Muzika

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Izvođenje Mahlerove 8. simfonije, Kelnska filharmonija

Muzika (grč. μουσική - umetnost muza,[1] lat. musica) je umetnost stvaranja uređenih odnosa između tonova. Muzika ima tri osnovna elementa:[2][3] melodiju, ritam i harmoniju. Stvaranje, izvođenje, važnost, a nekad i definicija muzike veoma su zavisne od kulture i socijalnih aspekata. Muzika se deli u žanrove i podžanrove, ali njihove granice i veze ponekad zavise od lične interpretacije.

Jedno zaokruženo i celovito ostvarenje muzičke umetnosti se zove muzičko delo ili kompozicija. Međutim, muzika je reproduktivna umetnost, slično kao i drama ili ples, što znači da se ona ne svodi samo na komponovanje, nego da je komponovano delo potrebno i izvesti (reprodukovati, interpretirati) da bi se moglo pružiti publici kao gotov proizvod umetnosti. Muziku izvode interpretatori, a može se reprodukovati na dva načina:

  • živim izvođenjem na licu mesta, odnosno konkretnim izvođenjem dela pred publikom na koncertu ili nekoj prigodnoj svečanosti;
  • puštanjem pre snimljenog sadržaja s nosača zvuka (CD, DVD i sl.) preko savremene elektronske opreme, kao što su radio, Hi-Fi, i sl.

Pojam i definicija[uredi]

Filipino Lipi: Alegorija muzike

Sama reč muzika potiče od grčkog μουσική τέχνη (mousikē téchnē) - umetnost muza, od čega se zadržala samo prva reč μουσική, što je derivat od reči μούσα (mousa), što znači muza.[4] Dalje se svetom proširio latinski oblik musica, koji je uglavnom opisivao ugodne zvukove. Upravo je takav oblik najčešći u svetskim jezicima.

Definisati muziku već je malo teže, a to su pokušavali mnogi, od muzikologa do interpretatora. Uglavnom, za muziku se može reći da je umetnost koja se izražava pevanim i/ili sviranim tonovima, raznim zvukovima, šumovima i tišinom između njih. Zvukovima i šumovima se koriste ponajviše moderni kompozitori kad žele pobliže muzički da opišu neki sadržaj. Tišinu pak između tonova čine predasi (pauze).

Uz to što je reproduktivna (izvođačka) umetnost, muzika spada u fine (lepe) umetnosti jer joj je cilj estetika. Kao što se film naziva sedmom umetnošću, tako je muzika po tradicionalnoj estetici prva umetnost (odnosno prva na popisu umetnosti). Muzika ima i dodirnih tačaka s pozorištem, ne samo zato što se praktikuja u njemu, već postoji i žanr koje je posuđuje i od jednog i od drugog - mjuzikl. Usko vezan sa svo troje (ali posebno s muzikom) je i ples.

Muzika je uobličeno vreme, budući da se može doživeti samo u toku nekog vremena (za razliku od slikarstva koje uobličuje prostor). Zbog toga muzika mora imati ritmičko uređenje svog sirovog materijala - tonova i drugih zvukova. Osim toga, muzika se uređuje i pomoću melodije (niza tonova raznih visina) i harmonije (istovremenosti raznih visina tonova). Tako ritam, melodija i harmonija postaju osnovni elementi muzike.[5][6]

Muzika kao fizička nauka[uredi]

Muzička nastava

Muzičku građu čine zvukovi, a oni nastaju oscilovanjem nekog tela, koje tako postaje izvor zvuka. Zvučni talasi se prenose vazduhom u obliku krugova od izvora zvuka do našeg uva. Kad su oscilacije u zraku redovne, ono što se čuje je ton - dakle pravilan, jasan zvuk. Kad su pak oscilacije neredovne, čuje se samo šum ili buka - zvukovi uglavnom više-manje neugodne ljudskom uvu (iako se i oni koriste u muzici).[7]

Jedan izvor oscilacija može izazvati iste oscilacije i u drugim predmetima, ali njihove oscilacije moraju biti u skladu s oscilacijama izvora. To se zove rezonancija. Tako zvuk ljudskog glasa ne proizvode samo glasne žice nego i rezonantna oscilovanja u šupljini lubanje. Slično i zvučna kutija nekog muzičkog instrumenta osciluje rezonantno s početnim kretanjem koje je izvođač dao instrumentu. Na primer, violinska kutija rezonuje na oscilacije žice violine i pojačava ton. Frekvencija oscilovanja (broj oscilacija u sekundi) određuje visinu zvuka. Što je više oscilacija u sekundi, viši je i ton. Ljudsko uvo je izvanredno osetljivo na razlike u visini i ima opseg od oko 20 do čak 20.000 oscilacija u sekundi. Jedan mešoviti zbor proizvodi frekvencije između otprilike 64 i 1500, a koncertni klavir između 20 i 4176. Kad grupa muzičara svira zajedno, oni usklađuju svoje instrumente pri čemu je ton A definisan sa 440 Hz-a.

Istorija[uredi]

Prvi oblici muzike[uredi]

Prvi oblici muzike nastaju u starijem kamenom dobu - paleolitu. Prva istraživanja vrši Čarls Darvin u XIX veku. Naučnici koji su se tada bavili istraživanjem muzike nisu bili obrazovani muzikolozi. Postoji više teorija o nastanku muzike.[8]

  1. Čovek je počeo da ispušta nizove glasova pokušavajući da privuče suprotan pol.
  2. Čovek peva iz potrebe da komunicira sa drugim ljudima iz zajednice.
  3. Čovek pokušava da imitira zvukove iz prirode.
  4. Tokom rada čovek udara grančicama koje koristi kao alat i shvata da se taj zvuk može ponoviti.

Te teorije nisu prihvaćene zato što nije postojalo materijalnih dokaza. Žil Kombarje je tvrdio da muzika zahteva intelekt (razvijene mentalne sposobnosti). Tokom vršenja raznih ekspedicija i istraživanja Afričkih i Amazonskih prašuma otkrivene su zajednice (plemena) na niskom stepenu razvoja. Žil Kombarje prisustvuje obredima i ritualima raznih plemena i dolazi do zaključka da muzika nastaje i razvija se kao deo magijskog obreda. Ljudi prvobitne zajednice pevaju jednostavne pesme (samo nekoliko tonskih visina koje se stalno ponavljaju). Pevanje je imalo ulogu da dovede vrača u stanje transa kako bi on mogao da komunicira sa bogovima (sile prirode).

Muzika bila je strogo funkcionalna. Nije se smela pevati van obreda jer se smatralo da to može razbesneti bogove. Muzika je najčešće bila ritmička. Kao instrumenti koriste se ljudski glas i telo. Sve vreme učestvuje u obredu. Ljudi su pljeskali dlanovima ili su se udarali po telu (mirovanje nije bilo dozvoljeno). Muzika je bila vrlo izražajna i glasna jer se smatralo da će tako lakše dopreti do bogova. Ova muzika najpre podrazumeva tekst i melodiju.

Ovi rituali se smatraju za poreklo umetnosti uopšte jer objedinjuju sve vrste umetnosti. Takva pojava naziva se sinkretizam. Tokom obreda koji je služio kao priprema za lov ljudi su crtali likove životinja koje idu da love. Isto tako ritual je vremenom dobio i oblik scenske igre zato što su ljudi po povratku prikazivali celom plemenu scene iz lova (takođe u okviru obreda).

Godine 1877. američki istraživač i pronalazač Tomas Alva Edison izumeo je fonograf (prvi uređaj koji je mogao da snimi i ponovo reprodukuje zvuk). Ovaj uređaj se koristio za snimanje pesama Američkih Indijanaca koji žive u rezervatima. Koristeći ove snimke i upoređujući ih sa drugim obrednim pesmama naučnici su potvrdili teoriju Žila Kombarjea.

Muzika starih robovlasničkih civilizacija[uredi]

Od IV milenijuma p. n. e. do 476. godine, na području Sredozemlja, Srednjeg i Dalekog istoka razvijale su se moćne robovlasničke civilizacije: Egipat, Indija, Kina, Mesopotamija, Izrael, Grčka i Rim. Klasnim društvenim raslojavanjem, javila se i podela na muziku vladajuće klase - robovlasnika i muziku obespravljenog naroda - robova.

Muzika naroda Starog veka[uredi]

Vrsta egipatske harfe

O muzici starog Egipta zna se ponajpre zbog raznih nalaza na području Grčke, s kojom su bili u dodiru, a i značenje muzičke kulture Egipta je baš u tome što grčke teorije vuku koren iz Egipta. Egipćanima je muzika služila prvenstveno za verske obrede, a poznavali su harfe, koje su umetnički izrađivali, flaute i sistrume (vrsta metalnih udaraljki).

U Kini, koja je imala veoma dugu muzičku tradiciju, muzika je povezivana s filozofijom. Njihov najveći filozof Konfucije je učio da „muzika oplođuje klice vrlina koje čovek nosi u srcu“. Dobra je muzika značila red, a loša nered u državi. Pet tonova njihove lestvice predstaljalo je pet elemenata, a kasnija lestvica od 12 tonova mesece u godini. Muziku su izvodili na velikim ceremonijama, a poznavali su dosta instrumenata.

Božica Sarasvati drži vinu u rukama

Indija je takođe davala važno mesto muzici. Smatrali su je božjim darom, koji treba vraćati bogovima pesmom i svirkom. Čini se da je indijska lestvica bila veoma slična kineskoj - bila je pentatonska (od pet tonova). Jednim od najstarijih njihovim instrumenata smatramo vinu (sa sedam žica i rezonatorom), a cenili su i zvona. Većinu ovih podataka istoričari crpe iz religiozno-filozofskih knjiga, veda.

Muzika je u Palestini doživela procvat u vreme Davida i Salomona. Jevrejima je muzika služila u bogoslužju, ali su posebni jer im nije predstavljala magijsko sredstvo. Nisu se muzikom opijali, već su njome izazivali svečano raspoloženje. Imali su veoma bogatu selekciju instrumenata: triangle, rogove, bubnjeve, svirale, harfe, lutnje. Njihovo pevanje psalama i zborsko pevanje preuzela je srednjovekovna katolička muzika.

Antička Grčka i Rim[uredi]

Boetius i Pitagora, a u sredini je Aritmetika. U Grčkoj je muzika smatrana naukom kao i matematika, a ovde se vidi njihova povezanost s brojevima

U antičkoj Grčkoj država se brinula o razvoju umetnosti, a u središtu njihove umetnosti bila je muzika. Takvo zanimanje za umetnost nastaje iz činjenice da su u Grčkoj tekovine kulture bile dobro celog naroda. Iako je od grčke muzike sačuvano samo dvanaestak zapisa, o njoj se saznaje iz literature, pa se zna da je muzika imala važnu ulogu u državi i društvu, odgoju omladine i, naravno, mitologiji. Na primjer, Apolon, bog (među ostalim) sunca, dakle sklada i sreće, bio je zaštitnik i bog muzike. Primjena muzike kod njih je bila svestrana: pevali su u zboru lirske pesme, slavili bogove himnama, a i u drami je muzika imala važnu ulogu. Bilo je doba kad su svi muškarci do tridesete morali primati muzičku obuku iz državnih muzičkih škola. Postojale su Pitijske igre, muzičko-umetnički pandan olimpijskima. Razvili su teoriju muzike, i imali su lestvice (silazne), koje su nazive dobijale po pokrajinama: dorska, frigijska i lidijska. Kitari, liri i drugim žičanim instrumentima pripisivali su svojstvo produbljivanja ljudskih osjećaja i unošenja sklada, a duvačkim moć uzbuđivanja i dovođenja u ekstazu.

Kad su Rimljani pokorili Grčku, preuzeli su i njihovu muziku, instrumente i notno pismo, od ostalih naroda trube, ali tu muziku nisu dalje unapređivali, pa joj je vrednost pala. Onoliko muzičkog smisla nisu imali, pa im je muzika služila za ulepšavanje gozbi, priredaba i igara. Tu je muziku sačuvao filozof Boetius u delu De institutione musica, na kojoj počiva razviće celokupne današnje muzike.

Srednji vek[uredi]

Minnesänger Heinrich von Meißen (u sredini)

Muzika srednjeg veka poznavala je dva smera - crkvenu (sakralnu) i narodnu (svetovnu) muziku.

Starija sakralna muzika nadovezuje se na židovsku i grčko-rimsku, a preuzela je mnogo i od nehršćanskih naroda, prvenstveno istočnjačkih, što je vešto primenjivala u svom liturgijskom pevanju. Važan deo liturgijske muzike do danas čini gregorijansko pevanje, jednoglasno i nepromenjivo crkveno pevanje. Zbirku takvih misnih napeva sastavio je i pročistio u suradnji sa svojim benediktincima u knjigu Antifonarij papa Grgur I, te ga možemo nazvati reformatorom liturgijske muzike[9] Iz Rima se takvo pevanje proširilo po celom hrišćanskom svetu, čemu je pomogao i Karlo Veliki.

Svetovna muzika je u 12. veku dobila novu vrstu pesama koju su gajili trubaduri. U njima je najčešće reč o viteškim vojnim i ljubavnim poduhvatima, njihova odanost, poštenje, milosrđe itd. U Nemačkoj su takvi pevači nazivani Minesengerima, a imali su pravilnike (tabulaturu) po kojem se učila umetnost. Sve su to bili putujući muzičari, koje su vlasti i crkva progonili, ali ih je narod voleo, jer su bili veseli, šaljivi i lakoumni, a objedinjavali su mnogo zanimanja u jednom. Znali su da sviraje devet instrumenata, izmišljati rime, žonglirati, oponašati glasove životinja, ...

Renesansa[uredi]

Kao i sve druge umetnosti, muzika je tada doživjela preporod i označila kraj veza sa srednjim vekom. Pojavljuje se zanimanje za kulturna dostignuća antike, i težnja da se antika prikaže u preporođenom ruhu. Novost je štampanje nota - 60 godina nakon Gutenbergovog izuma štampe. Muziku renesanse odlikuju jasan izraz i jednostavni oblici, a u muzičke majstore renesanse se ubraju Điovanija Luiđija Palestrina, Orlanda di Lasa i slovenac Jakob Galus-Petelina.

Svojevrsnu vezu između srednjeg veka i renesanse čini razdoblje gotike. U to je doba je opseg instrumenata povećan: najrašireniji je instrument fidel (nem.: Fiedel), preteča danjašnjih gudačkih instrumenata. Postojale su harfa, lira, lutnja (neizmenjena do danas), rogovi, frule, zvončići, bubnjevi. Pojavile su se i orgulje (tada nazivane kraljicom instrumenata), te klavikord i čembalo - preteče klavira.

Barok i rokoko[uredi]

Gaspard de Gueidan: Svirač muzete (1738.)

Umetnički stil baroka, odjek je napretka na području svih nauka, koje tad poprimaju obrise slične današnjim - astronomija, matematika i fizika doživljavaju procvat, uveden kapitalistički sistem, izlaze prve novine, uvedena je pošta, konstruiran globus ... Uz sve ovo barok je ipak bio veoma vezan uz crkvu, tačnije proces protivreformacije, jer je crkva htela da privuče vernike putem raskoši i spoljašnjeg sjaja. Barok se najsnažnije ispoljavao baš tamo gde je protivreformacija bila najsnažnija - u Italiji, Nemačkoj, Austriji, Španiji, Poljskoj.

Najveći majstori baroka su Johan Sebastijan Bah i Georg Fridrih Hendl, a poznati su još i Henri Persel, Kuperin, Kakini, Antonio Vivaldi, Lili, Šuc. Barok je nakićen, pun ukrasa i krivudavih linija, a muzici je donio polifoni stil, oznake za dinamiku i tempo, te nove vrste dela (opera, suita, oratorijum, kantata i drugi).

U drugoj polovini 18. veka barok prerasta u rokoko, posebno u Francuskoj. Rokoko i početak klasike se u muzici naziva galantnim stilom, a karakterišu ga male, dražesne, vitke forme; hedonistički je i ne toliko formalan. Njegovi važni predstavnici su sinovi J. S. Baha.

Važno je napomenuti da u ovom periodu barok u muzici ne odgovara uvek po godinama baroku u drugim umetnostima (književnosti, slikarstvu), pa je važno posmatrati ih odvojeno.

Klasicizam[uredi]

Novo, veliko razdoblje započeto 1730. Klasično je u njemu je savršeno jedinstvo oblika i sadržaja, a naziva se još i Bečkom klasikom. U ovo vreme do najviše je mere uzdignut sonatni oblik, a usavršeni su simfonija, gudački kvartet i klasična opera.

Najveći majstori klasike, bečki klasici, su trojka HajdnMocartBetoven, s tim da je Betoven ušao i u romantizam. Drugih je kompozitora bilo mnogo, zanimljiviji su Luiđi Bokerini, majstor komorne muzika, Domeniko Čimaroza, najveći zastupnik opere bafa (šaljive opere), Điovani Batista Pergolezi ...

Klasikom se nekad smatraju i romantizam i barok, ali to je samo razdoblje od 1730. do 1820. (vidi niže). Pravilniji bi naziv bio ozbiljna muzika, iako ni on nije sasvim primeren, budući da klasicizam (klasika) ne mora biti ozbiljan, ali je ozbiljan u odnosu na moderne žanrove.

Romantizam[uredi]

Stil 19. veka, u kojem prevladava fantazija i osećaji. Nastaje kao reakcija na neispunjena obećanja Francuske revolucije, nezadovoljan i razočaran, umetnik se povlači u sebe, u prošlost - većinom srednji vek. Povlači se i u prirodu, mnoga romantičarska dela veličaju žubor potoka, šuštanje lišća, godišnja doba. Tako se, odlaskom u prirodu - na selo - razvija i zanimanje za folklor, ono narodno. Ovo pak podstiče rodoljublje, pa su mnogi romantičari bili borci za prava naroda.

Za romantizam su značajna kraća dela, momentalna uzbuđenja; melodija je sad jednostavna, bez skokova, čak priprosta, a sad skokovita, uzbuđena, obesna. Ono što je nekad bilo neskladno, disonantno, sad se tome daje prednost, a sve opet zvuči dobro - to je razlog zašto su neki intervali i akordi u nekim razdobljima smatrani disonantnim, a u nekim nisu. Romantizam je veoma bogat ritmičkim i melodijskim elementima, uvek pronalazi nove interpretacije. Njegovi najveći kompozitori su Franc Šubert, Robert Šuman, Frederik Šopen, Rihard Vagner, Johanes Brams, Franc List i dr.

Elementi i odrednice muzike[uredi]

Većina stručnjaka se slaže da su osnovni elementi muzike[10][11][12]

Pri muzičkom izvođenju važno je fraziranje, a ono zajedno s tempom i dinamikom daje delu lepotu, te u potpunosti zavisi od izvođača. U muzici postoje i ukrasi, muzički ornamenti koji kratkim izmenama tonova „igraju“ oko glavnog tona melodije.

Nemački psalmi iz 1540, pisani koralnom notacijom

Način beleženja tonova na papiru se naziva notacijom, te je ona obično preduslov praktičnog izvođenja muzike, te se uči od samog početka studiranja muzike. Notacija se kroz vekove razvijala, još od starogrčke notacije. U srednjem veku Gvido Areco je razvio neume kojima se biležilo gregorijansko pevanje, a postavio ih je na četiri obojene crte. Od njih su se razvilo koralno notno pismo, u obliku kvadratića, a od njega današnje notno pismo na pet crta.

Gvido Areco je razvio solmizaciju, nazive tonova koji se koriste pri pevanju, a kasnije je tome dodata i muzička abeceda.

Podela muzike[uredi]

Glavni članak: Podela muzike

Muziku je veoma teško podeliti i kategorisati sasvim tačno, zbog njene kompleksnosti. Ipak, velike se podele lako mogu napraviti.

Pjer Ogist Renoar: Portret kćeri fon Katule-Mendes za klavirom

Po tome čime se izvodi, muzika se može podeliti na:

  • vokalnu - muzika koja se peva, tj. izvodi pevanim tonovima;
  • instrumentalnu - muziku koja se svira, tj. koja se izvodi sviranjem na instrumentu;
  • vokalno-instrumenalnu - kombinaciju obe navedene.

Po naslovu dela muzika može biti:

  • programna - umetnička dela koja imaju određen naslov kojim nam se otkriva muzički sadržaj (program). Sva vokalna dela spadaju u ovu vrstu, jer imaju reči, pa time i naslov.
  • apsolutna - muzička dela koja naslovom ne otkrivaju autorovu zamisao (iako, naravno, i one imaju program). Ovakva dela najčešće nose samo oznake za tempo, oblik kompozicije i sl.: Alegro, Rondo, Presto itd.

Postoji i veoma široka podela muzike po žanrovima, a ređe su podele istorijske, zavisno od perioda u kojem je muzika nastala, i nacionalne, zavisno o nacionalnosti kompozitora. Posve poseban rod je narodna muzika, koja ima i drukčija pravila (najčešće u pevanju), te koja čini poseban smer na akademijama. Iz ove muzike su „pozajmljivali“ najviše romantičari, ali i klasičari, jer je veoma bogata melodijama i lepotom.

Vrste pevanja[uredi]

  • Arhaično pevanje je netemperovano pevanje što znači da nema kraj (beskrajno se ponavlja).
  • Logogena melodija je melodija koja ima mali broj tonova i mali opseg tonskih visina koje se stalno ponavljaju. Logogena (Grčka reč "logo" u prevodu „reč“) što znači da je tekst imao važniju ulogu.
  • Patogena melodija je melodija koju ljudi pevaju u trenucima velikog uzbuđenja ili tuge. Patogena (Grčka reč „patos“ u prevodu „uzbuđenje“). Vezana je za pojedinca, nikad se ne može tačno ponoviti i ima veliki tonski opseg (najčešće oplakivanje bliske osobe koja je umrla).
  • Melogena melodija (Grčka reč „melos“ u prevodu „pevanje, melodija“) što znači da ima tačno utvrđenu melodiju koja je stalna i ne menja se.
  • Tradicionalno narodno pevanje - folklor. Najstariji oblici tradicionalne muzike se čuvaju u ritualima plemena i u folkloru civilizovanih naroda.
  • Dečje pesme. Pesme koje su najbliže dečjem mentalnom nivou (jednostavne - sa nekoliko tonova).
  • Responzorijalno pevanje. Pesme u kojima se smenjuje pevanje grupe i soliste.
  • Antifono pevanje. Pesme u kojima se smenjuju dve grupe pevača.
  • Solističko pevanje. Nije uvek vezano za tužbalice. Javlja se i u folkloru.
  • Rudimentarno pevanje. Pesme čija melodija sadrži više glasova (višeglasje).
  • Heterofono pevanje (heterofonija - raznoglasje). Tokom izvođenja pesama u ritualima plemenskih zajednica dešavalo se da neko iz grupe skrene sa utvrđene intonacije što nije uzrokovalo nastanak višeglasja ali je menjalo melodijski tok.
  • Bordun. Pevanje u kome jedan pevač peva melodiju a drugi pevač ili grupa sve vreme „drži“ isti ton bez promene visine.
  • Kanon. Pevanje u kojem više pevača ili više grupa peva istu pesmu ali u različitim intervalima vremena. Jedan pevač ili grupa počne, u tačno određenom trenutku drugi pevač ili grupa počinje da peva melodiju od početka.

Muzičari[uredi]

Dečački hor
Dirigent
DJ u diskoteci

Muzičari su svi ljudi koji se bave muzikom, a to mogu rade na mnogo načina:

  • Kompozitori pišu muzička dela; od njih počinje proces muzike. Ideje nalaze u narodnoj muziki, svakodnevnom životu ili im jednostavno dolaze „iz glave“ - to je kao svaki drugi proces stvaranja umetnosti. Kompozitori moraju poznavati veoma mnogo stvari - istoriju muzike, oblike kompozicija, harmoniju, zvuk svakog pojedinog instrumenta...
  • Interpretatori izvode muziku: pevanjem, sviranjem, ili kombinacijom navedenog. Mnogo ih je više od kompozitora a obično se u već u osnovnoškolskom muzičkom obrazovanju opredele za određeni instrument, mada posle mogu učiti nešto drugo. Oni su reproduktivni umetnici, a tek u suradnji autora i interpretatora se muzičko delo ostvaruje u celosti. Velika tehnička veština interpretatora naziva se virtuoznošću, ali uz nju je potrebna i umetnička veština. Mogu izvoditi sami (solo) ili u grupama (ansamblima), koji imaju više vrsta - postoje horovi, orkestri, manji vokalni ansambli, gudački/duvački/udarački ansambli, nestandardni, komorni, instrumentalni ansambli ...
  • Dirigenti su voditelji većih ansambala - horova i/ili orkestara, te ređe drugih koncertnih grupa. Većina koristi štapić, a pred sobom imaju partituru - notni papir sa zapisanim deonicama svih instrumenata, jednih iznad drugih. Moraju posedovati veliko muzičko znanje te dobar sluh, zbog čega postoje mnogi kompozitori-dirigenti.
  • Muzikolozi su naučnici koji se bave muzikom, odnosno njenim problemima. Veoma široka i važna grana muzikologije je etnomuzikologija, nauka o narodnoj muziki.
  • Graditelji instrumenata izrađuju muzičke instrumente, ali ne izmišljaju nove dizajne instrumenata. Najpoznatiji klasični graditelj je svakako Antonio Stradivari, a poznate su i porodice Amati i Guarneri.
  • Muzički pedagozi su nastavnici i profesori u osnovnim i srednjim školama, muzičkim akademijama i drugim konzervatorijima te raznim kursevima.[14] Osnovna se škola pohađa paralelno sa „običnom“ osnovnom, te joj je veoma slična. Srednja muzička škola takođe se može pohađati paralelno s nekom drugom srednjom školom, ali to nije obavezno i na to se odlučuju samo neki. Akademija je naziv za visokoobrazovnu ustanovu koji se koristi u muzičkoj, likovnoj i dramskoj umetnosti.
  • Disk-džokej (engl. Disc Jockey], skr. DJ) su ljudi koji puštaju muziku, bilo u diskotekama, revijama ili jednostavno na radiju i televiziji. Iako se danas ovaj naziv najčešće veže uz modernu elektronsku muziku, DJ-evi su postojali mnogo pre nje, a i danas većina veoma ceni stare gramofonske ploče iz 50-ih. Ipak, digitalna muzika i moderni formati čine jednu uobičajenu dimenziju njihovog posla.

Određeniji pristup muzici; materijal muzike[uredi]

Muzika je uobličeno vreme (za razliku od slikarstva koje uobličava prostor). Muzika se može doživeti samo u toku vremena. Iz tog razloga muzika po definiciji mora da ima ritmičko uređenje svog sirovog materijala (tonova). Sem pomoću ritma, muzika može biti uređena pomoću melodije (redosled različitih visina tonova) i harmonije (istovremenost određenih visina tonova).

Tačna definicija šta muzika jeste a šta nije, nije moguća. Nije obavezujuće da muziku pravi čovek, pogotovo ako hoćemo da uzmemo u obzir pev ptica i slične zvukove iz prirode. Bezbrižno zviždanje, zvuci kretanja lokomotive kao i štimovanje instrumenata su drugi granični slučajevi kod kojih je svaki pokušaj postavljanja oštre granice između muzike i „ne-muzike“ nemoguć.

Na kraju krajeva, avangardni kompozitori 20. veka su sasvim svesno pomerali granice muzike tako što su se odrekli da oblikuju ritam, harmoniju a kamoli melodiju; u koncertnim salama su puštali snimke zvukova iz svih mogućih životnih oblasti, kao i zvuke stvorene pomoću generatora slučajnosti (aleatorika) a neretko je i tišina deklarisana kao muzika (Džon Kejdž).

Nauka o muzici[uredi]

Nauka o muzici i njene discipline obrađuju sa naučne tačke gledišta nastanak i razvoj muzike, njene stvaraoce - kompozitore, njihova dela i izvođače (orkestar) kao i muzičke instrumente.

Koncert u Salcburgu

Dalji pravci istraživanja muzike su teorija muzike koja analizira muziku i daje uputstva za njeno komponovanje, i njena kraljevska disciplina harmonija kao i muzička sociologija i muzička psihologija.[15]

Muzičke discipline se mogu grubo podeliti u tri grupe:

  1. sistematske muzičke discipline: muzička sociologija, muzička estetika, muzička akustika, muzička pedagogija, muzička psihologija, etnomuzikologija
  2. primenje muzičke discipline: muzička kritika, poznavanje muzike, konstruisanje instrumenata
  3. istorijske muzičke discipline: poznavanje instrumenata, notacije, sloga, muzičkih izvora, ikonografija, stilistika, praksa izvođenja muzike

Vrste, forme, žanrovi i stilovi[uredi]

Sistematizacijom muzike po intersubjektivnim kriterijumima bave se discipline poznavanja vrsta muzike i muzički oblici (vidi vrste i oblici muzike) kao i stilistika (vidi stilski pravci muzike).[16] and it describes the layout of a composition as divided into sections.[17]

Nauka o muzici je napravila više dimenzija uređenja, od kojih su neke sa više a neke sa manje uspeha primenjene.

Sociološki aspekti muzike[uredi]

Mnogo je primera o važnosti muzike i njenoj ulozi u društvu i životu čoveka. Martin Luter postavljao je muziku odmah iza teologije, a u prošlosti je muzičko obrazovanje bilo je sasvim uobičajeno (za više slojeva društva). Popularnost muzičiki festivala godinama ne jenjava, a Evrovizija proširuje pojam Evrope duboko u Aziju. Himna - svečana pesma - jedan je od osnovnih državnih simbola.

Primene muzike[uredi]

Muzika ne mora biti izvođena samo na Koncertima, danas ona nalazi mnoge druge primene.[18]

Lečenje muzikom[uredi]

Od davnina su poznati uticaji muzike na ljudske osećaje, pa je i ova grana lečenja davno zaživjela. Prvi je opisao uticaje muzike na dušu Al-Farabi (oko 872. - 950.). U 17. veku su došli do zaključka da muzika i ples izvrsno pomažu kod melankolije i očaja.

Filmska muzika[uredi]

To je muzika koja je komponovana posebno za film, a može biti i pre napisana muzika upotrebljena u filmu (oan se raziluje od saundtraka). Njena je važnost u tome što stvara ugođaj te potpomaže promociju filma. Koristi se jer podstiče emocionalnu povezanost s radnjom, a često pomaže karakterizaciji likova. Mnoge filmske kompozicije postanu popularne i izvan filmova, te se često ponovno izvode (Tema slavnog Džona Vilijamsa iz Šindlerove liste i Zvezdanih ratova; naslovna muzika Maksa Stejnera iz filma Prohujalo s vihorom i dr.).

Norveška kraljevska garda

Vojna muzika[uredi]

Vojna se muzika danas najčešće praktikuje na ceremonijama, podizanjima zastava, obilejima, postrojavanjima i dr., ali u prošlosti je imala i praktičnu svrhu - u ratnom metežu zvuk trube ili bubnja prenosio je zapovedi, jer se muzika bolje čula od zapovednikovog glasa. Vojna muzika je pojednostavljena, njen opseg instrumenata čine razne vrste bubnjeva te duvači. Obično su - iz praktičnih razloga - svi instrumenti lako prenosivi. Iz vojne muzike razvila se limena muzika, muzika limenih instrumenata, vojnički ustrojena, a koja se izvodi i na koledžima.

Muzička pedagogija[uredi]

Reference[uredi]

  1. „music”. Online Etymology Dictionary. Douglas Harper. Pristupljeno 27. 9. 2015. 
  2. Clementi, M. (1974). Introduction to the art of playing on the piano forte: Da Capo Pr. Cohen, D., & Dubnov, S. (1997). Gestalt phenomena in musical texture: Springer
  3. Niecks, F. (1884). A concise dictionary of musical terms. The Musical Times and Singing Class Circular, 25(498), 473. doi: 10.2307/3357513
  4. „Mousike, Henry George Liddell, Robert Scott, A Greek-English Lexicon, at Perseus”. perseus.tufts.edu. Pristupljeno 27. 10. 2015. 
  5. Estrella, E. (2015). The Elements of music. Retrieved 15 Jan. 2015, 2015
  6. Element. (n.d.). In Dictionary.com unabridged. Retrieved 10 Jun 2015
  7. Kozinn, Allen (13. 8. 1992). „John Cage, 79, a Minimalist Enchanted With Sound, Dies”. New York Times. Pristupljeno 11. 9. 2012. 
  8. Boretz, Benjamin (1995). Meta-Variations: studies in the foundations of musical thought…. Open Space. 
  9. Draženko Marijanović i Dragan Filipović: "Bogu na slavu, Pjevači u mostarskoj katedrali"; Crkva na kamenu, Mostar 2008. Poglavlje Povijest crkvenog pjevanja
  10. ACARA. (2015). Music glossary. v7.5. Retrieved 28 May 2015, 2015
  11. Education.gov.uk. (2011). Music - Schools. Retrieved 12 July 2013
  12. NAfME. (2015). Core music standards glossary.
  13. Harnsberger, Lindsey. "Articulation." Essential Dictionary of Music. Alfred Publishing Co., Inc. Los Angeles, CA.
  14. Gov.uk. (2013). National curriculum in England: music programmes of study - Publications - GOV.UK. Retrieved 6 January 2016
  15. Seashore, C. E. (1938). Psychology of music: New York: Dover Publications.
  16. Schmidt-Jones, Catherine (11. 3. 2011). „Form in Music”. Connexions. Pristupljeno 11. 11. 2011. 
  17. Brandt, Anthony (11. 1. 2007). „Musical Form”. Connexions. Pristupljeno 11. 9. 2011. 
  18. Kirszner, Laurie G. (January 2012). Patterns for College Writing. Bedford/St. Martin's. ISBN 978-0-312-67684-1. str. 520.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

  • Notation – odličan muzički softwer za skladanje muzike, i poveznice ka mnogim MIDI stranama svih vrsta muzike
  • Classicalarchives.com – najveća kolekcija MIDI klasičnih fajlova na netu, 5 fajlova/dnevno moguće preuzeti bez plačanja
  • ByComposer – stranica sa dosta dobrih klasičnih MIDI zapisa
  • www.bestmidi2mp3.com - odličan program za prevod MIDI u MP3
  • www.pistonsoft.com - program za prevod MIDI u MP3, WAV, WMA, OGG