Um

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Predstava ljudskog duha (1619)
Frenološko mapiranje[1] mozga. Frenologija je bila među prvima koji su pokušali da utvrde korelaciju mentalnih funkcija i specifičnih delova mozga.
Rene Dekartova ilustracija dualizma uma i tela. Dekart je smatrao da se inputi od senzornih organa odlaze do epifize u mozgu i odatle do nematerijalnog duha.[2]

Um (sanskrt: mano, grčki: νoῦς, latinski: mens ili intellectus) je ljudska sposobnost mišljenja, poimanja, razumevanja i umeća.[3][4] U širem značenju, um je skup ljudskih duhovnih moći, pa čak prevazilazi isključivo ljudsku sposobnost; um je i ono što konstituiše poredak stvari u svetu. Um označava čovekovu višu duhovnu sposobnost koja se ne odnosi na uzročno-posledičnu, razumsku spoznaju, nego na pojmove i kategorije, na spoznaju vrednosti, na univerzalnu povezanost stvari i svrhovitost koja je sadržana u tim vezama.[5] U svojem izvornom grčkom značenju, um je opšte načelo uređenja sveta.[5] Um sintetički prerađuje i povezuje čulne podatke koje mu pruža razum, pa je u tom smislu izvor teorijskih (logičkih, metafizičkih, religioznih) i praktičnih (tehničkih, etičkih, društvenih i pravnih) ideja. Pod objektivnim umom podrazumeva se ukupnost delatne duhovne moći i njenih tvorevina, dok se subjektivni um pripisuje individualno-svesnoj egzistenciji.[5]

U filozofiji se obično razlikuje umska i razumska spoznaja, prva usmerena celini shvatanja bića, druga razumevanju njegovih oblika.[6] Po Kantu, um je najviša spoznajna moć, ukupnost svih spoznaja na teorijskom ("čisti um") ili etičkom ("praktični um") području. “Čisti um” je najviši oblik teorijske spoznajne moći, dok je “praktički um” vezan uz etičko rasuđivanje (delanje). Čisti um je upućen na bitak, a praktični je određen potrebom.[5] U običnom govoru um je sinonim za mudrost, pa se za mudrog čoveka kaže da je uman. Um se takođe smatra odlikom mentalno zdravog čoveka, koja ga razlikuje od mentalno obolelog, za koga se kaže da je „poremetio umom“ ili „sišao s uma“. Grana filozofije koja ima um za svoj predmet je filozofija uma.

Jedno otvoreno pitanje u vezi sa prirodom uma jeste problem uma i tela, koji obuhvata istraživanje relacije uma sa fizičkim mozgom i nervnim sistemom.[7] Pogledi iz vremena pre razvoja nauke su obuhvatali dualizam i idealizam, koji na neki način smatraju um nematerijalnim.[7] Moderni stavovi su centrirani oko fizikalizma[8] i funkcionalizma,[9] koji smatraju da je um približno identičan sa mozgom ili da se može redukovati na fizičke fenomene kao što su neuronske aktivnosti.[10] Jedno drugo pitanje se odnosi na tipove bića koji imaju sposobnost posedovanja uma. Na primer, da li je um ekskluzivno ljudska karakteristika, da li ga poseduju samo neke ili sve životinje, ili sva živa bića, da li je to karakteristika koja se uopšte može strogo definisati, ili je to možda isto tako svojstvo nekih tipova mašina koje su napravili ljudi. Šta god da je njegova priroda, postoji opšta saglasnost da je um ono što omogućava bićima da imaju subjektivnu svesnost i intencionalnost prema njihovoj okolini, da opažajaju i odgovaraju na stimuluse putem neke vrste agensa, i da imaju svest, uključujući razmišljanje i osećanje.

Koncept uma su razumele na mnogo različitih načina mnoge različite kulturne i verske tradicije. Neki vide um kao osobinu koja je ekskluzivna za ljude, dok drugi pripisuju svojstva uma neživim entitetima (e.g. panpsihizam[11][12] i animizam[13][14][15][16]), životinjama i božanstvima. Neke od najranijih zabeleženih spekulacija povezuju um (koji se ponekad smatra identičnim sa dušom ili duhom) sa teorijama koje se bave životom nakon smrti, i kosmološkim i prirodnim uređenjem, na primer u doktrinama Zaratustre, Bude, Platona, Aristotela, i drugih drevnih grčkih, indijskih i, kasnije, islamskih i srednjovekovnih evropskih filozofa.

Među važne filozofe uma se ubrajaju Platon, Dekart, Lajbnic, Lok, Berkli, Hjum, Kant, Hegel, Šopenhauer, Serl, Denet, Fodor, Nagel, i Čalmers.[17] Psiholozi kao što su Frojd i Džejms, i informatičari kao što su Tjuring i Patnam razvili su uticajne teorije o prirodi uma. Mogućnost veštačkih umova se istražuje u polju veštačke inteligencije, koje je blisko srodno sa kibernetikom i informacionom teorijom u razumevanju načina na koji je obrada informacija pomoću nebioloških mašina uporediva sa ili različita od mentalnih fenomena u ljudskom umu. Um se isto tako razmatra kao struja svesti, gde se osećajni utisci i mentalni fenomeni stalno menjaju.[18][19]

Definicije[uredi | uredi izvor]

Obeležja koja čine um su ekstenzivno raspravljana. Neki psiholozi tvrde da samo „više” intelektualne funkcije sačinjavaju um, posebno razum i memoriju.[20] Po tom gledištu emocije — ljubav, mržnja, strah, i zadovoljstvo — su primitivnije ili subjektivne po prirodi i treba ih razlikovati od samog uma. Drugi tvrde da različita racionalna i emotivna stanja ne mogu biti tako razdvojena, da su iste prirode i porekla, te da ih stoga sve treba razmatriti kao delove uma.

U popularnoj upotrebi, um je često sinoniman sa mišlju: privatnom konverzacijom sa samim sobom koja se odvija „unutar naših glava”.[21] Stoga ljudi „odlučuju”, „menjaju mišljenja”, ili su „neopredeljeni” po pitanju nečega. Jedan od ključnih svojstava uma u tom smislu je da je to privatna sfera u kojoj niko osim vlasnika ne može pristupiti. Niko drugi ne može da zna „šta je nekom na umu”. Oni mogu samo da interpretiraju ono što ljudi svesno ili nesvesno komuniciraju.[22]

Mentalne sposobnosti[uredi | uredi izvor]

Uopšteno govoreći, mentalne sposobnosti su različite funkcije uma, ili stvari koje um može da „učini”.

Misao je mentalni čin koji omogućava ljudima da shvate stvari putem reči, i da ih predstave i interpretiraju na načine koji su značajni, ili koji su u skladu sa njihovim potrebama, sklonostima, ciljevima, opredeljenjima, planovima, namerama, željama, itd. Razmišljanje obuhvata simbolično ili semiotično psredovanje ideja ili podataka, kao kad osoba formira koncepte, kad je zaokupljena rešavanjem problema, rasuđivanjem, i donošenjem odluka. Reči koje se odnose na slične koncepte i procese su razmatranje, spoznaja, idejacija, rasčlanjivanje i maštanje.

Razmišljanje se ponekad opisuje kao „viša” kognitivna funkcija i analiza procesa razmišljanja je deo kognitivne psihologije. Ono je isto tako duboko povezano sa sposobnošću pravljenja ili upotrebe alata; razumevanjem uzroka i posledica; prepoznavanjem značajnih obrazaca; shvatanjem i otkrivanjem jedinstvenih konteksta iskustava ili aktivnosti; i pružanja odgovora svetu na smislen način.

Memorija je sposobnost prezerviranja, zadržavanja, i naknadnog pozivanja, znanja, informacija ili iskustava. Mada je memorija tradicionalno bila perzistentna tema u filozofiji, u kasnom devetnaestom i ranom dvadesetom veku takođe je došlo do proučavanja memorije kao predmeta istraživanja unutar paradigme kognitivne psihologije. Poslednjih decenija ona je postala jedan od stubova nove naučne grane zvane kognitivna neuronauka, koja je brak između kognitivne psihologije i neuronauke.

Mašta je aktivnost generisanja ili evociranja novih situacija, slika, ideja ili drugih umnih sposobnosti. To je karakteristično subjektivna aktivnost, pre nego direktno ili pasivno iskustvo. Ovaj termin se tehnički koristi u psihologiji za proces oživljavanja u umu percepcije objekata prethodno predočenih senzornom percepcijom. S obzirom da se ovakva upotreba termina suprotstavlja onom što se koristi u običnom jeziku, neki psiholozi preferiraju da opisuju ovaj proces kao „predstavljanje” ili da govore o njemu kao „reproduktivnom” za razliku od „produktivne” ili „konstruktivne” imaginacije. Za zamišljene stvari se kaže da su viđene kao „mentalna slika”. Među mnogim praktičnim funkcijama imaginacije su sposobnost projektovanja mogućih slika (ili istorija), da bi se „videle” slike iz druge perspektive, i da bi se promenio način kako se nešto doživljava, uključujući donošenje odluka u odgovoru na ono što je zamišljeno.

Svest kod sisara (čime su obuhvaćeni ljudi) je aspekat uma za koji se generalno misli da je karakterisan subjektivnošću, osećajem, i sposobnošću opažanja odnosa između sebe i svog okruženja. Ona je predment znatne količine istraživanja u filozofiji duha, psihologiji, neuronauci, i kognitivnoj nauci. Neki filozofi dele svest u pojavnu svest, što je subjektivno iskustvo sebe, i pristup svesti, što se odnosi na globalnu dostupnost sistema za obradu informacija u mozgu.[23] Pojavna svest ima mnoštvo različitih doživljenih kvaliteta. Ona je obično svest nečega ili o nečemu, svojstvo poznato kao intencionalnost u filozofiji uma.

Mentalni sadržaj[uredi | uredi izvor]

Mentalni sadržaji su one stvari koje se smatraju da su „unutar” uma, i da mogu da budu formirane i manipulisane mentalnim procesima i sposobnostima. Primeri mentalnog sadržaja su misli, koncepti, memorije, emocije, opažanja i namere. Filozofske teorije mentalnog kontenta obuhvataju internalizam,[24] eksternalizam,[25] reprezentacionalizam[26][27] i intencionalnost.[28]

Memetika[uredi | uredi izvor]

Memetika je teorija mentalnog kontenta bazirana na analogiji sa Darvinovom evolucijom,[29] koja je proistekla iz radova Ričarda Dokinsa i Daglasa Hofštadtera tokom 1980-tih.[30] To je jedan evolucioni model kulturalnog informacionog transfera. Mem,[31] po analogiji sa genom, je ideja, verovanje, obrazac ponašanja, itd. koji obitava u jednom ili više individualnih umova, i može da se reprodukuje od uma do uma. Stoga se ono što bi se inače smatralo uticajem jedne osobe na drugu da poprimi neko verovanje, memetički vidi kao reprodukcija memova.

Um u filozofiji[uredi | uredi izvor]

Buda[uredi | uredi izvor]

Um je preteča svih stvari, um ih stvara i njima upravlja.[32]

Sidarta Gautama je znatan deo svog učenja posvetio opisivanju prirode uma, istraživanju njegovih karakteristika i sposobnosti, kao i otkrivanju načina na koji se on može menjati i osloboditi.[33] Gotama Buda je govorio da „koje god su stvari povezane sa nepovoljnim, pripadaju nepovoljnom, sve njih um stvara. Njih prvo um stvara, zatim one postaju nepovoljne“.[34]. On je tvrdio da „um i telo međusobno zavise, kao što dva snopa sena stoje oslanjajući se jedan na drugi“ (S.II,14). Za Budu je uprljan um uzrok svih drugih nečistoća te se bića čiste pročišćujući svoj um (S.III,151).

Duhovni život se ne živi radi koristi u vidu imetka, časti ili slave, radi koristi koje donose vrlina, meditacija, znanje ili uvid. Potpuna oslobođenost uma, to je svrha, cilj i kulminacija duhovnog života.[33]

Stari Grci[uredi | uredi izvor]

Starogrčki filozofi ne prave razliku između uma, duha, i razuma. Antička filozofija ne određuje um kao poseban pojam, već za ovu ljudsku sposobnost upotrebljava reči: razboritost, pamet, mišljenje, poimanje, itd. Kao bitan filozofski pojam izdvaja se nus, koji osim uma znači i duh.[3] Pojam uma (grč. nous) već se u ranoj filozofiji povezuje s opštim načelom uređenja sveta (Anaksagora, Heraklit), a u religioznim učenjima s Bogom kao pokretačem sveta (božanski um).[6]

Pojam logos sjedinjuje značenje uma sa govorom, odnosno logičkom manifestacijom; logos je um koji se iskazuje, saopštava, otkriva se kao istina. Grčki filozofi su, gotovo bez izuzetka, pretpostavljali da je svet (kosmos) u svojim osnova uman (noetičan), da ljudski um proizilazi iz tog iskonskog uma, i da je refleksija (povratni tok) vraćanje uma svom iskonu.[3]

Akvinski[uredi | uredi izvor]

U srednjovekovnoj filozofiji intelekt (lat. intellectus) najčešće se shvata kao viša, a racio (lat. ratio) kao niža spoznajna moć.[35] Toma Akvinski pravi razliku između uma (intelekta) kojim se neposredno (intuitivno) saznaje istina, i razuma (racia) koji zaobilazno (diskurzivno) dolazi do istine.[3]

Prema Akvinskom, um je bitna forma imanentna stvarima, ali i moć koja tokom suđenja spaja i razdvaja, čime mišljenje od načela napreduje k zaključcima.[5]

Lok[uredi | uredi izvor]

Džon Lok svojevremeno beleži da „reč um ima u engleskom jeziku različita značenja; katkad ona označava istinite i jasne principe, katkad opet jasne i verodostojne zaključke izvedene iz tih principa, a ponekad uzrok, naročito finalni uzrok“.[36]. On sam pravi određenu razliku između razuma i uma: „razum se ne uči umnosti pomoću silogističkih pravila, nego ima urođenu sposobnost da spozna saglasnost ili nesaglasnost svojih ideja“, a ta „urođena sposobnost“ je um ili duh, „dar božji ljudima“.[3]

Lok napominje da će upotrebljavati reč um u značenju čovekove sposobnosti, po kojoj se čovek razlikuje od životinja, i po kojoj ih „očigledno jako nadvisuje“.

Kant[uredi | uredi izvor]

Kant u filozofiji pravi jasnu razliku između uma (nem. Vernunft) i razuma (nem. Verstand). Um je šira i viša, a razum uža i niža spoznajna moć. Razum analizira i sređuje čulima dobijenu građu, a um uz pomoć svojih ideja unosi više jedinstvo u razumski sređene pojmove. Um se nikad ne odnosi neposredno na iskustvo, nego na razum.[35] Razum je saznajna moć koja osnovne stavove upotrebljava u granicama mogućeg iskustva, i postižući pouzdano znanje o svetu. Um je, pak, saznajna moć koja osnovne stavove primenjuje izvan granica mogućeg iskustva (tj. na stvari po-sebi).

U jednome rodu svoga saznanja ljudski um ima čudnu sudbinu: uznemiruju ga pitanja o koja on ne može da se ogluši, jer mu ih postavlja sama priroda uma, ali koja on ipak ne može da reši, jer ona premašuju svaku moć ljudskog uma. U ovu nezgodu um zapada bez svoje krivice. On polazi od osnovnih stavova čija je primena u toku iskustva neophodna i u isto vreme njime dovoljno dokazana. Sa njima um se penje (kao što iziskuje sama njegova priroda) sve više, udaljenijim uslovima. Ali pošto primeti da na taj način njegov posao mora da ostane uvek nedovršen, jer pitanja nikako ne prestaju, to se on oseti prinuđen da pribegne osnovnim stavovima koji prekoračuju svaku moguću iskustvenu primenu i ipak se čine tako nesumnjivi da ih priznaje i običan ljudski um. Ali um se usled toga survava u mrak i protivrečnosti, iz kojih zaista može zaključiti da negde u osnovi moraju ležati skrivene zablude, koje on ne može da otkrije, jer oni osnovni stavovi kojima se on služi, pošto izlaze izvan granica svakoga iskustva, ne priznaju više nikakvo probno merilo iskustva. Poprište ovih beskrajnih prepirki zove se metafizika.

— Kant, Predgovor prvom izdanju Kritike čistog uma

Za Kanta, um je ljudska saznajna, vrednosno-procenjivačka i svrhotvorna moć. Um je osnovno sredstvo metafizike, pa ograničenost njegove saznajne moći čini da metafizika nikada ne može postati potpuno pouzdana nauka o onome što po sebi jest. Kant razlikuje čisti, praktični i spekulativni um. Čisti um označava onu stranu uma koja shvata principe apriori, odnosno principe koji su opšti i nužni i ne zavise od iskustva, već omogućuju da iskustvo dobije određeno značenje i smisao.

Čisti um je onaj um koji sadrži principe na osnovu kojih se nešto može saznati potpuno apriori.

— Kant, Kritika čistog uma, Uvod, VII

Praktični um sadrži opšte i nužne principe ljudskog moralnog delovanja ili ljudske volje. Praktični um nije ništa drugo do praktična upotreba čistoga uma, naročito s obzirom na ideje o Bogu, besmrtnosti, uzročnosti i slobodi. Čisti um ne spoznaje i ne uviđa na pouzdan način mogućnost Boga i besmrtnosti, ali njegova praktična upotreba ("praktični um") može i mora pretpostavljati njihovu mogućnost. Spekulativni um je izraz koji Kant koristi za onu stranu čistog uma koja obuhvata ideje o Bogu i besmrtnosti, a koja, tvrdeći da na pouzdan način zna za postojanje Boga i besmrtnosti, prevazilazi granice mogućeg iskustva i na taj način i granice svoje legitimne saznajne upotrebe.[3]

Hegel[uredi | uredi izvor]

Hegel takođe prihvata razlikovanje uma i razuma, koje je nakon Kanta postalo široko prihvaćeno. Razum je spoznajna moć kojom umrtvljujemo stvarnost raščlanjujući je na delove i fiksirajući te delove u njihovoj izolovanosti i apstraktnosti. Um ostvaruje konkretno jedinstvo ograničenih razumskih odredaba u njihovom dijalektičkom suprotstavljanju.[35] Hegel ne smatra da je um, prvenstveno, ljudsko svojstvo, već svoju viziju uma razvija polazeći od sledećeg načela:

Sve što je umno, to je stvarno; a što je stvarno, to je umno.[37]

— Hegel

Za Hegela, um postaje jedinstvo svih suprotnosti, „po sebi i za sebe bivstvujuća istina“, duh u religioznom i u filozofskom značenju.[3] Po njemu je um jedinstvo mišljenja i bitka.[5]

Savremena filozofija[uredi | uredi izvor]

Za kritičku teoriju društva (Adorno, Horkhajmer) um je vrhovni mit prosvetiteljstva, koje veruje da celokupnu zbilju može podvrgnuti umnoj spoznaji.

Savremena analitička filozofija gleda na um i razum uglavnom kao tradicionalni sadržaj kritičke i idealističke filozofije. Njihovo je razlikovanje po sebi besmisleno, budući da je uvek reč o jedinstvenom čovekovom delanju, te se o umu može govoriti samo obzirom na smislene načine govora.[5]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Oliver Elbs, Neuro-Esthetics: Mapological foundations and applications (Map 2003), (Munich 2005)
  2. ^ Descartes, R. (1641) Meditations on First Philosophy, in The Philosophical Writings of René Descartes, trans. by J. Cottingham, R. Stoothoff and D. Murdoch, Cambridge: Cambridge University Press, 1984, vol. 2. str. 1–62.
  3. ^ a b v g d đ e Branko Pavlović, Filozofski rečnik (odrednica um), Plato, Beograd, 1997.
  4. ^ „mind – definition of mind in English | Oxford Dictionaries”. Oxford Dictionaries | English. Pristupljeno 8. 5. 2017. 
  5. ^ a b v g d đ e um (Hrvatska enciklopedija)
  6. ^ a b um (Proleksis enciklopedija)
  7. ^ a b Clark 2014, str. 14,254–256
  8. ^ Stoljar, Daniel (2009). Edward N. Zalta, ur. „Physicalism”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Fall 2009 Edition). Pristupljeno 7. 8. 2014. 
  9. ^ Block, Ned. (1996). "What is functionalism?" a revised version of the entry on functionalism in The Encyclopedia of Philosophy Supplement, Macmillan. (PDF online)
  10. ^ Smart, J. J. C., "The Mind/Brain Identity Theory", The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Fall 2011 Edition), Edward N. Zalta (ed.), [1]
  11. ^ Seager, William and Allen-Hermanson, Sean. "Panpsychism". The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Winter 2012 Edition), Edward N. Zalta (ed.)
  12. ^ Koch, Christof (1. 1. 2014). „Is Consciousness Universal”. Scientific American. Pristupljeno 26. 6. 2009. 
  13. ^ „Religion and Nature” (PDF). 
  14. ^ Stringer, Martin D. (1999). „Rethinking Animism: Thoughts from the Infancy of our Discipline”. Journal of the Royal Anthropological Institute. 5 (4): 541—56. JSTOR 2661147. doi:10.2307/2661147. 
  15. ^ Hornborg, Alf (2006). „Animism, fetishism, and objectivism as strategies for knowing (or not knowing) the world”. Ethnos: Journal of Anthropology. 71 (1): 21—32. doi:10.1080/00141840600603129. 
  16. ^ Haught, John F. (1990). What Is Religion? An Introduction. Paulist Press. str. 19. 
  17. ^ „Leiter Reports: A Philosophy Blog”. 
  18. ^ Karunamuni N, Weerasekera R. (jun 2017). „Theoretical Foundations to Guide Mindfulness Meditation: A Path to Wisdom”. Current Psychology. doi:10.1007/s12144-017-9631-7. 
  19. ^ Karunamuni N.D. (maj 2015). „The Five-Aggregate Model of the Mind” (PDF). SAGE open. 5 (2): 215824401558386. doi:10.1177/2158244015583860. 
  20. ^ Başar, Erol (2010). Brain body mind oscillations in scope of uncertainty principle. New York: Springer. str. 5. ISBN 978-1-4419-6136-5. 
  21. ^ Israel, Richard; North, Vanda (2010). Mind Chi Re-wire Your Brain in 8 Minutes a Day ; Strategies for Success in Business and Life. Chichester: John Wiley & Sons. str. 12. ISBN 978-1-907321-37-5. Pristupljeno 18. 4. 2015. 
  22. ^ Masters, Frances. „Harness your Amazingly Creative Mind”. www.thefusionmodel.com. Pristupljeno 18. 4. 2015. 
  23. ^ Ned Block: "On a Confusion about a Function of Consciousness" in: The Behavioral and Brain Sciences, 1995.
  24. ^ Giuseppina D'Oro, "Collingwood, psychologism and internalism," European Journal of Philosophy 12(2):163–177 (2004).
  25. ^ Rowlands, M., (2003), Externalism. Putting Mind and World Back Together Again, Chesham, Acumen Publishing Limited.
  26. ^ Lehar, Steve. (2000). The Function of Conscious Experience: An Analogical Paradigm of Perception and Behavior Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. октобар 2015), Consciousness and Cognition.
  27. ^ Lehar, Steve. (2000). Naïve Realism in Contemporary Philosophy Архивирано 2012-08-11 на сајту Wayback Machine, The Function of Conscious Experience.
  28. ^ „Narrow Mental Content”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Приступљено 7. 9. 2015. 
  29. ^ Kantorovich, Aharon (2013) An Evolutionary View of Science: Imitation and Memetics.
  30. ^ Burman, J. T. (2012). „The misunderstanding of memes: Biography of an unscientific object, 1976–1999”. Perspectives on Science. 20 (1): 75—104. doi:10.1162/POSC_a_00057. open access publication - free to read
  31. ^ Dawkins 1989, стр. 186
  32. ^ Walpola Rahula: Čemu je Buda podučavao Архивирано на сајту Wayback Machine (31. mart 2010), Pristupljeno 27. 4. 2013.
  33. ^ a b Budizam od A do Z: UM Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. mart 2011), Pristupljeno 27. 4. 2013.
  34. ^ U trenutku Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. октобар 2009), Приступљено 27. 4. 2013.
  35. ^ а б в Um, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  36. ^ Џон Лок, Оглед о људском разуму, књ. IV, гл. XVII, 1
  37. ^ Георг Вилхелм Фридрих Хегел, Предговор за Основне црте филозофије права, Увод, параграф 6

Литература[uredi | uredi izvor]

  • Başar, Erol (2010). Brain body mind oscillations in scope of uncertainty principle. New York: Springer. стр. 5. ISBN 978-1-4419-6136-5. 
  • Haught, John F. (1990). What Is Religion? An Introduction. Paulist Press. стр. 19. 
  • Filozofijski rečnik. Zagreb: Matica Hrvatska. 1984. 
  • Бранко Павловић, Филозофски речник, Плато, Београд, 1997.
  • Dhammika, Šravasti (2009). Budizam od A do Ž. Beograd: Srednji put. 
  • Bennett, K., and McLaughlin, B. 2011. "Supervenience." In Stanford Encyclopedia of Philosophy, ed. E. Zalta. http://plato.stanford.edu.
  • Chalmers, D. 1996. The Conscious Mind. New York: Oxford University Press.
  • Chalmers, D.; Jackson, F. (2001). „Conceptual analysis and reductive explanation”. Philosophical Review. 110: 315—361. CiteSeerX 10.1.1.143.7688Slobodan pristup. doi:10.1215/00318108-110-3-315. 
  • Chalmers, D. "The Two-Dimensional Argument Against Materialism." In Oxford Handbook of Philosophy of Mind, ed. B. McLaughlin. Oxford: Oxford University Press. (2009). str. 313.–335.
  • Hawthorne, J (2002). „Blocking Definitions of Materialism”. Philosophical Studies. 110: 103—113. doi:10.1023/a:1020200213934. 
  • Hempel, C. 1969. "Reduction: Ontological and Linguistic Facets." In Essays in Honor of Ernest Nagel. eds. S. Morgenbesser, et al. New York: St Martin's Press.
  • Hempel, C (1980). „Comment on Goodman's Ways of Worldmaking.”. Synthese. 45: 139—199. 
  • Jackson, F. 1998. From Metaphysics to Ethics: A Defense of Conceptual Analysis. New York: Oxford University Press.
  • Judisch, N (2008). „Why 'non-mental won't work: On Hempel's dilemma and the characterization of the 'physical.'. Philosophical Studies. 140: 299—318. doi:10.1007/s11098-007-9142-8. 
  • Kirk, R. (2013), The Conceptual Link from Physical to Mental, Oxford University Press, Review .
  • Kripke. str. 1972. Naming and Necessity. In Semantics of Natural Language, eds. D. Davidson and G. Harman. Dordrecht: Reidel: 253-355, 763-769.
  • Lewis, D. 1994. "Reduction of Mind." In A Companion to the Philosophy of Mind, ed. S. Guttenplan. Oxford: Blackwell. str. 412–431.
  • Lycan, W. 2003. "Chomsky on the Mind-body Problem." In Chomsky and His Critics, eds. L. Anthony and N. Hornstein. Oxford: Blackwell
  • Melnyk, A (1997). „How To Keep The 'Physical' in Physicalism”. Journal of Philosophy. 94: 622—637. doi:10.2307/2564597. 
  • Montero, B (1999). „The Body Problem”. Nous. 33: 183—200. doi:10.1111/0029-4624.00149. 
  • Montero, B.; Papineau, D. (2005). „A Defence of the Via Negativa Argument for Physicalism”. Analysis. 65: 233—237. doi:10.1111/j.1467-8284.2005.00556.x. 
  • Nagel, T (1974). „What is it like to be a bat”. Philosophical Review. 4: 435—50. 
  • Papineau, D. 2002. Thinking About Consciousness. Oxford: Oxford University Press.
  • Poland, J. 1994.Physicalism: The Philosophical Foundations. Oxford: Clarendon.
  • Putnam, H. "Psychological Predicates." In Art, Mind, and Religion, eds. W.H. Capitan and D.D. Merrill. Pittsburgh: University of Pittsburgh Press. (1967). str. 37.–48.
  • Smart, J.J.C. 1959. "Sensations and Brain Processes." Reprinted in Materialism and the Mind-Body Problem, ed. D. Rosenthal. Indianapolis: Hackett, 1987.
  • Smart, J.J.C. (1978). „The Content of Physicalism”. Philosophical Quarterly. 28: 239—41. 
  • Stoljar, D (2005). „Physicalism and Phenomenal Concepts.”. Mind and Language. 20: 469—494. doi:10.1111/j.0268-1064.2005.00296.x. 
  • Stoljar, D. 2009. "Physicalism." in Stanford Encyclopedia of Philosophy, ed. E. Zalta. http://plato.stanford.edu.
  • Stoljar, D. 2010. Physicalism. New York: Routledge.
  • Tye, M. 2009. Consciousness Revisited: Materialism Without Phenomenal Concepts.Cambridge Mass: MIT Press.
  • Vincente, A (2011). „Current Physics and 'the Physical,'”. British Journal of Philosophy of Science. 62: 393—416. 
  • Wilson, J (2006). „On Characterizing the Physical”. Philosophical Studies. 131: 69—99. doi:10.1007/s11098-006-5984-8. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

  • (jezik: hrvatski) um (Proleksis enciklopedija)
  • (jezik: hrvatski) um (Hrvatska enciklopedija)
  • Broad, C. D. (1925). Mind and its place in nature. New York: Harcourt, Brace & Company, Inc. Pristupljeno 7. 7. 2016.