Лизофосфатидна киселина
| |
| Називи | |
|---|---|
| IUPAC назив
(2-hydroxy-3-phosphonooxypropyl) (Z)-octadec-9-enoate
| |
| Други називи
ЛПА
| |
| Идентификација | |
3Д модел (Jmol)
|
|
| ECHA InfoCard | 100.040.631 |
| МеСХ | лyсопхоспхатидиц+ацид |
| |
| Својства | |
| C21H41O7P | |
| Моларна маса | 436,52 g/mol |
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |
| Референце инфокутије | |
Лизофосфатидна киселина (LPA) фосфолипидни дериват који делује као сигнални молекул.[3]
Функција[уреди | уреди извор]
Лизофосфатидна киселина дејствује као потентан митоген путем активације три Г-протеин-спрегнута рецептора високог-афинитета: LPA1, LPA2, и LPA3 (такође позната као EDG2, EDG4, и EDG7).[4] LPA је исто тако лиганд следећих рецептора: LPA4 (p2y9/GPR23), LPA5 (GPR92) и LPA6 (GPR87).
Клинички значај[уреди | уреди извор]
Због своје способности да стимулише ћелијску пролиферацију, аберантна LPA-сигнализација је била везана са раком на више начина. Дерегулација аутотаксина или LPA рецептора моше да доведе хиперпролиферације, што може да допринесе онкогенези и метастази.
LPA је могући узрок пруритуса (свраба) код оболелих од холестатичких (поремећен проток жучи) болести.
Активација GTPaze[уреди | уреди извор]
Низводно од активације LPA рецептора, мала GTPaza Rho може да буде активирана, чиме се накнадно активира Rho киназа. Ово може да доведе до формирања стресних влакана и ћелијске миграције путем инхибиције фосфатазе лаког-ланца миозина.
Метаболизам[уреди | уреди извор]
Постоје бројни потенцијални путеви LPA биосинтезе. Најпотпуније карактерисана синтеза је посредована лизофосфолипазом D (аутотаксином), која одстрањује холинску групу са лизофосфатидилхолина. Лизофосфатидна киселина је такође интермедијар у синтези фосфатидне киселине.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ Garrett & Grisham 2008, стр. 235
- ^ Swarthout JT, Walling HW (2000). „Lysophosphatidic acid: receptors, signaling and survival”. Cellular and Molecular Life Sciences : CMLS. 57 (13-14): 1978—85. PMID 11215523.[мртва веза]
Literatura[уреди | уреди извор]
- Kremer AE, Martens JJ, Kulik W, Ruëff F, Kuiper EM, van Buuren HR, van Erpecum KJ, Kondrackiene J, Prieto J, Rust C, Geenes VL, Williamson C, Moolenaar WH, Beuers U, Elferink RP. Lysophosphatidic acid is a potential mediator of cholestatic pruritus. Gastroenterology. 2010 May 20. [Epub ahead of print]
- Moolenaar, W.H., Lysophosphatidic Acid, a Multifunctional Phospholipid Messenger. J. Biol. Chem. 1995. (270)22:12949. Article Архивирано на сајту Wayback Machine (14. октобар 2008).
- Миллс, Г.Б., Мооленаар, W.Х., Тхе Емергинг роле оф лyсопхоспхатидиц ацид ин цанцер. Нат. Рев. Цанцер. 2003. (8):582. Артицле
- Гарретт, Региналд; Грисхам, Цхарлес M. (2008). Биоцхемистрy. Ценгаге Леарнинг. стр. 235—. ИСБН 9780495109358. Приступљено 20. 12. 2010.
