе Стрелца итд.). Сваки од ових дијаграма садржава 30 женских фигура поређаних у две или више концентричних кружница. Већина жена је барем делимично нага, а свака од њих у левој или десној руци држи објекат налик на означену звезду или нешто што је приказано са звездом прикаченом на објекат који би могао да буде конопац или кабл неке врсте. Последње две странице ове секције (констелације Јарца /23. децембар — 20. јануар/ и Водолије /21. јануар — 18. фебруар/; грубо речено — јануар и фебруар) изгубљена су, док су сазвежђа Ована и Бика раздвојена у четири упарена дијаграма са 15 жена и 15 звезда у сваком. Неки од ових дијаграма су на страницама које се расклапају.
• Биолошка секција — Густи од. збијено написани континуирани текст проткан фигурама које углавном приказују мале наге жене од којих неке носе круне, које се купају у базенима или кадама повезаним сложеном мрежом цеви.
• Космолошка секција — Више кружних дијаграма, али нејасне природе. Ова секција такође има расклопљиве делове; један од њих заузима шест страница и садржава мапу или дијаграм са девет „острва” или „розета” повезаних „насипима”; на њима се налазе замкови, као и нешто што би могло да буде вулкан.
• Фармацеутска секција — Много означених цртежа издвојених делова биљака (коренови, листови и сл.); други предмети личе на апотекарске тегле и посуде, а слике варирајуу у стилу: од реалних до фантастичних приказа. Укључено је и неколико параграфа тј. пасуса са текстом.
• Секција са рецептима — Странице целе прекривене текстом који је разломљен у мање параграфе од којих је сваки обележен звездицом у близини леве маргине.

Намена

Расклопљени део од три странице рукописа који укључује дијаграм за који се верује да је астрономске природе

Свеопшти утисак који дају сачувани листови рукописа је да је рукопис требало да послужи као фармакопеја (званични списак упутстава, издат од стране санитетских државних органа, којих морају да се придржавају апотекари при прављењу, испитивању и складиштењу лекова и помоћних лековитих средстава) или да послужи у ословљаању тема у средњовековној или раној модерној медицини. Међутим, загонетни детаљи илустрација подстакли су стварање многих теорија о пореклу ове књиге, садржаја њеног текста, те сврхе којој служи.

За прву секцију књиге се са сигурношћу може рећи да је скоро сигурно хербал, али покушаји да се идентификују биљке, било да је то уз помоћ стварних примерака или помоћу стилизованих сртежа савремених хербала, увелико су били неуспешни. Само неколико цртежа биљака (као што је то онај за маћухицу (љубичицу) или онај за папрат вилине власи) може да се идентификује са разумном вероватноћом тачности. Оне слике хербала које се поклапају са фармаколошким скицама највероватније су чисте копије истих, осим што су делови који недостају завршени са детаљима невероватног изгледа. У ствари, за многе од цртежа биљака у хербалној секцији верује се да су композитни: коренови једних врста су придружени листовима других, а све са цветовима трећих врста.

Хју О’Нил је веровао да је једна илустрација осликавала „сунцокрет Новог света”, што би — ако се узме у обзир — помогло у одређивању старости рукописа и отворило могућности за откривање његовог порекла; нажалост, идентификација је само спекулативне природе.

Сливници и цеви у „биолошкој” секцији понекад се интерпретирају имплицирајући везу са алхемијом, иако је очигледно да је сличност са опремом алхемичара тог доба веома мала.

Астролошка разматрања често су играла истакнуту улогу у прикупљању биљака, пуштању крви и другим медицинским процедурама током највише вероватног периода за који се верује да је време настанка рукописа. Како год, поред очитих симбола Зодијака и једног дијаграма који вероватно приказује класичне планете, интерпретација остаје на нивоу не вишем од спекулације.

Историја

Већина ране историје књиге је непозната, иако су и текст и илустрације у целости карактеристични за Европу. 2009. године, истраживачи са Универзитета у Аризони провели су радиоугљенично датирање велума рукописа, угљениковим изотопом ¹⁴C. Резултат тог теста је потврдио не само старост већ и аутентичност рукописа, а као време настанка са стопостотном сигурношћу наводи се период 1404—1438. Додатно, Истраживачки институт Макроун у Чикагу открио је да су боје у рукопису израђене од материјала за које се верује да потичу управо из поменутог периода европске историје. Такође је навођено и да је Истраживачки институт Макроун пронашао да је већина мастила нанета на велум недуго после настанка самог пергамента тј. тог велума, с тим да званична извешћа не садрже никакве информације везане за ово могуће апсолутно потврђивање аутентичности мистериозног дела.

Јохан Маркус Марци (1595—1667) послао је рукопис Атанасију Кирхеру 1666. г.

Најраније историјске информације о рукопису долазе из писма које је пронађено унутар његових корица (друго писмо), написаног 1666. године да би се рукопис који је Јохан Маркус послао Атанасију Кирхеру могао да прати. (Најраније помињање рукописа је, с друге стране, у писму које је написано пре овог (1639. г.) и које је Бареш послао Кирхеру. Више информација о овоме дато је у следећа два пасуса.) Овиме се потврђује да је књига некада припадала владару Рудолфу II (1552—1612), који је за њу платио 600 златних дуката (≈ 2,07 kg злата). Књига је затим дата или посуђена Јакобу Хорчицком од Тепенеца (умро 1622), главном задуженом за Рудолфове ботаничке баште у Прагу.

Следећи потврђени власник рукописа је Јуриј Бареш, непознати алхемичар такође из Прага. Бареш је — наводно — у вези ове „сфинге” која је „беспотребно заузимала простор у његовој библиотеци” много година, био збуњен као и остали модерни научници тог доба. Знајући да је Атанасије Кирхер, језуитски учењак са Римског колеџа, објавио коптски (египатски) речник и „дешифровао” египатске хијероглифе, Бареш је Крихеру у Рим два пута слао копију рукописа као примерак, тражећи доказе. Барешево писмо из 1639. године упућено Кирхеру (прво писмо) најраније је помињање рукописа које је званично потврђено и које је откривено до сада.

Није познато да ли је Кирхер одговорио на захтев, али је наводно био заинтересован у довољној мери да покуша доћи у посед оригинала књиге, коју је Бареш упорно одбијао да дȃ (посуди). После Барешеве смрти, рукопис је прво припао његовом пријатељу Јану Мареку Марцију (1595—1667), познатијем под именом Јохан Маркус Марци, а потом ректору Универзитета Чарлс у Прагу, који је неколико година после рукопис послао Кирхеру, свом дугогодишњем пријатељу и кореспонденту (дописнику), који је коначно успео да се домогне оригинала. Марцијево писмо у корицама из 1666. године (друго писмо), написано на латинском, добио је и Војнич заједно са рукописом који је купио 1912. године. У писму је писало следеће:

„ Велечасни и Уважени Господине, Оче у Христа:

Ову књигу, мени завештану од стране интимног пријатеља, ја сам предодредио за тебе, мој веома драги Атанасије, чим је дошла у мој посед, [а] за њу сам био уверен да не може бити прочитана од стране икога осим тебе.

Бивши власник ове књиге питао је [за] твоје мишљење писмом, копирајући и шаљући ти део књиге из ког би ти како је он веровао требало да будеш у могућности да прочиташ остатак, али он је у то време одбијао да пошаље саму књигу. За њено дешифровање он је посветио неуморан труд, што је очигледно из његових покушаја које сам ти ја послао овим путем, и он је препустио наду само са својим животом. Али његов труд је био узалуд, за сфинге као што су ове послушај [мишљење] никог [другог] сем њиховог господара, Кирхера. Прихвати сада овај знак, као што јесте и иако је са великим закашњењем, моја наклоност за вас, и проби се кроз његове решетке [реши мистерију], ако [оне] уопште постоје, са својим уобичајеним успехом.

Др Рафаел, инструктор у бохемијском језику за Фердинанда III, краља Бохемије, рекао ми је да је наведена књига припадала владару Рудолфу и да је он представио доносиоцу ко му је донио књигу [купљену за] 600 дуката. Он је веровао да је аутор био Роџер Бејкон, Енглез. На [У] овом тренутку ја обустављам суђење [престајем да исказујем своје мишљење]; на твом је месту [на теби је] да дефинишеш за нас који поглед би требало да [за]узмемо о томе, за чију корист и љубазност ја безрезервно везујем себе и остајем [при томе]

У служби вашег [Високог] Поштовања,

Јоханес Маркус Марци од Кроунланда

Праг, 19. август 1666.

”

Вилфрид Војнич (1865—1930) је дошао у посед манускрипта 1912. године

Никаквих записа или забележених помена књиге у следећих 200 година нема, али по свој прилици била је чувана са остатком Кирхерове коресподенције у библиотеци тадашњег Римског колеџа (сада Папински универзитет Грегоријана). Ту је вероватно остала све док трупе Виторија Емануела II Савојског нису заробиле град 1870. године и анектирале Папинске државе. Нова италијанска влада је одлучила да конфискује много тога што је припадало Цркви, укључујући и библиотеку Колеџа. Према истрагама које су спровели Хавијер Секалди и остали, баш пре него што се ово десило, многе књиге Универзитетске библиотеке исхитрено су пребачене у личне библиотеке тог факултета, те су тако изузете од конфискације. Кирхерова коресподенција је била међу овим књигама, а тако и наводно Војничев рукопис, јер исти још увек носи екс либрис Петера Јана Бекса, поглавара Језуитског реда и ректора Универзитета у то доба.

Бексева „приватна” библиотека премештена је у Вилу Мондрагоне (Фраскати, Италија), велику државну палату у близини Рима коју је 1866. године купила Дружба Исусова и која је служила као седиште језуитског Колеџа Гислијери.

Око 1912. године, Римски колеџ је упао у финансијске проблеме те је одлучио да дискретно прода неколико својих газдинстава. Вилфрид Војнич је тада дошао у посед 30 рукописа, међу којима је и онај који тренутно носи његово име. Војнич је потрошио следећих седам година покушавајући да заинтересује учењаке у дешифровање рукописа, док је он за то време радио на откривању порекла овог мистериозног дела.

1930. године, после Вилфридове смрти, рукопис је наследила његова удовица, Етел Војнич (позната по томе што је ауторица новеле Обад и што је ћерка математичара Џорџа Була). Она је умрла 1960. године, а рукопис је оставила својој блиској пријатељици, гђи Ан Нил. После тога, 1961. године, Нил је рукопис продала другом античком (пре)продавачу књига, Хансу Петеру Краусу. У немогућности да пронађе купца, Краус је 1969. године Војничев рукопис донирао Универзитету Јејл, где је и дан-данас каталогизиран као „MS 408” (енгл. Manuscript 408). У разговору, рукопис се понекад назива и именом „Бејнеке MS 408”.

Хипотезе о ауторству

Многи људи били су предлагани као могући аутори Војничевог рукописа, али права особа остала је непозната све до данас.

Едвард Кели (1555—1597) је можда направио рукопис као масовну обману (енгл. hoax)

Марцијево писмо у корицама из 1666. године упућено Кирхеру говори да је — према његовом ранијем пријатељу Рафаелу Собјехрду-Мнишовском — књигу једном купио Рудолф II, цар Светог римског царства и краљ Бохемије (1552—1612), и то за 600 дуката (2,07 kg стварне тежине злата — AGW). (Мнишовски је умро 22 године пре овога (1644), а према томе — договор мора да је пао пре Рудолфове абдикације 1611. године, што је барем 55 година пре Марцијевог писма.) Према писму, Мнишовски је (али не нужно и Рудолф) спекулисао да је аутор био фрањевачки калуђер и полимата Роџер Бејкон (1214—1294). Иако је Марци у писму рекао да је „обустављао суђење” око ове тврдње, исту је у обзир поприлично озбиљно узео Вилфрид Војнич, који је радио много да је потврди.

Математичар Џон Ди (1527—1608) је можда продао рукопис владару Рудолфу око 1600. г.

Претпоставка да је Роџер Бејкон аутор, Војнича је довела до закључка да је особа која је продала рукопис Рудолфу морала да буде нико други до Џон Ди (1527—1608), математичар и астролог на двору краљице Елизабете I Тјудор од Енглеске, за коју је познато да је у власништву имала велику колекцију Бејконових рукописа. Ди и његова кристаломантија (асистент за медијум) Едвард Кели живели су у Бохемији (Чешкој) већ неколико година, где су се надали да ће да продају своје услуге цару. Међутим, то се изгледа није баш сасвим тако десило, јер Дијеви пажљиво чувани дневници не помињу такво нешто. Ако аутор Војничевог рукописа није Бејкон, претпостављена веза са Дијем значајно слаби. До датирања рукописа угљеником и сазнања да је из 15. века, сматрало се да могућност да је Ди или Кели можда написао рукопис постоји те су се шириле гласине да је исти оригинално био рад Бејкона, а све у нади да ће касније да се прода.

Војничева измишљотина

Неки су сумњали да је сам Војнич измислио рукопис. Као антички препродавач књига, он је вероватно имао неопходно знање и средства, а „изгубљена књига” Роџера Бејкона била би вредна богатства. Штавише, Барешево писмо (као и Марцијево, такође) само одређују постојање неког рукописа, не нужно да је Војничев рукопис тај исти о коме се тамо говорило. Другим речима, ова писма могла би вероватно да буду чак мотивација за Војнича да измисли свој рукопис (под претпоставком да је био свестан да писма уопште постоје), а не да послуже као доказ који би потврдио аутентичност оригиналног рукописа. Како год, многи се више ослањају на експертно датирање рукописа и недавно откриће Барешевог писма упућеног Кирхеру као на чињенице које могућност Војничеве фабрикације елиминишу у потпуности.

Остале теорије

Војнич је био у стању да, негде пре 1921. године, прочита слабо видљиво име написано при дну прве стране рукописа: „Јакобј од Тепенеца”. Ово се узима као веза са Јакобом Хорчицкијем од Тепенеца (1575—1622), такође познатим по свом латинском имену Јакоб Синапије. Рудолф II је Синапија оплеменио 1607. године; потом га је именовао својим Царским Дестилатором те — поред тога — учинио и куратором својих ботаничких башти и својим личним лекаром. Војнич, као и многи други људи после њега, закључили су из овога да је Јакоб био својевремено власник рукописа пре Бареша, а веза са Рудолфовим судом се управо створила, што даље иде у пролог потврђивања Мнишовскијеве приче.

Јакобово име је још увек јасно видљиво под УВ светлом; међутим, оно не одговара копији његовог потписа у документу који је 2003. године пронашао Јан Хурих. Као резултат тога, причало се да је потпис додат накнадно, можда чак и на превару од стране Војнича лично. Ипак, због тога што би текст на страни f1r могло да буде један од знакова који би потврдили власништво а који је можда додао библиотекар у то време, разлика између ова два потписа не мора нужно да оповргава постојање могућности да је Хорчицки својевремено био власник рукописа.

Забележено је да Барешево писмо са собом носи неке сличности са обманом коју је оријенталиста Андреас Милер једном извршио над Кирхером. Наиме, Милер је Кирхеру послао неки неразумљив текст са напоменом која објашњава да је исти дошао из Египта, а од Кирхера се тражио превод; овај је превод, наводно, настао „одједном”. Спекулисало се да су оба ова примера били криптографски трикови на које Кирхер насео, у циљу да га се направи будалом. Међутим, Војничев рукопис је знатно другачијих размера ако се упореди са неколико знакова у писму, тако да се сагледавајући ове размере обмана чини заиста неизводљивим подухватом.

Неке странице рукописа у расклопљеном делу приказују веће дијаграме

Рафаел Мнишовски, пријатељ Марција који је био угледни извор за Бејконову причу, и сам је био криптограф (међу многим другим стварима којима се бавио), а наводно је измислио шифру за коју је тврдио да ју је немогуће провалити (око 1618). Ово је довело до спекулација да је можда Мнишовски направио Војничев рукопис као практичну демонстрацију своје шифре, те да је после тога искористио Бареша као свог тестног субјекта који није свестан у чему суделује. И заиста, одрицања у Марцијевом писму из корица Војничевог рукописа могло би да значе да је Марци сумњао на неку врсту преваре у коју и сам бива уплетен. Међутим, дефинитиван доказ за ову теорију не постоји.

У својој књизи из 2006. године, Ник Пелинг је навео да постоји могућност да је Војничев рукопис можда у 15. веку написао архитекта из Северне Италије, по имену Антонио Аверлино (такође познат и као „Филарете”). Ова теорија је углавном конзистентна са радиокарбонским датирањем.

Ричард СантаКолома спекулисао је да је Војничев рукопис можда повезан са Корнелијем Дребелом, у почетку наводећи да је реч о Дребеловој шифрованој бележници о микроскопији и алхемији, а касније правећи хипотезе да је то фикцијска „конекција” која води до утопијске новеле Франсиса Бејкона под именом Нова Атлантида, где се помињу неки појмови везани за Дребела (нпр. „подморница”, „вечити сат” и сл.).

Хипотезе о језику

Постоји огроман број хипотеза о „језику” на ком је написан Војничев рукопис, а до дан-данас ништа значајно се са сигурношћу није потврдило.

Шифре

Војничев рукопис написан је на непознатом писму

Према теорији дешифровања која се темељи на словима, Војничев рукопис садржава текст који има значење и који је написан на једном од европских језика, а који је првобитно био нејасно фомиран и као такав мапиран за „алфабет” Војничевог рукописа кроз присутно шифровање неке врсте тј. алгоритам који је управљао распоређивањем појединих слова кроз рукопис. Ово је била хипотеза којом се водила већина оних који су покушавали да дешифрују рукопис у 20. веку, укључујући и покушај криптогрāфā Државне безбедносне агенције које је предводио Вилијам Ф. Фридман раних 1950-их.

Главни аргумент за ову теорију је да је употреба необичног алфабета од стране европског аутора превише чудна да би се објаснила, а једино што преостаје је да је аутор желео да сакрије информације. У ствари, чак је и Роџер Бејкон знао о шифрама, а процењени датум за рукопис — игром случаја — грубо се поклапа са рођењем криптографије као релативно систематичне дисциплине у Европи.

Противаргумент је да скоро сви системи шифровања конзистентни са том ером не могу никако да се поклопе са оним што се заиста види у Војничевом рукопису. На пример, једноставно моноалфабетско шифровање може да се искључи зато што дистрибуција учесталости слова не личи на нити једну другу дистрибуцију у било ком (сличном) језику. С друге стране, мали број различитих облика слова коришћен у рукопису имплицира одбацивање номенклаторског као и хомофоничног шифорвања (зато што ови начини углавном захтевају алфабете са више знакова). Слично томе, полиалфабетско шифровање, први пут употребљено од стране Леона Батисте Албертија у 1460-им, а касније унапређено и Вижнеровим шифровањем, такође не води ка успеху јер ове шифре садрже облике који се појављују откприлике са истим вероватноћама, што није налик на дистрибуцију слова у језику којим је писан Војничев рукопис.

Како год, присуство великог броја уско груписаних облика у Војничевом рукопису (као што су or, ar, ol, al, an, ain, aiin, air, aiir, am, ee, eee итд.) указује на то да би његов систем шифровања могао да користи тзв. „вербално шифровање”, где поједина слова у отвореном тексту бивају шифрована у групе или тзв. „лажна слова”. На пример, прве две линије странице f15v (на слици десно) садржавају „or or or” и „or or oro r”, што веома личи на оно како би римски бројеви изгледали када би били вербално шифровани (на пример, „CCC” или „XXXX”). Међутим, иако је вербално шифровање неоспорно најбољи приступ, оно и даље не успева да у великој мери догура далеко у објашњавању свих текстуалних својстава Војничевог рукописа.

Такође, сасвим је могуће да је систем енкрипције почео од фундаментално једноставне шифре, а да се касније закомпликовао и проширио додавањем нула (безначајних симбола), хомофона (дуплих симбола), транспозиције шифри (прераспоређивања слова), лажних разламања речи итд.

Кодови (шифрарник)

Према теорији „кодне књиге за шифровање” (тзв. шифрарник), „речи” Војничевог рукописа заправо би требало да буду кодови који би могло да се пронађу у „речнику” или „шифрарнику”. Главни доказ за ову теорију је то да су унутрашња структура и дистрибуција дужина многих речи сличне онима заступљеним код римских бројева, који — узимајући у обзир време настанка рукописа — могу да буду природан избор за кодове. Како год, шифре базиране на књигама одрживе су само за кратке поруке зато што су веома гломазне, како за писање тако и за читање.

Стеганографија

Овом се теоријом тврди да је текст Војничевог рукописа већинским делом бесмислен тј. без значења, али да садржава информације са значењем које су сакривене у неприметним детаљима (на пример, друго слово сваке речи или број слова у свакој линији). Ова техника шифровања — позната као стеганографија — веома је стара, а први ју је описао Јохан Тритемије године 1499. Иако се спекулисало да је отворени текст требало да се првобитно екстрахује Карданском решетком неке врсте, ово се данас баш и не чини вероватним јер речи и слова нису поређани на начин да личе на било какву правилну решетку. Ипак, стеганографске тврдње је тешко доказати или оповргнути зато што стеготекстови могу да буду произвољно тешки за пронаћи. Аргумент против сеганографије је то да поседовати текст налик на шифру на самим корицама наговештава веома јасно постојање тајне поруке, што је самоанулирајуће. Међутим, пошто текст на корицама не личи на нешто мање непознат природни језик, овај аргумент није увелико убедљив.

Навођено је да би се текст са значењем могао да декодира по дужини или облику одређених потеза пером. И заиста постоје примери стеганографије из отприлике тог доба који користе облик слова (курзив наспрам усправних слова) да би скрили информације. Међутим, када се прегледају користећи велике проценте увеличавања, потези писаћим пером у Војничевом рукопису чине се поприлично природним те знатно изобличеним због неравномерне дебљине велума тј. испупчења на његовој површини.

Природни језик

Статистичке анализе текста откривају узорке сличне оним у природним језицима. На пример, ентропија речи (око 10 бита по речи) слична је ентропији у енглеским или латинским текстовима. Године 2013, Дијего Амансио и сур. навели су могућност да је Војничев рукопис „већинским делом компатибилан са природним језицима, али некомпатибилан са насумичним текстовима”.

Лингвиста Жак Гај једне прилике је навео да би текст Војничевог рукописа могао да буде мало познати природни језик, написан отвореним текстом и измишљеним алфабетом. Структура речи је слична оној структури која је присутна код многих језичких породица Источне и Централне Азије, углавном структури синотибетанских (кинески, тибетански и бурмански), аустроазијских (вијетнамски, кмерски итд.), а можда и тајландских језика (тајландски, лаоски итд.). У многим од ових језика, речи имају само један слог, а слогови имају поприлично богату структуру, укључујући тонске обрасце.

Ова теорија има одређену историјску веродостојност. Док су они језици генерално имали изворна писма, ови су били изузетно тешки за посетиоце са Запада. Ова тешкоћа у размевању мотивисала је проналазак неколико фонетских писама, већином са латинским словима, али каткад и са измишљеним и створеним новим алфабетима. Иако стоји да су познати примери настали много касније него Војничев рукопис, историја бележи стотине истраживача и мисионара који би могли то да ураде у време настанка манускрипта — чак и пре путовања Марка Пола у 13. веку, а нарочито након што је Васко да Гама пронашао и препловио морску руту до Оријента 1499. године.

Прва страница укључује два велика црвена симбола, који су поређени са насловима за књиге кинеског стила

Главни аргумент за ову теорју је то да је конзистентна са свим статистичким својствима текста Војничевог рукописа која су до сада тестирана, укључујући двоструко и троструко написане речи (које су се проналазиле као честа појава у кинеским и вијетнамским текстовима са отприлике истом фреквенцијом као и у Војничевом манускрипту). Такође се објашњава и очигледни мањак цифара и западњачких синтактичких одлика (као што су чланци и копуле), те генерална загонетност илустрација. Други могући наговештај су два велика црвена симбола на првој страници, који су поређени са насловима за књиге кинеског стила и који су обрнути и лоше ископирани. Такође, јасна подела календарске године на 360 дана (а не на 365 дана), у групама од по 15 и почињући од Риба, одлика је Кинеског пољопривредног календара (кин: 節氣, jie qi). Главни аргумент против теорије је чињеница да нико (укључујући и учењаке на Кинеској академији наука у Пекингу) није био у стању да пронађе нити један примерак азијског симболизма или азијске науке у илустрацијама.

1976. године, Џејмс Р. Чајлд из Државне безбедносне агенције — такође лингвиста, за индоевропске језике — навео је да је манускрипт написан на „досад непознатом севернонемачком дијалекту”. У манускрипту је идентификовао „скелетну синтаксу неколико елемената од којих неки подсећају на [тачно] одређене германске језике”, док је сам садржај изражен користећи „огромну количину опскурности”.

Пред крај 2003. године, Пољак Збигњијев Банасик рекао је да је рукопис отворени текст написан на језику манчу (манџуријски језик), уз шта је приложио и парцијални („део по део”) превод прве странице рукописа.

Фебруара 2014. године, професор Стивен Бакс са Универзитета у Бедфордширу објавио је у јавност своје истраживање у ком је користио методологију „одоздо према горе” (енгл. bottom up) да би разумео рукопис. Његова метода укључује тражење и превођење властитих именица, а у вези са релевантним илустрацијама и у контексту других језика из истог периода. Папир који је поставио на интернет нуди тентантивни (провизорни, привремени, оквирни) превод за 14 слова и за 10 речи рукописа. Бакс мисли да је текст трактат о природи написан на природном језику, а не као код.

2014. године, Артур О. Такер и Рексфорд Х. Талберт објавили су хартију на којој се тврдила позитивна идентификација 37 биљака, 6 животиња и 1 минерала наведених у Војничевом рукопису, с тим да је поклапање пронађено са цртежима из Књиге о индијском лековитом биљу (лат. Libellus de Medicinalibus Indorum Herbis), односно са цртежима из Бадијанусовог рукописа (како се књига још назива по свом преводиоцу) односно са цртежима из Кодекса де ла Круз-Бадијано (како се књига још назива по свом оригиналном аутору и преводиоцу) односно са цртежима из Кодекса Барберини (како се књига још назива по католичком кардиналу Франческу Барберинију који је у њен посед дошао у раном 17. веку). Реч је о астечком хербалу из 15. века. Такер и Талберт мисле да рукописи потичу из колонијалне Нове Шпаније и да су написани на наватлу (астечки језик), док као годину настанка наводе период од 1521. године (година Освајања) до око 1576, што је очигледно у контрадикцији са доказима које је пружило веома поуздано радиокарбонско датирање за велум и многе друге елементе манускрипта. Анализа овог двојца је била критикована од стране других истраживача Војничевог рукописа, који су тврдили — између осталог — да би вешт фалсификатор могао конструисати биљке које имају пролазну сличност са постојећим биљкама које управо због тога до тада нису ни откривене.

Плански језик

Чудна унутрашња структура речи Војничевог рукописа довела је Вилијама Ф. Фридмана до нагађања да би текст могао да буде конструисани од. плански језик. 1950. године, Фридман је питао британског војног официра Џона Тилтмана за помоћ. Желео је да Тилтман анализира неколико страница текста, али овај је то одбио јер није делио исто мишљење са Фридманом у вези планског језика. У документу из 1967. године, бригадир Тилтман је написао:

„ После читања мог извештаја, г. Фридман ми је обелоданио своје веровање да је основа [ману]скрипта била веома примитивна форма синтетичког универзалног језика као што је [на пример] развијено у форми филозофске класификације идеја од стране епископа [Џона] Вилкинса 1667. и [Џорџа] Далгарноа нешто касније. Било је јасно да су производи ова два човека били поприлично доста систематични, а било шта слично би било готово одмах препознат[љив]о. Моја анализа ми се чинила као таква да открива гломазну мешавину различитих врста супституције. ”

Концепт вештачког језика је поприлично стар; 1668. године „атестирало” га је дело епископа Џона Вилкинса по имену Есеј према стварном лику и филозофски језик (енгл. An Essay towards a Real Character and a Philosophical Language), али без обзира на његову старост — и даље премашује генерално прихваћено време настанка Војничевог рукописа, за око два века. У већини познатих примера, категорије се деле на мање делове додајући суфиксе; као последица, текст за одређени субјекат имао би и много речи са сличним префиксима — на пример, сва имена биљака би почињала са сличним словима, што би се слично пресликало и на све болести итд. Ова одлика би тада могла да објасни понављајућу природу Војничевог текста. Како год, још нико није успео да придружи веродостојно значење било ком од префикса или суфикса у Војничевом рукопису.

Масовна обмана (хоукс)

Цветна илустрација на страници 32; боје су још увек живе

Бизарне одлике текста Војничевог рукописа (као што су двоструке или троструке речи), као и сумњив садржај његових илустрација, подржавају идеју да је цели рукопис у ствари масовна обмана (енгл. hoax). Другим речима, ако се још увек није нашао нико способан да уз помоћ свих савремених средстава и апаратуре екстрахује значење из књиге, то је вероватно зато што документ заправо нема никакав садржај са значењем, на првом месту. Разне теорије о обмани су кроз историју предлагане као универзално решење мистерије.

2003. године, рачунарски стручњак и научник Гордон Раг показао је да би текст са карактеристикама сличним онима које се могу препознати у Војничевом рукопису могао да буде произведен користећи табелу са префискима речи, матицама те суфиксима за исте, што би било одабирано и комбиновано посредством перфорирања (испробадања) преклопљених папира. Уређај за извођење последњег поменутог корака, познат као већ поменута Карданска рештека, измишљен је око 1550. године као алатка за енкрипцију, што је више од 100 година после процењеног времена настанка Војничевог рукописа. Неки се и даље држе тога да је сличност између псеудотекстова генерисаних у експериментима Гордона Рага и Војничевог рукописа површна, а да би метода решетке могла да буде коришћена за емулацију било ког језика до одређеног степена.

У априлу 2007. године, студија коју је спровео аустријски истраживач Андреас Шинер и која је објављена у журналу-тромесечнику Криптологија (енгл. Cryptologia), подржала је хипотезу о масовној обмани. Шинер је показао да су статистичка својства текста рукописа више конзистентна са безначајним „тртљањем” (енгл. gibberish) и бесмислицама произведеним употребом квазистохастичке методе као што је она коју је описао Раг, него са латинским и средњовековним немачким текстовима.

Аргумент за аутентичност је то да се рукопис доима превише софистицираним да би био масовна обмана. Док су обмане тог периода тежиле да буду поприлично грубе, Војничев рукопис експонира многе суптилне карактеристике које се појављују само после пажљиве статистичке анализе. Међутим, поставља се потом питање зашто би аутор употребио тако комплексан и напоран алгоритам при прављењу једноставне обмане, ако нико у очекиваној „публици” (мисли се на творчеве савременике) не би могао да примети разлику. Марсело Монтемуро, теоријски физичар са Универзитета у Манчестеру, који је провео године анализирајући лингвистичке узорке и обрасце који могу да се нађу у Војничевом рукопису, пронашао је семантичке мреже као што су речи које носе основни садржај, а које се појављују унутар посматраног груписаног обрасца, те нове речи које бивају коришћене када долази до промене у теми. Са овим доказом, он верује да је мало вероватно да су ове одлике једноставно „инкорпорисане” (уграђене) у текст како би се обмана учинила више реалистичном, понајвише зато што већина академског знања ових структура није постојала у време настанка Војничевог рукописа. Ови „фини радови” захтевали су много више времена него што би то било потребно за једноставну кривотворину, док су — с друге стране — неке комплексности (сложености) видљиве само уз помоћ модерних алатки.

Глосолалија

Страница из „биолошке” секције која приказује „нимфе”

У њиховој књизи из 2004. године, Џери Кенеди и Роб Черчил указују на могућност да је Војничев рукопис можда случај глосалије, изазовне (медијумске), или пак маргиналне уметности.

Ако је ово тачно, онда се аутор осећао примораним да напише велике количине текста на начин који некако личи на струју свести, или због гласова које је чуо, или због чисте потребе. Док се код глосалија ово најчешће догађа са измишљеним језицима (углавном направљеним од фрагмената матерњег језика аутора), измишљена писма за ову намену су ретка. Кенеди и Черчил користе радове Хилдегарде Бингенске да би указали на и истакли сличности између илустрација које је она цртала када је патила од неколико интензивних напада мигрене — што може да индукује стање налик трансу и подложно настанку глосалије, те тако и Војничевог рукописа. Истакнуте одлике које се проналазе у цртежима обеју страна су обилне „струје звезда”, те понављајућа природа „нимфи” у биолошкој секцији рукописа.

Теорију је практично немогуће доказати или оповргнути, све док недостаје дешифровани текст; сами Кенеди и Черчил нису уверени у хипотезу коју су поставили, али је сматрају веродостојном. У кулминирајућем делу њиховог рада, Кенеди исказује своје мишљење да је реч о масовној обмани или фалсификату. Черчил признаје могућност да је манускрипт синтетички и заборављени језик (што иде у пролог Фридману), или да је реч о фалсификату, што сматра двема најпрееминентнијим (најистакнутијим) теоријама. Међутим, он закључује да у случају ако је рукопис аутентичан — ментална болест или делузија мора да су утицале на аутора док је писао текст и цртао илустрације рукописа.

Историјске тврдње о дешифровању

Откако је рукопис откривен у ново доба године 1912, много људи је тврдило да су извршили успешно дешифровање. Како год, сви покушаји показали су се неупешнима.

Вилијам Ромејн Њуболд

Један од најранијих напора уложених да би се тајне рукописа откључале (и прва од многих преурањених тврдњи о дешифровању) направио је 1921. године Вилијам Ромејн Њуболд са Универзитета у Пенсилванији. Његова јединствена хипотеза била је да је сам видљиви текст безначајан, али да је свако очигледно „слово” у ствари конструисано од серије ситних означавања приметних само при већим постоцима увеличавања. Ова означавања је требало да буду базирана на старогрчкој стенографији, чиме би се формирао други ниво скрипта који би тако чувао стварни садржај тј. значење текста. Њуболд је тврдио да је он искористио ово (са)знање да би написао целе пасусе који доказују ауторство Бејкона и његову употребу оптичког микроскопа четристо година пре Ван Левенхука. Један кружни цртеж у „астрономској” секцији осликава објекте неправилног облика са четири закривљене руке, а Њуболд га је интерпретирао као слику галаксије, што би могло да се постигне само коришћењем телескопа. Слично томе, он је интерпретирао друге цртеже као ћелије које се виде кроз микроскоп.

Међутим, Њуболдова анализа је одонда била одбацивана, и то као „анализа прекомерно спекулативног карактера”. Наиме, Џон Метјуз Манли са Универзитета у Чикагу, први је истакао озбиљне недостатке у његовој теорији. Сваки стенографски карактер сматрало се да има више интерпретација, без поузданог начина да се одреди која од њих је намењена ком одређеном случају. Њуболдова метода је такође захтевала прераспоређивање слова по својој вољи да би се произвео латински језик који је схватљив и разумљив. Само ови фактори осигуравају систему довољну флексибилност да би се скоро па било шта могло да се назре из микроскопских означавања. Иако коришћење микрографије која употребљава хебрејски језик може да се прати уназад и до 9. века, није ни близу компактна или комплексна као облици које је Њуболд измислио. Помним проучавањем рукописа откривено је да су означавања у ствари артефакти за чији је настанак узрок пуцање мастила како се временом суши на грубом велуму. Опажајући значај за ове артефакте може да се припише пареидолији. Захваљујући Манлијевим темељним демантацијама, микрографска теорија се сада генерално игнорише.

Џоусеф Мартин Фили

1943. године, Џоусеф Мартин Фили објавио је Шифру Роџера Бејкона: Прави кључ пронађен (енгл. Roger Bacon's Cipher: The Right Key Found), дело у ком је тврдио да је књига тј. рукопис научни дневник (енгл. scientific diary). Филијева метода је била стајалишта да је текст био „високо скраћени средњовековни латински [језик] написан једноставним супституционим шифровањем”. Он је, поред тога, тврдио да је писац рукописа био Роџер Бејкон.

Леонел С. Стронг

Леонел С. Стронг, научник који се бави истраживањем ракова и аматерски криптограф, веровао је да је решење за Војничев рукопис „чудновати дупли систем аритметичке прогресије вишеструког алфабета”. Стронг је тврдио да је отворени текст открио како је Војничев рукопис написао енглески аутор из 16. века по имену Ентони Ашам, чији радови укључују и Мали хербал (енгл. A Little Herbal) објављен 1550. године. Главни аргумент против ове теорије је то да се криптографија равне штампе коју она заговара коси са свим комплексним унутрашњим структурама презентованим у тексту.

Роберт С. Брамбо

Роберт Брамбо, професор средњовековне филозофије на Универзитету Јејл, тврдио је да је рукопис био фалсификат с намером да се превари владар Рудолф II који би га купио. Текст је на латинском језику, али је шифорван комплексном, двофазном методом.

Џон Стојко

1978. године, Џон Стојко је објавио Писма Божјем оку (енгл. Letters to God's Eye), дело у ком је тврдио да је Војничев рукопис био серија слова написаних на украјинском језику, не користећи самогласнике. Међутим, датум који је Стојко дао за слова, недостатак повезаности између текста и слика, као и генерална „опуштеност” у методи декрипције, не иду у корист Стојкове теорије.

Лео Левитов

Лео Левитов је у својој књизи из 1987. године, Решење Војничевог рукописа: Литургијски приручник за обред ендуру из катаријске херезе, култа Изиде (енгл. Solution of the Voynich Manuscript: A Liturgical Manual for the Endura Rite of the Cathari Heresy, the Cult of Isis), навео да је рукопис приручник за катаријски (албижански) обред по имену ендура и да је написан на фламанском језику, који је базиран на креолском језику. Даље је тврдио да је катаризам био опстанак култа Изиде.

Међутим, Левитово дешифровање је побијено по неколико основа, али ни најмање се није доказало да је у целости неисторијско. Наиме, Левитов је имао лоше познавање историје Катара, а његово осликавање ендуре као разрађеног ритуалног самоубиства у супротности је са пронађеним и сачуваним документима који га описују као брз обред. Слично томе, не постоји позната веза између катаризма и Изиде.

Културни утицај

Многе књиге и чланци написани су о рукопису. Прво факсимил издање објављено је 2005. године, а име му је било Војничев код (фр. Le Code Voynich). То је био цели рукопис објављен у форми кракте презентације на француском језику.

Рукопис је такође послужио и као инспирација за настанак многих књига фикције, укључијући Књигу крви и сенке (енгл. The Book of Blood and Shadow) Робина Васермана, Путнике кроз време: Код Судњег дана (енгл. Time Riders: The Doomsday Code) Алекса Скароуа, Кодекс (енгл. Codex) Лева Гросмана, ПопКо (енгл. PopCo) Скарлет Томас, Прајм (енгл. Prime) Џеремија Робинсона са Шонон Елис, Мојсијев мач (енгл. The Sword of Moses) Доминика Селвуда из 2013. године, Повратак Лојгора (енгл. The Return of the Lloigor) Колина Вилсона, Датуру, или делузију коју сви видимо (енгл. Datura, or a delusion we all see) Лене Крон /финска верзија/ из 2001. године, Атентаторов код (енгл. Assassin's Code) Џонатана Маберија и Извор (енгл. The Source) Мајкла Кордија.

Између 1976. и 1978. године, италијански уметник Луиђи Серафини направио је Кодекс Серафинијанус (енгл. Codex Seraphinianus), који садржи све погрешне текстове и слике имагинарних биљака у стилу који подсећа на Војничев рукопис.

Савремени композитор класичне музике Ханспетер Кибурц, објавио је коморни рад под називом Војничев шифрирани рукопис, за хор и ансамбл (енгл. The Voynich Cipher Manuscript, for chorus & ensemble), инспирисан оригиналним рукописом.

У игрици Broken Sword: The Sleeping Dragon, Војничев рукопис садржава информације о геомагнетској енергији коју су користиле старе цивилизације. Култ змаја (енгл. The Cult of the Dragon) био је у стању да дешифрира рукопис и употреби га за поновно добијање приступа геомагнетској енергији.

У игрици Assassin's Creed IV: Black Flag, играч може да сакупља странице Војничевог рукописа како пролази кроз свет игрице. У игрици се открива да је рукопис написала раса која је претеча данашњој (енгл. Precursor Race), а коју су чиниле врсте високо напредних хуманоида који су створили данашњу људску расу пре него што су били уништени у апокалипси. У наставку видео-игрице, Assassin's Creed: Rogue, открива се да је рукопис кључ за активирање моћног артефакта познатог као Кутија Претходника (енгл. Precursor Box), која показује мапу која детаљно лоцира храмове направљене од стране расе која је претеча данашњој.

Види још

• Рукописи
  • Илуминирани рукописи

• Писмо
• Природни језици
• Криптографија
• Криптоанализа
• Шифра
  • Вижнерова шифра
  • Цезарова шифра

• Ронгоронго
• Хораполон
• Пешита

Литература

• Manly, John Matthews (јул 1921). „The Most Mysterious Manuscript in the World: Did Roger Bacon Write It and Has the Key Been Found?”. Harper's Monthly Magazine (143): 186—197. 
• Voynich, Wilfrid Michael (1921). „A Preliminary Sketch of the History of the Roger Bacon Cipher Manuscript”. Transactions of the College of Physicians of Philadelphia. 3 (43): 415—430. 
• Newbold, William Romaine (1928). The Cipher of Roger Bacon. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. 
• Manly, John Matthews (1931). „Roger Bacon and the Voynich MS”. Speculum. 6 (3): 345—391. JSTOR 2848508. doi:10.2307/2848508. 
• Brumbaugh, Robert S. (1978). The Most Mysterious Manuscript: The Voynich 'Roger Bacon' Cipher Manuscript. Carbondale, IL: Southern Illinois University Press. ISBN 0-8093-0808-8. 
• D'Imperio, M. E. (1978). The Voynich Manuscript: An Elegant Enigma. Laguna Hills, CA: Aegean Park Press. ISBN 0-89412-038-7. 
• D'Imperio, M. E. (1978). The Voynich Manuscript: An Elegant Enigma (PDF). Fort George G. Meade, MD: National Security Agency / Central Security Service. OCLC 50929259. Приступљено 10. 6. 2014. 
• Stojko, John (1978). Letters to God's Eye. New York: Vantage Press. ISBN 0-533-04181-3. 
• Levitov, Leo (1987). Solution of the Voynich Manuscript: A Liturgical Manual for the Endura Rite of the Cathari Heresy, the Cult of Isis. Aegean Park Press. ISBN 0-89412-148-0. 
• Pérez-Ruiz, Mario M. (2003). El Manuscrito Voynich (на језику: шпанском). Barcelona: Océano Ambar. ISBN 84-7556-216-7. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Kennedy, Gerry; Churchill, Rob (2004). The Voynich Manuscript The Unsolved Riddle of an Extraordinary Book Which Has Defied Interpretation for Centuries. London: Orion. ISBN 0-7528-5996-X. 
• Goldstone, Lawrence; Goldstone, Nancy (2005). The Friar and the Cipher: Roger Bacon and the Unsolved Mystery of the Most Unusual Manuscript in the World. New York: Doubleday. ISBN 0-7679-1473-2. 
• Pelling, Nicholas (2006). The Curse of the Voynich: The Secret History of the World's Most Mysterious Manuscript. Surbiton, Surrey: Compelling Press. ISBN 0-9553160-0-6. 
• Violat-Bordonau, Francisco (2006). El ABC del Manuscrito Voynich (на језику: шпанском). Cáceres, Spain: Ed. Asesores Astronómicos Cacereños. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Foti, Claudio (2010). Il Codice Voynich (на језику: италијанском). Roma: Eremon Edizioni. ISBN 978-88-89713-17-4. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Amancio, Diego R. (2013). „Probing the Statistical Properties of Unknown Texts: Application to the Voynich Manuscript”. PLOS ONE. 8 (7): e67310. doi:10.1371/journal.pone.0067310. 
• Montemurro, Marcelo A.; Zanette, Damián H. (2013). „Keywords and Co-Occurrence Patterns in the Voynich Manuscript: An Information-Theoretic Analysis”. PLOS ONE. 8 (6): e66344. doi:10.1371/journal.pone.0066344. 
• Stollznow, Karen (2014). „The Mysterious Voynich Manuscript”. Skeptic Magazine. 19 (2). Приступљено 20. 8. 2015. 
• Rugg, Gordon (21. 6. 2004). „The Mystery of the Voynich Manuscript”. Scientific American.
• Casanova, Antoine (19. 3. 1999). „Méthodes d’analyse du langage crypté: Une contribution à l’étude du manuscrit de Voynich”. Université PARIS VIII.

Спољашње везе

• The Voynich Manuscript на сајту Curlie (језик: енглески)
• The Voynich Manuscript, из дигиталне колекције Библиотеке ретких књига и рукописа Бејнеке, Универзитет Јејл
• The Voynich Manuscript, онлајн на Internet Archive-у
• Complete PDF (53 MB), ПДФ комплетна верзија
• René Zandbergen's Voynich Manuscript Page, о Војничевог рукопису, укључујући Voynich MS — Pages / Folios галерију, те библиографију
• Cipher Mysteries, историјски истраживачки сајт Ника Пелинга о шифрама
• Voynich Manuscript Mailing List HQ
• Voynich Manuscript Bibliography, од Џима Ридса
• "Nature" news article: World's most mysterious book may be a hoax, збирка папира Гордона Рага више упућених општој публици
• The Voynich Code: The World's Mysterious Manuscript, аустријски документарни филм о рукопису
• The Unread: The Mystery of the Voynich Manuscript из The New Yorker-а
• Voynich, јавно доступан фонт направљен према Војничевом рукопису, који је коришћен за дигиталну транскрипцију текста