Kneževina Srbija
.svg)
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
Kneževina Srbija (slsrp. Княжество Сербіа, poznata i kao Knjaževina Srbija, Knjažestvo Serbija ili Knjaževstvo Srpsko) je postojala u periodu od 1815. do 1882. godine. Nastala je posle Drugog srpskog ustanka i postojala sve dok 1882. godine nije proglašena u Kraljevinu Srbiju.
Ono što su Srbi stekli oružjem je uređivano diplomatskim aktima o položaju kneževine: 1) osmim člankom Bukureštanskog mira iz 1812, 2) petim člankom Akermanske konvencije iz 1826, 3) šestim člankom Jedrenskog ugovora iz 1829, 3) Hatišerifima sultana izdatim 1829, 1830, 1833, 1838. i 1853. i 5) 17, 18, 28, i 29. člankom Pariskog ugovora iz 1856.[1]
U ovom periodu su se oko vlasti nadmetale i smenile dve dinastije 1842. i 1858. godine, čiji su rodonačelnici bili knez Miloš Obrenović, vođa Drugog srpskog ustanka i osnivač Kneževine Srbije i Đorđe Petrović — Karađorđe, vođa Prvog srpskog ustanka. Dalji razvoj Srbije je bio obeležen opštim napretkom u ekonomiji, kulturi i umetnosti, čemu je pre svega doprinela mudra državna politika, koja je slala mlade ljude na školovanje u evropske metropole, odakle su donosili nova znanja.
Kneževina je formalno deo Turske carevine do 1878. kada se posle Srpsko-turskih ratova iz 1876—1878. formalno dobija nezavisnost i teritorijalno proširenje.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Srpska revolucija[uredi | uredi izvor]
Srpski otpor Osmanskoj dominaciji, dugo godina latentan, naročito je uzeo maha početkom 19. veka, buknuvši u Prvom i Drugom srpskom ustanku 1804. i 1815. godine. Osmansko carstvo se u to vreme već nalazilo u stanju duboke krize bez perspektive na oporavak, što se posebno teško odražavalo na hrišćanske narode koji su u njemu živeli.
Srbi su podigli ne samo nacionalnu nego i socijalnu revoluciju, nakon koje je Srbija počela da hvata korak sa ostalim evropskim državama, prihvativši vrednosti građanskog društva. Kao rezultat ovih ustanaka i potonjih ratova protiv Osmanske imperije, formirano je nezavisna kneževina, koja je bila međunarodna priznata 1878. godine.
Prva vladavina kneza Miloša Obrenovića (1815−1839)[uredi | uredi izvor]
Unutrašnja politika kneza Miloša Obrenovića[uredi | uredi izvor]
Nakon završetka Drugog srpskog ustanka na teritoriji Beogradskog pašaluka je ponovo uspostavljena stara uprava. Tursku vlast činili su vezir (obično paša sa tri tuga), sa brojnom svitom i potčinjenim osobljem. Beogradskim pašalukom upravljali su veziri: Marašli Ali-paša (1815–1821), Abdurahman-paša (1821−1826), Husein-paša Gavanozoglu (1827–1833). Predstavnici turske vlasti u nahijama bili su muselimi, uz njih i kadije. Postavljao ih je vezir, i oni su, uz oko 900 spahija, bili nosioci turske vlasti u Srbiji Beogradskog pašaluka. Srbi su Porti davali harač, čibuk i glavnicu, veziru 3 urana razne vrste poreza, od kojih je desetak bio najvažniji. Srbija je izdeljena na oko 900 spahiluka (timara i zijameta). Poseban porez prikupljan je radi izdržavanja sopstvene administracije, dok je za potrebe lokalnih starešina, kneza i države, srpske i turske, narod često kulučio.[2]
Knez Miloš i Narodna kancelarija su se susretali sa brojnim teškoćama u rešavanju unutrašnjih problema. Narodna kancelarija je otpočela sa radom odmah nakon sporazuma Miloša i Marašlije a sastojala se od 12 predstavnika nahija Beogradskog pašaluka i trebalo je da predstavlja vrhovni organ srpske poluautonomije. Međutim, ona je ubrzo izgubila na autoritetu zbog unutrašnjeg sukoba između svojih članova. Počela je da jača struja koja se zalagala za koncepciju po kojoj bi se Srbija podelila između četvorice istaknutih Srba – kneza Miloša, Petra Molera, Pavla Cukića i prote Mateje Nenadovića. Time bi se izbegla mogućnost da Srbijom vlada jedna ličnost. Knez Miloš je ovu ideju prećutno prihvatio, ali je već 1816. godine došao u sukob sa Petrom Molerom. Turci su to iskoristili kako bi s umešali u unutrašnje odnose Srba. Moler je, zaslugom kneza Miloša, ubrzo optužen za proneveru prilikom sakupljanja poreza. Marašlija je prihvatio, navodno, želju većine srpskih poslanika i naredio da se Moler zadavi na Kalemegdanskoj tvrđavi. Ubrzo potom knez Miloš je pod svoju kontrolu stavio Narodnu kancelariju. Ipak, Miloševa vlast je još uvek bila u opasnosti, najviše zbog emigracije koju je predvodio Karađorđe, a potom i prvih većih buna.[3]
Već 1817. godine knez Sima Marković je organizovao bunu koja je zahvatila severozapadni deo pašaluka, a bunu je podržao i čuveni ustanik Pavle Cukić, Zahvaljujući podršci Turaka, Miloš je pobunu brzo ugušio. Marašlija je pogubio Simu Markovića, a Miloš Pavla Cukića. Kao posledica bune Sime Markovića, Miloš je uveo nekoliko novina, da bi još više učvrstio svoju vlast. Smenio je dotadašnje knezove knežina, i na njihovo mesto postavio svoje ljude. Pored toga oduzeo je Narodnoj kancelariji sve njene nadležnosti i prisvojio ih sebi. U Srbiju se 1817. godine vratio i Karađorđe, koji je ubrzo nakon propasti Prvog srpskog ustanka pristupio grčkoj organizaciji Heteriji, koja se zalagala za opštebalkanski ustanak protiv turske vlasti u kojem bi zajednički učestvovali Srbi, Bugari i Grci. Pošto je propala inicijativa heterista da za svoj plan pridobiju kneza Miloša, oni su u Srbiju poslali Karađorđa, koji je trebalo da podigne ustanak. Stoga je Karađorđe tajno prešao u smederevsku nahiju i stupio u kontakt sa Milošem tražeći razgovor oko predstojećih akcija. Tu Karađorđevu inicijativu Miloš je odbio, i ubrzo potom naredio da se Karađorđe ubije. Karađorđeva smrt je snažno odjeknula u Beogradskom pašaluku i van njega. Miloš se pravdao od brojnih optužbi, smatrajući da je državni interes i teško stečen mir sa Turcima iznad sveta. Zbog toga je Mitrovska skupština 1817. godine proglasila Miloša za naslednog kneza Srbije. Ubrzo je pripremljena i nova srpska deputacija za Carigrad, koja je 1820. iznela najvažnije zahteve Porti, ali oni nisu prihvaćeni. Već naredne godine dolazi do nove bune protiv kneza Miloša. Predvodili su je knezovi Stevan Dobrnjac i Marko Todorović Abdula, a proširila se na ćuprijsku i požarevačku nahiju, I ova buna je brzo ugušena, Abdula je ubijen, a Dobrnjac je pobegao u Leskovac. Svakako najmasovnija buna protiv Miloševe vladavine, bila je buna Miloja Popovića Đaka (Đakova buna) iz 1825. godine. Buna se proširila delimično na smederevsku, beogradsku i požarevačku nahiju. U pobuni je učestvovao i veliki broj seljaka. Ustanici su osvojili Požarevac gde su spalili konak Miloševog brata Jovana. Ustanici su potom u Topoli izneli svoj program reformi u kojem su zahtevali promenu društvenog i ekonomskog položaja naroda, ukidanje neposrednih poreza, smanjenje novčanih poreza i kuluka. Miloš je uspeo obećanjima da pokoleba vođe ustanika, nakon čega se surovo obračunao sa ostalim ustanicima, naročito sa seljacima. Nakon Đakove bune Miloš je izvršio blage promene, kako bi smanjio nezadovoljstvo stanovništva prema njegovom režimu. Naredio je ortanima vlasti da ispitaju uzroke ove masovne pobune. Smenio je neke lokalne starešine, smanjio porez, ukinuo batine, izbegavao je tajna ubistva, pažljivo je razmatrao žalbe stanovništva. Ove reforme su bile umerene i nisu mogle značajno da zadovolje i smire srpsko stanovništvo. Tako je godinu dana nakon Đakove izbila Čarapićeva buna. Nju je predvodio Đorđe Čarapić, sinovac vojvode Vase Čarapića iz Prvog srpskog ustanka. Cilj njegove bune je rušenje režima kneza Miloša i povratak iz emigracije vođa iz Prvog srpskog ustanka. U buni je učestvovao veliki broj zanatlija i trtovaca iz Beograda, kao i seljaci iz okoline Beograda. Buna je rano otkrivena, tako da nije ni stigla da se razvije. Vođe pobune su se sklonile na Avalu gde su zarobljeni i pogubljeni, a knez Miloš je uspeo da sačuva svoju vlast.[4]
Knez Miloš je posvetio veliku pažnju unutrašnjem uređenju države. Od 1821. godine osnivaju se magistrati (sudovi) uz nahijske knezove, koji su sedeli uz muselime, a najznačajniji su bili Beogradski i Kragujevački sud. Funkcionisanje dvojne srpsko-turske vlasti najbolje se ogledalo upravo u suđenju, koje je bilo najveći problem nosiocima obeju vlasti. Običajno pravo bilo je osnov po kome se sudilo, ali je doneto i nekoliko sudskih propisa, kojim je regulisan sudski postupak i delimično utvrđena nadležnost suda. Knez je, osnivajući magistrate, izdavao Nastavlenija, koja su 1828. godine objedinjena u Poslovnik. Precizno su utvrđeni parnični postupak, visina sudskih taksa, bliže je propisan sudski postupak pri težim slučajevima, sudu je naznačeno radno vreme, određene su dužnosti sudskog pisara. Od 1828. godine radila je i Zakonodatelna komisija, koja je prevodila francuske zakone, s ciljem da ih dopuni narodnim običajima i pretoči u Sode Mposć, ali u tome nije uspela.[5]
Za vreme prve vladavine kneza Miloša održavane su i narodne skupštine. Postojale su dve vrste Skupština: obične, male ili redovne i glavne, velike ili sveopšte. Prve su se sastajale dva puta godišnje, o Đurđevdanu i Mitrovdanu do 1830. godine. Na njima se najčešće dogovaralo o sakupljanju poreza, a ponekad raspravljalo i o političkim pitanjima od velikog značaja. Od dobijanja Hatišerifa 1830. godine one se više nisu održavale u pomenuta dva praznična dana, već prema potrebama zemlje, jednom godišnje ili nijednom. Glavna skupština sastajala se u izuzetnim prilikama radi prihvatanja ili donošenja značajnih odluka (nasledstvo kneževskog zvanja, hatišerifi, organizacija vrhovne vlasti, ustav). Skupštine su se sastojale od narodnih starešina, knezova i uglednijih ljudi (trgovaca), radile su na otvorenom prostoru i bile su pod potpunom kneževom kontrolom.[5]
Od 1825. knez Miloš je počeo da uvodi i vojsku, pod imenom upisni panduri, a dve godine kasnije ih je okupljao pod imenom soldati. Potom je organizovao svoju gardu, da bi od Hatišerifa iz 1830. godine imao pravo da drži potreban broj vojnika.[5]
Prvi Hatišerif[uredi | uredi izvor]
Zahvaljujući činjenici da su u vreme Prvog ustanka ratovali kao ruski saveznici protiv Osmanskog carstva, Srbi su uključeni u tekst Bukureškog mira (28. maj 1812). To je bio prvi međunarodno-pravni akt kojim su Srbi uključeni u međunarodne odnose. Krupan korak napred u izgradnji srpske autonomije dali su Akermanska konvencija i Odvojeni akt (7. oktobar 1826). Petim članom konvencije, u kome se poziva na osmi član Bukureškog mira, Porta se obavezala da u roku od 18 meseci reši srpsko pitanje shodno odredbama iznetim u Odvojenom aktu i u dogovoru sa srpskom deputacijom u Carigradu. U Odvojenom aktu iznete su želje srpskog naroda, koje su ranije predstavljene Porti, najvećim delom 1820. godine: sloboda vere, izbor starešina, nezavisna unutrašnja uprava, povratak oduzetih nahija, skup svih dažbina u jednu, sloboda trgovine, podizanje škola, bolnica i štamparija, te zabrana muslimanima da se nastanjuju u Srbiji, ako ne pripadaju vojnim jedinicama, Naglašeno je da Porta ruskom dvoru mora saopštiti izdati ferman.[6]
Jedrenskim mirom (14. septembar 1829), kojim je završen rusko-turski rat (1828–1829), Rusija je pokazala osetnu premoć nad Osmanskim carstvom. Po šestom članu ovog ugovora, Porta se obavezivala da u roku od mesec dana, „sa najvećom tačnošću" ispuni odredbe Odvojenog akta i pete tačke Akermanske konvencije. Uz to se obavezala da Srbiji vrati šest otrgnutih nahija, a izdati hatišerif bila je dužna da službeno predstavi ruskom dvoru. Srbija se tako, došavši pod pokroviteljstvo Rusije u trenucima kada se njen uticaj na Porti približavao vrhuncu, našla na najboljem putu da ostvari autonomiju.[6]
Primorana odredbama Jedrenskog mira, a kako je od toga delimično zavisilo i povlačenje ruskih trupa iz Rumelije, Porta je izdala Srbima Prvi hatišerif, 30. septembra 1829. godine. U Hatu su ponovljene sve odredbe iz rusko-turskih ugovora– osma tačka Bukureškog mira, peta tačka Akermanske konvencije sa Odvojenim aktom, šesta tačka Jedrenskog mira. U ovom Hatu zapravo nije bilo ničeg novog, a sultan je samo svečano obeležio privilegije koje će Srbi uskoro moći da uživaju. U tom zvaničnom obećanju, da će ostvariti zahtevanja Srba u pogledu autonomije, nalazi se sav značaj ovog akta. Sprovođenje u život bilo je u rukama beogradskog vezira, na koga je Hatišerif i bio naslovljen. Hatišerif je donet u Kragujevac 1. decembra 1829. godine, a pročitan je na Skupštini održanoj u februaru naredne godine, pošto ga je prethodno vezir objavio u Beogradu.[6]
Drugi Hatišerif[uredi | uredi izvor]
Pripreme i pregovori za usvajanje novog Hatišerifa, iz 1830. godine, trajali su čitavu jednu godinu. Kao osnova za njegovo sastavljanje poslužio je jedan memoar Dimitrija Davidovića iz januara iste godine, On je sastavio tekst koji se uglavnom poklapao sa zahtevima Srba iz 1820. godine, dok je Porta uradila svoj kontraprojekat. Dva zahteva su za Portu ila neprihvatljiva: nasledno kneževsko dostojanstvo i povratak nahija. Sa rešavanjem poslednjeg pitanja bilo je vezano i pitanje danka. Na devet konferencija, od juna do oktobra, utanačavao se sadržaj ovog akta. Konačan tekst podnet je sultanu na potpis 15. oktobra, a pet dana kasnije, kopija je predata srpskim deputatima. Hatišerif je utanačio odnose Srbije i Porte i proklamovao prava i povlastice srpskog naroda na teritoriji koja je bila slobodna u vreme Prvog srpskog ustanka.[7]
U prvu grupu odredaba ovog Hata spadaju one koje se odnose na vazalni položaj Srbije prema Osmanskom carstvu:
- Srbija je sastavni deo Osmanskog carstva, a osim starih „carskih gradova" (Beograd, Šabac, Smederevo, Kladovo, Užice i Soko) ostala utvrđenja biće razorena. Za razliku od slične odredbe u Bukureškom miru, koja je bila nepovoljna po Srbe, sada je ova odredba smatrana dobitkom, jer su se iz srušenih utvrđenja Turci morali iseliti (npr. Ćuprija).
- Srbiji će biti vraćeni otrgnuti predeli, nakon što posebna rusko-turska komisija izvidi pravo stanje na terenu. Ovo je bilo i najdelikatnije pitanje, te je ova tačka i prilično neprecizno formulisana, Sporno pitanje u pregovorima bilo je – koje su to teritorije“
- Dažbinsko pitanje bilo je vezano za problem povratka otrgnutih predela, pa nije moglo biti konačno rešeno. U Hatu je ponovljen princip odsečenog poreza u koji su ulazili: harač, svi danci (uključujući i prihode sa turskih feudalnih dobara), krajeva koji će biti prisajedinjeni Srbiji i carinske prihode. Tačan iznos mogao se utvrditi tek nakon utvrđivanja teritorije Kneževine Srbije. Turci koji su posedovali dobra u Srbiji mogli su ih prodati Srbima u roku od godinu dana, pošto ih prethodno proceni komisija. Ukoliko nisu želeli da ih prodaju, prihodi od njih bili bi uplaćivani u beogradsku blagajnu, a potom isplaćivani vlasnicima. Srbima je dozvoljeno da u beogradskoj carinarnici ubiraju carine na svu robu, osim one koja ide u Carigrad, a knezu je ostavljeno da propiše carinsku tarifu.
- Svim muslimanima, ako ne pripadaju garnizonskim jedinicama, zabranjeno je prebivanje u Kneževini.[8]
Drugu grupu odredaba činile su one koje se odnose na samoupravna prava Srba u Kneževini:
- Predviđeno je da se Porta neće mešati u unutrašnju upravu Srbije.
- Srbima je priznata sloboda veroispovesti, sa pravom da sami biraju mitropolita i episkope koje će rukopoložiti carigradski patrijarh, a da ne moraju dolaziti u isti.
- Miloš Obrenović je potvrđen u zvanju kneza sa naslednim pravom, što je bilo bliže određeno Beratom koji je bio izdat zajedno sa Hatišerifom. Porta je zadržala pravo da u slučaju upražnjenja prestola imenuje novog kneza i izda mu berat, za koji će on iz sopstvenih prihoda morati da plati 100.000 turskih groša. Unutrašnja uprava bila je poverena knezu Milošu i Savetu. Knez bi bio zakonodavna vlast, dok bi knez i Savet delili izvršnu vlast. Nije bilo predviđeno koliko će biti članova Saveta, niti ko će ih birati i postavljati, tako da se smatra da je to pitanje ostavljeno knezu. Njihovo zvanje bilo je doživotno, i mogli su biti zbačeni samo ako načine tešku krivicu protiv Porte ili protiv zakona, Na ovaj način, delimično je ograničavana kneževa vlast, a Porti je ostavljana minimalna mogućnost da se meša u unutrašnje poslove Kneževine.
- Turci su odstranjeni iz pravosuđa, koje je postalo čisto srpska stvar, pod nadzorom kneza.
- Knezu je dozvoljeno da drži vojsku radi održavanja reda i mira u zemlji.
- Srbi su dobili pravo da osnivaju i druge ustanove (bolnice, štamparije, škole, poštu)
- Srpskim trgovcima garantovana je slobodna trgovina u Osmanskom carstvu, pošto prethodno dobiju pasoš od kneza i teskeru od turskih vlasti.
- Nijedan Srbin u Kneževini se nije mogao prisiliti da služi Turčinu, ako on to ne želi.
- Srbi su dobili pravo da drže u Carigradu svog diplomatskog predstavnika, posredstvom koga će obavljati sve nužne poslove sa Portom.[9]
Kao i prethodni, i ovaj Hatišerif je bio naslovljen na beogradskog vezira. Ovaj Hatišerif je utanačio odnose između Srbije i Porte, i proklamovao pravo i povlastice srpskog naroda na teritoriji koja je bila slobodna u vreme Prvog srpskog ustanka. O ustanovi Narodne skupštine, a skupštine su se redovno održavale u Srbiji i na njima su Srbi pretresali važna pitanja, ne samo unutrašnje prirode, već i ona iz odnosa sa Portom, nije bilo pomena u Hatišerifu. Ovo se objašnjava time što su i pokroviteljica i sizereni dvor smatrali da rad Skupštine spada u unutrašnja prava Kneževine koja su svečano data Srbima ovim aktom.[10]
Uz Hatišerif iz 1830. godine išao je i Berat izdat na ime kneza Miloša Obrenovića. Pozivajući se na pravo postavljanja upravnika u provincijama Turskog carstva, sultan je istakao da je u Milošu Obrenoviću našao dostojnog i najsposobnijeg da upravlja Kneževinom Srbijom. Knezu je dato nasledno kneževsko dostojanstvo prema principu primogeniture („s otca na sina"). Na kraju, sultan je preporučio knezu da „razumno upravlja Kneževinom”, i da tome pokloni svu pažnju i brigu, u šta niko nema prava da mu se meša. Beratom je knezu prepuštena samostalna uprava nad Kneževinom, dok je prema Hatišerifu knez morao da je deli sa Savetom. Ova protivrečnost se objašnjava time što oba akta nisu istovremeno nastajala; što se ruska intervencija u pogledu Saveta ispoljila samo pri izradi Hatišerifa, zanemarujući Berat koji je izdat isključivo radi uvođenja naslednog kneževskog dostojanstva; nepreciznošću turskih javno-pravnih akata i, verovatno, kneževim nastojanjem da svoja prava što više osigura Beratom, potkrepljuju i svoj zahtev bogatim novčanim poklonima. U svakom slučaju, kada je reč o odnosima kneza i Saveta, merodavniji je tekst Hatišerifa. Najbitnije je to što je sultan prvi put priznao Miloša Obrenovića za kneza, i još naslednog. Otuda posredno priznanje Srbiji statusa Kneževine. Ovo je jedan od najvažnijih elemenata u procesu izdvajanja Srbije iz sastava Osmanskog carstva. Srbija je postala nasledna monarhija pod sultanovim sizerenstvom. Treba posebno podvući da nasledno kneževsko dostojanstvo nije imalo osnove u Bukureškom miru, kao ni u kasnijim rusko-turskim ugovorima, pa je njihovo sticanje utoliko značajnije.[11]
Hatišerif i Berat su pročitani na Tašmajdanu, na dan Svetog Andreja Prvozvanog, 12. decembra 1830. godine, na turskom, a sutradan na srpskom jeziku. Svetitelj, odnosno dan kada je Hatišerif proglašen, postao je državni praznik Kneževine i redovno je proslavljan za vreme prve vladavine kneza Miloša.[12]
Sticanje crkvene autonomije[uredi | uredi izvor]
Hatišerif iz 1830. godine priznao je Srbima u Kneževini slobodu vere i pravo na sopstvenu višu jerarhiju. Kako je davanje crkvene autonomije spadalo u nadležnost Vaseljenske patrijaršije, ona je na uporno kneževo zahtevanje, podržano i od Rusije, prvo posvetila arhimandrita Melentija Pavlovića za beogradskog mitrpolita, a Nićifora Maksimovića za episkopa šabačkog, a potom Konkordašom potpisanim u septembru 1831. godine, dala Kneževini crkvenu autonomiju. Konkordatom je regulisano samostalno biranje crkvenih velikodostojnika, bez uplitanja Vaseljenske patrijaršije, a uređeno je i da mitropolit ne mora ići u Carigrad na hirotonisanje, već se patrijarh samo mora obaveštavati o izborima. Prisajedinjenjem šest nahija, po Hatišerifu iz 1833. godine formirana je treća– Timočka episkopija. Nakon proširenja teritorije, sa Vaseljenskom patrijaršijom je 1836. godine sklopljena i Dopuna Konkordatu.[13]
Beogradska mitropolija dosegla je položaj koji je pripadao karlovačkoj i vlaškoj mitropoliji. Novi beogradski mitropolit je u rangu izjednačen sa efeskim mitropolitom, što je praktično značilo da je uzdignut sa dvanaestog na drugi stepen carigradske jerarhijske lestvice.[14]
Miletina buna i Sretenjska skupština[uredi | uredi izvor]
Knez Miloš je od 1815. godine do donošenja hatišerifa uspevao da se lako izbori sa svim političkim protivnicima. Opozicija je počela da jača od 1830. godine, a koreni borbe protiv kneza bili su u Hatišerifu iz 1830. godine, po kojem je vrhovnu vlast knez trebalo da deli sa Savetom. Tako je osnovni uzrok pripreme bune protiv kneza Miloša bila podela vrhovne vlasti između kneza i starešinske opozicije, što se moglo učiniti samo ustavom. Istovremeno, narod je bio nezadovoljan jer posle 1833. godine nije rešeno pitanje poreza. Naime, tražilo se uvođenje jedinstvenog novčanog poreza, imovinska sigurnost, i konačno ukidanje feudalizma. Na Spasovskoj skupštini 1834. godine knez je obećao saziv velike skupštine koja će zavesti ustavni poredak, ali se ubrzo pročulo da taj posao hoće da odloži do Sretenja. On nije imao izrađen ustavni nacrt (projekat) kakav je želeo i zato je odugovlačio.[14]
Organizator zavere protiv kneza, dok je bila u fazi dogovora, bio je Stojan Simić, a od trenutka kada je zavera prerasla u bunu glavnu ulogu preuzeo je Mileta Radojković, serdar Rasinskog serdarstva, popularan u narodu od pokreta za ujedinjenje 1832/3. godine, kada ga je knez imenovao za vrhovnog komandanta. Glavni zaverenici, pored pomenutih, bili su Avram Petronijević, Aleksa Simić, te činovnici Velikog narodnog suda Đorđe Protić i Ranko Majstorović. Na stranu zaverenika stali su i mitropolit i kneginja Ljubica. Kod zaverenika su se iskristalisala dva stava. Stojan Simić i Đorđe Protić su predlagali da se buna odmah digne i za kneza dovede prestolonaslednik Milan, pa čak i da se knez Miloš ubije. Radojković, Petronijević i Aleksa Simić su bili umereniji i predlagali su da se sačeka Sretenjska skupština na kojoj bi se knez naterao da donese ustav i zakone. Preovladalo je mišljenje umerenije struje, a ukoliko knez odbije zahteve da se svi podignu na oružje. Kako je knez saznao za pripreme zaverenika, morali su brzo da deluju. Njihov plan bio je da pobune dva serdarstva: Rasinsko i Podunavsko, i spreče kneza da pre njih stigne u Kragujevac. Mileta Radojković je 17, 18. i 19, januara brzo pobunio Temnić i Levač, zatvorio skele na Moravi da u Kragujevac ne može da stigne pomoć. Knez se pripremio za odbranu, a Mileta sa Petronijevićem i naoružanim konjanicima i pešadijom krenuo za Kragujevac. Na Taborištu pred Kragujevcom ulogorili su se 20. januara. Istog dana su ušli u grad, gde su pregovarali sa vladarevim predstavnicima: Tomom Vučićem, Dimitrijem Davidovićem i Simom Paštrmcem. Ulazak u Kragujevac, bez obzira što je to obavljeno u dogovoru sa kneževim predstavnicima, davao je pobunjenicima veliku prednost. Pobunjenici su knezu iz Kragujevca poslali Zahtevanje narodnje, a ako ga odobri, obećali su da će se povući i razići. U Zahtevanju su tražili ustanovljenje Saveta i utvrđivanje odnosa između Kneza, Saveta i Naroda, obezbeđivanje života i imanja svih građana u Srbiji, određivanje poreza u jednoj sumi koji ne bi suviše opteretio građane. Poslanstvo iz Kragujevca je 22. januara 1835. godine stiglo u Požarevac, gde je knezu podnelo zahteve. Istog-dana došlo je do prvih mimoilaženja među pobunjenicima, te je većina njih napustila prestonicu pre nego što je knez odobrio njihove zahteve, narednog dana. Ali, i knez je za odlazak pobunjenika saznao pošto je odobrio njihove zahteve, čime je na zadovoljstvo obe strane ovo pitanje rešeno, u trenucima kada su buntovnici poklekli, a knez za to nije znao. Miletina buna je na taj način bila jedina buna za vreme prve vladavine kneza Miloša koja se završila bez metka i krvi. Knez se našao u složenoj poziciji, budući da je izgubio poverenje starešinskog sloja, a nije obezbedio potporu seljaka, zadržavši elemente feudalnog uređenja. Rad na izradi ustava poveren je Dimitriju Davidoviću. Ostalo je zapisano da je knez Miloš savetovao Davidovića: „Motri, kumašine, da se u čemu ne spotaknemo. Ti bar dobro znaš s kim mi imamo posla". Davidović je umirivao kneza činjenicom da je Srbija hatišerifima stekla nezavisnu unutrašnju upravu, a time i pravo donošenja ustava. Ustav je napisan u napetoj atmosferi za oko 20-tak dana, bez konsultacija sa sizerenskim i pokroviteljskim dvorom.[15]
Najznamenitija skupština novovekovne Srbije, održana je u periodu od 14. do 16. februara 1835. godine u Kragujevcu. Skupštini je prisustvovalo oko 2.400 zvaničnih predstavnika i oko 10.000 pripadnika znatiželjnog naroda. Drugog dana rada, 15. februara, Skupštini je pročitan Ustav i Ukaz o osnivanju Državnog saveta. Knez i poslanici su ispod nove zastave sa srpskim grbom položili zakletvu. Ustav je proklamovao podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, ali je nije sprovodio dosledno. Zakonodavnu vlast knez je delio sa Savetom, dok je pravo zakonodavne inicijative (predlaganja zakona) pripadalo knezu i ministrima. Knez je bio neprikosnovena ličnost, koja imenuje sve vlasti i činovnike u zemlji. Kneževsko zvanje je nasledno i prošireno je na sve muške i ženske potomke, s pravom imenovanja naslednika ukoliko bi Obrenovići izumrli. Državni savet je bio najviša vlast do kneza. Broj članova Saveta nije određen, a u njega su ulazili i ministri (pravde, unutrašnjih dela, finansija, inostranih poslova, vojske i prosvete). U pogledu odnosa između kneza i Saveta, Državni savet je postao pretežniji činilac, koji je sjedinjavao zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. U zakonodavstvu je Savet bio jači od kneza, iako je knez imao pravo apsolutnog veta. Knez je u izvršnoj vlasti bio ograničen time što je za ministre mogao da bira samo članove Saveta, a oni su se posle otpuštanja vraćali u isto telo. Narodna skupština je brojala 100 članova i sastajala se jednom ili više puta godišnje. Sazivao je i raspuštao knez. Skupština nije bila zakonodavni organ (rešavala je o uvođenju danka, povećanju knjaževe plate, podnošenju molbe knezu i Savetu da se donese novi zakon, upućivanju žalbe ako se povredi ustav, odlučuje zajedno sa Knezom i Savetom o izmenama i dopunama Ustava). Imala je izvesna budžetska ovlašćenja jer je Popečiteljstvo finansija moralo da joj podnese izveštaj o državnim prihodima i rashodima. Sudska vlast je odvojena od upravne i nezavisna je. Predviđeno je trostepeno sudstvo: Okružni, Veliki (Apelacioni) sud i Odeljenje Saveta. Ustav je proklamovao jednakost svim građanima pred zakonom i sudom, zabranjen je kuluk (osim državnog), proglašena je sloboda veroispovesti, a svakom „robu“ koji stupi na srpsko tlo omogućeno je da stekne slobodu. Neosporno je da se Sretenjski ustav osnivao na Hatišerifu i Beratu iz 1830. godine. Tu pre svega valja istaći odredbe koje su iz ovih akata preuzete i dalje razrađene: nezavisna unutrašnja uprava, Državni savet kao vrhovni organ uz kneza, naslednost kneževskog dostojanstva iz izbor naslednika, pravosuđe, crkva. Ostale ideje iz Ustava bile su dvojakog porekla, neke su prihvaćene sa strane (najviše Francuske), dok su druge bile plod unutrašnjih potreba zemlje.[16]
Protiv Ustava odmah su istupili Turska i Rusija, jer nisu konsultovane i zbog tumačenja da Srbija nije imala pravo da donese najviši akt, a ubrzo i Austrija, strahujući za svoj poredak. Ustav je bio na snazi dve sedmice, do početka marta, kada je privremeno, a 11. aprila 1835. godine konačno suspendovan. Knez se iz ustavne afere izvukao uz podršku Rusije, a čitav teret je svalio na Dimitrija Davidovića. Čim je suspendovao Ustav, knez je uputio naredbu svim vlastima da mu hitno vrate sve odštampane primerke koji su na Skupštini razdeljeni narodu. Bilo je od tada opasno držati Sretenjski ustav, ko „misli živ svoje glave nositi".[17]
Značaj Sretenjskog ustava bio je u tome što je bio prvi srpski ustav, njime su delimično ograničena vladalačka prava, uvedena su i osnažena građanska prava, propisana su nacionalna (državna) obeležja, Narodna Skupština je dobila vid legalnosti, jer se prvi put pominje u najvišem aktu, donet je bez učešća Turske i Rusije, jer se htelo otići korak dalje u državnoj samostalnosti, iako se u tome pokleklo.[17]
Ostatak vladavine kneza Miloša[uredi | uredi izvor]
U narodnim masama jačao je otpor prema Miloševom apsolutizmu, koji će dovesti do nekoliko većih buna, a posle Miletine bune i do donošenja kratkovekog Sretenjskog ustava od 1835. godine, prvog srpskog ustava. Konačno ograničavanje Miloševe vlasti uslediće Turskim ustavom 1838. godine, posle čega će knez Miloš abdicirati. Prestonica kneževine je od 1818. godine bio Kragujevac. Odlukom Saveta 12. juna 1839. godine nadleštva centralne vlasti i državna kasa su iz Kragujevca izmešteni u Beograd.
13. jun–8. jul 1839.
Posle kneza Miloša formalno je vlast preuzeo njegov stariji sin Milan koji je bio slabog zdravlja i ubrzo umro nepotpisavši nijedan dokument kao knez Srbije.
Prva vladavina kneza Mihaila Obrenovića (1839−1842)[uredi | uredi izvor]
Posle smrti kneza Milana namesnici su pozvali njegovog mlađeg brata Mihaila (rođen u septembru 1823). Oni su odobrili povratak u Srbiju i Karađorđevoj udovici i sinu Aleksandru. Sa očevog imanja u Vlaškoj, Mihailo je preko Istanbula, u kome je od sultana potvrđen za kneza, doputovao u Srbiju u martu 1840. Protivnici Obrenovića su tražili da se na kneževski presto postavi potomak Karađorđa.[18]
Posle dolaska Mihaila na vlast, u Srbiji se nastavila borba Obrenovića i ustavobranitelja oko vlasti. Knezu Mihailu Obrenoviću su za savetnike (namesništvo) određeni Avram Petronijević i Toma Vučić Perišić. Pristalice Obrenovića su se pobunile, a Petronijević i Vučić Perišić morali su da daju ostavke. Da bi smirila nemire, sultanova vlada je odobrila sazivanje Narodne skupštine. Vlada je radila da većinu u Narodnoj skupštini čine pristalice Obrenovića. Takva Narodna skupština osudila je ustavobranitelje. Oko 40 ustavobranitelja u oktobru 1840. moralo je da napusti Srbiju. Najuticajniji među njima, Perišić, Petronijević i Ilija Garašanin otišli su u Istanbul. U aprilu 1841. vlada kneza Mihaila bila je umešana u pobunu koja je izbila u oblasti Niša. Buna se raširila na područja Pirota, Niša, Prokuplja, Leskovca i Vranja, a Osmanlije su posle desetak dana uspeli da primoraju narod da se umiri. Vlada Kneževine Srbije došla je u svađu sa Osmanlijama jer nije želela da im preda vođe pobune.[19]
Od sredine četrdesetih godina XIX veka došlo je do poboljšanja društvenog položaja pravoslavnih Srba u Rumelijskom paša-luku. Jače se osetila centralizacija i smanjila se samovolja lokalnih gospodara.[20]
Da bi obezbedila veće prihode, vlada Srbije je krajem 1841. povećala porez za 20%. To je dovelo do nezadovoljstva seljaka vladavinom kneza Mihaila. Seljaci su činili skoro celokupno stanovništvo Kneževine Srbije. Nezadovoljna knezom Mihailom osmanlijska vlada je podržala vraćanje u Kneževinu Srbiju većine vođa ustavobranitelja tokom 1841. i početkom 1842. Oni nisu bili zadovoljni, jer nisu vraćeni i u državnu službu. Počeli su da pripremaju bunu.[20]
Ustavobranitelji su svoje zahteve protiv kneza predstavili u osam tačaka. Isticali su da su nezadovoljni povećanjem poreza i primanjem Srba iz Austrije u službe u Kneževini Srbiji. Vođa pobune postao je Toma Vučić Perišić. On je početkom septembra 1842. krenuo u pobunu sa područja Smedereva. Pobunjenici su mu se pridruživali na putu do Kragujevca, gde je preuzeo kontrolu nad redovnom vojskom. Mihailo je iz Beograda pokušao da uguši pobunu, ali je njegova vojska poražena u prvoj polovini septembra 1842. Odmah posle tog poraza knez Mihailo Obrenović prešao je u Zemun. Sa Mihailom je Srbiju napustila većina ministara, kao i kneževi stričevi Jevrem i Jovan Obrenović.[20]
Vladavina kneza Aleksandra Karađorđevića (1842−1858)[uredi | uredi izvor]
Prve godine vladavine Ustavobranitelja[uredi | uredi izvor]
| Istorija Srbije |
|---|
 |
 Portal Srbija |
(1842–1858)
U sukobu između ustavobranitelja i kneza Mihaila Obrenovića, osmanlijska vlada je podržavala ustavobranitelje. Po odobrenju beogradskog paše Perišić je ušao u Beograd. Stvorena je nova vlada Kneževine Srbije koju su Osmanlije priznale kao zakonitu.[20]
Perišić je sazvao Narodnu skupštinu i više hiljada okupljenih na Vračaru je, sredinom septembra 1842. godine, za kneza izabralo Karađorđevog sina Aleksandra (1806−1885). Sultan je odlučio da ga potvrdi i pošalje mu berat kao nenaslednom knezu, ali ruska vlada je tražila da se poništi izbor kneza i sazove nova skupština. Osmanlije su pristale na to, ali je i nova skupština (1843) izabrala Aleksandra Karađorđevića za kneza. Rusija je uspela samo da primora novu ustavobraniteljsku vladu da se iz Srbije privremeno proteraju Perišić i Petronijević.[21]
Seljaci su mogli izneti svoje „molbe” skupštini. Traženo je da se Narodna skupština sastaje redovno svake godine. Pored toga postavljen je i više finansijskih zahteva. Narodna skupština nije sazivana do 1848.[22]
Primenom Ustava iz 1838. ostvareni su glavni ciljevi ustavobranitelja. Savetom je ograničena samovolja kneza i omogućena slobodna trgovina. Ustavobranitelji su preko Državnog saveta preuzeli vlast u Kneževini Srbiji. Oni su smanjili poreze i većina novca u državnoj kasi, koja je ostala iz vremena vladavine kneza Miloša je nestajala. Iz inostranstva su bivši kneževi Miloš i Mihailo Obrenović pomagali protivnike ustavobranitelja.[22]
Prestonica je premeštena 1842. u Beograd. Dovršavanje Građanskog zakonika 1844. je jedno od najvažnijih dela ustavobranitelja. On je rađen prema austrijskom zakonodavstvu. Uređivanjem svojinskih odnosa ustavobranitelji su ispunili osnovno očekivanje seljaka. Činovnici su postali privilegovana zajednica. Propisana su činovnička zvanja, uniforme i više nisu bili telesno kažnjavani, kao u vreme vladavine kneza Miloša. Osnovan je i Vrhovni sud u Srbiji 1846.[22]
U vreme ustavobraniteljske vladavine stvarani su i planovi o ujedinjenju svih Srba i Južnih Slovena. Ova delatnost je posebno vezana za Iliju Garašanina (1812−1874). Na stvaranje Garašaninovog nacionalnog programa uticali su i ljudi iz društva Adama Čartorijskog. Sa Čartorijskim i njegovim poverenikom Franjom Zahom (Čeh) ustavobranitelji su uspostavili bliske veze. Upravo pod uticajem Zaha, Garašanin je napravio Načertanije (1844). U Načertaniju je Garašanin ublažio Zahove stavove da je saradnja Srbije i Rusije nemoguća, a potpuno odbacio Zahove misli o unutrašnjoj politici Srbije. Osnovna misao Garašaninovog nacionalnog plana je bila da se radi na okupljanju svih Srba u jedinstvenu državu sa Kneževinom Srbijom. Tako je zamislio da sa Srbijom treba da se ujedine Crna Gora, Bosna, Hercegovina i „Stara Srbija” (pod tim pojmom je mislio na Kosovo, Metohiju i Makedoniju). Na Srbe je trebalo da se deluje preko knjiga, novina i na druge načine da prihvate jedinstvo, ali i druge Južne Slovene.[23]
Prema Načertaniju, Srbija je prema Osmanlijskom sultanatu trebala da javno vodi odanu politiku, ali da traži nasledno zvanje za kneza, odlazak osmanlijske vojske iz gradova i pripajanje brdskih plemena Srbiji. Austrija je opisana kao ozbiljan neprijatelj Slovena prema kome treba voditi pažljivu politiku. Srbija je morala da stvori narodnu vojsku i razvije vojnu industriju. Načertanije je napravljeno u tajnosti za kneza Aleksandra Karađorđevića. Blo je prvi jasno napisan plan za budućnost Srbije. Za njegovo ostvarenje Garašanin je imao i svoje poverenike u pokrajinama na Balkanskom poluostrvu.[24]
Kneževina Srbija i revolucija 1848−1849.[uredi | uredi izvor]
U martu 1848. Ljudevit Gaj je tražio novčanu pomoć od Srbije. Članove tajnog panslavističkog kluba Franju Zaha, Matiju Bana, Stevana Herkovića i druge Srbija je poslala u Austriju da pokušaju da šire sveslovenstvo. U to vreme pojačali su se sukobi među ustavobraniteljima, a Toma Vučić Perišić se dopisivao sa bivšim knezom Milošem Obrenovićem. Knez Aleksandar Karađorđević i vlada su odlučili da sazovu Narodnu skupštinu. Kada se ona sastala u julu 1848. u Kragujevcu, u njoj su bili brojniji oni koji su podržali Vučića Perišića. Njegovi protivnici su bili primorani da podnesu ostavke na nekoliko visokih zvanja koja su imali u Kneževini Srbiji. Skupština je ponovo zatražila da knez Srbije dobije nasledno kneževsko dostojanstvo i da Osmanlije napuste Kneževinu Srbiju. Pored toga su traženo je da se državnim službenicima (činovnicima) zabrani da se bave trgovinom kako bi se sprečile njihove zloupotrebe državne službe. Traženo je da se Narodna skupština, koja je sazivana neredovno, pretvori u stalnu ustanovu. Postavljen je i zahtev za slobodom štampe. Vlada je stvorila komisiju, a ona je samo manje važne zahteve postavljene na skupštini nastojala da ostvari.[25]
Mnogo pažnje u Kneževini Srbiji 1848−49. dato je revolucionarnom pokretu Srba u južnoj Ugarskoj. U aprilu 1848. godine naoružani dobrovoljci u velikom broju prelazili su iz Srbije u južnu Ugarsku. U maju 1848. vlada Kneževine Srbije odlučila je da se srpski pokret materijalno pomogne. Pored hiljada dobrovoljaca koji su poslati iz Kneževine Srbije, ona je bila i sklonište za progonjene iz južne Ugarske, a naročito u proleće 1849.[26]
KS od početka Krimskog rata do kraja druge vladavine kneza Miloša (1858−1860)[uredi | uredi izvor]
Posle početka Krimskog rata (1853−1856) sultanova vlada je fermanom potvrdila autonomni položaj Srbije. Kada se na granici sakupilo više austrijskih vojnika nego ranije, došlo je do naoružavanja i u Srbiji. Francuska i Engleska su 1854. ušle u Krimski rat na strani Osmanlija. Novi ruski car Aleksandar II (1855−1881) morao je da pristane na sklapanje mira. Krimski rat je završen mirovnom konferencijom u Parizu 1856. Tada je raniji protektorat Rusije nad Srbijom (kao i Vlaškom i Moldavijom) proširen sa međunarodno ugovorenim zaštitama Velike Britanije, Francuske, Austrije, Pruske i Sardinije. One su od tada zajedno sa Rusijom garantovale i prava Kneževine Srbije. Istovremeno Dunav je proglašen za reku na kojoj je dopuštena međunarodna plovidba brodova.[27]
Posle Krimskog rata sve jače se osećao uticaj Miloša Obrenovića i njegovog novca u Srbiji. Miloš je od Krimskog rata bio u Vlaškoj (u Bukureštu). Vlada ustavobranitelja je gubila podršku u Srbiji zbog sve većeg povezivanja sa Austrijom. Austrijski konzul u Beogradu postao je glavna ličnost na dvoru srpskog kneza. On se mešao i u unutrašnje poslove Srpske kneževine. Knez Aleksandar bio je pod snažnim uticajem svoje žene Perside (kći Jakova Nenadovića) i njenih srodnika Nenadovića.[27]
Protivnici kneza bili su rusofili koji su ga smatrali izdajnikom, a često se sukobljavao sa Savetom oko nadležnosti Saveta i kneza. Državni činovnici ponekad su bili u zabuni da li da slušaju Savet ili kneza. Sukob kneza i Saveta se povećavao. Septembra 1857. otkrivena je zavera koju je predvodio predsednik Saveta Stefan Stefanović Tenka. Cilj zavere je bio da se knez nasilno, ubistvom, ukloni sa prestola. U dogovore o ubistvu su bila umešana još tri savetnika. Zbog toga su bili osuđeni na smrtnu kaznu, ali su kazne ublažene i pretvorene u doživotni zatvor. Pored osuđenih, prisilno su penzionisana još šestorica savetnika. Izgledalo je da je knez Aleksandar pobedio u sukobu sa Savetom.[28]
Ovu zaveru je iskoristila turska vlada da se poslednji put umeša u unutrašnje poslove u Srbiji. U Srbiju je u proleće 1858. poslat Ethem-paša. Posredovanje Osmanlija se završilo tako što su osuđeni savetnici pomilovani, uz uslov da napuste Kneževinu Srbiju, a penzionisani su vraćeni u Savet. Tada je predsednik Saveta postao Vučić Perišić, a po drugi put ministar unutrašnjih poslova postao je Ilija Garašanin. Turska vlada je smatrala da je knez tako ponovo priznao potčinjenost njoj. Protiv Aleksandra Karađorđevića bilo je deo građana i liberalnih intelektualaca. Njihovi osnovni zahtevi bili su lična i politička sloboda građana, sloboda privrednog delovanja i nacionalno oslobođenje Srba. Oni su bili malobrojni i još nisu bili organizovani u Liberalnu stranku. U svom delovanju povezali su se sa Perišićem i Garašaninom.[29]
Za kraj 1858. knez Aleksandar Karađorđević je bio primoran, pod pritiskom Saveta i Garašanina, da sazove Narodnu skupštinu. Manji broj predstavnika na Skupštini bili su poslanici prema svom položaju, a većina je bila izabrana. Skupština nije mogla donositi zakone nego samo davati savetodavna mišljenja. Na Narodnoj skupštini pristalice Obrenovića bile su brojnije. Perišić i Garašanin su im se pridružili. Predsednik Skupštine bio je trgovac Miša Anastasijević. Skupština je donela predlog zakona o Narodnoj skupštini. Po predlogu zakona Skupština bi se sastajala svake godine a predstavnici u Skupštini bi bili birani. Liberalni predstavnici (Jevrem Grujić) su predlagali uvođenje i slobode štampe, ali takav zakon nije donet.[29]
U decembru 1858. Narodna skupština zatražila je od kneza Aleksandra da podnese ostavku. On se privremeno sklonio kod osmanlijskog paše u Kalemegdansku tvrđavu, a zatim je napustio napustio Srbiju. Skupština je pozvala Miloša Obrenovića da ponovo postane knez. Tu odluku o knezu potvrdila je Osmanlijska vlada.[30]
Savet je početkom 1859. izmenio predlog zakona o Narodnoj skupštini. Skupština je prema Zakonu o Narodnoj skupštini postala stalna ustanova, ali savetodavna. Posle povratka Miloša Obrenovića na položaj kneza u januaru 1859. godine, nastavila se njegova samovolja. Prestao je da važi Turski ustav iz 1838. Miloš je ministre i Savet imenovao svojevoljno. Odlučio je da se osveti svojim protivnicima, a sudije su morale da sude u strahu od kneza. Toma Vučić Perišić je bio uhapšen i umro je u zatvoru, a Ilija Garašanin je morao da ode iz Kneževine Srbije.[31]
Knez je takođe bio sumnjičav prema liberalima. Da bi sprečio njihov izbor u Narodnu skupštinu 1859. godine, zabranio je da se u Skupštinu biraju državni činovnici. Ubrzo se knezu Milošu učinilo da su konzervativci stekli previše uticaja i promenio je ponašanje. Otpustio je urednika Srpskih novina, a za urednika Srpskih novina, službenog glasnika vlade, postavio je liberala Vladimira Jovanovića. Pred smrt, u proleće 1860. knez Miloš još jednom je promenio svoje ponašanje i počeo da otpušta liberale iz službe. Početkom 1860. godine poslao je zahtev sultanovoj vladi da se Osmanlije isele iz Srbije, a da se Srbiji dopusti da sama sebi donese novi ustav, ali je umro u septembru 1860.[31]
Druga vladavina kneza Mihaila Obrenovića (1860−1868)[uredi | uredi izvor]
.jpg)
Obe političke stranke u Srbiji nadale su se da će uspeti da ograniče kneževu samovolju. Konzervativci su se nadali da to mogu da postignu preko Saveta, a liberali preko Narodne skupštine. Ipak, Mihailo je vladao samovoljno kao i njegov otac, a zakonima koje je donosio preko Narodne skupštine menjao je Turski ustav.[31]
Od 1861. prema Zakonu o narodnoj skupštini, poslanici Narodne skupštine mogli su biti kažnjeni zbog svog govora na skupštinskim sastancima. Zakonom o Savetu, savetnici su pretvoreni u obične službenike koje je postavljao i smenjivao knez. Iz sastava Državnog saveta izdvojen je 1862. Savet ministara (vlada) koje je postavljao knez.[31]
Zakon o vojsci iz 1861. uveo je opštu vojnu obavezu u Kneževini Srbiji. Vojni obveznici bili su svi muškarci starosti od 20 do 50 godina. Obavezno je bilo da dve godine aktivno služe u vojsci, a potom su prelazili u rezervni sastav. Po brojnosti to je bila velika, ali loše opremljena i obučena vojska seljaka. Prethodna stajaća vojska (oko 3.500 ljudi) nije odgovarala nameri da se pripremi oslobodilački rat protiv Osmanlija.[32]
Glavni kneževi protivnici u zemlji bili su liberali. To su bili, prema tadašnjem shvatanju, „slobodoumni” (liberalni) istomišljenici bez pisanog programa. Tražili su ustavom uređenu kneževinu, odgovornost ministara pred Narodnom skupštinom, nezavisnost sudova i slobodu štampe. Istaknuti liberal Vladimir Jovanović je zbog nemogućnosti da deluje protiv kneževe samovolje napustio Srbiju. Otišao je u zapadnu Evropu, a zatim u Ugarsku. Protiv samovolje kneza Mihaila borila se i Ujedinjena omladina srpska. Ona je pokušala da svoju drugu skupštinu održi u avgustu 1867. u Beogradu, ali kada je izabrala liberala Jevrema Grujića za predsednika bila je rasterana od policije.[32]
Knez Mihailo je odlučio da vladu sastavi iz kruga ustavobranitelja u kome su bili Garašanin i Jovan Marinović. Krajem 1861. za predsednika saveta ministara (vlade) postavio je Iliju Garašanina (1861−1867). Spoljne poslove je takođe predao Garašaninu. Garašanin je obnovio zahtev za iseljavanje Osmanlija iz Kneževine Srbije. Taj zahtev i Zakon o vojsci pogoršali su odnose sa Istanbulom. U isto vreme trajao je i Omer-pašin napad na Crnu Goru. U takvim prilikama 15. 6. 1862. osmanlijski vojnici su u Beogradu ubili jednog srpskog dečaka. Dva dana posle toga Osmanlije su sa Kalemegdana bombardovale Beograd. Srpska vlada je taj sukob iskoristila da ponovi zahtev za iseljavanje Osmanlija. Iste 1862. godine, garantne sile određene posle Krimskog rata, sazvale su konferenciju u Istanbulu da se mirno reši sukob u Kneževini Srbiji. Na njoj je doneta odluka da osmanlijska vojska napusti tvrđave Užice i Soko, a da osmanlijsko civilno stanovništvo napusti Kneževinu Srbiju.[32]
Kneževi Mihailo i Nikola imali su slično mišljenje o Osmanlijama potrebi odbacivanja sultanove vrhovne vlasti. Zato su Srbija i Crna Gora potpisale vojni savez u oktobru 1866. U vreme grčkog ustanka na Kritu 1866. srpski predstavnik je zatražio od turske vlade da se turska vojska povuče iz preostalih tvrđava u Srbiji. Taj zahtev su podržali ruski i austrijski ambasador u Istanbulu. Posle pregovora i posete kneza Mihaila sultanu, osmanlijska vojska je u aprilu i maju 1867. napustila tvrđave u Šapcu, Smederevu, Kladovu a na kraju i u Beogradu. Formalno su gradovi „predati na čuvanje” knezu Mihailu. Osmanlijska zastava je i dalje trebalo da bude istaknuta na Beogradskoj tvrđavi, pored srpske. U stvarnosti, Srbija je došla na korak do nezavisnosti. U aprilu 1867. srpska vlada je pregovarala sa družinom bugarskih emigranata (Dobrodetelna družina) o stvaranju zajedničke države Srba i Bugara u kojoj bi vladar bio knez Mihailo.[33]
Suprotnost politici stvaranja saveza svih Južnih Slovena za oslobođenje predstavljaju pregovori iz avgusta 1867. Mihaila Obrenovića sa Đulom Andrašijem predsednikom ugarske vlade. Pregovaralo se o zajedničkom delovanju Srbije i Ugarske u cilju oslobođenja od Osmanlija.[34]
Srbija je posle dužih pregovora i sa Grčkom potpisala sporazum u avgustu 1867. godine, koji je predvideo da se ukoliko Turci napadnu Grčku ili Srbiju, obe države zajednički bore.[34]
Godine 1866. donet je Zakon o opštinama. Prema njemu, opštine su dobile neznatnu samostalnost, ali i strogi nadzor državnih vlasti. Ova mera kneza Mihaila je takođe stvarala nezadovoljnike u zemlji. Krajem 1867. knez je otpustio Garašanina sa mesta predsednika vlade. To mesto je prvo poverio liberalu Jovanu Ristiću (1831−1899), a zatim Nikoli Hristiću.[34]
Dana 29. maja 1868. godine, dok je bio u šetnji na Košutnjaku, knez Mihailo Obrenović je ubijen od braće Radovanovića. Više osoba koje su učestvovale u atentatu je uhapšeno i osuđeno na smrt. Za pripremanje ubistva osumnjičeni su i Aleksandar i Persida Karađorđević. Njena braća su osuđena. Knez Aleksandar (koji je živeo u Budimpešti) je osuđen u odsustvu, a imovina Karađorđevića u Srbiji je oduzeta. Mihailo nije ostavio zakonitog naslednika. U vreme izbeglištva Mihailo se oženio Julijom Hunjadi, ali iz tog braka nije bilo dece.[35]
Ustav iz 1869. godine i početak vladavine Milana Obrenovića[uredi | uredi izvor]
Posle ubistva kneza Mihaila, ministar vojni Milivoje Petrović Blaznavac je saopštio ministrima na sednici vlade da će za kneza biti izabran unuk Jevrema Obrenovića Milan Obrenović (avgust 1854 – februar 1901). Blaznavac je uspeo da vojska javno „izviče” za kneza Milana Obrenovića, a Narodna skupština je potvrdila taj „izbor” početkom jula 1868. Ona je izabrala i namesništvo da upravlja u ime maloletnog kneza. U namesništvu su bili Milivoje Petrović Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović. Blaznavac i Ristić (1831−1899) onemogućili su uticaj Garašanina i konzervativaca i odlučili da Srbiju vode putem „umerene” liberalizacije.[36]
Upravo „umerenost” je bila jedna od osnovnih reči vodilja za liberale. Od 1868. do 1873. liberali su vladali Kneževinom Srbijom. Njihov vođa Jovan Ristić je kao organizaciju za liberalnu zajednicu koristio državne organe (činovništvo i policiju). Isto važi i kasnije za period 1875-1880.[36]
Jula 1869. donet je novi ustav. Srbija je postala ustavna monarhija sa naslednom dinastijom Obrenović i Narodnom skupštinom kao narodnim predstavništvom. Knez, kao poglavar države, je proglašen za „neprikosnovenog i neodgovornog”. Narodna skupština je birana na tri godine, a sastajala se svake godine. Postala je stalno i zakonodavno telo u Srbiji. Poslanici birani u Skupštinu morali su biti stariji od 30 godina. Knez je postavljao na svaka tri izabrana poslanika po jednog po svojoj volji. Pravo da biraju imali su svi punoletni muškarci koji su plaćali porez, osim činovnika i advokata. Skupštinu je otvarao i raspuštao knez. Ona je glasala o zakonima, a oni su postajali važeći kada ih proglasi knez. Knez je određen kao vrhovni zapovednik vojske, a postavljao je i sve državne službenike. Izvršna vlast („ministarski savet”) sastojala se od ministara koje je imenovao knez, a koji su odgovarali i njemu i Skupštini. Uvedena je opšta vojna i poreska obaveza u Kneževini. Ustav je predviđao nezavisnost sudova. Garantovana je sloboda veroispovesti, govora, štampe i udruživanja. Ustav je odredio da „knjaz srbski mora biti pravoslavne istočne vere” a kao vladajuća vera je određena „istočno-pravoslavna”, druge „priznate” vere mogle su se slobodno ispovedati.[37]
Ustav iz 1869. godine, pored njegovih nedostataka, bio je napredak u pretvaranju Srbije u ustavnu monarhiju i konačno je ukinuo Turski ustav iz 1838. Tako je Srbija jednostrano onemogućila Osmanlijski sultanat da se meša u njene unutrašnje poslove.[38]
Liberalska većina u Narodnoj skupštini podržavala je namesništvo. Okupljajući se oko Jovana Ristića stvarala je osnovu za Liberalnu stranku. U spoljnoj politici liberali su glavni oslonac tražili u Rusiji.[38]
Srbija u vreme stvaranja Bugarske egzarhije i pred Veliku Istočnu krizu[uredi | uredi izvor]
Pored Srba, i slovensko stanovništvo Bugarske i Makedonije tražilo je od Vaseljenske patrijaršije i sultana da dobije, pored sveštenika, episkope koji govore istim jezikom, umesto Grka. Zahteve Bugara podržavali su i moskovski patrijarh i ruski diplomatski predstavnici u Istanbulu.[39]
Sultan i turska vlada su odlučili da stvore Bugarsku egzarhiju. Kada je postalo izvesno da će biti zadovoljeni zahtevi Bugara za izdvajanje iz Vaseljenske patrijaršije, srpska vlada je izjavila da će Srbi ostati u zajednici sa Vaseljenskom patrijaršijom. Ferman o stvaranju Bugarske egzarhije izdat je 1870. godine, a 1872. izabran bugarski egzarh. Vaseljenska patrijaršija je Bugarsku egzarhiju proglasila raskolničkom. Srpski mitropolit Mihailo je podržao izjave da je stvaranje Bugarske egzarhije nekanonski postupak.[39]
Milan Obrenović je imao nepopustljive neprijatelje koji su pokušavali da ga ubiju a među njima naročito je poznat onaj koji se dogodio u jesen 1871. u Smederevu. Kada je knez Milan ušao u nužnik propao je kroz pod koji je namerno bio oslabljen. Knez je imao pištolj pa je pucnjima u vazduh dozvao pomoć koja ga je našla u jami govana dok se davio i izvadila.[40]
U avgustu 1872. mladi knez Milan Obrenović je sa osamnaest godina preuzeo vlast od namesništva.1 Prilikom proglašenja kneževog punoletstva izvedena je i buduća himna Bože pravde.[41]
Za vladu Jovana Ristića (1872−1873) glavni cilj u spoljnoj politici bilo je okupljanje Srba oko Kneževine Srbije i stvaranje jedinstvene srpske države. Pored Istanbula (Osmanlijskog sultanata), Ristić je kao prepreku i neprijatelja za jedinstvo Srba video i Beč (Austrougarsku). Zato je došlo do približavanja Ristićeve vlade Moskvi (Rusiji).[41]
Knez je pokušao da potisne Ristića i liberalnu većinu u Narodnoj skupštini. U oktobru 1873. on je smenio Ristićevu vladu, ali su liberali ubrzo pobedili na izborima za Narodnu skupštinu 1874. i 1875. U proleće 1874. knez Milan je u Istanbulu pokušao da dobije Mali Zvornik i selo Sakar (u skladu sa razgraničenjem iz 1833), ali sultan nije pristao da ih ustupi Kneževini Srbiji.[41]
Velika Istočna kriza (1875−1878)[uredi | uredi izvor]
Početkom sedamdesetih godina XIX veka sve više hrišćana iz Bosanskog vilajeta bežalo je u Austrougarsku i žalilo se na nasilje državnih službenika i policije. Zemljoradnički usevi su slabo rodili u Hercegovini 1874. Istovremeno, zakupci poreza su vršili pritisak na stanovništvo da iznude svoje i državne prihode, a „desetina” je povećavana. Seljaci su na poreze i davanja odvajali skoro dve trećine prinosa koje su dobijali. Zbog tako visokih davanja, suše i iznuđivanja od strane zakupaca poreza, seljacima su pretili bolesti i smrt od izgladnelosti. Seljaci su jedini spas videli u pobuni. U novembru 1874. nekoliko sela oko Nevesinja odbilo je da plati „desetinu”. Slično stanje je bilo i u drugim delovima Hercegovine (oko Stoca, Bileće, Gacka).[42]
Franc Jozef I je video u nemirima kod suseda priliku da proširi svoj uticaj i vlast. Početkom 1875. u vlast u Beču je odlučila da tajno pomaže nerede hrišćana, a ubeđuje evropsku javnost i države da Austrougarska mora da uvede red u Bosnu i Hercegovinu.[42]
U aprilu 1875. car Franc Jozef I posetio je Dalmaciju, a u Imotskom se sastao sa predstavnicima katolika iz Bosne i Hercegovine i ohrabrio ih. Seljačko nezadovoljstvo u Hercegovini počelo se pretvarati u veliku bunu. Od kraja juna 1875. došlo je do oružanih sukoba hrišćanskog i muslimanskog stanovništva. Prvi takav sukob se dogodio između katoličkog i muslimanskog stanovništva kod Metkovića.[42]
Obično se drži da su manji sukobi prerasli u ustanak borbom u oblasti Nevesinja 9. jula 1875. Poljoprivredna kriza u Hercegovini pretvorila se u oružanu pobunu. Ove borbe su se proširile i na Bosnu sredinom avgusta 1875. Događaji u Bosanskom vilajetu bili su početak Velike istočne krize (1875—1878).[42]
Odbori za pomoć ustanicima stvarani su u Austrougarskoj, Srbiji i Crnoj Gori. Ponuda iz Istanbula da se smanji desetina više nije mogla da umiri bunu. Ustanak je zahvatio celu Hercegovinu. U severoistočnoj Bosni pokušaj ustanka kod manastira Tamne ugušen je u samom početku. Ustanak se preneo i na Vasojeviće (Sandžak). Pomoć ustanicima u Hercegovini dolazila je iz Crne Gore prvo tajno, a zatim otvoreno. Knez Nikola je u Hercegovinu poslao vojvodu Peka Pavlovića. Preko njega je Nikola bio stvarni zapovednik ustanika u Hercegovini. Među starešinama u Hercegovini isticao se i Bogdan Zimonjić. Nikola je i u Vasojeviće poslao svog vojvodu. Među hercegovačke ustanike došao je i nekadašnji sekretar Luke Vukalovića, Mićo Ljubibratić. Ljubibratić je zapovedao jednom ustaničkom vojskom i pokušao da širi ideju ujedinjenja sa Srbijom, ali je na tom području ostao jači uticaj pristalica kneza Nikole Petrovića.[43]
U Bosanskoj krajini ustanicima se pridružio Petar Petrović Pecija. Među ustanicima u Bosanskoj krajini kao vođe istakli su se Ostoja Kormanoš i Golub Babić. U septembru 1875. godine, prilikom prebacivanja oružja (iz područja Vojne krajine) na Savi, poginuli su Pecija i Kormanoš. Pored pravoslavnog stanovništva u ustanku su učestvovali i katolici iz Hercegovine (Popovo polje i Stolac) koje je predvodio Ivan Musić, koji je od kneza Nikole dobio titulu vojvode. Broj muslimana koji su se pridružili ustanicima bio je neznatan.[44]
Ustanici su držali područja hrišćanskih sela. Muslimansko stanovništvo je posle početka ustanka stvorilo dobrovoljačke jedinice za borbu protiv ustanika, a u gradovima su ostale sultanove vojne posade.[44]
Kneževina Srbija na početku velike istočne krize[uredi | uredi izvor]
Kada su počeli neredi u Hercegovini i Bosni, u Beogradu je u julu 1875. stvoren „Glavni odbor za pomaganje ustanika”. Na čelu odbora bio je mitropolit Mihailo Jovanović. U avgustu 1875. na izborima za Skupštinu liberali su dobili većinu i Milan Obrenović je ponovo morao njima da poveri vladu. Predsednik vlade je bio Stevča Mihailović, a ministar spoljnih poslova J. Ristić. U septembru 1875. Narodna skupština je na osnovu Ristićevog izveštaja donela tajnu odluku da je potrebno zaključiti strani zajam za predstojeći rat protiv Osmanlijskog sultanata.[45]
Kada su strane vlade saznale da je doneta „tajna” odluka, izvršile su pritisak na kneza Milana. On je smenio vladu (u oktobru) i za mandatara imenovao Ljubomira Kaljevića. Kaljevićeva vlada je povela pažljiviju spoljnu politiku i smanjena je i pomoć ustanicima u Bosni. Kada je vlada pokušala da obnovi savez koji je protiv Osmanlija stvarao knez Mihailo, otkrila je da stvarnu pomoć može da dobije samo od Crne Gore.[46]
Kriza se širila na Balkanskom poluostrvu. U maju 1876. Osmanlije su surovo ugušile ustanak u Bugarskoj, na području Plovdiva, pobivši oko 15.000 ljudi. Nemiri i sukobi pojavili su se u Makedoniji, Epiru i Tesaliji. U neredima u Solunu ubijeni su konzuli Nemačke i Francuske. U Istanbulu je krajem maja 1876. državnim udarom zbačen sultan Abdul Aziz.[47]
Ratoborno raspoloženje u Srbiji je narastalo. Knez se odlučio za rat i početkom maja 1876. ponovo poverio vladu liberalima Stevči Mihailoviću i J. Ristiću. Ta vlada je do sredine juna 1876. dogovorila vojni savez sa Crnom Gorom. Pri tome je dogovoreno da će crnogorska vojska u predstojećem ratu delovati na području Hercegovine i severne Albanije. Ruski car Aleksandar II nije bio za rat protiv Osmanlija, ali je krug oko generala Isajeva podsticao Srbiju da uđe u rat. U to vreme Osmanlije su gomilale svoju vojsku, pod komandom Abdul Kerima, na granici prema Srbiji. Srpsko-turski rat 1876.[47]
Knez Milan je zatražio da mu se preda uprava nad Bosnom. Taj zahtev osmanlijska vlada je odbacila. Krajem juna 1876. Srbija je objavila rat Osmanlijskom sultanatu. Zatim je rat Osmanlijskom sultanatu objavila i Crna Gora. U Rajhštatu su se dogovorili carevi Austrougarske, Franc Jozef I, i Rusije, Aleksandar II, da se neće mešati u rat na Balkanskom poluostrvu 8. 7. 1876. Takođe su se dogovorili da u slučaju pobede Osmanlija neće dopustiti da oni promene stanje na Balkanskom poluostrvu. Odlučeno je da ukoliko pobedi Srbija, deo Bosne ipak pripadne Austrougarskoj. Za Bugarsku i BiH dogovoreno je da se provedu reforme koje će poboljšati položaj hrišćana u njima.[47]
Srbija je u rat ušla slabo pripremljena. Na čelu Ratnog saveta Srbije bio je general Franjo Zah. Mobilizacijom je stvorena vojska od oko 129.000 vojnika (sa dobrovoljcima koji su došli u Srbiju). Turska vojska poslata protiv Srbije bila je znatno brojnija (oko 170.000) i opremljena savremenijim naoružanjem.[47]
Manje uspehe na zapadu zabeležila je srpska vojska pod komandom gen. Ranka Alimpića. Oni su zauzeli Mali Zvornik, Sakar i Raču. Srpska vojska na jugu nije uspela da dođe do Sjenice. Moravska vojska takođe nije ostvarila svoj plan da dođe do Niša, Prokuplja i Toplice. Teže je bilo sa srpskom vojskom na istoku. Ona je izgubila vojnički važne položaje kod Zaječara (Velikog izvora) 18. jula 1876. Tako se srpski napad pretvorio u povlačenje.[48]
Crnogorska vojska je imala više uspeha. Crnogorci su krenuli prema Trebinju. Na Vučijem Dolu krajem jula 1876. došlo je do bitke u kojoj su porazili osmanlijsku vojsku i primorali je da se povuče u Trebinje i Bileću. Na istočnoj strani Osmanlije su napredovale na području Kuča, ali su sredinom avgusta 1876. i na istoku na Fundini Crnogorci ostvarili još jednu značajnu pobedu.[49]
U avgustu 1876. većina vojnih komandanata Srbije i Crne Gore morala je tražiti primirje sa Osmanlijama. Posredovanjem Francuske i Velike Britanije sredinom septembra 1876. sklopljeno je primirje. Vlada Kneževine Srbije izgubila je želju da nastavi rat. Drugačije želje je imao dobrovoljac iz Rusije general Mihail Černjajev, zapovednik Moravsko-timočke vojske. Černjajev je uspeo da ubedi kneza Milana da nastavi rat. Nije pomoglo ni to što je sultan, zbog pretnji Rusije, Srbiji nudilo šestomesečno primirje. Obnova sukoba donela je Srbiji težak poraz kod Đunisa 29. oktobra 1876. Knez Milan je morao da moli Rusiju da posreduje u dogovaranju mira. Posle pretnje Rusije, sultan je pristalo na dvomesečno primirje.[49]
Srbija je u ovom ratu izgubila oko 6.000 vojnika. Kada je u novembru 1876. između Osmanlija i Kneževine Srbije sklopljeno primirje i mir, sa Crnom Gorom su vođeni pregovori o miru, ali ti pregovori su prestali kada je Rusija u aprilu 1877. godine napala Osmanlije.[49]
Topolska buna i srpsko-turski rat 1877−1878.[uredi | uredi izvor]
Početkom 1877. Austrougarska i Rusija su potpisale tajni sporazum (Budimpeštanske konvencije). Prema njemu Austrougarska je obećala da se neće mešati ukoliko dođe do rusko-osmanlijskog rata i priznala je Bugarsku kao područje uticaja Rusije. Zauzvrat Rusija je priznala Austrougarskoj pravo da zauzme Bosnu i Hercegovinu.[49]
Krajem februara 1877. knez Milan je prihvatio da sklopi mir sa vladom Osmanlijskog sultanata. Dogovoreno je da granica ostane nepromenjena, da se vojske povuku u roku od 12 dana, a da osobe koje su učestvovale u ratu budu amnestirane. Knez je Narodnoj skupštini, koja je izabrana u februaru 1877. godine, dopustio samo da se glasa o prihvatanju mira. Potom je raspustio Skupštinu jer su u njoj većinu imali radikali i pristalice Karađorđevića. Sredinom 1877. izabrana je nova Narodna skupština u kojoj su liberali imali većinu.[50]
Evropske države su ponudile u septembru 1876. Osmanlijama svoj plan za autonomiju u Bosanskom vilajetu i Bugarskoj, ali sultan nije provodio nikakve reforme. To je bio povod za Rusiju da otpočne rat protiv Osmanlija u aprilu 1877. Knez Milan je ponudio Rusiji da i Srbija objavi rat Osmanlijama, ali je dobio savet da se uzdrži od toga dok ruska vojska ne pređe Dunav. U maju 1877. proglašena je nezavisnost Rumunije. U julu 1877. napredovanje ruske vojske je bilo zaustavljeno kod tvrđave Plevne. Krajem 1877. i početkom 1878. nastavilo se kretanje Rusa prema Istanbulu.[51]
Premeštanje većine vojske Osmanlija prema Rusima olakšalo je položaj Crnogoraca. Crnogorci su u leto 1877. godine zauzeli Nikšić i Bileću. U januaru 1878. crnogorska vojska je zauzela Bar i Ulcinj. Rusija je pozajmila sredstva Kneževini Srbiji da se pripremi za rat. Kada je zaključila da je Srbija spremna za rat, pozvala ju je da objavi rat Osmanlijama. Ulazak Srbije u rat bio je odložen zbog pobune do koje je došlo u Kragujevcu i Topoli u prvoj polovini decembra 1877. Pobuna nije imala veće razmere. Bila je delo pristalica Karađorđevića.[51]
Sredinom decembra 1877. Srbija (sa oko 90.000 vojnika) je objavila rat Osmanlijama. Protiv Srbije Osmanlije su mogle upotrebiti oko 75.000 vojnika. Osmanlije su brzo napustile Leskovac. Niš je bio opkoljen, a krajem decembra 1877. Srbi su zauzeli Pirot. Kada do Osmanlija u Nišu nisu stigla pojačanja sa Kosova, oni su se predali 10. januara 1878. Sutradan je završeno razoružavanje poraženih, a 12. 1. 1878. general Jovan Belimarković je svečano ušao u oslobođeni grad.[51]
Krajem januara 1878. Osmanlije su napustile Vranje, povukavši se prema Kumanovu. Početkom februara 1878. Srbi su oslobodili i Gnjilane. Tada je stiglo pismo knezu Milanu od Rusa da se obustave napadi jer su počeli primirje i pregovori sa Osmanlijskim sultanatom.[51]
Mir u San Stefanu i Berlinski kongres[uredi | uredi izvor]
Prvi Ustav u Osmanlijskom sultanatu brzo je ukinut. Zbog poraza u ratu sa Rusijom u Parlamentu je došlo do oštre kritike vlade. Sultan nije bio voljan da to dopusti i u februaru 1878. raspustio je Parlament. Srbija se nadala da će posle rata dobiti nezavisnost i teritorijalno proširenje. U vreme mirovnih pregovora, uznemirenost u Srbiji izazvala je vest da Rusija namerava da Bugarskoj da Niš, Pirot i Vranje. Srbi su uputili proteste Rusima. Izjavili su da Nišku oblast neće napustiti, nego će je braniti i od Rusije, bez obzira što je jasno da će biti poraženi. Mir Rusije i Osmanlija potpisan je 3. marta 1878. u San Stefanu (predgrađe Istanbula). Prema njemu je stvorena Velika Bugarska. Ona je obuhvatila, pored teritorije Bugarske, Makedoniju i delove Srbije (Pirot, Vranje i jug Kosmeta).[52]
Mirom je proširena teritorija Crne Gore i priznata joj je nezavisnost. Za Bosnu i Hercegovinu predviđena je samouprava. Sanstefanski ugovor je izazvao nezadovoljstvo u Velikoj Britaniji i Austrougarskoj. Austrougarska je predložila sazivanje kongresa koji bi raspravio o tome. To je podržala Nemačka i zatražila od Rusije da prihvati međunarodni kongres.[52]
Krajem maja 1878. vlade iz Londona, Sankt Peterburga i Beča dogovarale su se o izmenama Sanstefanskog mira. Pred održavanje kongresa, u junu 1878. u Beč je došao J. Ristić tražeći podršku za Srbiju na Bečkom kongresu. Od ministra Andrašija je dobio potvrdu da će Srbiji biti priznata nezavisnost. Rečeno mu je da Srbija može biti proširena samo jugoistočno od Kopaonika. Bosnu, sandžak Novi Pazar i Kosovsku Mitrovicu u Beču su držali za područje koje treba da se pripoji Austrougarskoj. Za podršku Beča, Srbija je morala i da se obaveže da će sklopiti trgovinski ugovor i železnički se povezati sa Austrougarskom izgradnjom pruge Beograd–Niš. Ristić je to prihvatio.[53]
Berlinski kongres je održan od 13. juna do 13. juna 1878. godine pod predsedništvom nemačkog kancelara Ota fon Bizmarka. Uz Nemačku, na njemu su bili predstavnici Austrougarske, Velike Britanije, Francuske, Rusije, Italije i Osmanlijskog sultanata. U drugoj polovini juna 1878. J. Ristić je predao Bečkom kongresu pisane zahteve u ime Srbije.[54]
Na kongresu je Srbiji priznata nezavisnost. Pripojeni su joj okruzi Niša, Pirota, Toplice i Vranja. Posebna komisija je trebala da tačno odredi granicu. Srbija je tako dobila 10−11.000 kvadratnih kilometara. Na tom području pre sukoba Srbi su činili oko 78% stanovništva, a posle iseljavanja muslimana (Arnauta, Turaka ...) je 1879. popisano oko 308.000 stanovnika od čega, samo, oko 8.000 nisu bili Srbi. U avgustu 1878. u Kragujevcu je Narodna skupština Srbije prihvatila odluke Berlinskog kongresa.[54]
Na Berlinskom kongresu je priznata nezavisnost Crne Gore. Ona je dobila Nikšić, Kolašin, Spuž, Žabljak, Podgoricu i Bar. Odlukom kongresa trebalo je da dobije i Plav i Gusinje. Zbog zahteva Austrougarske ona nije smela da ima mornaricu. Crna Gora je duplo povećala teritoriju (za oko 4.500 kvadratnih kilometara).[54]
Na Bečkom kongresu Austrougarskoj je dato pravo da okupira Bosnu i Hercegovinu i da drži vojsku u Novopazarskom sandžaku. Pokušaj da Srbi u Bosanskom pašaluku dobiju autonomiju ili nezavisnost 1875-78. završio se neuspehom.[54]
Period nakon sticanja nezavisnosti[uredi | uredi izvor]
Uređivanje prvih političkih stranaka u Kneževini Srbiji[uredi | uredi izvor]
Srbija je posle Berlinskog kongresa imala (prema zvaničnoj proceni) 48.300 kvadratnih kilometara. Priznanje državne samostalnosti i proširenje Srbije doprineli su njenom privrednom napretku i političkom uređivanju. Za liberalnu vladu koja je vodila Srbiju kroz Veliku istočnu krizu izbori u novembru 1878. doneli su potpunu pobedu. Poslanika konzervativaca i radikala zajedno je bilo oko 40. U Beču su mislili da se nad Srbijom mora gospodariti privrednim i političkim vezivanjem za Austrougarsku ili vojnom okupacijom. Knez Milan Obrenović je pokušao da osloncem na Austrougarsku ojača svoj vladarski položaj. Zato su od Srbije tražili ekonomsko veće privredno povezivanje i povlastice za Austrougarsku. U aprilu 1880. Srbija se obavezala da u junu 1880. počne da gradi prugu od Beograda prema Nišu, ali Ristićeva vlada je odbijala da Austrougarskoj da položaj najpovlašćenije nacije u trgovini sa Srbijom.[55]
Da bi pokrila troškove stvorene u ratovima, Ristićeva vlada je povećala poreze, a to je dovelo do nezadovoljstva u narodu. Naročito među seljacima brzo se povećao broj pristalica Pašićevih radikala. Radikali sa svojim idejama uvođenja demokratije, ustavnosti i lokalne samouprave nisu za kneza Milana Obrenovića bili prihvatljivi u vladi. Kada je raspustio Ristićevu vladu u oktobru 1880. godine, knez Milan je sastavljanje vlade poverio konzervativcu Milanu Piroćancu. Bogatiji seljaci i trgovci uglavnom su podržavali konzervativce.[56]
Posle smene vlade, u novembru 1880. vladi u Beču je stigla izjava da Srbija prihvata austrijsko-osmanlijski ugovora iz 1862. po kome je Austrougarska bila najpovlašćenija nacija u trgovini u Srbiji.[56]
Tokom 1881. u Kneževini Srbiji uređene su prve političke partije. Nastajale su od družina političih istomišljenika koji su bili predstavnici u Narodnoj skupštini ili vladi. Povezivale su ih i novine u kojima su iznosili svoja mišljenja. Najznačajnija od tih partija u narednim decenijama postala je Radikalna stranka.[56]
Zamisli radikalne demokratije da je cilj zakonodavstva sreća što većeg broja ljudi i da je najbolju vlast moguće ostvariti uvođenjem opšteg prava glasa, potpune slobode štampe i političkog udruživanja su iz Zapadne Evrope sedamdesetih godina XIX veka unete u Srbiju. Sa zapada Evrope uneta je i ideja da se uvede progresivno oporezivanje kapitala i prihoda. Te ideje su sa socijalističkim zamislima Svetozara Markovića uticale na oblikovanje radikalnog pokreta u Srbiji.[56]
U januaru 1881. radikali su počeli izdavati svoj stranački list Samouprava. U njemu su objavili stvaranje Narodne radikalne partije i njen program političkog delovanja. Radikali su svoj oslonac potražili u seljaštvu. Posle samo par godina, Radikalna stranka je imala desetine hiljada članova, većinom seljaka, ali su njen vodeći deo činili državni službenici i intelektualci. Strankom je upravljao Glavni odbor, a vođa stranke bio je Nikola Pašić. Uprkos tome što su najveći oslonac imali u pravoslavnim srpskim seljacima, radikali intelektualci su tražili da se Pravoslavna crkva odvoji od države i veronauka bude izbačena iz školskih programa. U spoljnoj politici radikali su bili protivnici bliže saradnje sa Austrougarskom, a nastojali su da ostvare ujedinjenje Srba i savez sa Bugarima i drugim Južnim Slovenima. Formalno osnivačka skupština Radikalne stranke je održana 1882. u Kragujevcu.[57]
Liberali i konzervativci (naprednjaci) su mislili da poslovima države treba da se bavi vodeća manjina (elita), a ne većina običnog stanovništva. Oni su oslonac tražili u činovništvu, bogatijim seljacima i građanima. Očekujući njihovu podršku nastojali su da štite njihove interese. U januaru 1881. konzervativci su stvorili Zbor napredne stranke a za svoj program delovanja uzeli su onaj koji je objavljen ranije u Videlu (glavni list stranke). Napredna stranka je kao svoj cilj isticala „evropeizaciju” (osavremenjavanje) Srbije. Ostala je na vlasti do 1887. Vođa Napredne stranke bio je Milutin Garašanin, ali pored njega, na vođenje stranke veliki uticaj su imali Milan Piroćanac, Čedomilj Mijatović i Stojan Novaković.[57]
U početku Napredna stranka je podržala političke slobode i zalagala se za umerene promene Srbije provedene „odozgo”, od kneza i vlade. Po svojim parolama i programu Napredna stranka bila je slična Liberalnoj stranci. Zakonom o štampi dopustila je izdavanje listova bez traženja prethodnog odobrenja od državnih službenika (cenzure). Sličan liberalizam je pokazao i Zakon o udruženjima i zborovima (april 1881). Oni nisu uspeli da smanje porast podrške seljaka radikalima, a brzo su napustili i liberalne ideje. Sve više su se oslanjali na vojsku, policiju i pritiske protiv neistomišljenika. Glavni oslonac Napredne stranke postala je dinastija Obrenovića. U spoljnoj politici tražili su saradnju sa Austrougarskom.[57]
Liberali su stvorili partijsku organizaciju, to jest uredili Narodnu liberalnu stranku 1881. Svoj prvi pisani program delovanja objavili su u oktobru 1881. Upravu nad strankom imao je Glavni odbor, a vođa stranke bio je Jovan Ristić. U spoljnoj politici nastojali su uspostaviti što veću saradnju sa Rusijom.[58]
Proglašenje Kraljevine[uredi | uredi izvor]
U prvoj polovini 1881. naprednjačka vlada Piroćanca je bez javnog konkursa, zanemarujući druge ponude, sklopila ugovor o gradnji pruge od Beograda do Niša sa Bontuom, predstavnikom francuskog društva Generalne unije. Tim ugovorom je predviđeno da će Generalna unija koristiti srpsku železnicu 25 godina uz garantovani godišnji prihod po kilometru pruge. Srbija je pristala da obeća doplaćivanje iz svog budžeta ako prihod bude manji od garantovanog. Ugovor je bio na štetu Kneževine Srbije. Zato je optužen deo poslanika i ministara je da je od Francuza potkupljen. Protiv ugovora su govorili radikali i liberali u Narodnoj skupštini.[58]
U maj i junu 1881. na poziv iz Nemačke knez Milan je boravio u Berlinu, a zatim se susreo u Sankt Peterburgu sa novim carem Rusije Aleksandrom III Romanovim. Zbog smenjivanja Ristića i proaustrijske politike, ruski car nije srdačno primio kneza Milana. Vraćajući se u Srbiju, knez Milan je posetio Beč i dogovorio potpisivanje Tajne konvencije.1 Srbija je obećala da će sprečavati delovanje protiv Austrougarske na svojoj teritoriji, ali i da neće sklapati političke ugovore sa trećim zemljama bez saglasnosti Austrougarske. Austrougarska se obavezala da će sprečavati delovanje protiv Srbije na svojoj teritoriji, podržati proglašenje Srbije za kraljevinu i širenje Srbije na jug (osim Raške oblasti).[58]
Trgovinski ugovor iz maja 1881. godine, Tajna konvencija potpisana u junu 1881. godine i sam knez Milan bili su garancija za Habzburgovce da će njihov uticaj u Srbiji nesmetano jačati.[58]
Početkom 1882. Generalna unija je propala, a njen predsednik Bontu uhapšen zbog pronevera. Srbija je prihvatila novu kompaniju za gradnju pruge i manji zajam. Opozicija predvođena Nikolom Pašićem je uporno tražila odgovor početkom 1882. u Skupštini koliko je Srbija oštećena u „Bountovoj aferi”. Pedeset i tri opoziciona poslanika su napustila Skupštinu. M. Piroćanac i M. Garašanin su odlučili da pažnju javnosti skrenu tako što će kneza Milana proglasiti za kralja. Narodna skupština je prihvatila taj predlog i u prvoj polovini marta 1882. proglašena je Kraljevina Srbija, a Milan Obrenović postao je kralj.[59]
Administrativna podela[uredi | uredi izvor]
Administrativna podela Kneževine Srbije koja je počela da se postepeno sprovodi odmah posle formiranja Kneževine Srbije 1815. godine mimo ustaljenih administrativne podela na ejalete kakva je bila prisutna na ostalim teritorijama Osmanskog carstva koji nisu imale autonomiju, ali ipak po uzoru na dotadašnju osmanlijsku administrativnu podelu. Kneževina Srbija je sve do Berlinskog kongresa 1878. godine bila u sastavu Osmanskog carstva. Po okončanju Drugog srpskog ustanka, knez Miloš Obrenović se opredelio za stvaranje i jačanje srpske državnosti diplomatskim metodama i postepeno osvajanje državnih ovlašćenja od Osmanskog carstva. Period od 1815. do 1833. godine obeležen je stvaranjem organa vlasti Kneževine Srbije u selima, okruzima i nahijama, čija su ovlašćenja postepeno rasla.
Čitava teritorija Kneževine Srbije je 1834. godine odlukom skupštine bila podeljena na 5 serdarstava i 19 okružja, čime su ukinuti svi oblici administrativnih podela koji su imali svoje poreklo u Osmanskom carstvu. U sastav ovih pet serdarstava je ušlo i šest nahija koje je Osmansko carstvo prepustilo Kneževini Srbiji u skladu sa odredbama Akermanske konvencije koja je u članu 5 predvidela da se Kneževini Srbiji vrati 6 nahija (Krajina, Crna Reka, Paraćin, Kruševac, Stari Vlah, Jadar i Rađevina) koje su osmanlije zauzele posle slamanja Prvog srpskog ustanka.
Pet serdarstava na koje je podeljena kneževina su bila: Raško, sa sedištem u Čačku, Rasinsko sa sedištem u Jagodini, Podunavsko sa sedištem u Beogradu, Mačvansko sa sedištem u Šapcu i Timočko sa sedištem u Negotinu
Novim odlukama Narodne skupštine donetim 1836. godine, koje je prihvatio i Turski ustav iz 1838. godine, Srbija se deli na 17 okruga. O njihovim nadležnostima je bio donet poseban Zakon o Ustrojenju okružni načelničastva i glavnim dužnostima sreskih načelnika. Organizacija srezova predviđena ovim zakonom je ostala na snazi sve do sticanja nezavisnosti Kneževine Srbije i formiranja Kraljevine Srbije 1882. godine
Društvo i kultura[uredi | uredi izvor]
U ovom periodu osnovana prva gimnazija u Srbiji 1833, prvo pozorište Knjaževsko-srpski teatar 1835.
Godine 1838, je osnovan Licej, prerastanje Liceja u Veliku školu 1863. godine, preteča Univerziteta u Beogradu.
Velika škola bila je smeštena u Kapetan-Mišino zdanje koje je poklonio Miša Anastasijević „svome otečestvu“.
Kultura ovog perioda dala je Društvo srpske slovesnosti. Njegovi osnivači bili su Jovan Sterija Popović i Atanasije Nikolić. Zadatak društva bio je širenje nauka na srpskom jeziku i usavršavanje srpskog narodnog jezika.
Suspendovano Društvo srpske slovesnosti (27/1 1864) obnovljeno je 29/7 1864. pod imenom Srpsko učeno društvo.
Prvi predsednik S. U. D. bio je Jovan Gavrilović. Rad S. U. D. sastojao se u čitanju samostalnih radova pojedinih članova, čitanju kritika radova upućenih društvu, u prikupljanju raznovrsnih istorijskih podataka, staranju o prikupljanju starih spisa i dokumenata, slanju članova za snimanje arhitektonskih i slikarskih spomenika po Srbiji, prikupljanju topografskih ispitivanja i meteoroloških beležaka. Rezultate toga rada S. U. D. davalo je u svome organu Glasniku S. U. D. Članci i rasprave u njemu najviše su se odnosili na istoriju, zatim filologiju, geografiju, statistiku, arheologiju, bibliografiju, medicinu, muziku itd. Ceo taj rad je produženje D. S. Slovesnosti. Glasnik je izlazio pod redakcijom S. U. D. u 75 knjiga I odeljenja (članci i rasprave) i 15 knj. II odeljenja (različna naučna građa).
Tih godina je počela izgradnja i Narodnog pozorišta koje je počelo sa radom 1869.
Godine 1876., na inicijativu dr Vladana Đorđevića osnovano je Srpsko društvo Crvenog krsta, na čelu sa mitropolitom Mihailom.
U Kneževini Srbiji 1857. osnovano je Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje, prva organizacija takve vrste na balkanskim prostorima.
Demografija[uredi | uredi izvor]
Broj, porast stanovništva i gustina naseljenosti[uredi | uredi izvor]
U Srbiji je 1834. godine izvršen prvi opšti popis stanovništva koji je obuhvatio celokupno stanovništvo (osim Turaka i Cigana). Do tada su sprovođeni samo delimični popisi.
Počev od 1834, pa zaključno sa 1877. godinom, u Kneževini Srbiji, u nejednakim vremenskim razmacima, sprovedeno je ukupno 10 popisa stanovništva.
| Godina popisa | Površina, km² | Broj stanovnika | Gustina na 1 km² | Prosečan godišnji porast | Lančani indeks porasta stanovništva |
|---|---|---|---|---|---|
| 1834 | 43 555 | 678 192 | 15,6 | ... | ... |
| 1841 | 43 555 | 828 895 | 19,0 | 21 529 | 122 |
| 1843 | 43 555 | 859 545 | 19,7 | 15 325 | 104 |
| 1846 | 43 555 | 915 080 | 21,0 | 18 512 | 106 |
| 1850 | 43 555 | 956 893 | 22,0 | 10 453 | 105 |
| 1854 | 43 555 | 998 919 | 22,9 | 10 507 | 104 |
| 1859 | 43 555 | 1 078 281 | 24,8 | 15 872 | 108 |
| 1863 | 43 555 | 1 108 568 | 25,5 | 7 572 | 103 |
| 1866 | 43 555 | 1 215 576 | 27,9 | 35 669 | 110 |
| 1874 | 43 555 | 1 353 890 | 31,1 | 19 759 | 111 |
Deseti popis stanovništva sproveden je u decembru 1874. godine. Zatim su izvršene pripreme za popis koji je trebalo da bude sproveden krajem decembra 1880. godine, i to u skladu s preporukama s Međunarodnog statističkog kongresa održanog 1873. godine, u Petrogradu. Međutim, rat s Turskom, 1877. i 1878. godine, i političke prilike koje su nastale nakon rata omele su sprovođenje ovog popisa.
Naredni popis stanovništva izvršen je tek krajem decembra 1884. godine (u Kraljevini Srbiji). U međuvremenu, Srbija je na Berlinskom kongresu 1878. dobila priznanje svoje političke nezavisnosti na proširenoj teritoriji (sa okruzima: Niškim, Pirotskim, Vranjskim i Topličkim), na površini od 48.303 km2. Delimični popis sproveden je 1879. godine samo u Novim oblastima.[60]
Narodnost i veroispovest[uredi | uredi izvor]
- Ukupno 1866 — 1 215 576
- Ukupno 1874 — 1 353 890
- Veroispovest 1874:
- Pravoslavna — 1 341 041 (99,05%)
- Katolička — 4 161 (0,31%)
- Protestantska — 463 (0,03%)
- Mojsijeva — 2 049 (0,15%)
- Muhamedanska — 6 176 (0,46%)[60]
- Veroispovest 1874:
Muslimani[uredi | uredi izvor]
Pre Prvog srpskog ustanka u Srbiji je živeo znatan broj muslimana.[61] Nakon povlačenja Turaka sa teritorija pod kontrolom Srba, dolazi do uništavanja muslimanskih verskih zdanja i velikih iseljavanja muslimanskog stanovništva.[61] U Beogradu je nekada postojalo oko 273 džamija, koje su skoro sve porušene, osim jedne, Bajrakli džamije.[61] Džamije su rušene i u drugim gradovima koji su bili u sastavu kneževine Srbije. Tako su u Užicu porušene 34 džamije, u Smederevu 24 itd.[61] Prema Rijasetu Islamske zajednice Srbije u Beogradu je bilo 12 džamija 1863. koje su postepeno propadale po odlasku muslimana iz Srbije i Turske okupatorske vojske. [62]
Na međunarodnoj konferenciji u Kanlidži na Bosforu, 22. novembra 1862. godine, je dogovoreno iseljavanje muslimana iz Srbije.[63]
Tih godina mnogi muslimani, kao izbeglice, prelaze u Bosnu ili Novopazarski sandžak, koji još uvek nije bio u sastavu Srbije. U Bosansku Kostajnicu krajem 1862. i početkom 1863. godine dolaze muslimani iz Šapca, Valjeva i Užica.[63] Mnogi muslimani, izbegli iz Srbije 1862. i 1863. godine, su naseljeni u Zvorniku, koji je tada bio u sastavu Bosanskog pašaluka.[64]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Srbski narod i istočno pitanje, Vladimir Jovanović, štampano 1863.
- ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 44. ISBN 978-86-17-19819-8.
- ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 44—45. ISBN 978-86-17-19819-8.
- ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 45—46. ISBN 978-86-17-19819-8.
- ^ a b v Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 46. ISBN 978-86-17-19819-8.
- ^ a b v Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 47. ISBN 978-86-17-19819-8.
- ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 47—48. ISBN 978-86-17-19819-8.
- ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 48. ISBN 978-86-17-19819-8.
- ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 48—49. ISBN 978-86-17-19819-8.
- ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 49. ISBN 978-86-17-19819-8.
- ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 49—50. ISBN 978-86-17-19819-8.
- ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 50. ISBN 978-86-17-19819-8.
- ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 52—53. ISBN 978-86-17-19819-8.
- ^ a b Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 53. ISBN 978-86-17-19819-8.
- ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 53—54. ISBN 978-86-17-19819-8.
- ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 54—55. ISBN 978-86-17-19819-8.
- ^ a b Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 55. ISBN 978-86-17-19819-8.
- ^ Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 459. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 459—460. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ a b v g Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 460. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 460—461. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ a b v Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 461. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 461—462. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 462. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 474—475. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 475. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ a b Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 482. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 482—483. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ a b Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 483. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 483—484. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ a b v g Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 484. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ a b v Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 485. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 485—486. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ a b v Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 486. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 486—487. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ a b Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 487. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 487—488. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ a b Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 488. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ a b Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 489. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 489—490. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ a b v Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 490. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ a b v g Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 503. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 503—504. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ a b Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 504. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 506. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 506—507. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ a b v g Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 507. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 507—508. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ a b v g Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 508. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 508—509. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ a b v g Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 509. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ a b Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 510. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 510—511. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ a b v g Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 511. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 521—522. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ a b v g Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 522. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ a b v Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 523. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ a b v g Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 524. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ Logos, Aleksandar (2017). Istorija. Beograd: ABC. str. 524—525. ISBN 978-86-85117-31-2.
- ^ a b Dva veka razvoja Srbije — statistički pregled, REPUBLIČKI ZAVOD ZA STATISTIKU, Beograd, 2008.
- ^ a b v g „Muslimani Balkana “Istočno pitanje“ u XX. vijeku” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 9. 6. 2015. g. Pristupljeno 27. 10. 2017.
- ^ Sudbina Beogradskih džamija
- ^ a b Iseljavanje muslimanskog stanovništva iz Kneževine Srbije u Bosanski vilajet (1862—1867), Znakovi vremena, br. 12
- ^ „Šljivo Galib, The Coming of the Muslim Exiles from the Principality of Serbia to the Zvornik Kajmakamluk in 1863”. Ceeol.com. Arhivirano iz originala 04. 05. 2018. g. Pristupljeno 13. 1. 2012.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Stojančević, Vladimir (1995). Iz istorije Srbije Drugog ustanka i knez Miloševe vlade 1815-1839. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 284. ISBN 86-170-3917-5.
- Ljušić, Radoš (2004). Kneževina Srbija (1830-1839). Beograd: Zavod za udžbenike. str. 543. ISBN 86-17-11614-5.
- Đorđević, Tihomir R. (2023). Iz Srbije kneza Miloša. Beograd: PortaLibris. str. 212. ISBN 978-86-7818-753-7.
- Stojančević, Vladimir (2008). Kneževina Srbija sredinom XIX veka. Beograd: Centar za političke studije. str. 190. ISBN 978-86-7419-164-4.
- Ljušić, Radoš (1995). Prvo namesništvo 1839-1840. Beograd: Prosveta. str. 179. ISBN 978-86-0700-869-8.
- Priredili: Petrov, Vladan; Simović, Darko i Radojević, Mijodrag (2021). Srpski ustavi - Ustavi Kneževine i Kraljevine Srbije sa ustavnim aktima od Prvog srpskog ustanka, Knj. 1. Beograd: Službeni glasnik. str. 396. ISBN 978-86-519-2725-9.
- Ljušić, Radoš (2022). Srpska državnost 19. veka. Novi Sad: Prometej. str. 504. ISBN 978-86-515-2040-5.
- Stranjaković, Dragoslav (1932). Vlada ustavobranitelja 1842-1853: unutrašnja i spoljašnja politika. Beograd: Za Narodnu štampariju M. Drobac. str. 328.
- Jovanović, Slobodan (2005). Ustavobranitelji i njihova vlada (1838-1858), tom V. Beograd: Prosveta [Fototipsko izdanje štamparije IKP "Gece Kona" od 1932. do 1935.] str. 480. ISBN 978-86-07-01630-3.
- Antić, Čedomir (2004). Velika Britanija, Srbija i Krimski rat 1853-1856 - neutralnost kao nezavisnost. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 193. ISBN 978-86-17-12139-4.
- Jovanović, Slobodan (2005). Druga vlada Miloša i Mihaila, tom VI. Beograd: Prosveta [Fototipsko izdanje štamparije IKP "Gece Kona" od 1932. do 1935.] str. 527. ISBN 978-86-07-01630-3.
- Leovac, Danko (2015). Srbija i Rusija za vreme druge vladavine kneza Mihaila (1860 - 1868). Beograd: Službeni glasnik. str. 338. ISBN 978-86-519-1921-6.
- Herman, Vendel (2004). Bizmark i Srbija tokom 1866. godine. Novi Sad: Arhiv Vojvodine i Izdavačka kuća Prometej. str. 163. ISBN 978-86-515-2188-4.
- Ković, Miloš (2021). Velike sile i Srbi 1496-1833 (2. izdanje). Beograd: Catena mundi. str. 240. ISBN 978-86-6343-163-8.
- Terzić, Slavenko (2021). Na kapijama Konstantinopolja: Rusija i balkansko pitanje u 19. veku. Beograd: Istorijski institut; Novi Sad: Pravoslavna reč. str. 742. ISBN 978-86-81648-13-1.
- Jovanović, Slobodan (1934). Vlada Milana Obrenovića. Knj. 1 (drugo, ispr. i dop. izd.). Beograd: Geca Kon. Arhivirano iz originala 18. 02. 2019. g. Pristupljeno 24. 08. 2017.
- Jovanović, Slobodan (1934). Vlada Milana Obrenovića. Knj. 2 (drugo, ispr. i dop. izd.). Beograd: Geca Kon. Arhivirano iz originala 18. 02. 2019. g. Pristupljeno 24. 08. 2017.
- Jovanović, Slobodan (1934). Vlada Milana Obrenovića. Knj. 3 (drugo, ispr. i dop. izd.). Beograd: Geca Kon. Arhivirano iz originala 18. 02. 2019. g. Pristupljeno 24. 08. 2017.
- Stojančević, Vladimir (1971). Južnoslovenski narodi u Osmanskom carstvu od Jedrenskog mira 1829. do Pariskog kongresa 1856. godine. Beograd: Izdavačko-štamparsko preduzeće PTT.
- Stojančević, Vladimir (1981). „Srpska nacionalna revolucija i obnova države od kraja XVIII veka do 1839”. Istorija srpskog naroda. knj. 5, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 5—158.
- Popov, Čedomir (1981). „Srbija 1868—1878. godine”. Istorija srpskog naroda. knj. 5, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 303—421.
- Stojančević, Vladimir (1986). Srbija i Bugarska od Sanstefanskog mira do Berlinskog kongresa. Beograd: Istorijski institut, Prosveta.
- Stojančević, Vladimir (1990). Srbija i oslobodilački pokret na Balkanskom poluostrvu u XIX veku. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
- Stojančević, Vladimir (1996). Jugoistočna Srbija u XIX veku (1804—1878). Niš: Prosveta.
- Stojančević, Vladimir (1998). Srpski narod u Staroj Srbiji u Velikoj istočnoj krizi 1876-1878. Beograd: Službeni list SRJ, Balkanološki institut SANU.
- Popović, Vasilj (2020). Evropa i srpsko pitanje u periodu oslobođenja 1804-1918. Beograd: Catena Mundi. str. 175. ISBN 978-86-6343-140-9.
- Ćirković, Sima (2004). Srbi među evropskim narodima. Beograd: Equilibrium.
- Novaković, Dragan (2009). „Crkvena politika kneza Miloša i borba za autonomiju Pravoslavne crkve u Srbiji”. Crkvene studije (6): 365—382.
- Radosavljević, Nedeljko V. (2014). „Autonomija Pravoslavne crkve u Kneževini Srbiji i arondacija episkopija 1831-1836”. Istraživanja. Filozofski fakultet u Novom Sadu. 25: 233—248.
- Ljušić, Radoš (2001). Istorija srpske državnosti. 2. Novi Sad: Ogranak SANU.
- Terzić, Slavenko (2011). „Ruski slovenofili i srpsko pitanje (1856—1878)”. Srpsko-ruski odnosi od početka XVIII do kraja XX veka. Beograd: SANU. str. 95—107.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
Mediji vezani za članak Kneževina Srbija na Vikimedijinoj ostavi
Radovi vezani za članak Kneževina Srbija na Vikizvorniku- Vladimir Stojančević: Srbija u vreme Krimskog rata 1853—1856, Zbornik Matice srpske za istoriju, broj 55, 1997. godine
- Sudstvo u Kneževini Srbiji (1838—1869) doktorska disertacija (2014)
- Kneževina Srbija 2008 - Ceo film - (Košutnjak film)
