Muzika

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Music lesson Staatliche Antikensammlungen 2421.jpg

Muzika (grč. μουσική - umetnost muza) je umetnost stvaranja uređenih odnosa između tonova. Muzika ima tri osnovna elementa: melodiju, ritam i harmoniju.

Prvi oblici muzike[uredi]

Prvi oblici muzike nastaju u starijem kamenom dobu - paleolitu. Prva istraživanja vrši Čarls Darvin u XIX veku. Naučnici koji su se tada bavili istraživanjem muzike nisu bili obrazovani muzikolozi. Postoji više teorija o nastanku muzike.

  1. Čovek je počeo da ispušta nizove glasova pokušavajući da privuče suprotan pol.
  2. Čovek peva iz potrebe da komunicira sa drugim ljudima iz zajednice.
  3. Čovek pokušava da imitira zvukove iz prirode.
  4. Tokom rada čovek udara grančicama koje koristi kao alat i shvata da se taj zvuk može ponoviti.

Te teorije nisu prihvaćene zato što nije postojalo materijalnih dokaza. Žil Kombarje je tvrdio da muzika zahteva intelekt (razvijene mentalne sposobnosti). Tokom vršenja raznih ekspedicija i istraživanja Afričkih i Amazonskih prašuma otkrivene su zajednice (plemena) na niskom stepenu razvoja. Žil Kombarje prisustvuje obredima i ritualima raznih plemena i dolazi do zaključka da muzika nastaje i razvija se kao deo magijskog obreda. Ljudi prvobitne zajednice pevaju jednostavne pesme (samo nekoliko tonskih visina koje se stalno ponavljaju). Pevanje je imalo ulogu da dovede vrača u stanje transa kako bi on mogao da komunicira sa bogovima (sile prirode).

Muzika bila je strogo funkcionalna. Nije se smela pevati van obreda jer se smatralo da to može razbesneti bogove. Muzika je najčešće bila ritmička. Kao instrumenti koriste se ljudski glas i telo. Sve vreme učestvuje u obredu. Ljudi su pljeskali dlanovima ili su se udarali po telu (mirovanje nije bilo dozvoljeno). Muzika je bila vrlo izražajna i glasna jer se smatralo da će tako lakše dopreti do bogova. Ova muzika najpre podrazumeva tekst i melodiju.

Ovi rituali se smatraju za poreklo umetnosti uopšte jer objedinjuju sve vrste umetnosti. Takva pojava naziva se sinkretizam. Tokom obreda koji je služio kao priprema za lov ljudi su crtali likove životinja koje idu da love. Isto tako ritual je vremenom dobio i oblik scenske igre zato što su ljudi po povratku prikazivali celom plemenu scene iz lova (takođe u okviru obreda).

1877. godine američki istraživač i pronalazač Tomas Alva Edison izumio je fonograf (prvi uređaj koji je mogao da snimi i ponovo reprodukuje zvuk). Ovaj uređaj se koristio za snimanje pesama Američkih Indijanaca koji žive u rezervatima. Koristeći ove snimke i upoređujući ih sa drugim obrednim pesmama naučnici su potvrdili teoriju Žila Kombarjea.

Muzika starih robovlasničkih civilizacija[uredi]

Od IV milenijuma p. n. e. do 476. godine, na području Sredozemlja, Srednjeg i Dalekog istoka razvijale su se moćne robovlasničke civilizacije: Egipat, Indija, Kina, Mesopotamija, Izrael, Grčka i Rim. Klasnim društvenim raslojavanjem, javila se i podela na muziku vladajuće klase - robovlasnika i muziku obespravljenog naroda - robova.

Vrste pevanja[uredi]

  • Arhaično pevanje je netemperovano pevanje što znači da nema kraj (beskrajno se ponavlja).
  • Logogena melodija je melodija koja ima mali broj tonova i mali opseg tonskih visina koje se stalno ponavljaju. Logogena (Grčka reč "logo" u prevodu "reč") što znači da je tekst imao važniju ulogu.
  • Patogena melodija je melodija koju ljudi pevaju u trenucima velikog uzbuđenja ili tuge. Patogena (Grčka reč "patos" u prevodu "uzbuđenje"). Vezana je za pojedinca, nikad se ne može tačno ponoviti i ima veliki tonski opseg (najčešće oplakivanje bliske osobe koja je umrla).
  • Melogena melodija (Grčka reč "melos" u prevodu "pevanje, melodija") što znači da ima tačno utvrđenu melodiju koja je stalna i ne menja se.
  • Tradicionalno narodno pevanje - folklor. Najstariji oblici tradicionalne muzike se čuvaju u ritualima plemena i u folkloru civilizovanih naroda.
  • Dečje pesme. Pesme koje su najbliže dečjem mentalnom nivou (jednostavne - sa nekoliko tonova).
  • Responzorijalno pevanje. Pesme u kojima se smenjuje pevanje grupe i soliste.
  • Antifono pevanje. Pesme u kojima se smenjuju dve grupe pevača.
  • Solističko pevanje. Nije uvek vezano za tužbalice. Javlja se i u folkloru.
  • Rudimentarno pevanje. Pesme čija melodija sadrži više glasova (višeglasje).
  • Heterofono pevanje (heterofonija - raznoglasje). Tokom izvođenja pesama u ritualima plemenskih zajednica dešavalo se da neko iz grupe skrene sa utvrđene intonacije što nije uzrokovalo nastanak višeglasja ali je menjalo melodijski tok.
  • Bordun. Pevanje u kome jedan pevač peva melodiju a drugi pevač ili grupa sve vreme „drži“ isti ton bez promene visine.
  • Kanon. Pevanje u kojem više pevača ili više grupa peva istu pesmu ali u različitim intervalima vremena. Jedan pevač ili grupa počne, u tačno određenom trenutku drugi pevač ili grupa počinje da peva melodiju od početka.

Određeniji pristup muzici; materijal muzike[uredi]

Muzika je uobličeno vreme (za razliku od slikarstva koje uobličava prostor). Muzika se može doživeti samo u toku vremena. Iz tog razloga muzika po definiciji mora da ima ritmičko uređenje svog sirovog materijala (tonova). Sem pomoću ritma, muzika može biti uređena pomoću melodije (redosled različitih visina tonova) i harmonije (istovremenost određenih visina tonova).

Tačna definicija šta muzika jeste a šta nije, nije moguća. Nije obavezujuće da muziku pravi čovek, pogotovo ako hoćemo da uzmemo u obzir pev ptica i slične zvukove iz prirode. Bezbrižno zviždanje, zvuci kretanja lokomotive kao i štimovanje instrumenata su drugi granični slučajevi kod kojih je svaki pokušaj postavljanja oštre granice između muzike i „ne-muzike“ nemoguć.

Na kraju krajeva, avangardni kompozitori 20. veka su sasvim svesno pomerali granice muzike tako što su se odrekli da oblikuju ritam, harmoniju a kamoli melodiju; u koncertnim salama su puštali snimke zvukova iz svih mogućih životnih oblasti, kao i zvuke stvorene pomoću generatora slučajnosti (aleatorika) a neretko je i tišina deklarisana kao muzika (Džon Kejdž).

Nauka o muzici[uredi]

Nauka o muzici i njene discipline obrađuju sa naučne tačke gledišta nastanak i razvoj muzike, njene stvaraoce - kompozitore, njihova dela i izvođače (orkestar) kao i muzičke instrumente.

Koncert u Salcburgu

Dalji pravci istraživanja muzike su teorija muzike koja analizira muziku i daje uputstva za njeno komponovanje, i njena kraljevska disciplina harmonija kao i muzička sociologija i muzička psihologija.

Muzičke discipline se mogu grubo podeliti u tri grupe:

  1. sistematske muzičke discipline: muzička sociologija, muzička estetika, muzička akustika, muzička pedagogija, muzička psihologija, etnomuzikologija
  2. primenje muzičke discipline: muzička kritika, poznavanje muzike, konstruisanje instrumenata
  3. istorijske muzičke discipline: poznavanje instrumenata, notacije, sloga, muzičkih izvora, ikonografija, stilistika, praksa izvođenja muzike

Vrste, forme, žanrovi i stilovi[uredi]

Sistematizacijom muzike po intersubjektivnim kriterijumima bave se discipline poznavanja vrsta muzike i muzički oblici (vidi vrste i oblici muzike) kao i stilistika (vidi stilski pravci muzike).

Nauka o muzici je napravila više dimenzija uređenja, od kojih su neke sa više a neke sa manje uspeha primenjene.

Muzička pedagogija[uredi]

Vidi još[uredi]