Срби на Косову и Метохији

С Википедије, слободне енциклопедије
Срби на Косову и Метохији
Српска застава
Укупна популација
146.128[1]
Региони са значајном популацијом
Косово и Метохија
централна Србија
Језици
српски језик (косовско-ресавски, призренско-тимочки и зетско-јужносанџачки дијалекат)
Религија
православље
Сродне етничке групе
Горанци
Јањевци
Косовски Бошњаци
Овај чланак је део серије о Србима
Срби
Српска култура
Срби по територијама
  • Аутохтоне земље
Подгрупе и сродни народи
Српске земље
Српска православна црква
Српски језици и наречја
Историја

Срби на Косову и Метохији су припадници српског народа на подручју Аутономне Покрајине Косово и Метохија у Републици Србији. Према подацима из 2014. има их око 100.000, од којих половина живи на северу Косова и Метохије, а остали у другим крајевима покрајине.[2] После Албанаца, Срби чине највећу етничку заједницу на територији КиМ (4—7%).[3][4][5]

Током 6. и 7. века, у склопу досељавања Словена, на просторе Косова и Метохије доселили су се Срби. Средњовековне српске државе, Кнежевина Србија (7—10. век), Српска држава Војислављевића (11. век) и Великожупанска Србија (11. век — 1217), обухватале су делове територије Косова и Метохије, које је у целини ушло у састав потоњих српских држава, Краљевине Србије (1217—1346) и Српског царства (1346—1371), односно Кнежевине Србије и Српске деспотовине, до 1455. када је целокупно подручје КиМ потпало под власт Османског царства.[6][7] Најзначајнијим догађајем из средњовековне историје Срба па просторима КиМ сматра се Косовска битка (1389), а српска народна традиција и савремена српска историографија сматрају подучје КиМ политичким, верским и културним језгром средњовековне српске државе.[8][9][10]

Током периода османске власти (1455—1912) положај српског становништва на просторима Косова и Метохије постепено се погоршавао. Средином 16. века обновљена је Српска патријаршија са седиштем у Пећи, која је на подручју КиМ имала три епархије: Хвостаску, Призренску и Липљанску.[11][12] Крајем 17. века, за време Бечког рата (1683—1699) хабзбуршка војска је 1689. продрла на подручје КиМ што је довело до одметања Срба од османске власти, а потом и до Велике сеобе Срба (1690) из тих области.[13] Тиме је означен почетак демографског опадања српског народа на тим просторима и све интензивнијег насељавања Арбанаса широм КиМ.[14][15][16] Укидањем Српске патријаршије (1766) нанет је додатни ударац српском народу на тим просторима.[17]

Након стварања Кнежевине Србије почетком 19. века, временом је дошло до успостављања просведних и других веза са косовско-метохијским Србима. У исто време, простор КиМ је због тамошњег историјског наслеђа из епохе Немањића све више почео да се сматра „колевком српске цивилизације”, док је због некадашњег седишта Српске патријаршије у Пећи називан и „српским Јерусалимом”. Подручје КиМ припојено је Краљевини Србији тек 1912, након Првог балканског рата који је окончан протеривањем вековне османске власти са тих простора, чиме је започео нови период у историји косовско-метохијских Срба.[18][19][20] Под влашћу Краљевине Србије (1912—1918) и потоње Краљевине СХС/Југославије (1918—1941) започет је процес модернизације друштвених односа на просторима КиМ. Након 1918. тамошњим Србима-староседеоцима придружили су се у склопу процеса колонизације и новодосељени Срби из других области, који су знатним делом били потомци старих српских породица, исељених са подручја КиМ током ранијих сеоба. У истом периоду, дошло је до оснивања или обнове разних српских просветних и културних установа и организација на просторима КиМ.[21][22] Након Другог светског рата (1945), створена је Аутономна косовско-метохијска област (АКМО) у саставу тадашње Народне Републике Србије. Уздизањем АКМО на степен аутономне покрајине (1963) наступио је период убрзаног погоршавања положаја српског народа на тим просторима. Назив „Метохија” избачен је 1968. из званичног назива покрајине, која се од тада називала „САП Косово”. У покрајинском руководству превагу је временом однела албанска сепаратистичка струја, што је након немира на Косову (1981) довело до погоршања у српско-албанским односима.[21]

Након рата на Косову и Метохији (1999) и мартовског погрома (2004), велики број Срба прогнан је са подручја КиМ или је пострадао од стране екстремиста, док је српска културно-историјска баштина на тим просторима била изложена систематском разарању и присвајању. Иако је 2008. дошло до једностраног проглашења независнсти Косова, највећи део косовско-метохијских Срба остао је привржен држави Србији и њеним преосталим институцијама на подручју КиМ.[23][24][25] Више од половине српског становништва Косова и Метохије пре 1999. (226.000),[26] укључујући 37.000 Рома, 15.000 балканских муслимана (укључујући Ашкалије, Бошњаке и Горанце), и 7.000 других неалбанских цивила протерано је у остале делове Србије и Црне Горе по завршетку рата на Косову и Метохији.[27] Према Бриселском споразуму из 2013. предвиђено је оснивање Заједнице српских општина, самоуправног удружења општина са већинским српским становништвом.

Терминологија[уреди | уреди извор]

Уобичајени називи за српску заједницу на Косову и Метохији су „Срби Косова и Метохије” (Срби на Косову и Метохији, Срби са Косова и Метохије) или „косовско-метохијски Срби” (косметски Срби, Срби на Космету, Срби са Космета). У регионалном смислу, Срби са подручја Косова су познати и као „косовски Срби” или Срби Косовци, док су Срби са подручја Метохије познати као „метохијски Срби” или Срби Метохијци. Облик Косовари сматра се правописно неправилним.[28][29]

Историја[уреди | уреди извор]

Историја косовско-метохијских Срба може се поделити на три основна периода: средњовековни, нововековни и савремени.

Средњовековни период[уреди | уреди извор]

Лево: Стефан Дечански, српски краљ и оснивач Високих Дечана
Десно: Главна капија Призренске тврђаве, српске царске престонице

Током позноримског и рановизантијског периода, подручје Косова и Метохије припадало је античкој провинцији Дарданији,[30] која је током 6. и 7. века у неколико наврата била похарана од стране Авара и Словена. Дотадашњи становници — романизовани Дарданци, махом су избегли са тог подручја или су одведени у аварско ропство. У склопу тадашњег словенског досељавања на Балканско полуострво, у областима Косова и Метохије настанили су се Срби.[31]

Током 9. века, дошло је до постепене експанзије Прве бугарске државе према западу, услед чега су под бугарску власт потпали и оближњи градови Ниш и Скопље. На основу тога се претпоставља да је и подручје Косова са Липљаном у приближно исто време потпало под бугарску власт. Након пропасти бугарске државе (969—971) и успостављања визанстијске власти у Скопљу и Расу за време владавине цара Јована I Цимискија (969—976), целокупно подручје Косова са Липљаном и Метохије са Призреном потпало је под власт Цариграда, а у покореним српским областима установљен је византијски Катепанат Рас.[32]

Стара тврђава Звечан

Византијска власт је из тих области била потиснута у време ширења Самуиловог царства (976—1018), али је затим обновљена, око 1018. Потом је 1019. установљена византијска Охридска архиепископија, под чију су надлежност потпале и епископије на подручју Косова и Метохије — Липљанска и Призренска.[33]

Иако су током већег дела 11. и 12. века били под византијском влашћу, косовски и метохијски Срби су у неколико наврата били захваћени ширим устанцима и борбама између српских држава и Византије. За време великог словенског устанка против византијске власти (1072), у рат за ослобођење укључила се и суседна српска држава Војислављевића, а том приликом је управо у Призрену обављено и проглашење дукљанског кнежевића Бодина за цара. Иако је византијска власт недуго потом обновљена, српски велики жупан Вукан је крајем 11. века држао Звечан, а извршио је и продор преко Косова и Метохије према Скопљу, заузевши том приликом и Липљан.[34]

Тврђава Ново Брдо задужбина краља Стефана Милутина, описивана је као мајка свих српских градова
Пећки манастир, друго седиште Српске архиепископије и потоње седиште Српске патријаршије

На самом почетку владавине великог жупана Стефана Немање (1166—1196), оснивача династије Немањића, овом подручју се одиграла битка код Пантина у којој је Немања однео победу над супарницима, учврстивши се на великожупанском престолу. Након смрти византијског цара Манојла I Комнина (1180), Немања је запосео целу територију данашњег Косова и Метохије, али део тих области је након склапања мира са Византијом (1190) морао да врати под царску власт.[35]

Немањин син и наследник Стефан Првовенчани (1196—1202, 1203—1227) успео је да доврши ослобођење целокупног косовско-метохијског подручја, са Липљаном и Призреном, потиснувши са тих простора не само византијске већ и бугарске претензије. пошто је под својом влашћу ујединио готово све српске земље (осим Босне), Стефан се прогласио за краља, добивши 1217. и признање краљевске титуле.[36] У исто време, Стефанов брат — архимандрит Сава, успео је 1219. да издејствује установљење аутокефалне Српске архиепископије, са седиштем у манастиру Жича. У њен састав су ушле и обе епископије на косовско-метохијском подручју, Липљанска (Косово) и Призренска (Метохија), док је у северном делу Метохије, у области званој Хвосно, установљен Пећки метох, где ће касније током 13. века бити премештено и седиште Српске архиепископије.[37]

У периоду од 13. до 15. века, подручје Косова и Метохије било је централна област српске државе Немањића и њихових наследника. Током 14. века, у Приштини се налазио владарски двор, док је Призрен био једна од владарских престоница. Српски краљ и цар Стефан Душан засновао је манастир Светих Архангела код Призрена (1342—1352). У том периоду и неколико других манастира на просторима Косова и Метохија обдарено је значајним поседима.[38] Стефан Душан је 1342. примио византијског цара-претендента Јована VI Кантакузина у Приштини. Када је Краљевина Србија прерасла у Српско царство, Српска архиепископија са седиштем у Пећи је 1346. уздигнута на степен Патријаршије.[39]

Након смрти цара Душана крајем 1355, започео је период опадања Српског царства за време владавине цара Стефана Уроша (1355—1371).[40][41] Делови Косова и Метохије временом су потпали под непосредну власт Урошевог савладара, српског краља Вукашина Мрњавчевића (1365—1371), док је други део потпао под власт великашке породице Војиновића. Војска Мрњавчевића је 1369. управо на Косову поразила војску Војиновића и њихових савезника.[42]

Након погибије Мрњавчевића у Маричкој бици 26. септембра 1371. и смрти цара Уроша крајем исте године,[43] српску краљевску круну је примио Вукашинов син Марко, који није успео да сачува власт над деловима Косова и Метохије, пошто је зетски господар Ђурађ I Балшић већ током 1372. заузео Призрен и Пећ. Источни део косовског Поморавља постао је посед кнеза Лазара, док се у централним областима косова учврстила породица Бранковића.[44][45]

Косовска битка вођена 1389. између Срба и Османлија. Рад Адама Стефановића

Османско царство је извршило инвазију на област под влашћу кнеза Лазара 28. јуна 1389, у Косовској бици код Приштине, на Газиместану. Српску војску је предводио кнез Лазар који је био на чеку војске од 12.000—30.000 људи против османске војске од 27.000—40.000 људи. Лазар је погинуо у борби, а живот је изгубио и султан Мурат I, за кога се верује да га је убио српски витез Милош Обилић. Исход битке се сматра нерешеним, а нови султан Бајазит I морао је да се повуче да би учврстио своју моћ. Вук Бранковић се истакао као локални господар данашњег Косова и Метохије, иако је повремено био османски вазал, између 1392. и 1395.[46][47]

Још једна Косовска битка догодила се 1448, између угарских трупа које је подржавао Ђурађ Кастриот Скендербег на једној страни и османских трупа које је подржавала династија Бранковића. Скендербегове трупе на путу да помогну Јовану Хуњадију зауставиле су трупе Бранковића, који је био османски вазал. Мађарски регент Јанош Хуњади изгубио је битку после дводневне борбе, али је у суштини зауставио напредовање Османлија ка северу.[48] Године 1455. јужни крајеви Српске деспотовине поново су нападнути, а област Косова и Метохије је коначно освојила Османско царство и укључила га у османски административни систем.[49] У Приштини и Вучитрну, центрима земље Бранковића, 1455. су изграђени нови замкови.

Нововековни период[уреди | уреди извор]

Ктиторски портрет српског патријарха Макарија у манастиру Будисавци код Пећи

Након коначног освајања Косова и Метохије (1455), српски народ је на тим просторима потпао под непосредну власт Османског царства, које је у запоседнутим областима успоставило нову административну структуру. Тада су основани и нови санџаци: Вучитрнски (за централни део Косова), Призренски и Пећки (за јужну и северну Метохију), док је област северозападно од Звечана накнадно ушла у састав новоствореног Босанског санџака (1463).[11]

Најважнија установа српског народа под османском влашћу била је Српска патријаршија са седиштем у Пећи, која се након смрти патријарха Арсенија II (1463) нашла у тешком положају, што је довело до упражњености патријаршијског трона. На то су се потом надовезале и претензије суседне Охридске архиепископије, чему је отпор покушао да пружи смедеревски митрополит Павле, који је око 1528. изабран за српског патријарха, али се није одржао на том положају. Борба за обнову Српске патријаршије у Пећи успешно је кончана 1557, избором новог српског патријарха Макарија, који је био рођак тадашњег османског везира Мехмед-паше Соколовића. Поред патријархове епархије са седиштем у Пећком манастиру, СПЦ је у то време на просторима Косова и Метохије имала и епархије: Хвостанску (за северни део Метохије), Призренску (за јужни део Метохије) и Липљанску (за централни део Косова), док је северни део био у саставу Рашке епархије.[12]

Успостављањем османске власти на просторима Косова и Метохије започет је и процес исламизације хришћанског становништва и претварања црквених објеката у џамије. Тако је крајем 16. века срушен манастир Светих Архангела код Призрена, а од манастирског материјала изграђена је Синан-пашина џамија у Призрену.[50]

Територију Косова и Метохији су заузеле аустријске снаге током Великог турског рата (1683—1698). Године 1690. патријарх српски Арсеније III, који је претходно избегао сигурну смрт, повео је 37.000 породица са Косова и Метохије, да избегну османску одмазду, пошто су овај простор поново заузеле Османлије.[51] Људи који су га пратили били су углавном Срби, али је било и бројних православних Албанаца и других. Само Призрен је напустило 20.000 Срба. Због зулума од Османлија, током 18. века настављене су и друге сеобе православног народа са Косова и Метохије. Насупрот томе, поједини Срби су прихватили ислам и постепено се стопили са преовлађујућим Албанцима, усвајајући њихову културу, као и језик. До краја 19. века, Албанци су заменили Србе као доминантни народ на Косову и Метохији.[52] Османлије су 1766. укинуле Пећку српску патријаршију и положај хришћана на Косову и Метохији је знатно погоршан.

Током Првог српског устанка, Срби из северних делова Косова и Метохије су се спремали да се придруже устанку и стигла је османско-албанска коалиција да угуши њихове напоре, пре него што су могли да учествују у устанку. Османско насиље је довело до тога да се велики број Срба иселио у централну Србију како би се придружио побуњеницима предвођеним Карађорђем.[53][54] Клименти су били једино албанско племе које је у потпуности подржавало српске побуњенике.[55][56] После стицања независности Кнежевине Србије, Косово и Метохија се све више током средине 19. века сматрало као „колевка српске цивилизације” и називано је „српским Јерусалимом”.[57][58][59][60][61]

Термин „Арнаути” или „Арнауташи” осмислили су српски етнографи из 19. и почетка 20. века да би означили Албанце на Косову и Метохији, које су доживљавали као албанизоване Србе, односно оне који су прешли на ислам и прошли кроз процес албанизације.[62][63] У савременој антропологији критикована је историјска валидност овог појма, као и употреба као оруђа државотворне и хомогенизационе политике српске државе.[64][65][66][67]

Напади на Србе током српско-османских ратова догодили су се почетком века, а Албанци са Косова и Метохије су оптужени да су протерали око 150.000 Срба са овог подручја,[68] као и спроводили кампању терора над преосталим српским становништвом.[69] Године 1901. Албанци су извршили извршили масакре над Србима на северу Косова и Метохије и у Приштини.[70]

Војвода Мирко Ђупић са четом, Косовска Митровица, 1912.

Модерни период[уреди | уреди извор]

Српкиње у традиционалној ношњи из Гњилана, 1911.
Српкиње у традиционалној ношњи из Призрена, 1913.

Настала Краљевина Србија планирала је обнову своје власти на Косову и Метохији јер се османска моћ распала на Балканском полуострву. Овај период је био сведок успона српског национализма. Током Првог балканског рата, Краљевина Србија и Краљевина Црна Гора бориле су се заједно са Краљевином Грчком и Краљевином Бугарском као део Балканског савеза да протерају османске снаге из Европе и те делове укључе у своје државе. Србија, Црна Гора и Грчка окупирале су цео Западни Балкан (територије насељене Албанцима) са изузетком Валоне у нади да ће добити признање са својим новим границама. Отпор Албанаца широм њиховог региона у корист њихове сопствене независне националне државе довео је до борби између војске Балканског савеза (мање географски неумешане Бугарске) и албанских снага. Да би се сукоб окончао, Лондонским споразумом је одређена независна Кнежевина Албанија (приближна садашњим границама Албаније), при чему је већи део Косовског вилајета додељен Србији, а регион Метохије Црној Гори.[71]

Први светски рат и прва Југославија[уреди | уреди извор]

Током Првог светског рата, у зиму 1915—1916, српска војска се повлачила преко територије Косова и Метохије у покушају да избегне снаге Централних сила. Хиљаде су умрле од глади и изложености. Српска војска је 1918. потиснула Централне силе са Косова и Метохије, а регион је уједињен пошто се Црна Гора касније придружила Краљевини Србији. Монархија је тада трансформисана у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

Период Краљевине СХС током 1918—1929. бележи смањење српског становништва у региону и повећање броја Албанаца. Године 1929. држава је преименована у Краљевину Југославију. Подручје Косова и Метохије било је подељено на Зетску, Моравску и Вардарску бановину. Држава је трајала до инвазије у Другом светском рату и окупације сила Осовине на Југославију (1941).

Други светски рат[уреди | уреди извор]

Немачки војници пале српско село код Митровице, око 1941.

После инвазије на Југославију (6—18. априла 1941), силе Осовине су међусобно поделиле територију. Косово и Метохија је подељено између италијанске, немачке и бугарске окупације. Највећи део данашњег Косова и Метохије био је под италијанском окупацијом и припојен је Краљевини Албанији декретом 12. августа 1941, док су северни делови укључени у војну управу у Србији, а југоисточни делови постали део Бугарске.[72]

За време окупације становништво је било изложено протеривању, интернацији, присилном раду, мучењу, уништавању приватне имовине, одузимању земље и стоке, уништавању и оштећивању манастира, цркава, културно-историјских споменика и гробља.[72] Било је таласа насиља над Србима у неким периодима, попут априла 1941, јуна 1942. и септембра 1943, као и континуираних притисака на различите начине.[73] Цивили су слани у логоре и затворе које је основала италијански, немачки и бугарски окупатори и албанска заједница.[74] Протеривање Срба показало се проблематичним, пошто су они обављали важне функције у региону и водили већину предузећа, млинова, кожара и јавних предузећа, и били одговорни за већину корисне пољопривредне производње.[75] Већину ратних злочина починили су Вулнетари („добровољци”),[76] Бали Комбетар и СС дивизија Скендербег.[77] Дивизија Скендербег била је познатија по убиствима, силовањима и пљачкама на претежно српским подручјима него по учешћу у борбеним операцијама у корист немачких ратних напора.[78] Најтежи положај Срба био је у италијанској (албанској) зони.[79] Велики део српског становништва је протеран или приморан да побегне да би преживео.[79] Према проценама Србије, број протераних је око 100.000: око 40.000 из италијанске окупационе зоне, 30.000 из немачке зоне и 25.000 из бугарске зоне.[80] Процењује се да је током Другог светског рата на Косову убијено 10.000 Срба и Црногораца.[81]

Друга Југославија[уреди | уреди извор]

Након што је Југославија постала Социјалистичка Федеративна Република Југославија, а Србија добила назив Социјалистичка Република Србија 1953, Аутономна Косовско-Метохијска Област је добила извесну аутономију 1960-их. Уставом из 1974, влада тадашње Социјалистичке Аутономне Покрајине Косово добила је већа овлашћења, укључујући највише титуле управе — председника и премијера, као и место у Савезном председништву, чиме је постала дефакто социјалистичка република у оквиру федерације, али је званично остала аутономна покрајина у оквиру Социјалистичке Републике Србије.

Рамиз Садику и Боро Вукмировић, народни хероји Југославије и симбол српско-албанског пријатељства[82]

Током 1970-их века један албански националистички покрет тежио је потпуном признавању Косова као још једне републике у оквиру Југославије, док су најекстремнији елементи тежили потпуној независности. Титова влада је брзо решила ситуацију, али је решење имало само привремени карактер. Етничка равнотежа Косова доживела је значајну промену кроз непропорционално повећања броја Албанаца због веће стопе наталитета.[83] Срби су се једва повећали свој број и пали су у пуном уделу у становништву на 10% због већег демографског пораста албанског становништва.

Албански студенти су 1981. организовали протесте тражећи да Косово постане република унутар Југославије. Те протесте је централистичка југословенска влада оштро обуздала. Током 1980-их у Савезу социјалиста Србије почиње долазак Слободана Милошевића на власт.

Један од догађаја који је допринео Милошевићевом успону на власт био је говор на Газиместану, одржан пред процењених 1.000.000 грађана, махом Срба, на централној прослави обележавања 600. годишњице Косовске битке, одржаној 28. јуна 1989. на Газиместану.

Убрзо након тога, како је то одобрила Скупштина 1990, аутономија Социјалистичке Аутономне Покрајине Косово је враћена на стари статус (1971). Милошевић је тада рекао: „Јака Србија, слаба Југославија — слаба Србија, јака Југославија”. Међутим, није уклонио Косово и Метохију из Савезног Председништва. Након отцепљења Словеније од Југославије 1991, Милошевић је ту фотељу искористио да оствари доминацију над Савезном владом, надмашујући своје противнике.

Лево: Уништена црква Светог Тројства у селу Петрић
Десно: Рушевине српског дела Призрена, након погрома и културоцида 2004. године.

Распад Југославије и рат на Косову и Метохији[уреди | уреди извор]

Након Дејтонског споразума 1995, Ослободилачка војска Косова (ОВК), албанска паравојна организација која је тражила одвајање Косова и Метохије и евентуално стварање Велике Албаније,[84][85][86][87][88] почела је с нападима на српске цивиле и званичне државне органе. Спроводила је бомбардовање полицијских станица и владиних зграда, убијање припадника југословенске полиције и недужних цивила свих националности, чак и Албанаца који нису били на њиховој страни.[89] Од 2014. масовне гробнице њихових жртава и даље се покушавају пронаћи.[90] Било је много извештаја о злостављањима и ратним злочинима које је починила ОВК током и након сукоба, као што су масакри цивила (масакр на Радоњићком језеру, у Гњилану, Старом Грацком, Клечки итд), заробљенички логори (Лапушник), вађење органа, уништавање средњовековних цркава и споменика.[тражи се извор]

На Косову и Метохији је после рата живело 194.190 Срба,[91] док је велики број Срба је побегао или је прогнан, а многи од преосталих цивила били су изложени злостављању.[92][93][94][95][96] Током немира на Косову и Метохији уништено је или озбиљно оштећено барем 35 цркава и манастира. После рата на Косову и Метохији и осталих ратова у Југославији, Србија је постала уточиште највећем броју избеглица и интерно расељених лица (укључујући косовско-метохијске Србе) у Европи.[97][98][99]

Укупно, 156 српских православних цркава и манастира је уништено од јуна 1999, након завршетка рата на Косову и Метохији и мартовског погрома 2004. Многе цркве и манастири датирају из 12. 13. и 14. века.[100] Борци ОВК оптужени су за вандалисање манастира Девич и терорисање особља. Припадници КФОР-а рекли су да су побуњеници ОВК вандализовали вековима старе фреске и слике у капели и украли два аутомобила и сву храну из манастира.[101]

21. век[уреди | уреди извор]

У недељу, 17. фебруара 2008. „Представници народа Косова” донели су Декларацију о независности Косова, противно Резолуцији СБ ОУН 1244 и Уставу Србије. Независност Косова је признало 88 од укупно 193 државе чланице Уједињених нација. Преостали Срби не прихватају одлуку о независности Косова, али су већински српски градови сада ретки на Косову и Метохији. Већина Срба у енклавама остала је незапослена.[102] Након одлуке о проглашењу независности, послове су напустили и до тада запослени у јавним институцијама.[103]

Прослава Видовдана на Газиместану (2009)

Поједини званичници у Влади Србије су предложили поделу покрајине, при чему би север Косова и Метохије и Штрпце постали део Србије или добили аутономију. САД се противе подели, истичући да се „велика већина земаља широм света неће залагати за то”.[104] У одговору на заузимање железница на северу Косова и Метохије и формирање српских канцеларија које ће служити као део паралелне владе, председник Владе Републике Косово је изјавио да они „неће толерисати ниједну паралелну институцију на територији Косова” и да ће „потврдити своју власт над целим Косовом”.[105] Специјални представник УН-а рекао је да је „међународна заједница врло јасно ставила до знања да никаква подела Косова неће бити прихваћена”.[106] Иван Еланд, виши сарадник у Независном институту, сугерисао је да би таква „подела унутар поделе” спречила „рат Србије и Косова” и пружила „најбоље шанс” да Република Косово има дугорочне стабилне односе са Србијом.[107] Политичар Марко Јакшић одбацио је разговоре о подели и рекао да је акција Срба на Косову и Метохије протест против Декларације о независности Косова. Политичар Оливер Ивановић рекао је да је против поделе Косова и Метохије јер „већина Срба живи јужно од Ибра и њихов положај би постао неодржив”.[108] Анализа Ројтерса сугерише да би Косово и Метохија могли бити подељени по етничким линијама слично као и Босна и Херцеговина. Џејмс Лајон из истраживачког центра Међународне кризне групе је рекао да је „стил Републике Српске прихватљив за Србију, али у границама да је оно (Косово и Метохија) и даље део Србије”.[109] Питер Фајт, специјални представник Европске уније, рекао је да се не разговара о плановима за стварање кантона или давање било какве друге аутономије Србима који живе на северу Косова и Метохије. Он је за дневни лист Koha Ditore рекао: „Сасвим је јасно да су привилеговани односи између Срба овде (на Косову и Метохији) и Београда у сфери образовања, здравствене заштите и верских објеката”, додајући да „влада у Приштини мора да се поштује”.[110]

Мапа која приказује српску и албанску заједницу (жута боја представља албанску заједницу) према Бриселском споразуму 2013.

Председник Србије Борис Тадић је 30. септембра 2008. изјавио да ће размотрити поделу Косова и Метохије ако се исцрпе све друге опције. Бивши министар спољних послова Србије и Црне Горе Горан Свилановић поздравио је овај предлог рекавши да је „коначно ово реалан приступ који долази из Србије. Коначно, након неколико година, постоји простор за дискусију.”[111] Након што су његови коментари изазвали полемику у медијима, Тадић је поновио да то предлаже као могућност само ако се исцрпе све друге опције.[112]

Влада Републике Косово је Бриселским споразумом из 2013. пристала да формира Заједницу српских општина, али то још није учинила. Локални Срби су прихватили многе аспекте власти Републике Косово и од потписивања Бриселског споразума гласају на изборима које спроводи Република Косово.[тражи се извор]

Током пандемије ковида 19, Срби су се нашли у лимбу, заглављени између различитих наредби које су издале Србија и Република Косово.[113] У новембру 2020, током пандемије ковида 19, полицајци и инспектори Републике Косово су упали и привремено затворили неколико апотека у власништву Срба на северу Косова и Метохије, покушавајући да заплене залихе лекова, јер артикли наводно нису регистровани у централном систему у Приштини. Тај чин је наишао на протесте грађана који су били на ивици ескалације.[114][115] У децембру 2020. Србија је послала вакцине за ковид 19 на север Косова и Метохије без икаквих консултација са косовским властима. Република Косово се успротивило уношењу вакцина, тврдећи да их Србија нелегално дистрибуира.[116][117] Само неколико људи је вакцинисано, а преостале вакцине су враћене након што је покренута истрага.[118] Здравствени радници са севера Косова и Метохије су 2021. протестовали због хапшења својих колега који су запослени у болницама које збрињавају пацијенте са ковидом 19. Они су те акције описали као „нехумане” и упутили протестна писма разним међународним институцијама и организацијама.[119]

Српска православна гробља су мета напада и вандализама локалних Албанаца, о чему је Митра Рељић написала књигу Српска гробља на Косову и Метохији: Уништена споменичка и језичка баштина.[120] Поред ранијих оскрнављених и уништених гробаља, три стотине године старо српско православно гробље је октобра 2023. прекопано, под објашњењем рада новог пута. Против актера су поднете кривичне пријаве и радови су обустављени.[121] Део земље са посмртним остацима је бачен на сметлиште у близини главне аутобуске станице.[120]

Од 2022. активна је криза на северу Косова и Метохије. 24. септембра 2023. дошло је до оружаног сукоба у Бањској, у коме су страдала три Србина и један Албанац.

Српска мањина на Косову и Метохији често је мета демонстрација непријатељства и напада.[122][123] Од доласка Аљбина Куртија на власт па до краја септембра 2023, забележено је 409 етнички мотивисаних напада на Србе, од чега 17 на децу.[124]

Децембра 2023. године Агенција за приватизацију на Косову је најавила да преузима комплекс лечилишта и ресторана Рајска бања у Звечану, који је изградила Влада Републике Србије уложивши 7 милиона евра. Навели су да комплекс нема адекватне дозволе и да се ради о друштвеном власништву предузећа из Северне Митровице као и да ће њиме надаље управљање Министарство унутрашњих послова Косова.[125][126][127]

Током јануара 2024. самопроглашене власти у Приштини су навеле могућност укидања платног промета, забрану валуте динар и упад у српске Поштанске штедионице. На такве најаве премијерка Србије Ана Брнабић реаговала је коментаром да би такви потези довели до краја даљег дијалога.[128] Због учесталог физичког и институционалног насиља које спроводи режим у Приштини према српском становништву, Република Србија је затражила заказивање седнице Савета безбедности Уједињених нација,[129] која је одржана 8. фебруара 2024.[130] Приштина је наставила са спровођењем једностране одлуке о укидању динару, што је додатно отежало живот српској заједници на Космету. Срби са са севера Косова и Метохије су чекали у редовима ради подизања динара, за шта је постављен лимит од 10.000, док су Срби који живе јужно од Ибра приморани да иду у најближа места у централној Србији, Куршумлију, Врање и Бујановац, како би подигли сопствени новац, укључујући плате и социјалну помоћ.[131]

Демографија[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Демографија Косова и Метохије
Етничке групе на КиМ
Година Албанци Срби1 Остали
1455[132] 1% 98% 1%
1871 32% 64% 4%
1899 48% 44% 8%
1921 66% 26% 8%
1931 69% ?? % ? %
1939 60% 34% 5%
1948 68% 27% 5%
1953 65% 27% 6%
1961 67% 27% 6%
1971 74% 21% 5%
1981 77% 15% 8%
1991 82% 11% 7%
20002 88% 7% 5%
20072 92% 5% 3%
1 укључујући Црногорце
 2 приближан податак
Извор: Статистичка канцеларија КиМ,
Светска банка (2000), OSCE (2005)

Током 20. века, српско становништво Косова и Метохије се константно смањивало. Срби данас углавном насељавају енклаве широм Косова и Метохије, као и северни део, који обухвата 11% територије Косова и Метохије и где Срби чине 95% становништва. 1.200 km2 (460 sq mi). Дипломате Уједињених нација изразиле су забринутост због спорог напретка у области права мањина.[133] Human Rights Watch је одмах након рата указао на дискриминацију Срба на Косову и Метохији.[134]

ЕЦМИ је израчунао, на основу процена из 2010. и 2013, да је на територији Косова и Метохије живело приближно 146.128 Срба, односно приближно 7,8% укупног становништва.[5] Хелсиншки одбор за људска права у Србији је 2012. проценио да је тај број 90—120.000.[135] Попис становништва из 2011. који је организовала Република Косово није одржан на северу, а бојкотовао га је значајан број Срба и у осталим деловима Косова и Метохије.[5] ЕЦМИ је позвао „на опрез када се говори о попису становништва”.[136] Постоји десет општина које чине српска бројчана већина.[5] То су четири северне општине Северна Косовска Митровица, Лепосавић, Звечан, Зубин Поток и шест јужних (енклавних) општина Грачаница, Штрпце, Ново Брдо, Ранилуг, Партеш и Клокот.[5] Године 2014. ОЕБС процењује да на Косову и Метохији живи око 96.000 Срба.[2]

УНХЦР је 2019. проценио да је укупан број интерно расељених (Срба и осталих неалабанаца) са територије Косова и Метохије у Србији 68.514.[137] Србија је тврдила (2018) да се укупно 199.584 интерно расељених лица са Косова и Метохије населило и живи у Србији после рата, на основу оригиналних података које је прикупила 2000.[138][139] УНХЦР је 2009, на основу званичних података Владе Србије, известио да у Србији живи око 205.835 интерно расељених лица која су избегла са Косова и Метохије.[140] Међу њима су били Срби, Роми, Ашкалије и Балкански Египћани.[141] Подаци о регистрацији из 2000. су једини званични подаци који су генерисани и од 2000. у Србији није било пререгистрације интерно расељених лица. Иста цифра је коришћена у свим званичним извештајима од тада уз неке статистичке реконфигурације. Као таква, доведена је у питање поузданост регистрације интерно расељених лица која живе у Србији.[138][139][142]

Године 2003. број расељених косовско-метохијских Срба у Црној Гори износио је приближно 12.000. људи.[143] У ту бројку нису урачунати они који су добили црногорско држављанство. Од 2015. у Црној Гори је било најмање 6.600 избеглих косовско-метохијских Срба.[144] До 2019. у Црној Гори је било укупно 135 интерно расељених лица са Косова и Метохије.[137]

Језичка структура Косова и Метохије по насељима из 1931.
Подручја Косова и Метохије насељени Србима
Српска заједница на КиМ (процена ЕЦМИ из 2013)
Општина Проценат Број
Северна Косовска Митровица 76,48% 22,530
Лепосавић 96% 18.000
Звечан 96,1% 16.000
Зубин Поток 93,29% 13.900
Штрпце 70,58% 9.100
Грачаница 82,15% 17.209
Ново Брдо 61,46% 5.802
Ранилуг 97,15% 5.718
Партеш 99,96% 5.300
Гњилане 5,29% 5.000
Клокот 71,23% 3.500
Вучитрн 4,79% 3.500
Косовска Каменица 8,01% 3.019
Обилић 12,37% 3.000
Липљан 3,37% 2.000
Приштина 1% 2.000
Исток 4,16% 1.700
Ораховац 1,76% 1.000
Пећ 1,03% 1,000
Косово Поље 2,51% 900
Клина 1,53% 600
Србица 0,59% 300
Витина 0,59% 280
Призрен 0,13% 237
Урошевац 0,06% 60
Штимље 0,18% 49
Дечани 0,11% 46
Ђаковица 0,02% 17
Косовска Митровица 0,02% 14
Подујево 0,01% 12
Драгаш 0,02% 7
Сува Река <0,01% 2
Качаник <0,01% 1

Култура[уреди | уреди извор]

Лево: Извођење српског кола из Гњилана
Десно: Слика Надежде Петровић — Грачаница.

Косовска битка је посебно важна за српску историју, традицију и национални идентитет.[145]

Српска ношња из села Паралово код Гњилана

Епархија рашко-призренска Српске православне цркве брине о српском народу и православној баштини на Косову и Метохији. Бројни српски православни манастири и цркве простиру се широм Косова и Метохије. Неки од њих су: Бањка, Девич, Грачаница, Пећка патријаршија, Високи Дечани и Богородица Љевишка. Последња четири налазе се на Унесковој листи средњовековних споменика на Косову.[146]

Средњовековна утврђења која су подигли српски владари и властелина представљају значајно културно наслеђе. Oко цркава и манастира организовани су сабори за време славе и празника. У горњем Призрену Сабор је одржан 21. новембра код рушевина манастира Светог архангела који је основао српски цар Стефан Душан Силни..[147]

Српска народна музика је богата великим бројем песама са Косова и Метохије, које су се посебно сачувале у извођењу Јордана Николића и Маре Ђорђевић.[тражи се извор]

Током ратова 1990-их преко 20 српских песника са територије Косова и Метохије је отишло у избеглиштво, што је постало једна од тема њихове поезије.[148]

Срби са Косова и Метохије говоре зетско-рашким, косовско-ресавским и призренско-јужноморавским дијалектима.[тражи се извор]

Светска баштина Унеска[уреди | уреди извор]

Манастир Високи Дечани
Манастир Пећка патријаршија
Црква Богородице Љевишке
Манастир Грачаница

Познате личности[уреди | уреди извор]

Владари[уреди | уреди извор]

Лазар Хребељановић, српски владар који је предводио војску у Косовској бици

Политичари[уреди | уреди извор]

Црквена лица[уреди | уреди извор]

Арсеније IV Јовановић Шакабента

Војна лица[уреди | уреди извор]

Алекса Мандушић, добитник америчке Медаље части

Писци[уреди | уреди извор]

Наука и образовање[уреди | уреди извор]

Уметност[уреди | уреди извор]

Љуба Тадић, глумац
Викторија је једина уметница са Косова и Метохије која је представљала Југославију на Песми Евровизије

Спорт[уреди | уреди извор]

Милутин Шошкић, фудбалер и олимпијски шампион
Новак Ђоковић, један од најбољих тенисера, чији је отац рођен на Косову и Метохији[150]
Лука Дончић, кошаркаш води порекло са територије Космета по очевој страни

Други[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ COMMUNITY PROFILE: SERB COMMUNITY[мртва веза] ecmikosovo.org
  2. ^ а б Cocozelli 2016, стр. 267.
  3. ^ „Kosovo Population 2019”. 2019-07-28. Архивирано из оригинала 28. 7. 2019. г. Приступљено 2021-07-11. 
  4. ^ „Kosovo Demographics”. CIA Factbook. 28. 12. 2021. 
  5. ^ а б в г д „Community Profile: Serb Community” (PDF). ECMI Kosovo. 2013. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 01. 2017. г. Приступљено 13. 04. 2023. 
  6. ^ Благојевић & Медаковић 2000.
  7. ^ Благојевић 2006б, стр. 125-138.
  8. ^ Ивић 1994.
  9. ^ Cox 2002, стр. 29.
  10. ^ Šuica 2011, стр. 152-174.
  11. ^ а б Самарџић 1993а, стр. 5-114.
  12. ^ а б Самарџић 1993б, стр. 5-102.
  13. ^ Веселиновић 1993, стр. 491-574.
  14. ^ Самарџић 1986а, стр. 7-30.
  15. ^ Самарџић 1986б, стр. 89-105.
  16. ^ Самарџић 1986в, стр. 306-350.
  17. ^ Самарџић 1986г, стр. 531-552.
  18. ^ Јагодић 2009.
  19. ^ Јагодић 2010.
  20. ^ Јагодић 2013.
  21. ^ а б Димић 2001.
  22. ^ Ристановић 2012, стр. 171‒194.
  23. ^ Батаковић 2006.
  24. ^ Батаковић 2007.
  25. ^ Батаковић 2008, стр. 227-243.
  26. ^ „Интерно расељена и прогнана лица са Косова и Метохије”. 
  27. ^  • Vladisavljević, Nebojša (2012). „Kosovo and Two Dimensions of the Contemporary Serb-Albanian Conflict”. Ур.: Hudson, Robert; Bowman, Glenn. After Yugoslavia: Identities and Politics Within the Successor States. Cham, Switzerland: Palgrave Macmillan. стр. 29—30. doi:10.1057/9780230305137_3. Приступљено 12. 12. 2022. 
  28. ^ Маројевић 1989, стр. 63-65.
  29. ^ Пешикан, Јерковић & Пижурица 2010, стр. 350, 370.
  30. ^ Мирковић 1981, стр. 89-105.
  31. ^ Ковачевић 1981, стр. 109-124.
  32. ^ Ћирковић 1981, стр. 156-169.
  33. ^ Максимовић 1981, стр. 170-179.
  34. ^ Калић 1981а, стр. 197-211.
  35. ^ Калић 1981б, стр. 251-262.
  36. ^ Ферјанчић 1981, стр. 297-314.
  37. ^ Богдановић 1981, стр. 315-327.
  38. ^ Živković, Bojanin & Petrović 2000.
  39. ^ Благојевић 1981, стр. 524-540.
  40. ^ Михаљчић 1981а, стр. 566-572.
  41. ^ Михаљчић 1981б, стр. 573-582.
  42. ^ Михаљчић 1981в, стр. 583-592.
  43. ^ Михаљчић 1981г, стр. 593-602.
  44. ^ Fine 1994, стр. 373-382.
  45. ^ Ćirković 2004, стр. 77-80.
  46. ^ Fine 1994, стр. 382-389, 408-414.
  47. ^ Ćirković 2004, стр. 82-85.
  48. ^ Ćirković 2004, стр. 106.
  49. ^ Ćirković 2004, стр. 107, 111.
  50. ^ Zirojević 2003.
  51. ^ Radosavljević 2010, стр. 172.
  52. ^ Elsie, Robert (15. 11. 2015). Historical Dictionary of Kosovo. Scarecrow Press. стр. 256. 
  53. ^ Tričković, Radmila (фебруар 1965). „Pismo travničkog vezira iz 1806.”. Politika. Belgrade. 
  54. ^ Hrabak, Bogumil (1996). „Kosovo i Metohija prema Prvom srpskom ustanku”. Baština. 6. 
  55. ^ Dj. Mikic drustveno politicki razvoj kosovskih Srba u XIX veku, Glasnik muzeja Kosova XIII-XIV, Pristina 1984
  56. ^ I. Dermaku, Neki aspekti saradnje Srbije i Arbanasa u borbi protiv turskog feudalizma 1804-1868. godine, Glasnik Muzeja Kosova XI, Pristina, 1972, page 238
  57. ^ Omer, Atalia; Springs, Jason (2013). Religious Nationalism:A Reference Handbook. ABC-CLIO. стр. 1999. Приступљено 25. 4. 2020. 
  58. ^ Stavrianakis, Anna (октобар 2002). „A Tale of Two Ethnicities? An Analysis of Approaches to 'Ethnic Conflict': The Case of Kosovo” (PDF). Global Politics Network. 16 (4): 13. 
  59. ^ Dobbs, Michael (март 1999). „Serbian Nationalism Lifts Milosevic”. The Washington Post. 
  60. ^ Kuljanin, Vedran (мај 2016). „Why Kosovo Matters: What the West Doesn't Understand About the Balkans- Part III”. NATO Association of Canada. 
  61. ^ „Kosovo: The Jerusalem of Serbia”. The Washington Post. јул 1999. 
  62. ^ Dietmar Müller, Staatsbürger aus Widerruf: Juden und Muslime als Alteritätspartner im rumänischen und serbischen Nationscode: ethnonationale Staatsbürgerschaftskonzepte 1878–1941, p. 183-208.
  63. ^ Religion and the politics of identity in Kosovo, p. 73: see footnotes
  64. ^ Roudometof, Victor (2001). Nationalism, Globalization, and Orthodoxy: The Social Origins of Ethnic Conflict in the Balkans. Greenwood Publishing Group. стр. 198. Приступљено 25. 4. 2020. 
  65. ^ Anna Di Lellio (2006). The Case for Kosova: Passage to Independence. Anthem Press. стр. 20. „What is most problematic about the arnautas thesis, though, is not its historical claims, which can be tested against the evidence, but its political or ideological implications.” 
  66. ^ Banac, Ivo. The National Question in Yugoslavia: Origins, History, Politics. стр. 295. 
  67. ^ Steven Béla Várdy (2003). Ethnic Cleansing in Twentieth-century Europe. Social Science Monographs. стр. 226. „Simultaneously, they developed the thesis many of them were initially Serbs who had been converted to Islam. They spoke of arnautasi ( Albanized Serbs ) in order to " reclassify " the Albanians as Serbs.” 
  68. ^ Lampe, J.R.; Lampe, P.J.R. (2000). Yugoslavia as History: Twice There Was a Country. Cambridge University Press. стр. 97. 
  69. ^ Dragnich, A.N.; Todorovich, S. (1984). The Saga of Kosovo: Focus on Serbian-Albanian Relations. East European monographs. East European Monographs. стр. 121. 
  70. ^ Skendi, Stavro (2015). The Albanian National Awakening. Cornell University Press. стр. 201, 293. Архивирано из оригинала 28. 7. 2021. г. Приступљено 28. 7. 2021. 
  71. ^ Anderson, Frank Marby; Amos Shartle Hershey (1918). „The Treaty of London, 1913”. Handbook for the Diplomatic History of Europe, Asia, and Africa 1870–1914. Washington, DC: National Board for Historical Service, Government Printing Office. 
  72. ^ а б Антонијевић 2009, стр. 9.
  73. ^ Антонијевић 2009, стр. 10.
  74. ^ Антонијевић 2009, стр. 24.
  75. ^ Fischer 1999, стр. 238.
  76. ^ Божовић & Вавић 1991, стр. 85.
  77. ^ Mojzes 2011, стр. 95.
  78. ^ Mojzes 2011, стр. 94–95.
  79. ^ а б Антонијевић 2009, стр. 27.
  80. ^ Антонијевић 2009, стр. 26–27.
  81. ^ Ramet, Sabrina P. (2006). The Three Yugoslavias: State-building and Legitimation, 1918-2005. Indiana University Press. стр. 141. 
  82. ^ „Prishtine – mon amour”. bturn.com. 7. 9. 2012. 
  83. ^ USA, IBP (3. 3. 2012). Kosovo Country Study Guide Strategic Information and Developments9. Lulu.com. стр. 28. 
  84. ^ State-building in Kosovo. A plural policing perspective. Maklu. 5. 2. 2015. стр. 53. 
  85. ^ Liberating Kosovo: Coercive Diplomacy and U. S. Intervention. Belfer Center for Science and International Affairs. 2012. стр. 69. 
  86. ^ Dictionary of Genocide. Greenwood Publishing Group. 2008. стр. 249. 
  87. ^ „Kosovo Liberation Army (KLA)”. Encyclopædia Britannica. 14. 9. 2014. 
  88. ^ „Albanian Insurgents Keep NATO Forces Busy”. Time. 6. 3. 2001. 
  89. ^ „KLA Ran Torture Camps in Albania”. 29. 4. 2009. Приступљено 14. 9. 2016. 
  90. ^ „Remains of Kosovo Albanian war victims found in Serbia”. 27. 5. 2014. Архивирано из оригинала 15. 01. 2019. г. Приступљено 29. 6. 2014. 
  91. ^ Bugajski, Janusz (2002). Political Parties of Eastern Europe: A Guide to Politics in the Post-Communist Era. New York: The Center for Strategic and International Studies. стр. 479. 
  92. ^ „Abuses against Serbs and Roma in the new Kosovo”. Human Rights Watch. август 1999. 
  93. ^ Hudson, Robert; Bowman, Glenn (2012). After Yugoslavia: Identities and Politics Within the Successor States. стр. 30. 
  94. ^ „Kosovo Crisis Update”. UNHCR. 4. 8. 1999. 
  95. ^ „Forced Expulsion of Kosovo Roma, Ashkali and Egyptians from OSCE Participated state to Kosovo”. OSCE. 6. 10. 2006. 
  96. ^ Wills, Siobhán (26. 2. 2009). Protecting Civilians: The Obligations of Peacekeepers. Oxford University Press. стр. 219. Приступљено 24. 2. 2013. 
  97. ^ „Serbia home to highest number of refugees and IDPs in Europe”. B92. 20. 6. 2010. 
  98. ^ „Serbia: Europe's largest proctracted refugee situation”. OSCE. 2008. 
  99. ^ S. Cross; S. Kentera; R. Vukadinovic; R. Nation (7. 5. 2013). Shaping South East Europe's Security Community for the Twenty-First Century: Trust, Partnership, Integration. Springer. стр. 169. Приступљено 31. 1. 2017. 
  100. ^ Olsen, Ted (1. 3. 2004). „Dozens of Churches Destroyed in Kosovo”. Christianity Today. Приступљено 14. 3. 2013. 
  101. ^ „KLA rebels accused of vandalizing Serb monastery”. New York: CNN. 17. 6. 1999. 
  102. ^ Pantić, Bojan (30. 3. 2006). „Od čega zapravo žive Srbi na Kosovu?”. Време. Приступљено 15. 4. 2023. 
  103. ^ Ђурић, Снежана (10. 11. 2022). „Од Срба на Косову и Метохији држава 2008. тражила да дају отказе, а онда их заборавила”. pištaljka.rs. Приступљено 15. 4. 2023. 
  104. ^ „US 'absolutely' opposed to Kosovo partition”. Agence France Presse. 28. 2. 2008. Архивирано из оригинала 5. 10. 2012. г. Приступљено 9. 3. 2008. 
  105. ^ „Kosovo PM: End to Parallel Structures”. Balkan Insight. 7. 3. 2008. Архивирано из оригинала 14. 4. 2009. г. Приступљено 9. 3. 2008. 
  106. ^ „UN: Kosovo Partition 'Not An Option'”. Balkan Insight. 5. 3. 2008. Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено 9. 3. 2008. 
  107. ^ Eland, Ivan (20. 2. 2008). „Prevent trouble with partition of Kosovo”. The Detroit News. Приступљено 9. 3. 2008. 
  108. ^ „K. Serb leader: Partition talk is nonsense”. B92. 25. 2. 2008. Архивирано из оригинала 28. 2. 2008. г. Приступљено 9. 3. 2008. 
  109. ^ Robinson, Matt (29. 2. 2008). „Serbs bid for Bosnia-style division in Kosovo”. Reuters. Приступљено 9. 3. 2008. 
  110. ^ „EU dismisses Serb autonomy in Kosovo”. United Press International. 3. 3. 2008. Архивирано из оригинала 4. 6. 2011. г. Приступљено 9. 3. 2008. 
  111. ^ „Serbian president says dividing Kosovo an option: report”. Agence France-Presse. 30. 9. 2008. Архивирано из оригинала 3. 10. 2008. г. Приступљено 1. 10. 2008. 
  112. ^ „Tadić "not suggesting Kosovo partition"”. B92. 1. 10. 2008. Архивирано из оригинала 4. 10. 2008. г. Приступљено 1. 10. 2008. 
  113. ^ „COVID-19 Exacerbates Ethnic Serb Limbo in Kosovo”. Balkan Insight. 2020-09-30. Приступљено 2020-12-06. 
  114. ^ KoSSev (2020-11-19). „Kosovo health officials inspect pharmacy in North Mitrovica amidst the pandemic - assisted by the ECI police unit, citizens protest”. KoSSev. Приступљено 2020-12-06. 
  115. ^ FoNet, Piše (19. 11. 2020). „Građani sprečili zaplenu lekova na Kosovu”. Dnevni list Danas. Приступљено 2020-12-06. 
  116. ^ „Kosovo Protests 'Illegal' Arrival of COVID-19 Vaccines in North”. Balkan Insight. 2020-12-28. Приступљено 2021-01-05. 
  117. ^ „'Illegal' Vaccines In Northern Kosovo Provide A Heavy Dose Of Cross-Border Politics”. RadioFreeEurope/RadioLiberty. Приступљено 2021-01-05. 
  118. ^ „Serbia Accused of Playing Politics by Sending Vaccines to Kosovo”. Balkan Insight. 29. 12. 2020. Приступљено 2021-01-05. 
  119. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Protest zdravstvenih radnika u Kosovskoj Mitrovici”. www.rts.rs. Приступљено 2021-01-25. 
  120. ^ а б „РТС :: Друштво :: Посмртни остаци са православног гробља на сметлишту у Косовској Митровици”. rts.rs. Приступљено 2023-10-30. 
  121. ^ „РТС :: Друштво :: Обустављена градња пута преко православног гробља у Митровици”. rts.rs. Приступљено 2023-10-30. 
  122. ^ Andrea Lorenzo Capussela (2020-09-28). „Are 'Serb' churches Serb? Critique of an unwise choice”. European Western Balkans. Приступљено 2021-07-07. 
  123. ^ „Return to Kosovo: The Serbs Who Re-Embraced Their Hometown”. Balkan Insight. 2020-01-14. Приступљено 2021-07-12. 
  124. ^ Ћурчић, Мина. „Куртијеви бесни пси кидишу на Србе”. Politika Online. Приступљено 2023-09-30. 
  125. ^ „Kosovska Agencija za privatizaciju preuzela kompleks „Rajska Banja“ - Kosovo - Nedeljnik Vreme”. www.vreme.com (на језику: српски). 2023-12-19. Приступљено 2023-12-19. 
  126. ^ „Отимачина приштинске власти, комплекс у Бањској дат приштинској полицији”. Politika Online. Приступљено 2023-12-19. 
  127. ^ „ZAPLENJENA "RAJSKA BANJA" U BANJSKOJ Kosovska policija upala u kompleks: Brave zamenjene a RADNICI ISTERANI (VIDEO)”. Blic.rs (на језику: српски). 2023-12-19. Приступљено 2023-12-19. 
  128. ^ Tanjug (2024-01-17). „Brnabić: Najava Prištine o ukidanju platnog prometa dovodi u pitanje svaki dijalog”. Euronews.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-01-17. 
  129. ^ Srbija, Euronews (2024-02-06). „"Sigurna" dva glasa od devet: Koji su dalji koraci za zakazivanje hitne sednice SB UN koju je Srbija tražila zbog KiM”. Euronews.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-02-06. 
  130. ^ TV, Insajder (2024-02-08). „Rasprava o Kosovu u SB UN: "Odluka o ukidanju dinara ugrožava desetine hiljada pojedinaca"”. insajder.net (на језику: српски). Приступљено 2024-02-08. 
  131. ^ „РТС :: Политика :: Редови за подизање динара на KиМ и данас, погођене све категорије”. rts.rs. Приступљено 2024-02-22. 
  132. ^ Турски катастарски попис (Оригинална верзија на турском језику се чува у архиви у Истанбулу, 1972 Институт за Блискоисточне студије у Сарајеву је урадио превод тог пописа под називом Област Бранковића — Опширни катастарски попис из 1455. године)
  133. ^ „UN rights chief urges broad cooperation to achieve comprehensive settlement in Kosovo”. UN News Center. Приступљено 18. 6. 2013. 
  134. ^ „Human Rights Watch: Abuses Against Serbs And Roma In The New Kosovo (August 1999)”. Hrw.org. Приступљено 18. 10. 2011. 
  135. ^ „Srpska zajednica na Kosovu” (PDF). helsinki.org.rs. Helsinki Committee for Human Rights in Serbia. 2012. Приступљено 11. 6. 2015. „Prema ocenama...broj Srba na Kosovu je između 90.000 i 120.000. [According to the estimates, the number of Serbs in Kosovo is between 90.000 to 120.000]” 
  136. ^ „ECMI: Minority figures in Kosovo census to be used with reservations”. ECMI. Архивирано из оригинала 28. 5. 2017. г. Приступљено 22. 6. 2015. 
  137. ^ а б „UNHCR - Kosovo Fact Sheet 2019” (PDF). UNHCR. 
  138. ^ а б U Srbiji živi skoro 200.000 interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije, Radio-televizija Vojvodine, 1 October 2018: Prema najnovijim podacima, u Srbiji, ne računajući teritoriju Kosova i Metohije, živi 199.584 interno raseljenih lica sa KiM od čega su 68.514 lica, odnosno 16.644 porodice, u stanju potrebe - nemaju odgovarajuće stambeno rešenje i adekvatne prihode kojim bi mogli sebi takvo rešenje da obezbede.
  139. ^ а б „U Srbiji živi skoro 200.000 interno raseljenih lica sa KiM”. Politika Online. Приступљено 2021-02-18. 
  140. ^ „UNHCR: Returns to Kosovo halted”. B92. 5. 4. 2010. Архивирано из оригинала 31. 12. 2014. г. „1 August 2009 UNHCR” 
  141. ^ Cvejic, Slobodan; Babovic, Marija. „IDPs FROM AND WITHIN KOSOVO: Vulnerabilities and Resources June 2009” (PDF). SeConS – Development Initiative Group and Danish Refugee Council, prepared under the UNHCR and UNDP Joint Programming Framework. стр. 4. Архивирано из оригинала (PDF) 07. 07. 2020. г. Приступљено 13. 04. 2023. 
  142. ^ Allen, Richard. „Support for IDPs in Serbia Summary Report and Proposals” (PDF). UNHCR. „Officially, there are 203,140 persons displaced from Kosovo and still living in Serbia. This data comes from the registration of IDPs in 2000 and following subsequent movements of people out of Kosovo. There has been no re-registration exercise, but the total number of registered people is adjusted annually to reflect population movements and demographic changes. While the reliability of registration data can be questioned, it remains the sole source of official data.” 
  143. ^ Radević, Dragana (2005). „Izbjeglice i interno raseljene osobe u Crnoj Gori–trajna rješenja”. Migracijske I Etničke Teme. „Crna Gora je pružila (ili pruža) utočište za 18.047 interno raseljenih osoba s Kosova od kojih je većina izbjegla 1999., a manji broj njih 2000. (Izvještaj o registracijiraseljenih lica..., 2003). Među interno raseljenima trećina su Romi, a najviše ih je smješteno u romskim naseljima, gdje su izmiješani s lokalnim sunarodnjacima ... Ukupan broj raseljenih u Crnoj Gori je približno 26.500” 
  144. ^ „Izbeglice sa Kosova protiv Tačijeve posete”. 12. 1. 2015. „Estimates suggest that over 6,600 Kosovo Serbs still live in Montenegro, over 15 years after the conflict ended. The majority of them still live in temporary refugee settlements without personal identity documents.” 
  145. ^ Dierauer, Isabelle (16. 5. 2013). Disequilibrium, Polarization, and Crisis Model: An International Relations Theory Explaining Conflict. University Press of America. стр. 88. 
  146. ^ Centre, UNESCO World Heritage. „World Heritage Committee puts Medieval Monuments in Kosovo on Danger List and extends site in Andorra, ending this year's inscriptions”. UNESCO World Heritage Centre. Приступљено 4. 8. 2021. 
  147. ^ Serbian Folk Dance Tradition in Prizren Ethnomusicology, Vol. 6, No. 2 (May 1962)
  148. ^ Грујичић, Ненад, ур. (2015). Прогнани Орфеји. Сремски Карловци: Бранково Коло. стр. 18—19. 
  149. ^ „Косовo у гласу Јордана Николића”. www.rts.rs. RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of Serbia. Приступљено 2021-02-08. 
  150. ^ „Djokovic doesn't regret Kosovo comments”. TENNIS.com. 7. 10. 2011. 
  151. ^ „Danijela Rundqvist blog”. Приступљено 14. 2. 2010. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Срби_на_Косову_и_Метохији&oldid=27652662”