Пређи на садржај

Комунизам — разлика између измена

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
мНема описа измене
ознаке: Визуелно уређивање везе до вишезначних одредница
Нема описа измене
Ред 1: Ред 1:
{{РуТ}}{{Комунизам}}{{Short description|Политичка и социоекономска идеологија}}'''Комунизам''' ({{lang-la|communis|lit=common, universal|label=none}}; {{Јез-нем|kommunismus}})<ref name="Ball & Dagger 2019">{{cite encyclopedia|editor1-last=Ball|editor1-first=Terence|editor2-last=Dagger|editor2-first=Richard|date=2019|orig-date=1999|url=https://www.britannica.com/topic/communism|title=Communism|edition=revised|encyclopedia=[[Encyclopædia Britannica]]|access-date=10 June 2020}}</ref><ref>{{cite encyclopedia|title=Communism|encyclopedia=[[World Book Encyclopedia]]|volume=4|location=Chicago|publisher=World Book|date=2008|pages=890|isbn=978-0-7166-0108-1}}</ref> је лева социополитичка, филозофска и економска идеологија унутар [[Социјализам|социјалистичког покрета]], чији је циљ стварање [[Комунистичко друштво|комунистичког друштва]], социоекономског поретка усредсређеног на [[заједничко власништво]] над средствима за производњу, дистрибуцију и размену који додељује производе свима у друштву на основу потреба.<ref>{{cite book|title=French and German socialism in modern times|last=Ely|first=Richard T|date=1883|publisher=[[Harper & Brothers]]|location=New York|pages=35–36|oclc=456632|quote=All communists without exception propose that the people as a whole, or some particular division of the people, as a village or commune, should own all the means of production—land, houses, factories, railroads, canals, etc.; that production should be carried on in common; and that officers, selected in one way or another, should distribute among the inhabitants the fruits of their labor.}}</ref><ref>{{cite book|title=[[The ABC of Communism]]|last1=Bukharin|first1=Nikolai|last2=Preobrazhensky|first2=Yevgeni|date=1922|publisher=[[Communist Party of Great Britain]]|location=London, England|pages=72–73, § 20|translator-last1=Paul|translator-first1=Cedar|chapter=Distribution in the communist system|author1-link=Nikolai Bukharin|author2-link=Yevgeni Preobrazhensky|access-date=18 August 2021|translator-last2=Paul|translator-first2=Eden|translator-link1=Cedar Paul|translator-link2=Eden Paul|chapter-url=https://www.marxists.org/archive/bukharin/works/1920/abc/ABC-of-Communism.pdf#page=67|via=[[Marxists Internet Archive]]|orig-date=1920}}</ref><ref name="Steele p.43">{{harvp|Steele|1992|p=43}}: "One widespread distinction was that socialism socialised production only while communism socialised production and consumption."</ref> Комунистичко друштво би подразумевало одсуство [[Приватна својина|приватне својине]] и [[Друштвена класа|друштвених класа]],{{r|Ball & Dagger 2019}} а на крају и новца<ref>{{cite book|title=[[The Principles of Communism]]|last1=Engels|first1=Friedrich|date=2005|translator-last=Sweezy|translator-first=Paul|chapter=Section 18: What will be the course of this revolution?|quote=Finally, when all capital, all production, all exchange have been brought together in the hands of the nation, private property will disappear of its own accord, money will become superfluous, and production will so expand and man so change that society will be able to slough off whatever of its old economic habits may remain.|author1-link=Friedrich Engels|access-date=18 August 2021|translator-link=Paul Sweezy|chapter-url=https://www.marxists.org/archive/marx/works/1847/11/prin-com.htm#18|via=[[Marxists Internet Archive]]|orig-date=1847}}</ref> и државе (или националне државе).<ref>{{cite book|title=[[The ABC of Communism]]|last1=Bukharin|first1=Nikolai|last2=Preobrazhensky|first2=Yevgeni|date=1922|publisher=[[Communist Party of Great Britain]]|location=London, England|pages=73–75, § 21|translator-last1=Paul|translator-first1=Cedar|chapter=Administration in the communist system|author1-link=Nikolai Bukharin|author2-link=Yevgeni Preobrazhensky|access-date=18 August 2021|translator-last2=Paul|translator-first2=Eden|translator-link1=Cedar Paul|translator-link2=Eden Paul|chapter-url=https://www.marxists.org/archive/bukharin/works/1920/abc/ABC-of-Communism.pdf#page=67|via=[[Marxists Internet Archive]]|orig-date=1920}}</ref><ref>{{cite book|title=The Encyclopedia of Political Science|publisher=[[CQ Press]]|year=2011|isbn=978-1-933116-44-0|editor-last=Kurian|editor-first=George|location=Washington, D.C.|chapter=Withering Away of the State|doi=10.4135/9781608712434|access-date=3 January 2016|chapter-url=http://sk.sagepub.com/reference/the-encyclopedia-of-political-science|via=[[SAGE Publishing]]}}</ref><ref>{{cite web|url=https://www.britannica.com/topic/communism/Non-Marxian-communism|title=Communism - Non-Marxian communism|website=Britannica|access-date=13 May 2022}}</ref>
{{Комунизам}}{{Short description|Политичка и социоекономска идеологија}}'''Комунизам''' ({{lang-la|communis|lit=common, universal|label=none}}; {{Јез-нем|kommunismus}})<ref name="Ball & Dagger 2019">{{cite encyclopedia|editor1-last=Ball|editor1-first=Terence|editor2-last=Dagger|editor2-first=Richard|date=2019|orig-date=1999|url=https://www.britannica.com/topic/communism|title=Communism|edition=revised|encyclopedia=[[Encyclopædia Britannica]]|access-date=10 June 2020}}</ref><ref>{{cite encyclopedia|title=Communism|encyclopedia=[[World Book Encyclopedia]]|volume=4|location=Chicago|publisher=World Book|date=2008|pages=890|isbn=978-0-7166-0108-1}}</ref> је лева социополитичка, филозофска и економска идеологија унутар [[Социјализам|социјалистичког покрета]], чији је циљ стварање [[Комунистичко друштво|комунистичког друштва]], социоекономског поретка усредсређеног на [[заједничко власништво]] над средствима за производњу, дистрибуцију и размену који додељује производе свима у друштву на основу потреба.<ref>{{cite book|title=French and German socialism in modern times|last=Ely|first=Richard T|date=1883|publisher=[[Harper & Brothers]]|location=New York|pages=35–36|oclc=456632|quote=All communists without exception propose that the people as a whole, or some particular division of the people, as a village or commune, should own all the means of production—land, houses, factories, railroads, canals, etc.; that production should be carried on in common; and that officers, selected in one way or another, should distribute among the inhabitants the fruits of their labor.}}</ref><ref>{{cite book|title=[[The ABC of Communism]]|last1=Bukharin|first1=Nikolai|last2=Preobrazhensky|first2=Yevgeni|date=1922|publisher=[[Communist Party of Great Britain]]|location=London, England|pages=72–73, § 20|translator-last1=Paul|translator-first1=Cedar|chapter=Distribution in the communist system|author1-link=Nikolai Bukharin|author2-link=Yevgeni Preobrazhensky|access-date=18 August 2021|translator-last2=Paul|translator-first2=Eden|translator-link1=Cedar Paul|translator-link2=Eden Paul|chapter-url=https://www.marxists.org/archive/bukharin/works/1920/abc/ABC-of-Communism.pdf#page=67|via=[[Marxists Internet Archive]]|orig-date=1920}}</ref><ref name="Steele p.43">{{harvp|Steele|1992|p=43}}: "One widespread distinction was that socialism socialised production only while communism socialised production and consumption."</ref> Комунистичко друштво би подразумевало одсуство [[Приватна својина|приватне својине]] и [[Друштвена класа|друштвених класа]],{{r|Ball & Dagger 2019}} а на крају и новца<ref>{{cite book|title=[[The Principles of Communism]]|last1=Engels|first1=Friedrich|date=2005|translator-last=Sweezy|translator-first=Paul|chapter=Section 18: What will be the course of this revolution?|quote=Finally, when all capital, all production, all exchange have been brought together in the hands of the nation, private property will disappear of its own accord, money will become superfluous, and production will so expand and man so change that society will be able to slough off whatever of its old economic habits may remain.|author1-link=Friedrich Engels|access-date=18 August 2021|translator-link=Paul Sweezy|chapter-url=https://www.marxists.org/archive/marx/works/1847/11/prin-com.htm#18|via=[[Marxists Internet Archive]]|orig-date=1847}}</ref> и државе (или националне државе).<ref>{{cite book|title=[[The ABC of Communism]]|last1=Bukharin|first1=Nikolai|last2=Preobrazhensky|first2=Yevgeni|date=1922|publisher=[[Communist Party of Great Britain]]|location=London, England|pages=73–75, § 21|translator-last1=Paul|translator-first1=Cedar|chapter=Administration in the communist system|author1-link=Nikolai Bukharin|author2-link=Yevgeni Preobrazhensky|access-date=18 August 2021|translator-last2=Paul|translator-first2=Eden|translator-link1=Cedar Paul|translator-link2=Eden Paul|chapter-url=https://www.marxists.org/archive/bukharin/works/1920/abc/ABC-of-Communism.pdf#page=67|via=[[Marxists Internet Archive]]|orig-date=1920}}</ref><ref>{{cite book|title=The Encyclopedia of Political Science|publisher=[[CQ Press]]|year=2011|isbn=978-1-933116-44-0|editor-last=Kurian|editor-first=George|location=Washington, D.C.|chapter=Withering Away of the State|doi=10.4135/9781608712434|access-date=3 January 2016|chapter-url=http://sk.sagepub.com/reference/the-encyclopedia-of-political-science|via=[[SAGE Publishing]]}}</ref><ref>{{cite web|url=https://www.britannica.com/topic/communism/Non-Marxian-communism|title=Communism - Non-Marxian communism|website=Britannica|access-date=13 May 2022}}</ref>


Комунисти често траже добровољну државу [[Samoupravljanje|самоуправе]], али се не слажу око средстава за постизање тог циља. Ово одражава разлику између либералнијег социјалистичког приступа [[Комунизација|комунизацији]], револуционарне спонтаности и [[Радничко самоуправљање|радничког самоуправљања]], и ауторитарнијег авангардног или комунистичког партијског приступа кроз развој социјалистичке државе, након чега следи [[одумирање државе]].<ref name="Kinna 2012">{{cite book|title=Libertarian Socialism: Politics in Black and Red|last=Kinna|first=Ruth|publisher=[[Palgrave Macmillan]]|year=2012|isbn=9781137284754|editor-last1=Berry|editor-first1=Dave|location=London|pages=1–34|author-link=Ruth Kinna|editor-last2=Kinna|editor-first2=Ruth|editor-link2=Ruth Kinna|editor-last3=Pinta|editor-first3=Saku|editor-last4=Prichard|editor-first4=Alex}}</ref> Као једна од главних идеологија на политичком спектру, комунизам је стављен на [[Левица|левицу]] поред [[Социјализам|социјализма]], а комунистичке партије и покрети су описани као [[Крајња левица|радикално леви]] или крајње леви.<ref>{{cite journal|last=March|first=Luke|date=2009|title=Contemporary Far Left Parties in Europe: From Marxism to the Mainstream?|url=https://library.fes.de/pdf-files/ipg/ipg-2009-1/10_a_march_us.pdf|journal=IPG|volume=1|pages=126–143|via=[[Friedrich Ebert Foundation]]}}</ref>{{Sfn|George|Wilcox|1996|p=95|ps=<br />"The far left in America consists principally of people who believe in some form of Marxism-Leninism, i.e., some form of Communism. A small minority of extreme leftists adhere to "pure" Marxism or collectivist anarchism. Most far leftists scorn reforms (except as a short-term tactic), and instead aim for the complete overthrow of the capitalist system including the U.S. government."}}{{refn|Комунизам се генерално сматра међу радикалнијим идеологијама [[политичке левице]].<ref>{{cite web |date=15 April 2009 |title=Left |url=https://www.britannica.com/topic/left |access-date=22 May 2022 |website=[[Encyclopædia Britannica]] |quote=... communism is a more radical leftist ideology.}}</ref><ref>{{cite web |title=Radical left |url=https://www.dictionary.com/browse/radical-left |access-date=16 July 2022 |website=[[Dictionary.com]] |quote=Radical left is a term that refers collectively to people who hold left-wing political views that are considered extreme, such as supporting or working to establish communism, Marxism, Maoism, socialism, anarchism, or other forms of anticapitalism. The radical left is sometimes called the far left.}}</ref> За разлику од крајње десничарске политике, за коју постоји општи консензус међу научницима о томе шта она подразумева и њено груписање (нпр. разне академске студије приручника), политику крајње левице било је тешко окарактерисати, посебно тамо где почиње на политичком спектру, осим општи консензус да су лево од стандардне политичке левице, и зато што многе од њихових позиција нису екстремне<ref>{{cite journal |last=March |first=Luke |title=Contemporary Far Left Parties in Europe: From Marxism to the Mainstream? |url=https://library.fes.de/pdf-files/ipg/ipg-2009-1/10_a_march_us.pdf |journal=IPG |volume=1 |date=2009 |page=126 |via=[[Friedrich Ebert Foundation]]|quote=The far left is becoming the principal challenge to mainstream social democratic parties, in large part because its main parties are no longer extreme, but present themselves as defending the values and policies that social democrats have allegedly abandoned.}}</ref> или зато што се крајња левица и тврда левица сматрају пејоративима који имплицирају да су маргинални.<ref>{{cite book |last=March |first=Luke |year=2012 |title=Radical Left Parties in Europe |edition=E-book |location=London |publisher=[[Routledge]] |page=1724 |isbn=978-1-136-57897-7 }}</ref>Што се тиче комунизма и комунистичких партија и покрета, неки научници сужавају крајњу левицу на своју леву, док их други укључују тако што је проширују на левицу мејнстрим социјалистичких, социјалдемократских и лабуристичких партија<ref>{{cite book |last=Cosseron |first=Serge |year=2007 |url=https://books.google.com/books?id=EgQFAQAAIAAJ |title=Dictionnaire de l'extrême gauche |trans-title=Dictionary of the far left |edition=paperback |language=fr |location=Paris |page=20 |publisher=Larousse |isbn=978-2-035-82620-6 |access-date=19 November 2021 |via=[[Google Books]]}}</ref> Уопштено говорећи, они се слажу да постоје различите подгрупе унутар политике крајње левице, као што су радикална левица и екстремна левица<ref>{{cite journal |last=March |first=Luke |title=Contemporary Far Left Parties in Europe: From Marxism to the Mainstream? |url=https://library.fes.de/pdf-files/ipg/ipg-2009-1/10_a_march_us.pdf |journal=IPG |volume=1 |date=2009 |page=129 |via=[[Friedrich Ebert Foundation]]}}</ref><ref>{{cite journal |last=March |first=Luke |date=September 2012 |url=https://www.researchgate.net/publication/271926910 |title=Problems and Perspectives of Contemporary European Radical Left Parties: Chasing a Lost World or Still a World to Win? |journal=International Critical Thought |location=London |publisher=[[Routledge]] |volume=2 |issue=3 |pages=314–339 |doi=10.1080/21598282.2012.706777 |s2cid=154948426}}</ref>|group=note}}
Комунисти често траже добровољну државу [[Samoupravljanje|самоуправе]], али се не слажу око средстава за постизање тог циља. Ово одражава разлику између либералнијег социјалистичког приступа [[Комунизација|комунизацији]], револуционарне спонтаности и [[Радничко самоуправљање|радничког самоуправљања]], и ауторитарнијег авангардног или комунистичког партијског приступа кроз развој социјалистичке државе, након чега следи [[одумирање државе]].<ref name="Kinna 2012">{{cite book|title=Libertarian Socialism: Politics in Black and Red|last=Kinna|first=Ruth|publisher=[[Palgrave Macmillan]]|year=2012|isbn=9781137284754|editor-last1=Berry|editor-first1=Dave|location=London|pages=1–34|author-link=Ruth Kinna|editor-last2=Kinna|editor-first2=Ruth|editor-link2=Ruth Kinna|editor-last3=Pinta|editor-first3=Saku|editor-last4=Prichard|editor-first4=Alex}}</ref> Као једна од главних идеологија на политичком спектру, комунизам је стављен на [[Левица|левицу]] поред [[Социјализам|социјализма]], а комунистичке партије и покрети су описани као [[Крајња левица|радикално леви]] или крајње леви.<ref>{{cite journal|last=March|first=Luke|date=2009|title=Contemporary Far Left Parties in Europe: From Marxism to the Mainstream?|url=https://library.fes.de/pdf-files/ipg/ipg-2009-1/10_a_march_us.pdf|journal=IPG|volume=1|pages=126–143|via=[[Friedrich Ebert Foundation]]}}</ref>{{Sfn|George|Wilcox|1996|p=95|ps=<br />"The far left in America consists principally of people who believe in some form of Marxism-Leninism, i.e., some form of Communism. A small minority of extreme leftists adhere to "pure" Marxism or collectivist anarchism. Most far leftists scorn reforms (except as a short-term tactic), and instead aim for the complete overthrow of the capitalist system including the U.S. government."}}{{refn|Комунизам се генерално сматра међу радикалнијим идеологијама [[политичка левица|политичке левице]].<ref>{{cite web |date=15 April 2009 |title=Left |url=https://www.britannica.com/topic/left |access-date=22 May 2022 |website=[[Encyclopædia Britannica]] |quote=... communism is a more radical leftist ideology.}}</ref><ref>{{cite web |title=Radical left |url=https://www.dictionary.com/browse/radical-left |access-date=16 July 2022 |website=[[Dictionary.com]] |quote=Radical left is a term that refers collectively to people who hold left-wing political views that are considered extreme, such as supporting or working to establish communism, Marxism, Maoism, socialism, anarchism, or other forms of anticapitalism. The radical left is sometimes called the far left.}}</ref> За разлику од крајње десничарске политике, за коју постоји општи консензус међу научницима о томе шта она подразумева и њено груписање (нпр. разне академске студије и приручници), политику крајње левице било је тешко окарактерисати, посебно тамо где почиње на политичком спектру, осим што постоји општи консензус да су лево од стандардне политичке левице и да многе од њихових позиција нису екстремне<ref>{{cite journal |last=March |first=Luke |title=Contemporary Far Left Parties in Europe: From Marxism to the Mainstream? |url=https://library.fes.de/pdf-files/ipg/ipg-2009-1/10_a_march_us.pdf |journal=IPG |volume=1 |date=2009 |page=126 |via=[[Friedrich Ebert Foundation]]|quote=The far left is becoming the principal challenge to mainstream social democratic parties, in large part because its main parties are no longer extreme, but present themselves as defending the values and policies that social democrats have allegedly abandoned.}}</ref> или зато што се крајња левица и тврда левица сматрају пејоративима који имплицирају да су маргинални.<ref>{{cite book |last=March |first=Luke |year=2012 |title=Radical Left Parties in Europe |edition=E-book |location=London |publisher=[[Routledge]] |page=1724 |isbn=978-1-136-57897-7 }}</ref>Што се тиче комунизма и комунистичких партија и покрета, неки научници сужавају крајњу левицу на комунистичку левицу, док их други укључују тако што је проширују на левицу мејнстрим социјалистичких, социјалдемократских и лабуристичких партија<ref>{{cite book |last=Cosseron |first=Serge |year=2007 |url=https://books.google.com/books?id=EgQFAQAAIAAJ |title=Dictionnaire de l'extrême gauche |trans-title=Dictionary of the far left |edition=paperback |language=fr |location=Paris |page=20 |publisher=Larousse |isbn=978-2-035-82620-6 |access-date=19 November 2021 |via=[[Google Books]]}}</ref> Уопштено говорећи, они се слажу да постоје различите подгрупе унутар политике крајње левице, као што су радикална левица и екстремна левица<ref>{{cite journal |last=March |first=Luke |title=Contemporary Far Left Parties in Europe: From Marxism to the Mainstream? |url=https://library.fes.de/pdf-files/ipg/ipg-2009-1/10_a_march_us.pdf |journal=IPG |volume=1 |date=2009 |page=129 |via=[[Friedrich Ebert Foundation]]}}</ref><ref>{{cite journal |last=March |first=Luke |date=September 2012 |url=https://www.researchgate.net/publication/271926910 |title=Problems and Perspectives of Contemporary European Radical Left Parties: Chasing a Lost World or Still a World to Win? |journal=International Critical Thought |location=London |publisher=[[Routledge]] |volume=2 |issue=3 |pages=314–339 |doi=10.1080/21598282.2012.706777 |s2cid=154948426}}</ref>|group=note}}


Варијанте комунизма су се развијале кроз историју, укључујући [[Анархокомунизам|анархистички комунизам]], марксистичке школе мишљења и [[религијски комунизам]], између осталог. Комунизам обухвата различите школе мишљења, које углавном укључују [[марксизам]], [[лењинизам]] и [[слободарски комунизам]], као и политичке идеологије груписане око њих. Све ове различите идеологије генерално деле анализу да тренутни поредак друштва потиче од [[Капитализам|капитализма]], његовог економског система и начина производње, да у овом систему постоје две главне друштвене класе, као и да је однос између ове две класе [[Експлоатација људи|експлоататорски]] и да се ова ситуација може коначно решити само [[Социјална револуција|социјалном револуцијом]].<ref name="Marx & Engels 1848">{{cite book|title=[[The Communist Manifesto]]|last1=Engels|first1=Friedrich|last2=Marx|first2=Karl|date=1969|publisher=[[Progress Publishers]]|series=Marx/Engels Selected Works|volume=1|location=Moscow|pages=98–137|translator-last=Moore|translator-first=Samuel|chapter=Bourgeois and Proletarians|author1-link=Friedrich Engels|author2-link=Karl Marx|access-date=1 March 2022|translator-link=Samuel Moore (translator)|chapter-url=https://www.marxists.org/archive/marx/works/1848/communist-manifesto/ch02.htm|via=[[Marxists Internet Archive]]|orig-date=1848}}</ref>{{refn|Ранији облици комунизма ([[утопијски социјализам]] и неки ранији облици [[религијски комунизам|религијског комунизма]]), делили су подршку [[безкласно друштво|безкласном друштву]] и [[јавно власништво|јавном власништву]], али нису нужно заговарали [[револуционарна политика|револуционарну политику]] или бављење научном анализом; то је урадио марксистички комунизам, који је дефинисао мејнстрим, модерни комунизам и утицао на све модерне облике комунизма. Такви комунизми, посебно нови религијски или утопијски облици комунизма, могу да деле марксистичку анализу, док фаворизују еволуциону политику, [[локализам|локализам]] или [[реформизам]]. До 20. века, комунизам је био повезан са [[револуционарни социјализам|револуционарни социјализам]].{{sfnm|1a1=Newman|1y=2005|2a1=Morgan|2y=2015}}|group=note}} Две класе су [[пролетаријат]], који чини већину становништва у друштву и мора продати своју радну снагу да би преживео и [[буржоазија]], мањина која остварује профит од запошљавања радничке класе кроз [[Приватна својина|приватно власништво]] над средствима за производњу.<ref>{{cite book|title=[[The Communist Manifesto]]|last1=Engels|first1=Friedrich|last2=Marx|first2=Karl|date=1969|publisher=[[Progress Publishers]]|location=Moscow|translator-last=Moore|translator-first=Samuel|chapter=Bourgeois and Proletarians|author1-link=Friedrich Engels|author2-link=Karl Marx|access-date=1 March 2022|translator-link=Samuel Moore (translator)|chapter-url=https://www.marxists.org/archive/marx/works/1848/communist-manifesto/ch02.htm|via=[[Marxists Internet Archive]]|orig-date=1848}}</ref> Према овој анализи, комунистичка револуција би довела [[Радничка класа|радничку класу]] на власт,<ref>{{cite book|title=The Communist Manifesto: A Road Map to History's Most Important Political Document|last=Gasper|first=Phillip|date=October 2005|publisher=[[Haymarket Books]]|isbn=978-1-931859-25-7|page=23|quote=Marx and Engels never speculated on the detailed organization of a future socialist or communist society. The key task for them was building a movement to overthrow capitalism. If and when that movement was successful, it would be up to the members of the new society to decide democratically how it was to be organized, in the concrete historical circumstances in which they found themselves.}}</ref> и заузврат успоставила заједничко власништво над имовином, примарни елемент у трансформацији друштва ка комунистичком начину производње.<ref name="Steele 1992, pp. 44–45">{{harvp|Steele|1992|pp=44–45}}: "By 1888, the term 'socialism' was in general use among Marxists, who had dropped 'communism', now considered an old fashioned term meaning the same as 'socialism'. ... At the turn of the century, Marxists called themselves socialists. ... The definition of socialism and communism as successive stages was introduced into Marxist theory by Lenin in 1917 ..., the new distinction was helpful to Lenin in defending his party against the traditional Marxist criticism that Russia was too backward for a socialist revolution."</ref><ref name="Gregory & Stuart 2003, p. 118">{{cite book|title=Comparing Economic Systems in the Twenty-First|last1=Gregory|first1=Paul R.|last2=Stuart|first2=Robert C.|date=2003|publisher=South-Western College Pub.|isbn=0-618-26181-8|edition=7|pages=118|quote=Under socialism, each individual would be expected to contribute according to capability, and rewards would be distributed in proportion to that contribution. Subsequently, under communism, the basis of reward would be need.}}</ref><ref name="Bockman 2011, p. 20">{{cite book|title=Markets in the Name of Socialism: The Left-Wing Origins of Neoliberalism|last=Bockman|first=Johanna|publisher=[[Stanford University Press]]|year=2011|isbn=978-0-8047-7566-3|page=20|quote=According to nineteenth-century socialist views, socialism would function without capitalist economic categories – such as money, prices, interest, profits and rent – and thus would function according to laws other than those described by current economic science. While some socialists recognized the need for money and prices at least during the transition from capitalism to socialism, socialists more commonly believed that the socialist economy would soon administratively mobilize the economy in physical units without the use of prices or money.}}</ref>
Варијанте комунизма су се развијале кроз историју, укључујући [[Анархокомунизам|анархистички комунизам]], марксистичке школе мишљења и [[религијски комунизам]], између осталог. Комунизам обухвата различите школе мишљења, које углавном укључују [[марксизам]], [[лењинизам]] и [[слободарски комунизам]], као и политичке идеологије груписане око њих. Све ове различите идеологије генерално деле анализу да тренутни поредак друштва потиче од [[Капитализам|капитализма]], његовог економског система и начина производње, да у овом систему постоје две главне друштвене класе, као и да је однос између ове две класе [[Експлоатација људи|експлоататорски]] и да се ова ситуација може коначно решити само [[Социјална револуција|социјалном револуцијом]].<ref name="Marx & Engels 1848">{{cite book|title=[[The Communist Manifesto]]|last1=Engels|first1=Friedrich|last2=Marx|first2=Karl|date=1969|publisher=[[Progress Publishers]]|series=Marx/Engels Selected Works|volume=1|location=Moscow|pages=98–137|translator-last=Moore|translator-first=Samuel|chapter=Bourgeois and Proletarians|author1-link=Friedrich Engels|author2-link=Karl Marx|access-date=1 March 2022|translator-link=Samuel Moore (translator)|chapter-url=https://www.marxists.org/archive/marx/works/1848/communist-manifesto/ch02.htm|via=[[Marxists Internet Archive]]|orig-date=1848}}</ref>{{refn|Ранији облици комунизма ([[утопијски социјализам]] и неки ранији облици [[религијски комунизам|религијског комунизма]]), делили су подршку [[безкласно друштво|безкласном друштву]] и [[јавно власништво|јавном власништву]], али нису нужно заговарали [[револуционарна политика|револуционарну политику]] или бављење научном анализом; то је урадио марксистички комунизам, који је дефинисао мејнстрим, модерни комунизам и утицао на све модерне облике комунизма. Такви комунизми, посебно нови религијски или утопијски облици комунизма, могу да деле марксистичку анализу, док фаворизују еволуциону политику, [[локализам|локализам]] или [[реформизам]]. До 20. века, комунизам је био повезан са [[револуционарни социјализам|револуционарни социјализам]].{{sfnm|1a1=Newman|1y=2005|2a1=Morgan|2y=2015}}|group=note}} Две класе су [[пролетаријат]], који чини већину становништва у друштву и мора продати своју радну снагу да би преживео и [[буржоазија]], мањина која остварује профит од запошљавања радничке класе кроз [[Приватна својина|приватно власништво]] над средствима за производњу.<ref>{{cite book|title=[[The Communist Manifesto]]|last1=Engels|first1=Friedrich|last2=Marx|first2=Karl|date=1969|publisher=[[Progress Publishers]]|location=Moscow|translator-last=Moore|translator-first=Samuel|chapter=Bourgeois and Proletarians|author1-link=Friedrich Engels|author2-link=Karl Marx|access-date=1 March 2022|translator-link=Samuel Moore (translator)|chapter-url=https://www.marxists.org/archive/marx/works/1848/communist-manifesto/ch02.htm|via=[[Marxists Internet Archive]]|orig-date=1848}}</ref> Према овој анализи, комунистичка револуција би довела [[Радничка класа|радничку класу]] на власт,<ref>{{cite book|title=The Communist Manifesto: A Road Map to History's Most Important Political Document|last=Gasper|first=Phillip|date=October 2005|publisher=[[Haymarket Books]]|isbn=978-1-931859-25-7|page=23|quote=Marx and Engels never speculated on the detailed organization of a future socialist or communist society. The key task for them was building a movement to overthrow capitalism. If and when that movement was successful, it would be up to the members of the new society to decide democratically how it was to be organized, in the concrete historical circumstances in which they found themselves.}}</ref> и заузврат успоставила заједничко власништво над имовином, примарни елемент у трансформацији друштва ка комунистичком начину производње.<ref name="Steele 1992, pp. 44–45">{{harvp|Steele|1992|pp=44–45}}: "By 1888, the term 'socialism' was in general use among Marxists, who had dropped 'communism', now considered an old fashioned term meaning the same as 'socialism'. ... At the turn of the century, Marxists called themselves socialists. ... The definition of socialism and communism as successive stages was introduced into Marxist theory by Lenin in 1917 ..., the new distinction was helpful to Lenin in defending his party against the traditional Marxist criticism that Russia was too backward for a socialist revolution."</ref><ref name="Gregory & Stuart 2003, p. 118">{{cite book|title=Comparing Economic Systems in the Twenty-First|last1=Gregory|first1=Paul R.|last2=Stuart|first2=Robert C.|date=2003|publisher=South-Western College Pub.|isbn=0-618-26181-8|edition=7|pages=118|quote=Under socialism, each individual would be expected to contribute according to capability, and rewards would be distributed in proportion to that contribution. Subsequently, under communism, the basis of reward would be need.}}</ref><ref name="Bockman 2011, p. 20">{{cite book|title=Markets in the Name of Socialism: The Left-Wing Origins of Neoliberalism|last=Bockman|first=Johanna|publisher=[[Stanford University Press]]|year=2011|isbn=978-0-8047-7566-3|page=20|quote=According to nineteenth-century socialist views, socialism would function without capitalist economic categories – such as money, prices, interest, profits and rent – and thus would function according to laws other than those described by current economic science. While some socialists recognized the need for money and prices at least during the transition from capitalism to socialism, socialists more commonly believed that the socialist economy would soon administratively mobilize the economy in physical units without the use of prices or money.}}</ref>


Комунизам у свом модерном облику израстао је из социјалистичког покрета у Европи 19. века, који је кривио капитализам за беду радника у градским фабрикама.{{r|Ball & Dagger 2019}} У 20. веку, на власт је дошло неколико наводно комунистичких влада које су се залагале за [[марксизам-лењинизам]] и његове варијанте,<ref>{{cite book|title=The Oxford Handbook of the History of Communism|last=Smith|first=Stephen|date=2014|publisher=[[Oxford University Press]]|location=Oxford, England|pages=3}}</ref> прво у [[Совјетски Савез|Совјетском Савезу]] с [[Октобарска револуција|Октобарском револуцијом]] 1917, а затим у деловима источне Европе, Азије и неколико других региона после [[Други светски рат|Другог светског рата]].{{refn|Научници говоре великим словом „комунизам“ када говоре о [[Комунистичка партија]] владајућим државама и владама, које се због тога сматрају властитим именицама.<ref>{{cite web |url=https://www.washington.edu/uwired/outreach/cspn/Website/Classroom%20Materials/Curriculum%20Packets/Cold%20War%20&%20Red%20Scare/IV.html |title=IV. Glossary |website=Center for the Study of the Pacific Northwest |publisher=[[University of Washington]] |access-date=13 August 2021 |quote=... communism (noun) ... 2. The economic and political system instituted in the Soviet Union after the Bolshevik Revolution of 1917. Also, the economic and political system of several Soviet allies, such as China and Cuba. (Writers often capitalize Communism when they use the word in this sense.) These Communist economic systems often did not achieve the ideals of communist theory. For example, although many forms of property were owned by the government in the USSR and China, neither the work nor the products were shared in a manner that would be considered equitable by many communist or Marxist theorists.}}</ref> Following scholar [[Joel Kovel]], sociologist [[Sara Diamond (sociologist)|Sara Diamond]] wrote: "I use uppercase 'C' ''Communism'' to refer to actually existing governments and movements and lowercase 'c' ''communism'' to refer to the varied movements and political currents organized around the ideal of a classless society."<ref>{{cite book |last=Diamond |first=Sara |year=1995 |url=https://books.google.com/books?id=w1bqY-DxHMEC |title=Roads to Dominion: Right-wing Movements and Political Power in the United States |publisher=[[Guilford Press]] |page=8 |isbn=978-0-8986-2864-7 |access-date=23 August 2021 |via=[[Google Books]]}}</ref> ''[[The Black Book of Communism]]'' also adopted such distinction, stating that ''communism'' exists since millennia, while ''Communism'' (used in reference to [[Leninist]] and [[Marxist–Leninism|Marxist–Leninist]] communism as applied by Communist states in the 20th century) only began in 1917.<ref>{{cite book |last=Courtois |first=Stéphane |year=1999 |orig-date=1997 |chapter=Introduction |editor-last=Courtois |editor-first=Stéphane |collaboration=Bartosek, Karel; Margolin, Jean-Louis; Paczkowski, Andrzej; Panné, Jean-Louis; Werth, Nicolas |url=https://books.google.com/books?id=H1jsgYCoRioC |title=The Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression |publisher=[[Harvard University Press]] |pages=ix–x, 2 |isbn=978-0-674-07608-2 |access-date=23 August 2021 |via=[[Google Books]]}}</ref> [[Alan M. Wald]] wrote: "In order to tackle complex and often misunderstood political-literary relationships, I have adopted methods of capitalization in this book that may deviate from editorial norms practiced at certain journals and publishing houses. In particular, I capitalize 'Communist' and 'Communism' when referring to official parties of the Third International, but not when pertaining to other adherents of Bolshevism or revolutionary Marxism (which encompasses small-'c' communists such as Trotskyists, Bukharinists, council communists, and so forth)."<ref>{{cite book |last=Wald |first=Alan M. |year=2012 |url=https://books.google.com/books?id=OfgqsLNAo4cC |title=Exiles from a Future Time: The Forging of the Mid-Twentieth-Century Literary Left |publisher=[[University North Carolina Press]] |page=xix |isbn=978-1-4696-0867-9 |access-date=13 August 2021 |via=[[Google Books]]}}</ref> In 1994, [[Communist Party USA]] activist [[Irwin Silber]] wrote: "When capitalized, the International Communist Movement refers to the formal organizational structure of the pro-Soviet Communist Parties. In lower case, the international communist movement is a more generic term referring to the general movement for communism."<ref>{{cite book |last=Silber |first=Irwin |year=1994 |url=https://www.marxists.org/history/erol/ncm-7/silber-socialism.pdf |title=Socialism: What Went Wrong? An Inquiry into the Theoretical and Historical Sources of the Socialist Crisis |edition=hardback |location=London, England |publisher=[[Pluto Press]] |isbn=9780745307169 |via=[[Marxists Internet Archive]]}}</ref>|group=note}}<ref>{{cite encyclopedia|editor-last=Darity|editor-first=William A. Jr.|date=2008|title=Communism|encyclopedia=[[International Encyclopedia of the Social Sciences]]|edition=2nd|volume=2|location=New York City, New York|publisher=[[Macmillan Publishers|Macmillan Reference USA]]|pages=35–36|isbn=9780028661179}}</ref> Као један од многих типова [[Социјализам|социјализма]], комунизам је постао доминантна политичка тенденција, заједно са [[Социјалдемократија|социјалдемократијом]], у оквиру међународног социјалистичког покрета почетком 1920-их.{{sfn|Newman|2005|p=5|ps=: "Chapter 1 looks at the foundations of the doctrine by examining the contribution made by various traditions of socialism in the period between the early 19th century and the aftermath of the First World War. The two forms that emerged as dominant by the early 1920s were social democracy and communism."}}
Комунизам у свом модерном облику израстао је из социјалистичког покрета у Европи 19. века, који је кривио капитализам за беду радника у градским фабрикама.{{r|Ball & Dagger 2019}} У 20. веку, на власт је дошло неколико наводно комунистичких влада које су се залагале за [[марксизам-лењинизам]] и његове варијанте,<ref>{{cite book|title=The Oxford Handbook of the History of Communism|last=Smith|first=Stephen|date=2014|publisher=[[Oxford University Press]]|location=Oxford, England|pages=3}}</ref> прво у [[Совјетски Савез|Совјетском Савезу]] с [[Октобарска револуција|Октобарском револуцијом]] 1917, а затим у деловима источне Европе, Азије и неколико других региона после [[Други светски рат|Другог светског рата]].{{refn|„Комунизам“ се пише великим словом каде се говори о комунистичким партијама које су владајуће и због тога се сматрају властитим именицама.<ref>{{cite web |url=https://www.washington.edu/uwired/outreach/cspn/Website/Classroom%20Materials/Curriculum%20Packets/Cold%20War%20&%20Red%20Scare/IV.html |title=IV. Glossary |website=Center for the Study of the Pacific Northwest |publisher=[[University of Washington]] |access-date=13 August 2021 |quote=... communism (noun) ... 2. The economic and political system instituted in the Soviet Union after the Bolshevik Revolution of 1917. Also, the economic and political system of several Soviet allies, such as China and Cuba. (Writers often capitalize Communism when they use the word in this sense.) These Communist economic systems often did not achieve the ideals of communist theory. For example, although many forms of property were owned by the government in the USSR and China, neither the work nor the products were shared in a manner that would be considered equitable by many communist or Marxist theorists.}}</ref> Пратећи научника Џоела Ковела, социолог Сара Дајмонд је написала: „Користим велико слово 'К' 'Комунизам' да означим стварно постојеће владе и покрете и мало 'к' ' „комунизам“ да се односи на различите покрете и политичке струје организоване око идеала бескласног друштва“.<ref>{{cite book |last=Diamond |first=Sara |year=1995 |url=https://books.google.com/books?id=w1bqY-DxHMEC |title=Roads to Dominion: Right-wing Movements and Political Power in the United States |publisher=[[Guilford Press]] |page=8 |isbn=978-0-8986-2864-7 |access-date=23 August 2021 |via=[[Google Books]]}}</ref> „[[Црна књига комунизма]]“ је такође усвојила такву разлику, наводећи да „комунизам“ постоји миленијумима, док је „Комунизам“ (користи се у вези са лењинистичким и марксистичким-лењинизмом како су га примењивале комунистичке државе у 20. веку) почео је тек 1917.<ref>{{cite book |last=Courtois |first=Stéphane |year=1999 |orig-date=1997 |chapter=Introduction |editor-last=Courtois |editor-first=Stéphane |collaboration=Bartosek, Karel; Margolin, Jean-Louis; Paczkowski, Andrzej; Panné, Jean-Louis; Werth, Nicolas |url=https://books.google.com/books?id=H1jsgYCoRioC |title=The Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression |publisher=[[Harvard University Press]] |pages=ix–x, 2 |isbn=978-0-674-07608-2 |access-date=23 August 2021 |via=[[Google Books]]}}</ref> Алан М. Валд је написао: „Да бих се позабавио сложеним и често погрешно схваћеним политичко-књижевним односима, усвојио сам методе писања великим словима у овој књизи које могу одступити од уређивачких норми које се примењују у одређеним часописима и издавачким кућама. Посебно, Пишем великим словом „Комуниста“ и „Комунизам“ када говорим о званичним партијама Треће интернационале, али не и када се односим на друге присталице бољшевизма или револуционарног марксизма (који обухвата комунисте малих „к“ као што су троцкисти, букаринисти, комунисти из савета и тако даље)."<ref>{{cite book |last=Wald |first=Alan M. |year=2012 |url=https://books.google.com/books?id=OfgqsLNAo4cC |title=Exiles from a Future Time: The Forging of the Mid-Twentieth-Century Literary Left |publisher=[[University North Carolina Press]] |page=xix |isbn=978-1-4696-0867-9 |access-date=13 August 2021 |via=[[Google Books]]}}</ref> 1994. активиста Комунистичке партије САД [[Ирвин Силбер]] је написао: „Када се напише великим словима, Међународни комунистички покрет се односи на формалну организациону структуру просовјетских комунистичких партија. Малим словима, међународни комунистички покрет је генеричнији термин који се односи на општи покрет за комунизам“.<ref>{{cite book |last=Silber |first=Irwin |year=1994 |url=https://www.marxists.org/history/erol/ncm-7/silber-socialism.pdf |title=Socialism: What Went Wrong? An Inquiry into the Theoretical and Historical Sources of the Socialist Crisis |edition=hardback |location=London, England |publisher=[[Pluto Press]] |isbn=9780745307169 |via=[[Marxists Internet Archive]]}}</ref>|group=note}}<ref>{{cite encyclopedia|editor-last=Darity|editor-first=William A. Jr.|date=2008|title=Communism|encyclopedia=[[International Encyclopedia of the Social Sciences]]|edition=2nd|volume=2|location=New York City, New York|publisher=[[Macmillan Publishers|Macmillan Reference USA]]|pages=35–36|isbn=9780028661179}}</ref> Као један од многих типова [[Социјализам|социјализма]], комунизам је постао доминантна политичка тенденција, заједно са [[Социјалдемократија|социјалдемократијом]], у оквиру међународног социјалистичког покрета почетком 1920-их.{{sfn|Newman|2005|p=5|ps=: "Chapter 1 looks at the foundations of the doctrine by examining the contribution made by various traditions of socialism in the period between the early 19th century and the aftermath of the First World War. The two forms that emerged as dominant by the early 1920s were social democracy and communism."}}


Током већег дела 20. века, око једне трећине светског становништва живело је под комунистичким владама. Ове владе, које су критиковали други левичари и социјалисти, карактерише [[Једнопартијска држава|једнопартијска]] владавина комунистичке партије, одбацивање приватне својине и капитализма, државна контрола економске активности и масовних медија, ограничења [[Слобода вероисповести|слободе вероисповести]] и потискивање опозиције и неслагања. [[Распад Совјетског Савеза|Распадом Совјетског Савеза]] 1991. године, неколико претходних комунистичких влада одбацило је или у потпуности укинуло комунистичку власт.{{r|Ball & Dagger 2019}}<ref>{{Cite web|url=http://encarta.msn.com/encyclopedia_761572241/Communism.html|title=Communism|date=|website=[[Encarta]]|archive-url=https://web.archive.org/web/20090129124930/http://encarta.msn.com/encyclopedia_761572241/Communism.html|archive-date=29 January 2009|url-status=dead|access-date=15 June 2023}}</ref><ref name="Dunn">{{cite book|title=A History of Orthodox, Islamic, and Western Christian Political Values|last=Dunn|first=Dennis|date=2016|publisher=[[Palgrave-Macmillan]]|isbn=978-3319325668|location=Basingstoke|pages=126–131}}</ref> После је остао само мали број номинално комунистичких влада, од којих су: [[Кина]],<ref>{{cite web|url=https://laviedesidees.fr/IMG/pdf/20090715_entretienwang.pdf|title=Political change and democracy in China|last1=Frenkiel|first1=Émilie|last2=Shaoguang|first2=Wang|author2-link=Wang Shaoguang|date=15 July 2009|website=Laviedesidees.fr|archive-url=https://web.archive.org/web/20170909060743/https://laviedesidees.fr/IMG/pdf/20090715_entretienwang.pdf|archive-date=9 September 2017|url-status=live|access-date=13 January 2023}}</ref> [[Куба]], [[Лаос]], [[Северна Кореја]]{{refn|Иако се на своју водећу идеологију назива ''[[Џуче]]'', што је приказано као развој марксизма-лењинизма, статус Северне Кореје остаје споран. Марксизам–лењинизам је заменио „чуче“ 1970-их и озваничен је 1992. и 2009. године, када су уставне референце на марксизам–лењинизам избачене и замењене са „Џуче“.<ref>{{cite journal |last=Dae-Kyu |first=Yoon |year=2003 |url=http://ir.lawnet.fordham.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1934&context=ilj |title=The Constitution of North Korea: Its Changes and Implications |journal=Fordham International Law Journal |volume=27 |issue=4 |pages=1289–1305 |access-date=10 August 2020 |archive-url=https://web.archive.org/web/20210224144030/https://ir.lawnet.fordham.edu/cgi/viewcontent.cgi?referer=&httpsredir=1&article=1934&context=ilj |archive-date=24 February 2021 |url-status=live}}</ref> In 2009, the constitution was quietly amended so that it removed all Marxist–Leninist references present in the first draft, and also dropped all references to communism.<ref>{{cite news|last=Park |first=Seong-Woo |date=23 September 2009 |url=https://www.rfa.org/korean/in_focus/first_millitary-09232009120017.html |script-title=ko:북 개정 헌법 '선군사상' 첫 명기 |title=Bug gaejeong heonbeob 'seongunsasang' cheos myeong-gi |trans-title=First stipulation of the 'Seongun Thought' of the North Korean Constitution |agency=[[Radio Free Asia]] |language=ko |access-date=10 August 2020 |archive-url=https://web.archive.org/web/20210517045408/https://www.rfa.org/korean/in_focus/first_millitary-09232009120017.html |archive-date=17 May 2021 |url-status=live}}</ref> ''Juche'' has been described by Michael Seth as a version of [[Korean ultranationalism]],<ref>{{cite book |last=Seth |first=Michael J. |year=2019 |url=https://books.google.com/books?id=GPm9DwAAQBAJ&q=%22juche%22+%22ultranationalism%22&pg=PA159 |title=A Concise History of Modern Korea: From the Late Nineteenth Century to the Present |publisher=[[Rowman & Littlefield]] |page=159 |isbn=9781538129050 |access-date=11 September 2020 |archive-date=6 February 2021 |archive-url=https://web.archive.org/web/20210206043439/https://books.google.com/books?id=GPm9DwAAQBAJ&q=%22juche%22+%22ultranationalism%22&pg=PA159 |url-status=live}}</ref> која се на крају развила након што је изгубила своје оригиналне марксистичко-лењинистичке елементе.<ref>{{cite news|last1=Fisher |first1=Max |date=6 January 2016 |url=https://www.vox.com/2016/1/6/10724334/north-korea-history |title=The single most important fact for understanding North Korea |website=Vox |access-date=11 September 2020 |archive-url=https://web.archive.org/web/20210306090942/https://www.vox.com/2016/1/6/10724334/north-korea-history |archive-date=6 March 2021 |url-status=live}}</ref> Према „Северној Кореји: Студија о земљи“ Роберта Л. Вордена, марксизам–лењинизам је напуштен одмах након почетка [[дестаљинизације]] у Совјетском Савезу и потпуно је замењен „џучеом“ најмање од 1974.<ref>{{cite book |editor-last=Worden |editor-first=Robert L. |year=2008 |url=http://cdn.loc.gov/master/frd/frdcstdy/no/northkoreacountr00word/northkoreacountr00word.pdf |title=North Korea: A Country Study |edition=5th |location=Washington, D. C. |publisher=[[Library of Congress]] |page=206 |isbn=978-0-8444-1188-0 |access-date=11 September 2020 |archive-url=https://web.archive.org/web/20210725073828/https://tile.loc.gov/storage-services/master/frd/frdcstdy/no/northkoreacountr00word/northkoreacountr00word.pdf |archive-date=25 July 2021 |url-status=live}}</ref> Данијел Швекендик је написао да је оно што је севернокорејски марксизам-лењинизам разликовало од оног у Кини и Совјетском Савезу то што је укључио национална осећања и макроисторијске елементе у социјалистичку идеологију, опредељујући се за свој „сопствени стил социјализма“. Главни корејски елементи су нагласак на традиционалном [[конфучијанизму]] и сећању на трауматично искуство [[Кореје под јапанском влашћу]], као и фокус на аутобиографске карактеристике [[Ким Ил Сунга]] као герилца јунак.<ref>{{cite book |last=Schwekendiek |first=Daniel |date=2011 |title=A Socioeconomic History of North Korea |location=Jefferson |publisher=[[McFarland & Company]] |pages=31 |isbn=978-0786463442}}</ref>|group=note|name=NKorea}} и [[Вијетнамски рат|Вијетнам]].{{sfn|Lansford|2007|pp=9–24, 36–44}} С изузетком Северне Кореје, све ове државе су почеле да дозвољавају већу економску конкуренцију уз задржавање [[Једнопартијска држава|једнопартијске владавине]].{{r|Ball & Dagger 2019}} Пад комунизма крајем 20. века приписује се инхерентној неефикасности комунистичких економија и општем тренду комунистичких влада ка [[Ауторитарност|ауторитаризму]] и [[Бирократија|бирократији]].{{r|Ball & Dagger 2019}}{{sfn|Lansford|2007|pp=9–24, 36–44}}<ref name=":0" />
Током већег дела 20. века, око једне трећине светског становништва живело је под комунистичким владама. Ове владе, које су критиковали други левичари и социјалисти, карактерише [[Једнопартијска држава|једнопартијска]] владавина комунистичке партије, одбацивање приватне својине и капитализма, државна контрола економске активности и масовних медија, ограничења [[Слобода вероисповести|слободе вероисповести]] и потискивање опозиције и неслагања. [[Распад Совјетског Савеза|Распадом Совјетског Савеза]] 1991. године, неколико претходних комунистичких влада одбацило је или у потпуности укинуло комунистичку власт.{{r|Ball & Dagger 2019}}<ref>{{Cite web|url=http://encarta.msn.com/encyclopedia_761572241/Communism.html|title=Communism|date=|website=[[Encarta]]|archive-url=https://web.archive.org/web/20090129124930/http://encarta.msn.com/encyclopedia_761572241/Communism.html|archive-date=29 January 2009|url-status=dead|access-date=15 June 2023}}</ref><ref name="Dunn">{{cite book|title=A History of Orthodox, Islamic, and Western Christian Political Values|last=Dunn|first=Dennis|date=2016|publisher=[[Palgrave-Macmillan]]|isbn=978-3319325668|location=Basingstoke|pages=126–131}}</ref> После је остао само мали број номинално комунистичких влада, од којих су: [[Кина]],<ref>{{cite web|url=https://laviedesidees.fr/IMG/pdf/20090715_entretienwang.pdf|title=Political change and democracy in China|last1=Frenkiel|first1=Émilie|last2=Shaoguang|first2=Wang|author2-link=Wang Shaoguang|date=15 July 2009|website=Laviedesidees.fr|archive-url=https://web.archive.org/web/20170909060743/https://laviedesidees.fr/IMG/pdf/20090715_entretienwang.pdf|archive-date=9 September 2017|url-status=live|access-date=13 January 2023}}</ref> [[Куба]], [[Лаос]], [[Северна Кореја]]{{refn|Иако своју водећу идеологију назива ''[[Џуче]]'', што је приказано као развој марксизма-лењинизма, статус Северне Кореје остаје споран. Марксизам–лењинизам је заменио „Џуче“ 1970-их и озваничен је 1992. и 2009. године, када су уставне референце на марксизам–лењинизам избачене и замењене са „Џуче“.<ref>{{cite journal |last=Dae-Kyu |first=Yoon |year=2003 |url=http://ir.lawnet.fordham.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1934&context=ilj |title=The Constitution of North Korea: Its Changes and Implications |journal=Fordham International Law Journal |volume=27 |issue=4 |pages=1289–1305 |access-date=10 August 2020 |archive-url=https://web.archive.org/web/20210224144030/https://ir.lawnet.fordham.edu/cgi/viewcontent.cgi?referer=&httpsredir=1&article=1934&context=ilj |archive-date=24 February 2021 |url-status=live}}</ref> In 2009, the constitution was quietly amended so that it removed all Marxist–Leninist references present in the first draft, and also dropped all references to communism.<ref>{{cite news|last=Park |first=Seong-Woo |date=23 September 2009 |url=https://www.rfa.org/korean/in_focus/first_millitary-09232009120017.html |script-title=ko:북 개정 헌법 '선군사상' 첫 명기 |title=Bug gaejeong heonbeob 'seongunsasang' cheos myeong-gi |trans-title=First stipulation of the 'Seongun Thought' of the North Korean Constitution |agency=[[Radio Free Asia]] |language=ko |access-date=10 August 2020 |archive-url=https://web.archive.org/web/20210517045408/https://www.rfa.org/korean/in_focus/first_millitary-09232009120017.html |archive-date=17 May 2021 |url-status=live}}</ref> ''Juche'' has been described by Michael Seth as a version of [[Korean ultranationalism]],<ref>{{cite book |last=Seth |first=Michael J. |year=2019 |url=https://books.google.com/books?id=GPm9DwAAQBAJ&q=%22juche%22+%22ultranationalism%22&pg=PA159 |title=A Concise History of Modern Korea: From the Late Nineteenth Century to the Present |publisher=[[Rowman & Littlefield]] |page=159 |isbn=9781538129050 |access-date=11 September 2020 |archive-date=6 February 2021 |archive-url=https://web.archive.org/web/20210206043439/https://books.google.com/books?id=GPm9DwAAQBAJ&q=%22juche%22+%22ultranationalism%22&pg=PA159 |url-status=live}}</ref> која се на крају развила након што је изгубила своје оригиналне марксистичко-лењинистичке елементе.<ref>{{cite news|last1=Fisher |first1=Max |date=6 January 2016 |url=https://www.vox.com/2016/1/6/10724334/north-korea-history |title=The single most important fact for understanding North Korea |website=Vox |access-date=11 September 2020 |archive-url=https://web.archive.org/web/20210306090942/https://www.vox.com/2016/1/6/10724334/north-korea-history |archive-date=6 March 2021 |url-status=live}}</ref> Према „Северној Кореји: Студија о земљи“ Роберта Л. Вордена, марксизам–лењинизам је напуштен одмах након почетка [[дестаљинизација|дестаљинизације]] у Совјетском Савезу и потпуно је замењен „Џучеом“ најкасније 1974.<ref>{{cite book |editor-last=Worden |editor-first=Robert L. |year=2008 |url=http://cdn.loc.gov/master/frd/frdcstdy/no/northkoreacountr00word/northkoreacountr00word.pdf |title=North Korea: A Country Study |edition=5th |location=Washington, D. C. |publisher=[[Library of Congress]] |page=206 |isbn=978-0-8444-1188-0 |access-date=11 September 2020 |archive-url=https://web.archive.org/web/20210725073828/https://tile.loc.gov/storage-services/master/frd/frdcstdy/no/northkoreacountr00word/northkoreacountr00word.pdf |archive-date=25 July 2021 |url-status=live}}</ref> Данијел Швекендик је написао да је оно што је севернокорејски марксизам-лењинизам разликовало од оног у Кини и Совјетском Савезу то што је укључио национална осећања и макроисторијске елементе у социјалистичку идеологију, опредељујући се за свој „сопствени стил социјализма“. Главни корејски елементи су нагласак на традиционалном [[конфучијанизам|конфучијанизму]] и сећању на трауматично искуство [[Кореја под јапанском влашћу|Кореје под јапанском влашћу]], као и фокус на аутобиографске карактеристике [[Ким Ил Сунг]]а као герилца јунака.<ref>{{cite book |last=Schwekendiek |first=Daniel |date=2011 |title=A Socioeconomic History of North Korea |location=Jefferson |publisher=[[McFarland & Company]] |pages=31 |isbn=978-0786463442}}</ref>|group=note|name=NKorea}} и [[Вијетнамски рат|Вијетнам]].{{sfn|Lansford|2007|pp=9–24, 36–44}} С изузетком Северне Кореје, све ове државе су почеле да дозвољавају већу економску конкуренцију уз задржавање [[Једнопартијска држава|једнопартијске владавине]].{{r|Ball & Dagger 2019}} Пад комунизма крајем 20. века приписује се инхерентној неефикасности комунистичких економија и општем тренду комунистичких влада ка [[Ауторитарност|ауторитаризму]] и [[Бирократија|бирократији]].{{r|Ball & Dagger 2019}}{{sfn|Lansford|2007|pp=9–24, 36–44}}<ref name=":0" />


Док је појава Совјетског Савеза као прве номинално комунистичке државе у свету довела до широко распрострањеног повезивања комунизма са совјетским економским моделом, неколико научника тврди да је у пракси модел функционисао као облик [[Државни капитализам|државног капитализма]].<ref name="Chomsky, Howard, Fitzgibbons">{{harvp|Chomsky|1986}}; {{harvp|Howard|King|2001}}; {{harvp|Fitzgibbons|2002}}</ref><ref>{{cite web|url=http://www.truth-out.org/news/item/31567-socialism-means-abolishing-the-distinction-between-bosses-and-employees|title=Socialism Means Abolishing the Distinction Between Bosses and Employees|last=Wolff|first=Richard D.|author-link=Richard D. Wolff|date=27 June 2015|website=[[Truthout]]|archive-url=https://web.archive.org/web/20180311070639/http://www.truth-out.org/news/item/31567-socialism-means-abolishing-the-distinction-between-bosses-and-employees|archive-date=11 March 2018|url-status=dead|access-date=29 January 2020}}</ref> Јавно сећање на комунистичке државе 20. века описано је као бојно поље између [[Антикомунизам|антикомунизма]] и анти антикомунизма.{{sfn|Ghodsee|Sehon|Dresser|2018}} Многи аутори су писали о масовним убиствима под комунистичким режимима и стопама смртности,{{refn|Научници углавном пишу о појединачним догађајима и процењују све смрти као и било који други историјски догађај, фаворизујући контекст и специфичности земље у односу на генерализације, идеологију и комунистичко груписање како то чине други научници; неки догађаји су категорисани према одређеној ери комунистичке државе, као што је стаљинистичка репресија,<ref name="Wheatcroft 2000">{{cite journal |last=Wheatcroft |first=Stephen G. |author-link=Stephen G. Wheatcroft |date=1999 |title=Victims of Stalinism and the Soviet Secret Police: The Comparability and Reliability of the Archival Data. Not the Last Word |journal=[[Europe-Asia Studies]] |volume=51 |issue=2 |pages=315–345 |doi=10.1080/09668139999056 |issn=0966-8136 |jstor=153614}}</ref><ref>{{cite journal |last=Wheatcroft |first=Stephen G. |author-link=Stephen G. Wheatcroft |date=2000 |title=The Scale and Nature of Stalinist Repression and Its Demographic Significance: On Comments by Keep and Conquest |journal=Europe-Asia Studies |volume=52 |issue=6 |pages=1143–1159 |doi=10.1080/09668130050143860 |issn=0966-8136 |jstor=153593 |pmid=19326595 |s2cid=205667754}}</ref> а не везу са свим комунистичким државама, које су до 1985. покривале једну трећину светске популације.{{sfn|Lansford|2007|pp=24–25}} {{paragraph break}} Историчари попут Роберта Конквеста и Ј. Арч Гетија углавном пишу и фокусирају се на [[Историја Совјетског Савеза (1927–1953)|Стаљиново доба]]; писали су о људима који су умрли у [[Гулаг]]у или као резултат стаљинистичке репресије, и расправљали о проценама о тим конкретним догађајима, као део дебате о вишку смртности у Совјетском Савезу [[Јосиф Стаљин]]а, без повезивања њих комунизму у целини. Они су жестоко расправљали, укључујући и питање геноцида у [[Холодомор]]у,<ref name="Getty 7–8">{{cite magazine|last=Getty |first=J. Arch |author-link=J. Arch Getty |date=22 January 1987 |url=http://www.lrb.co.uk/v09/n02/j-arch-getty/starving-the-ukraine |title=Starving the Ukraine |magazine=The London Review of Books |volume=9 |issue=2 |pages=7–8 |access-date=13 August 2021}}</ref><ref>{{cite journal |last1=Marples |first1=David R. |author1-link=David R. Marples |title=Ethnic Issues in the Famine of 1932–1933 in Ukraine |journal=Europe-Asia Studies |date=May 2009 |volume=61 |issue=3 |pages=505–518 |doi=10.1080/09668130902753325 |jstor=27752256 |s2cid=67783643}}</ref> али [[распад Совјетског Савеза]], [[Револуције 1989.]] и објављивање државних архива унели су део дебате.<ref name="Davies & Harris 2005, pp. 3–5">{{cite book |last1=Davies |first1=Sarah |last2=Harris |first2=James |year=2005 |chapter=Joseph Stalin: Power and Ideas|title=Stalin: A New History |location=Cambridge |publisher=[[Cambridge University Press]] |pages=3–5 |isbn=978-1-139-44663-1}}</ref> Неки историчари, међу њима [[Мајкл Елман]], довели су у питање „саму категорију ’жртва стаљинизма’” као „ствар политичке просудбе” јер масовне смрти од глади нису „јединствено стаљинистичко зло” и биле су широко распрострањене широм света у 19. и 20. веку.<ref>{{cite journal |last=Ellman |first=Michael |author-link=Michael Ellman |year=2002 |title=Soviet Repression Statistics: Some Comments |url=http://sovietinfo.tripod.com/ELM-Repression_Statistics.pdf |journal=[[Europe-Asia Studies]] |volume=54 |issue=7 |pages=1172 |doi=10.1080/0966813022000017177 |s2cid=43510161}}</ref> Постоји врло мало литературе која упоређује вишак смртних случајева под „великом тројком“ Стаљиновог Совјетског Савеза, [[Мао Цедонг-ове]] Кине и [[Пол Пот]] Камбоџе, а она која постоји углавном набраја догађаје него да објашњавају своје идеолошке разлоге. Један такав пример је „Злочини против човечности у комунистичким режимима – Истраживачки преглед“ аутора [[Клас-Горан Карлссон]] и [[Мицхаел Сцхоенхалс]], прегледна студија која резимира оно што су други изјавили о њој, помињући неке ауторе који су видели порекло убистава у списима [[Карл Марк]]; географски обим је „велика тројка“, а аутори наводе да су убиства вршена у оквиру неуравнотежене модернизационе политике брзе индустријализације, питајући се „шта је означило почетак неуравнотеженог руског процеса модернизације који је имао тако страшне последице? "{{r|Karllson & Schoenhals 2008}} {{paragraph break}} Значајни научни изузеци су историчар [[Степхане Цоуртоис]] и политиколог [[Рудолпх Руммел]], који су покушали повезати све комунистичке државе. Рамелова анализа је урађена у оквиру његовог предложеног концепта [[демоцида]], који укључује било какву директну и индиректну смрт од стране владе, и није се ограничио на комунистичке државе, које су категорисане у оквиру [[тоталитаризма]] поред други режимски типови. Румелове процене су на високом нивоу спектра, критиковане су и испитане, а већина научника их одбацује. Куртоаови покушаји, као у уводу у ''[[Црна књига комунизма]]'', које су неки критички посматрачи описали као грубо [[Антикомунизам|антикомунистички]] и [[Антисемитизам| антисемитски]] рад, су контроверзни; многи рецензенти књиге, укључујући научнике, критиковали су такве покушаје спајања свих комунистичких држава и различитих социолошких покрета у један део комунистичких мртвих од укупно више од 94 милиона.<ref name="ReferenceB">{{harvp|Harff|1996}}; {{harvp|Hiroaki|2001}}; {{harvp|Paczkowski|2001}}; {{harvp|Weiner|2002}}; {{harvp|Dulić|2004}}; {{harvp|Harff|2017}}</ref> Рецензенти су такође разликовали увод од саме књиге, која је била боље прихваћена и која је представила само неколико поглавља о студијама једне земље, без међукултуралног поређења или дискусије о [[масовним убиствима]]; историчар [[Анџеј Пацзковски]] је написао да је само Куртоа направио поређење између комунизма и нацизма, док су остали делови књиге „у ствари, уско фокусиране монографије, које не претендују да нуде свеобухватна објашњења“, и навео да књига није „о комунизму као идеологији или чак о комунизму као државотворном феномену“.{{sfn|Paczkowski|2001|pp=32–33}} Више позитивних критика показало је да је већина критика праведна или оправдана, при чему је политиколог [[Станлеи Хоффманн]] изјавио да би „Куртоа био далеко ефикаснији да је показао више уздржаности“,<ref>{{cite journal |last=Hoffman |first=Stanley |author-link=Stanley Hoffmann |date=Spring 1998 |title=Le Livre noir du communisme: Crimes, terreur, répression (The Black Book of Communism: Crimes, Terror, and Repression) by Stéphane Courtois. |journal=[[Foreign Policy]] |volume=110 (Special Edition: Frontiers of Knowledge) |pages=166–169 |doi=10.2307/1149284 |jstor=1149284}}</ref> и Пацзковски који је навео да је имао два позитивна ефекта, међу којима је подстицање дебате о примени тоталитарних идеологија и „исцрпног биланса о једном аспекту светског феномена комунизма“.{{sfn|Paczkowski|2001}} {{paragraph break}} Пример [[Совјетске и комунистичке студије]] је „Црвени холокауст“ [[Стивена Роузфилда]], који је контроверзан због [[тривијализације холокауста]]; без обзира на то, Роузфилдов рад се углавном фокусирао на „Велику тројку“ (Стаљиново доба, [[Мао доба]] и [[владавина Црвених Кмера у Камбоџи]]), плус [[Ким Ил Сунг]]<nowiki> Северну Кореју и [ [Хо Ши Мин]] Вијетнам. Роузфилдова главна поента је да је комунизам уопште, иако се он углавном фокусира на </nowiki>[[стаљинизам]], мање геноцидан и да је то кључна разлика од [[нацизма]], и да није направио везу између свих комунистичких држава или комунизма као идеологија. Роузфилд је написао да су „услови за Црвени холокауст били укорењени у Стаљиновом, Кимовом, Маовом, Хоовом и Пол Потовом опсадно мобилисаним терор-командним економским системима, а не у Марксовој утопијској визији или другим прагматичним комунистичким транзиционим механизмима. Терор-команда је изабрана међу други разлози због оправданих страхова од дугорочне одрживости командовања без терора и идеолошких ризика тржишног комунизма."<ref name=Rosefielde_2010>{{cite book |last=Rosefielde |first=Steven |author-link=Steven Rosefielde |year=2010 |url=https://books.google.com/books?id=7_eMAgAAQBAJ |title=Red Holocaust |location=London |publisher=[[Routledge]] |page=xvi |isbn=978-0-415-77757-5 |via=[[Google Books]]}}</ref>|group=note|name=third}} као што је [[смртност у Совјетском Савезу под Јосифом Стаљином]],{{refn|Неки аутори, као што је Стефан Куртоа у ''Црној књизи комунизма'', изјавили су да је комунизам убио више људи од нацизма и да је стога био гори; неколико научника је критиковало ово гледиште.<ref>{{cite journal |volume=53 |issue=1 |pages=5–19 |last=Suny |first=Ronald Grigor |author-link=Ronald Grigor Suny |title=Russian Terror/ism and Revisionist Historiography |journal=Australian Journal of Politics & History |date=2007 |doi=10.1111/j.1467-8497.2007.00439.x |quote=... [leaves out] most of the 40-60,000,000 lives lost in the Second World War, for which arguably Hitler and not Stalin was principally responsible. |postscript=. Quote at p. 13.}}</ref> Након процене двадесетогодишњег историјског истраживања у источноевропским архивима, потврђене су ниже процене „ревизионистичке школе“ историчара,<ref>{{cite journal |last1=Getty |first1=J. Arch |author1-link=J. Arch Getty |last2=Rittersporn |first2=Gábor |last3=Zemskov |first3=Viktor |author3-link=Viktor Zemskov |date=October 1993 |url=http://sovietinfo.tripod.com/GTY-Penal_System.pdf |title=Victims of the Soviet Penal System in the Pre-War Years: A First Approach on the Basis of Archival Evidence |journal=[[The American Historical Review]] |volume=98 |issue=4 |pages=1017–1049 |doi=10.2307/2166597 |jstor=2166597 |access-date=17 August 2021|via=Soviet Studies}}</ref> упркос томе што популарна штампа наставља да користи веће процене и садржи озбиљне грешке.<ref name="Wheatcroft 1999">{{cite journal |last=Wheatcroft |first=Stephen G. |author-link=Stephen G. Wheatcroft |date=March 1999 |url=http://sovietinfo.tripod.com/WCR-Secret_Police.pdf |title=Victims of Stalinism and the Soviet Secret Police: The Comparability and Reliability of the Archival Data. Not the Last Word |journal=[[Europe-Asia Studies]] |volume=51 |issue=2 |pages=340–342 |doi=10.1080/09668139999056 |jstor=153614 |access-date=17 August 2021 |via=Soviet Studies}}</ref> Историчари као што је [[Тимоти Д. Снајдер]] су изјавили да се подразумева да је Стаљин убио више цивила него Хитлер; за већину научника, вишак смртности под Стаљином је био око 6 милиона, који се пење на 9 милиона ако се узму у обзир предвидиви смртни исходи који су последица политике. Ова процена је мања од оних које су убили нацисти, који су убили више цивила него Совјети.<ref name="Snyder">{{cite magazine|last=Snyder |first=Timothy |author-link=Timothy D. Snyder |date=27 January 2011 |url=http://www.nybooks.com/daily/2011/01/27/hitler-vs-stalin-who-was-worse |title=Hitler vs. Stalin: Who Was Worse? |magazine=The New York Review of Books |access-date=17 August 2021}} See also [https://archive.org/details/bloodlandseurope00snyd_814/page/n404 p. 384] of Snyder's ''[[Bloodlands]]''.</ref>|group=note|name=fourth}} које остају контроверзне, поларизоване и дебатне теме у академској заједници, [[Историографија|историографији]] и политици када се расправља о комунизму и наслеђу комунистичких држава.{{r|Ghodsee 2014}}{{r|Neumayer 2018}}
Док је појава Совјетског Савеза као прве номинално комунистичке државе у свету довела до широко распрострањеног повезивања комунизма са совјетским економским моделом, неколико научника тврди да је у пракси модел функционисао као облик [[Државни капитализам|државног капитализма]].<ref name="Chomsky, Howard, Fitzgibbons">{{harvp|Chomsky|1986}}; {{harvp|Howard|King|2001}}; {{harvp|Fitzgibbons|2002}}</ref><ref>{{cite web|url=http://www.truth-out.org/news/item/31567-socialism-means-abolishing-the-distinction-between-bosses-and-employees|title=Socialism Means Abolishing the Distinction Between Bosses and Employees|last=Wolff|first=Richard D.|author-link=Richard D. Wolff|date=27 June 2015|website=[[Truthout]]|archive-url=https://web.archive.org/web/20180311070639/http://www.truth-out.org/news/item/31567-socialism-means-abolishing-the-distinction-between-bosses-and-employees|archive-date=11 March 2018|url-status=dead|access-date=29 January 2020}}</ref> Јавно сећање на комунистичке државе 20. века описано је као бојно поље између [[Антикомунизам|антикомунизма]] и анти антикомунизма.{{sfn|Ghodsee|Sehon|Dresser|2018}} Многи аутори су писали о масовним убиствима под комунистичким режимима и стопама смртности,{{refn|Научници углавном пишу о појединачним догађајима и процењују све смрти као и било који други историјски догађај, фаворизујући контекст и специфичности земље у односу на генерализације, идеологију и комунистичко груписање како то чине други научници; неки догађаји су категорисани према одређеној ери комунистичке државе, као што је стаљинистичка репресија,<ref name="Wheatcroft 2000">{{cite journal |last=Wheatcroft |first=Stephen G. |author-link=Stephen G. Wheatcroft |date=1999 |title=Victims of Stalinism and the Soviet Secret Police: The Comparability and Reliability of the Archival Data. Not the Last Word |journal=[[Europe-Asia Studies]] |volume=51 |issue=2 |pages=315–345 |doi=10.1080/09668139999056 |issn=0966-8136 |jstor=153614}}</ref><ref>{{cite journal |last=Wheatcroft |first=Stephen G. |author-link=Stephen G. Wheatcroft |date=2000 |title=The Scale and Nature of Stalinist Repression and Its Demographic Significance: On Comments by Keep and Conquest |journal=Europe-Asia Studies |volume=52 |issue=6 |pages=1143–1159 |doi=10.1080/09668130050143860 |issn=0966-8136 |jstor=153593 |pmid=19326595 |s2cid=205667754}}</ref> а не везу са свим комунистичким државама, које су до 1985. покривале једну трећину светске популације.{{sfn|Lansford|2007|pp=24–25}} {{paragraph break}} Историчари попут Роберта Конквеста и Џ. Арч Гетија углавном пишу и фокусирају се на [[Историја Совјетског Савеза (1927–1953)|Стаљиново доба]]; писали су о људима који су умрли у [[Гулаг|гулазима]] или као резултат стаљинистичке репресије, и расправљали о проценама о тим конкретним догађајима, као део дебате о вишку смртности у Совјетском Савезу [[Јосиф Стаљин|Јосифа Стаљина]], без повезивања њих комунизму у целини. Они су жестоко расправљали, укључујући и питање геноцида у [[Холодомор]]у,<ref name="Getty 7–8">{{cite magazine|last=Getty |first=J. Arch |author-link=J. Arch Getty |date=22 January 1987 |url=http://www.lrb.co.uk/v09/n02/j-arch-getty/starving-the-ukraine |title=Starving the Ukraine |magazine=The London Review of Books |volume=9 |issue=2 |pages=7–8 |access-date=13 August 2021}}</ref><ref>{{cite journal |last1=Marples |first1=David R. |author1-link=David R. Marples |title=Ethnic Issues in the Famine of 1932–1933 in Ukraine |journal=Europe-Asia Studies |date=May 2009 |volume=61 |issue=3 |pages=505–518 |doi=10.1080/09668130902753325 |jstor=27752256 |s2cid=67783643}}</ref> али [[распад Совјетског Савеза]], [[Револуције 1989.]] и објављивање државних архива унели су део дебате.<ref name="Davies & Harris 2005, pp. 3–5">{{cite book |last1=Davies |first1=Sarah |last2=Harris |first2=James |year=2005 |chapter=Joseph Stalin: Power and Ideas|title=Stalin: A New History |location=Cambridge |publisher=[[Cambridge University Press]] |pages=3–5 |isbn=978-1-139-44663-1}}</ref> Неки историчари, међу њима [[Мајкл Елман]], довели су у питање „саму категорију ’жртва стаљинизма’” као „ствар политичке просудбе” јер масовне смрти од глади нису „јединствено стаљинистичко зло” и биле су широко распрострањене широм света у 19. и 20. веку.<ref>{{cite journal |last=Ellman |first=Michael |author-link=Michael Ellman |year=2002 |title=Soviet Repression Statistics: Some Comments |url=http://sovietinfo.tripod.com/ELM-Repression_Statistics.pdf |journal=[[Europe-Asia Studies]] |volume=54 |issue=7 |pages=1172 |doi=10.1080/0966813022000017177 |s2cid=43510161}}</ref> Постоји врло мало литературе која упоређује вишак смртних случајева под „великом тројком“ Стаљиновог Совјетског Савеза, [[Мао Цедонг-ове]] Кине и [[Пол Пот]] Камбоџе, а она која постоји углавном набраја догађаје него да објашњавају своје идеолошке разлоге. Један такав пример је „Злочини против човечности у комунистичким режимима – Истраживачки преглед“ аутора [[Клас-Горан Карлссон]] и [[Мицхаел Сцхоенхалс]], прегледна студија која резимира оно што су други изјавили о њој, помињући неке ауторе који су видели порекло убистава у списима [[Карл Марк]]; географски обим је „велика тројка“, а аутори наводе да су убиства вршена у оквиру неуравнотежене модернизационе политике брзе индустријализације, питајући се „шта је означило почетак неуравнотеженог руског процеса модернизације који је имао тако страшне последице? "{{r|Karllson & Schoenhals 2008}} {{paragraph break}} Значајни научни изузеци су историчар [[Степхане Цоуртоис]] и политиколог [[Рудолпх Руммел]], који су покушали повезати све комунистичке државе. Рамелова анализа је урађена у оквиру његовог предложеног концепта [[демоцида]], који укључује било какву директну и индиректну смрт од стране владе, и није се ограничио на комунистичке државе, које су категорисане у оквиру [[тоталитаризма]] поред други режимски типови. Румелове процене су на високом нивоу спектра, критиковане су и испитане, а већина научника их одбацује. Куртоаови покушаји, као у уводу у ''[[Црна књига комунизма]]'', које су неки критички посматрачи описали као грубо [[Антикомунизам|антикомунистички]] и [[Антисемитизам| антисемитски]] рад, су контроверзни; многи рецензенти књиге, укључујући научнике, критиковали су такве покушаје спајања свих комунистичких држава и различитих социолошких покрета у један део комунистичких мртвих од укупно више од 94 милиона.<ref name="ReferenceB">{{harvp|Harff|1996}}; {{harvp|Hiroaki|2001}}; {{harvp|Paczkowski|2001}}; {{harvp|Weiner|2002}}; {{harvp|Dulić|2004}}; {{harvp|Harff|2017}}</ref> Рецензенти су такође разликовали увод од саме књиге, која је била боље прихваћена и која је представила само неколико поглавља о студијама једне земље, без међукултуралног поређења или дискусије о [[масовним убиствима]]; историчар [[Анџеј Пацзковски]] је написао да је само Куртоа направио поређење између комунизма и нацизма, док су остали делови књиге „у ствари, уско фокусиране монографије, које не претендују да нуде свеобухватна објашњења“, и навео да књига није „о комунизму као идеологији или чак о комунизму као државотворном феномену“.{{sfn|Paczkowski|2001|pp=32–33}} Више позитивних критика показало је да је већина критика праведна или оправдана, при чему је политиколог [[Станлеи Хоффманн]] изјавио да би „Куртоа био далеко ефикаснији да је показао више уздржаности“,<ref>{{cite journal |last=Hoffman |first=Stanley |author-link=Stanley Hoffmann |date=Spring 1998 |title=Le Livre noir du communisme: Crimes, terreur, répression (The Black Book of Communism: Crimes, Terror, and Repression) by Stéphane Courtois. |journal=[[Foreign Policy]] |volume=110 (Special Edition: Frontiers of Knowledge) |pages=166–169 |doi=10.2307/1149284 |jstor=1149284}}</ref> и Пацковски који је навео да је имао два позитивна ефекта, међу којима је подстицање дебате о примени тоталитарних идеологија и „исцрпног биланса о једном аспекту светског феномена комунизма“.{{sfn|Paczkowski|2001}} {{paragraph break}} Пример Совјетске и комунистичке студије је „Црвени холокауст“ Стивена Роузфилда, који је контроверзан због тривијализације холокауста; без обзира на то, Роузфилдов рад се углавном фокусирао на „Велику тројку“ Стаљиново доба, Маово доба и владавину Црвених Кмера у Камбоџи, као и Ким Ил Сунга<nowiki> за Северну Кореју и Хо Ши Мин за Вијетнам. Роузфилдова главна поента је да је комунизам уопште, иако се он углавном фокусира на </nowiki>[[стаљинизам]], мање геноцидан и да је то кључна разлика од нацизма, као и да није направио везу између свих комунистичких држава или комунизма као идеологија. Роузфилд је написао да су „услови за Црвени холокауст били укорењени у Стаљиновом, Кимовом, Маовом, Хоовом и Пол Потовом опсадно мобилисаним терор-командним економским системима, а не у Марксовој утопијској визији или другим прагматичним комунистичким транзиционим механизмима. Терор-команда је изабрана међу другим разлозима због оправданих страхова од дугорочне одрживости командовања без терора и идеолошких ризика тржишног комунизма."<ref name=Rosefielde_2010>{{cite book |last=Rosefielde |first=Steven |author-link=Steven Rosefielde |year=2010 |url=https://books.google.com/books?id=7_eMAgAAQBAJ |title=Red Holocaust |location=London |publisher=[[Routledge]] |page=xvi |isbn=978-0-415-77757-5 |via=[[Google Books]]}}</ref>|group=note|name=third}} као што је [[смртност у Совјетском Савезу под Јосифом Стаљином]],{{refn|Неки аутори, као што је Стефан Куртоа у ''Црној књизи комунизма'', изјавили су да је комунизам убио више људи од нацизма и да је стога био гори; неколико научника је критиковало ово гледиште.<ref>{{cite journal |volume=53 |issue=1 |pages=5–19 |last=Suny |first=Ronald Grigor |author-link=Ronald Grigor Suny |title=Russian Terror/ism and Revisionist Historiography |journal=Australian Journal of Politics & History |date=2007 |doi=10.1111/j.1467-8497.2007.00439.x |quote=... [leaves out] most of the 40-60,000,000 lives lost in the Second World War, for which arguably Hitler and not Stalin was principally responsible. |postscript=. Quote at p. 13.}}</ref> Након процене двадесетогодишњег историјског истраживања у источноевропским архивима, потврђене су ниже процене „ревизионистичке школе“ историчара,<ref>{{cite journal |last1=Getty |first1=J. Arch |author1-link=J. Arch Getty |last2=Rittersporn |first2=Gábor |last3=Zemskov |first3=Viktor |author3-link=Viktor Zemskov |date=October 1993 |url=http://sovietinfo.tripod.com/GTY-Penal_System.pdf |title=Victims of the Soviet Penal System in the Pre-War Years: A First Approach on the Basis of Archival Evidence |journal=[[The American Historical Review]] |volume=98 |issue=4 |pages=1017–1049 |doi=10.2307/2166597 |jstor=2166597 |access-date=17 August 2021|via=Soviet Studies}}</ref> упркос томе што популарна штампа наставља да користи веће процене и садржи озбиљне грешке.<ref name="Wheatcroft 1999">{{cite journal |last=Wheatcroft |first=Stephen G. |author-link=Stephen G. Wheatcroft |date=March 1999 |url=http://sovietinfo.tripod.com/WCR-Secret_Police.pdf |title=Victims of Stalinism and the Soviet Secret Police: The Comparability and Reliability of the Archival Data. Not the Last Word |journal=[[Europe-Asia Studies]] |volume=51 |issue=2 |pages=340–342 |doi=10.1080/09668139999056 |jstor=153614 |access-date=17 August 2021 |via=Soviet Studies}}</ref> Историчари као што је [[Тимоти Д. Снајдер]] су изјавили да се подразумева да је Стаљин убио више цивила него Хитлер; за већину научника, вишак смртности под Стаљином је био око 6 милиона, који се пење на 9 милиона ако се узму у обзир предвидиви смртни исходи који су последица политике. Ова процена је мања од оних које су убили нацисти, који су убили више цивила него Совјети.<ref name="Snyder">{{cite magazine|last=Snyder |first=Timothy |author-link=Timothy D. Snyder |date=27 January 2011 |url=http://www.nybooks.com/daily/2011/01/27/hitler-vs-stalin-who-was-worse |title=Hitler vs. Stalin: Who Was Worse? |magazine=The New York Review of Books |access-date=17 August 2021}} See also [https://archive.org/details/bloodlandseurope00snyd_814/page/n404 p. 384] of Snyder's ''[[Bloodlands]]''.</ref>|group=note|name=fourth}} које остају контроверзне, поларизоване и дебатне теме у академској заједници, [[Историографија|историографији]] и политици када се расправља о комунизму и наслеђу комунистичких држава.{{r|Ghodsee 2014}}{{r|Neumayer 2018}}


== Диктатура пролетаријата ==
== Диктатура пролетаријата ==
Ред 133: Ред 133:
Многи истраживачи сматрају да је комунизам био заменска религија односно псеудо-религија, са званично проскрибованим светим списима (писања Маркса и Енгелса) и захтевањем слепе вере од поборника идеологије.<ref>{{Cite journal|last=Николић|first=Коста|date=2017|title=Creating a Communist Yugoslavia in the Second World War|url=|journal=Balcanica|volume=|pages=|via=}}</ref>
Многи истраживачи сматрају да је комунизам био заменска религија односно псеудо-религија, са званично проскрибованим светим списима (писања Маркса и Енгелса) и захтевањем слепе вере од поборника идеологије.<ref>{{Cite journal|last=Николић|first=Коста|date=2017|title=Creating a Communist Yugoslavia in the Second World War|url=|journal=Balcanica|volume=|pages=|via=}}</ref>
== Види још ==
== Види још ==

* [[Секуларна религија]]
* [[Секуларна религија]]
* [[Комунизам по државама]]
* [[Критика марксизма]]
* [[Криптокомунизам]]
* [[Списак комунистичких странака|Списак комунистичких партија]]
* [[Нацрт марксизма]]
* [[Економија после оскудице]]
* [[Социокултурна еволуција]]
{{colend}}


== Референце ==
== Референце ==
Ред 188: Ред 197:
{{refend}}
{{refend}}


== Додатна литература ==
{{Library resources box|onlinebooks=yes}}

* {{cite encyclopedia|editor1-last=Adami|editor1-first=Stefano|editor2-last=Marrone|editor2-first=G.|date=2006|title=Communism|encyclopedia=Encyclopedia of Italian Literary Studies|edition=1st|publisher=[[Routledge]]|isbn=978-1-57958-390-3}}
* {{cite book|title=A Documentary History of Communism and the World: From Revolution to Collapse|last=Daniels|first=Robert Vincent|date=1994|publisher=[[University Press of New England]]|isbn=978-0-87451-678-4|author-link=Robert Vincent Daniels}}
* {{cite book|title=The Rise and Fall of Communism in Russia|last=Daniels|first=Robert Vincent|date=2007|publisher=[[Yale University Press]]|isbn=978-0-30010-649-7|author-link=Robert Vincent Daniels}}
* {{cite book|title=The Communist Horizon|last=Dean|first=Jodi|date=2012|publisher=[[Verso Books]]|isbn=978-1-84467-954-6|author-link=Jodi Dean}}
* {{cite book|title=Origins of Chinese Communism|last=Dirlik|first=Arif|date=1989|publisher=[[Oxford University Press]]|isbn=978-0-19-505454-5}}
* {{cite book|title=[[The Communist Manifesto]]|last1=Engels|first1=Friedrich|last2=Marx|first2=Karl|date=1998|publisher=Signet Classics|isbn=978-0-451-52710-3|edition=reprint|author1-link=Friedrich Engels|author2-link=Karl Marx|orig-date=1848}}
* {{cite journal|last=Fitzpatrick|first=Sheila|author-link=Sheila Fitzpatrick|date=2007|title=Revisionism in Soviet History|journal=[[History and Theory]]|volume=46|pages=77–91|doi=10.1111/j.1468-2303.2007.00429.x|jstor=4502285|number=4}}. Historiographical essay that covers the scholarship of the three major schools: totalitarianism, revisionism, and post-revisionism.
* {{cite book|title=Communism: From Marx's Manifesto to 20th-century Reality|last=Forman|first=James D.|date=1972|publisher=Watts|isbn=978-0-531-02571-0}}
* {{cite journal|last1=Fuchs-Schündeln|first1=Nicola|last2=Schündeln|first2=Matthias|date=2020|title=The Long-Term Effects of Communism in Eastern Europe|journal=[[Journal of Economic Perspectives]]|volume=34|pages=172–191|doi=10.1257/jep.34.2.172|doi-access=free|number=2|s2cid=219053421}}. ([https://pubs.aeaweb.org/doi/pdf/ PDF version])
* {{cite book|title=The Passing of An Illusion: The Idea of Communism In the Twentieth Century|last=Furet|first=François|date=2000|publisher=[[University of Chicago Press]]|isbn=978-0-226-27341-9|edition=English|translator-last=Kan|translator-first=D.|author-link=François Furet}}
* {{cite book|title=The Cambridge History of Communism|date=2017|publisher=[[Cambridge University Press]]|isbn=978-1-31650-159-7|editor1-last=Fürst|editor1-first=Juliane|volume=3|chapter=Endgames? Late Communism in Global Perspective, 1968 to the Present|editor2-last=Pons|editor2-first=Silvio|editor2-link=:it:Silvio Pons|editor3-last=Selden|editor3-first=Mark|editor3-link=Mark Selden}}
* {{cite book|title=The Palgrave Handbook of Anti-Communist Persecutions|date=2020|publisher=[[Palgrave Macmillan]]|isbn=978-3030549657|editor-last1=Gerlach|editor-first1=Christian|editor-link1=Christian Gerlach|location=|editor-last2=Six|editor-first2=Clemens}}
* {{cite book|title=Marxism and the Making of China: A Doctrinal History|last=Gregor|first=A. J.|date=2014|publisher=[[Palgrave Macmillan]]|isbn=978-1-137-37949-8|author-link=A. James Gregor}}
* {{cite book|url=https://www.bloomsbury.com/uk/from-communism-to-capitalism-9781472524317|title=From Communism to Capitalism|last=Henry|first=Michel|date=2014|publisher=[[Bloomsbury Publishing|Bloomsbury]]|isbn=978-1-472-52431-7|translator-last=Davidson|translator-first=Scott|author-link=Michel Henry|orig-date=1991}}
* {{cite book|title=Under the Red Flag: A History of Communism in Britain|last1=Laybourn|first1=Keith|last2=Murphy|first2=Dylan|date=1999|publisher=[[Sutton Publishing]]|isbn=978-0-75091-485-7|edition=illustrated, hardcover|author1-link=Keith Laybourn}}
* {{cite book|title=Maoism: A Global History|last=Lovell|first=Julia|date=2019|publisher=Bodley Head|isbn=978-184792-250-2|author-link=Julia Lovell}}
* {{cite book|title=Communists on Education and Culture 1848–1948|last=Morgan|first=W. John|date=2003|publisher=[[Palgrave Macmillan]]|isbn=0-333-48586-6}}
* {{cite journal|last=Morgan|first=W. John|date=December 2005|title=Communism, Post-Communism, and Moral Education|journal=[[The Journal of Moral Education]]|volume=34|issn=1465-3877|number=4}}. {{ISSN|0305-7240}} (print).
* {{cite book|title=The Cambridge History of Communism|date=2017|publisher=[[Cambridge University Press]]|isbn=978-1-31645-985-0|editor-last1=Naimark|editor-first1=Norman|editor-link1=Norman Naimark|volume=2|chapter=The Socialist Camp and World Power 1941–1960s|editor-last2=Pons|editor-first2=Silvio|editor-link2=:it:Silvio Pons}}
* {{cite book|title=Communism: A History|last1=Pipes|first1=Richard|date=2003|publisher=Modern Library|isbn=978-0-81296-864-4|edition=reprint|author1-link=Richard Pipes}}
* {{cite book|title=The Global Revolution: A History of International Communism 1917–1991|last1=Pons|first1=Silvio|date=2014|publisher=[[Oxford University Press]]|isbn=978-0-19965-762-9|edition=English, hardcover|author1-link=:it:Silvio Pons}}
* {{cite book|title=A Dictionary of 20th Century Communism|date=2010|publisher=[[Princeton University Press]]|isbn=978-0-69113-585-4|editor-last1=Pons|editor-first1=Silvio|editor-link1=:it:Silvio Pons|edition=hardcover|editor-last2=Service|editor-first2=Robert|editor-link2=Robert Service (historian)}}
* {{cite book|title=The Cambridge History of Communism|date=2017|publisher=[[Cambridge University Press]]|isbn=978-1-31613-702-4|editor1-last=Pons|editor1-first=Silvio|editor1-link=:it:Silvio Pons|volume=1|chapter=World Revolution and Socialism in One Country 1917–1941|editor2-last=Smith|editor2-first=Stephen A.}}
* {{cite book|title=Communism's Shadow: Historical Legacies and Contemporary Political Attitudes|last1=Pop-Eleches|first1=Grigore|last2=Tucker|first2=Joshua A.|date=2017|publisher=[[Princeton University Press]]|isbn=978-0-69117-558-4|edition=hardcover}}
* {{cite book|title=The Red Flag: A History of Communism|last1=Priestland|first1=David|date=2009|publisher=[[Grove Press]]|isbn=978-0-80214-512-3|author1-link=David Priestland}}
* {{cite book|url=https://archive.org/details/whatiscommunism1987|title=What Is Communism?|last1=Sabirov|first1=Kharis Fatykhovich|date=1987|publisher=[[Progress Publishers]]|isbn=978-0-82853-346-1|edition=English}}
* {{cite book|title=Comrades!: A History of World Communism|last1=Service|first1=Robert|date=2010|publisher=[[Harvard University Press]]|isbn=978-0-67404-699-3|author1-link=Robert Service (historian)}}
* {{cite book|title=Changes And Continuities In Chinese Communism: Volume I: Ideology, Politics, and Foreign Policy|last1=Shaw|first1=Yu-ming|date=2019|publisher=[[Routledge]]|isbn=978-0-36716-385-3|edition=hardcover}}
* {{cite book|title=The Reality of Communism|last1=Zinoviev|first1=Alexandre|date=1984|publisher=[[Schocken Books]]|isbn=978-0-80523-901-0|author1-link=Alexander Zinoviev|orig-date=1980}}


== Спољашње везе ==
== Спољашње везе ==

Верзија на датум 6. фебруар 2024. у 22:56

Део серије о
комунизму
Концепти
Аспекти
Економија
Варијанте
Интернационале
Личности
Карл Маркс Карл Маркс
Фридрих Енгелс Фридрих Енгелс
Роза Луксембург Роза Луксембург
Владимир Лењин Владимир Лењин
Лав Троцки Лав Троцки
Филип Филиповић Филип Филиповић
Јосиф Стаљин Јосиф Стаљин
Енвер Хоџа Енвер Хоџа
Мао Цедунг Мао Цедунг
Георгиј Маљенков Георгиј Маљенков
Никита Хрушчов Никита Хрушчов
Леонид Брежњев Леонид Брежњев
Јуриј Андропов Јуриј Андропов
Константин Черњенко Константин Черњенко
Валтер Улбрихт Валтер Улбрихт
Болеслав Бјерут Болеслав Бјерут
Клемент Готвалд Клемент Готвалд
Маћаш Ракоши Маћаш Ракоши
Георге Георгију-Деж Георге Георгију-Деж
Георги Димитров Георги Димитров
Јосип Броз Тито Јосип Броз Тито
Хо Ши Мин Хо Ши Мин
Ким Ил Сунг Ким Ил Сунг
Ким Џонг Ил Ким Џонг Ил
Че Гевара Че Гевара
Симболи
Сродне теме

Комунизам (лат. communis; нем. kommunismus)[1][2] је лева социополитичка, филозофска и економска идеологија унутар социјалистичког покрета, чији је циљ стварање комунистичког друштва, социоекономског поретка усредсређеног на заједничко власништво над средствима за производњу, дистрибуцију и размену који додељује производе свима у друштву на основу потреба.[3][4][5] Комунистичко друштво би подразумевало одсуство приватне својине и друштвених класа,[1] а на крају и новца[6] и државе (или националне државе).[7][8][9]

Комунисти често траже добровољну државу самоуправе, али се не слажу око средстава за постизање тог циља. Ово одражава разлику између либералнијег социјалистичког приступа комунизацији, револуционарне спонтаности и радничког самоуправљања, и ауторитарнијег авангардног или комунистичког партијског приступа кроз развој социјалистичке државе, након чега следи одумирање државе.[10] Као једна од главних идеологија на политичком спектру, комунизам је стављен на левицу поред социјализма, а комунистичке партије и покрети су описани као радикално леви или крајње леви.[11][12][note 1]

Варијанте комунизма су се развијале кроз историју, укључујући анархистички комунизам, марксистичке школе мишљења и религијски комунизам, између осталог. Комунизам обухвата различите школе мишљења, које углавном укључују марксизам, лењинизам и слободарски комунизам, као и политичке идеологије груписане око њих. Све ове различите идеологије генерално деле анализу да тренутни поредак друштва потиче од капитализма, његовог економског система и начина производње, да у овом систему постоје две главне друштвене класе, као и да је однос између ове две класе експлоататорски и да се ова ситуација може коначно решити само социјалном револуцијом.[20][note 2] Две класе су пролетаријат, који чини већину становништва у друштву и мора продати своју радну снагу да би преживео и буржоазија, мањина која остварује профит од запошљавања радничке класе кроз приватно власништво над средствима за производњу.[22] Према овој анализи, комунистичка револуција би довела радничку класу на власт,[23] и заузврат успоставила заједничко власништво над имовином, примарни елемент у трансформацији друштва ка комунистичком начину производње.[24][25][26]

Комунизам у свом модерном облику израстао је из социјалистичког покрета у Европи 19. века, који је кривио капитализам за беду радника у градским фабрикама.[1] У 20. веку, на власт је дошло неколико наводно комунистичких влада које су се залагале за марксизам-лењинизам и његове варијанте,[27] прво у Совјетском Савезу с Октобарском револуцијом 1917, а затим у деловима источне Европе, Азије и неколико других региона после Другог светског рата.[note 3][33] Као један од многих типова социјализма, комунизам је постао доминантна политичка тенденција, заједно са социјалдемократијом, у оквиру међународног социјалистичког покрета почетком 1920-их.[34]

Током већег дела 20. века, око једне трећине светског становништва живело је под комунистичким владама. Ове владе, које су критиковали други левичари и социјалисти, карактерише једнопартијска владавина комунистичке партије, одбацивање приватне својине и капитализма, државна контрола економске активности и масовних медија, ограничења слободе вероисповести и потискивање опозиције и неслагања. Распадом Совјетског Савеза 1991. године, неколико претходних комунистичких влада одбацило је или у потпуности укинуло комунистичку власт.[1][35][36] После је остао само мали број номинално комунистичких влада, од којих су: Кина,[37] Куба, Лаос, Северна Кореја[note 4] и Вијетнам.[44] С изузетком Северне Кореје, све ове државе су почеле да дозвољавају већу економску конкуренцију уз задржавање једнопартијске владавине.[1] Пад комунизма крајем 20. века приписује се инхерентној неефикасности комунистичких економија и општем тренду комунистичких влада ка ауторитаризму и бирократији.[1][44][45]

Док је појава Совјетског Савеза као прве номинално комунистичке државе у свету довела до широко распрострањеног повезивања комунизма са совјетским економским моделом, неколико научника тврди да је у пракси модел функционисао као облик државног капитализма.[46][47] Јавно сећање на комунистичке државе 20. века описано је као бојно поље између антикомунизма и анти антикомунизма.[48] Многи аутори су писали о масовним убиствима под комунистичким режимима и стопама смртности,[note 5] као што је смртност у Совјетском Савезу под Јосифом Стаљином,[note 6] које остају контроверзне, поларизоване и дебатне теме у академској заједници, историографији и политици када се расправља о комунизму и наслеђу комунистичких држава.[66][67]

Диктатура пролетаријата

Карл Маркс је сматрао да се друштво не може преко ноћи трансформисати из капиталистичког у комунистички облика производње, већ мора постојати прелазни период који је Маркс назвао револуционарна диктатура пролетаријата. Марксов концепт комунистичког друштва изниклог из капитализма за сада остаје само теорија; заправо, Маркс је оставио врло мало информација о томе како ће комунистичко друштво заправо изгледати. Термин „комунизам“ често се користио да би се означили политички и економски режими у којима владају комунистичке партије које су тврдиле да су оличење диктатуре пролетаријата.

Крајем 19. века, марксистичке теорије су подстакле настајање социјалистичких партија широм Европе, иако су нешто касније њихове идеолошке платформе биле много ближе идеји „реформистичког“ капитализма са све слабијом тежњом да се тај капитализам руши. Изузетак је била Руска социјалдемократска радничка партија. Једно крило партије, општепознато као бољшевици, на челу са Владимиром Иљичом Лењином успело је да освоји власт у Русији након обарања привремена владе у Октобарској револуцији 1917. Године 1918. ова партија променила је име у Комунистичка партија, чиме је по први пут повучена јасна гранична линија између комунизма и осталих видова социјализма.

Након успеха Октобарске револуције у Русији, социјалистичке партије у многим другим земљама постају комунистичке партије са идеолошким платформама различитог степена верности новој Комунистичкој партији Совјетског Савеза. Након Другог светског рата, комунисти су освојили власт у источној Европи, а 1949. Комунистичка партија Кине је успоставила Народну републику Кину, која ће касније следити јединствену идеолошку стазу развитка комунизма. Међу осталим државама Трећег света које су у неком тренутку прихватиле прокомунистичке владе су Куба, Северна Кореја, Северни Вијетнам, Лаос, Ангола и Мозамбик. До почетка 80-их скоро једна трећина светског становништва живела је у комунистичким државама.

Почетком 70-их почео се користити термин "еврокомунизам" да би означио политику западноевропских комунистичких партија које су настојале да прекину са традицијом некритичке и безусловне подршке Совјетском Савезу. Такве партије су биле политички активне и успешне на изборима у Француској и Италији.

У Сједињеним Државама постоји дуга историја антикомунизма отеловљена, на пример, у Указу о пропаганди из 1918., затим у озлоглашеним Палмеровим рацијама, те у периоду макартизма. Међутим, многи региони у Јужној и Централној Америци и даље имају јаке комунистичке покрете различитих типова.

Падом комунистичких влада у источној Европи крајем 80-их и распадом Совјетског Савеза 8. децембра 1991. моћ и утицај комуниста у Европи драстично опада. Ипак, око четвртине светског становништва још увек живи у комунистичким државама, највише у Народној Републици Кини.

Рани комунизам

Главни чланак: Историја комунизма

Идеја комунизма има дугу историју и пре Маркса и Енгелса. У античкој Грчкој, идеја комунизма је била повезана са митом о златном добу човечанства, о времену пре настанка приватног власништва, када је друштво живело у потпуној хармонији. Неки су тврдили да су Платон са својом Републиком и неки антички политички теоретичари заговарали комунизам у облику задругарства а да су ране хришћанске секте, посебно рана црква (као што је записано у Објави апостола) те урођеничка племена претколумбовске Америке практиковали комунизам у виду задружног живота и заједничког власништва. Хришћански комунизам пропагира идеју да је хришћанство у својој основи било предвиђено да буде комунистичко.

У својој расправи Утопија из 1516. Томас Мор описује друштво засновано на заједничком власништву над имовином, чије вође управљају њим према потреби. Франсоа Рабле је такође описао такво утопијско друштво кроз митски Телемски манастир. Едвард Бернштајн је у свом делу „Кромвел и комунизам“ из 1895. тврдио да је неколико група у Енглеском грађанском рату, посебно Копачи, исказало јасне комунистичке, аграрне идеале и да је став Оливера Кромвела према овим групама било у најбољем случају равнодушан, а често и непријатељски.[68]

Критике идеја приватног власништва настављају се у ери просвећености у 18. веку кроз дела таквих умова као што је, на пример, Жан Жак Русо.

Реч „комунист“ сковао је Гудвин Бармби 1840. (по француској речи communisme) расправљајући o егалитаризму Грахуса Бабефа, једног од најрадикалнијих учесника Француске револуције 1789. те Абеа Константа. Бармби је водио интензивну преписку са Енгелсом па је 1841. основао Лондонско комунистичко пропагандно друштво. "Утопијски социјализам", термин који је смислио Маркс, насупрот научном социјализму (термин који је сковао Енгелс), означава сва утопијска друштва и насеља која су замислили Роберт Овен, Шарл Фурије и Сен Симон.

Карл Маркс је сматрао да се примитивни комунизам развио из првобитних људских заједница ловаца-сакупљача плодова. Када је човечанство постало способно да производи вишкове, настала је приватна имовина, појавила се социјална неједнакост која је резултовала појавом класног друштва, потом и феудалног облика производње, све до ондашњег капиталистичког друштва достигнутог насилном примитивном акумулацијом капитала, а тај капитализам је деломично заснован на меркантилизму. Маркс је сматрао да ће следећи степен друштвене еволуције опет бити комунизам, али комунизам далеко развијенији него што је био примитивни комунизам (а све то у складу са Марксовом интерпретацијом Хегелове дијалектике). Књига Узајамна помоћ: Фактор еволуције теоретичара анархистичког комунизма Петра Кропоткина даје бројне примере сарадње и узајамне помоћи током људске историје и у њој се тврди да су они у еволуцији људске врсте били исто тако важни као и ривалство и узајамна борба, а можда и важнији.

У свом данашњем облику, комунизам је потекао из радничког покрета Европе 19. века. У то време, како је индустријска револуција напредовала, критичари социјалисти су кривили капитализам за стварање нове класе неквалификованих, градских радника у фабрикама који су радили под тешким условима и за ширење јаза између богатих и сиромашних. Енгелс, који је живео у Манчестеру, проучавао је формирање чартистичког покрета, док је Маркс напустио универзитет да би се упознао са пролетаријатом у Француској и Немачкој.

Марксизам

Главни чланак: Марксизам

Као и остали социјалисти, Маркс и Енгелс предсказивали су крај капитализма и свих система у којима су, по њима, радници експлоатисани. Али док су ранији социјалисти, њихови претходници, били наклоњени дугорочним друштвеним реформама, Маркс и Енгелс су веровали да је светска револуција неминовна и да се само тако може ући у социјализам.

Карл Маркс

Аргументујући неопходност пута у комунизам, марксисти су доказивали да је главна карактеристика човековог живота у класном друштву отуђење (алијенација), а једино се у комунизму у потпуности може остварити концепт слободног човека. Овде Маркс следи Хегелов концепт по ком слобода није само одсуство присиле, већ акција (делање) које има морални садржај. Даље, марксисти су сматрали да ће комунизам људима омогућавати пуну слободу деловања, али и да ће људе стављати у такве међусобне везе и односе у којима неће бити потребе ни за каквом експлоатацијом човека по човеку. Док је Хегел сматрао да је етички живот човека кроз историју углавном био вођен идејама, за Маркса комунизам настаје и развија се из материјалне базе, а нарочито развојем средстава за производњу.

Марксисти тврде да ће процес класних сукоба и револуционарне борбе резултовати победом пролетаријата и успостављањем комунистичког друштва у коме ће приватно власништво временом нестати и где ће средства за производњу и живот припадати заједници. Сам Маркс је мало написао о животу у комунизму, дајући само најосновнији опис комунистичког друштва. Јасно је да се ради о друштву обиља у којем је човеково делање подложно минималним ограничењима. У популарном слогану који је усвојио комунистички покрет, комунизам је свет у ком ће „свако давати према својим могућностима, а примати према својим потребама“. "Немачка идеологија" је једно од неколико Марксових дела који разрађују комунистичку будућност:

"У комунистичком друштву, где се нико не бави само једном делатношћу и где се свако може усавршити у било којој жељеној делатности, друштво регулише производњу уопште и тиме ми омогућава да радим једну ствар данас, а другу сутра, да ловим ујутро, пецам послеподне, храним стоку увече, критикујем после вечере - дакле, све што пожелим у одређеном тренутку, а да, упркос томе, никад не постанем професионални ловац, рибар, сточар или критичар.}} [69]

Маркс је непрекидно настојао да ову своју визију уклопи у позитивистичку научну теорију о преласку правног друштва у комунистичко, те, помало натегнуто, у политичку теорију која би објаснила зашто је потребна револуција да би се то постигло.

До краја 19. века, термини „социјализам“ и „комунизам“ често су замењивани. Међутим, Маркс и Енгелс су тврдили да комунизам неће настати из капитализма у потпуном развијеном облику, већ да ће проћи кроз „прву фазу“ у којој ће већина производне имовине бити заједничка уз неке преостале класне разлике. Прва фаза би на крају требало да доведе до „више фазе“ у којој класне разлике неће постојати, а такође ни потреба за државом. Лењин је термин „социјализам“ често користио као синоним за Марксову и Енгелсову претпостављену „прву фазу“ комунизма а термин „комунизам“ односио се на „вишу фазу“ комунизма.

Ова каснија становишта, посебно она које је развио Лењин, служила су као идеолошке платформе комунистичких партија 20. века. Каснији писци, као што су Луј Алтисер и Никос Пуланцас, модификовали су Марксов концепт додељујући држави главну улогу у настајању и развитку таквих друштава, заступајући нужност продуженог периода социјализма пре настајања комунистичком друштва.

Неки од Марксових савременика, као што је анархиста Михаил Бакуњин, износили су сличне ставове, али се нису слагали у начину постизања хармоничног друштва без класа. И дан данас у радничком покрету постоји подела између марксистичких комуниста и анархиста. Анархисти су против свих хијерархијских установа, укључујући и државу. Анархистички комунисти, као на пример Петар Кропоткин, заговарали су тренутни прелаз у друштво без класа са економијом трампе, док су анархосиндикалисти тврдили да само раднички савези, као противтежа комунистичким партијама, могу да помогну у промени друштвеног уређења.

Развитак модерног комунизма

У Русији је, по први пут у историји човечанства, нека партија са очигледном марксистичком оријентацијом (у овом случају Бољшевичка партија) освојила власт у земљи. Бољшевичко преузимање власти путем Октобарске револуције 1917. године значајно је утицало на теорију и праксу марксистичког покрета. Маркс је веровао да ће социјализам и комунизам бити изграђени на темељима развијеног капиталистичког друштва али се пример Русије показао да неодрживост његовог става, пошто је Русија у то време била једна од најсиромашнијих држава у Европи са доминантним процентом полуписменог и неписменог сељаштва те са малобројним индустријским радницима. Треба напоменути и то да је Маркс јасно изјавио да ће Русија можда бити у стању да прескочи фазу буржоаског капитализма на свом путу у комунизам.[70] Други социјалисти су веровали да Руска револуција може бити претходница свим радничким револуцијама на Западу.

Умерена струја, социјалистички мењшевици, нису се слагали са плановима Лењинових комунистичких бољшевика по којима се социјалистичка револуција може и треба извести у недовољно развијеном капиталистичком друштву. Бољшевици су успели да се домогну власти преко слогана „Мир, хлеб и земља“ и „Сва власт Совјетима“, који су изражавали преовлађујући жељу јавности за прекидом руског ангажовања у Првом светском рату, тежњу сељаштва ка аграрној реформи и масовну подршку совјетима.

Употреба термина „комунизам“ и „социјализам“ измењена је након 1917. када су бољшевици променили своје име у Комунистичка партија и увели једнопартијски систем посвећен реализацији социјалистичке политике под лењинизмом. Друга интернационала је распуштена 1916. због националних подела, пошто њене чланице, самосталне националне партије, нису могле формирати заједнички антиратни фронт, већ је свака партија подржавале ратну улогу своје државе. Лењин зато оснива Трећу интернационалу (Коминтерну) 1919. и шаље 21 услов, који је укључивао и демократски централизам, свим европским социјалистичким партијама које су биле вољне да се учлане. У Француској се, на пример, већина чланова социјалистичке партије SFIO одвојила да оснује SFIC (Француски огранак комунистичке интернационале). Од тог времена термин „комунизам“ се користи да би описао идеологију и циљеве партија које су основане под окриљем Коминтерне. Њихов програм позивао је раднике света да се уједине и изведу светску социјалистичку револуцију уз успостављање диктатуре пролетаријата те развој социјалистичке економије. На крају, ако би се програм у потпуности реализовао, развило би се хармонично бескласно друштво а државе би одумрла.

Током Руског грађанског рата (1918—1922), бољшевици су национализовали сву производну имовину и увели политику „ратног комунизма“, којом су фабрике и железнице стављене под строгу државну контролу, прикупљала и делила храна и увела неке буржоаско моменте у контроли индустријске производње. Након три године рата и Кронштатске побуне, Лењин је 1921. прогласио Нову економску политику (НЕП), која је представљала „ограничено место за ограничено време према капитализму“. НЕП окончана је 1928. Стаљинова лична борба за власт и увођењем првог Петогодишњег плана. Године 1922, након Руског грађанског рата, бољшевици су на темељима Руске Империје основали Савез Совјетских Социјалистичких Република.

Следећи поставке Лењиновог демократског централизма, комунистичке партије су биле организоване по хијерархијском принципу, са широком базом активних чланских ћелија; оне су биле сачињене од елитних кадрова које су партијски руководиоци препоручивали као поуздане и потпуно подређене партијској дисциплини.[71]

Совјетски Савез, као и друге земље на чијем челу су биле комунистичке партије, често су описивани као комунистичке државе са економијом државног социјализма. Ово је значило да су те државе државе реализовале (односно, прогласиле да су реализовале) део социјалистичког програма укинувши приватно власништво над средствима за производњу и успоставивши државну контролу над економијом; међутим, нису могли прокламовати да су праве комунистичке државе, пошто још увек није било успостављено друштвено власништво над имовином.

Стаљинизам

Главни чланак: Стаљинизам

Стаљинистичка верзија социјализма, уз неке важније промене, усмерила је развој Совјетског Савеза и утицала на комунистичке партије широм света. Стаљинизам је најављиван као могућност изградње комунизма путем обимних програма индустријализације и колективизације. Брз развој совјетске индустрије, уз победу Совјетског Савеза у Другом светском рату, одразила се на пораст популарности стаљинизма широм света још деценију након Стаљинове смрти када је партија усвојила програм у ком је обећано успостављање комунизма у року од тридесет година.

Међутим, под Стаљиновим вођством на површину су испливале чињеница које су се противиле визији уласка у комунистичко друштво према совјетском моделу. Совјетски Савез под Стаљиновом влашћу био је репресивно друштво у ком је држава доминирала сваким видом живота. Наглим успоравањем индустријског развоја те ширењем корупције међу државним службеницима легитимитет совјетског система битно је нарушен.

Упркос активности Коминтерне, совјетска комунистичка партија усвојила је стаљинистичку теорију социјализма у једној држави тврдећи да је, захваљујући јачању класне борбе у социјализму, могуће, па чак и неопходно, да се социјализам изграђује у само једној држави. Ово удаљавање од идеала марксистичког интернационализма оспорио је Лав Троцки, чија је теорија непрекидне револуције наглашавала потребу светске револуције.

Троцкизам

Главни чланак: Троцкизам

Троцки и његове присталице организовали су се у леву опозицију, а њихова платформа постала је позната као троцкизам. Међутим, већ тад Стаљин је у рукама имао сву власт а покушаји троцкиста да га уклоне са власти резултовали су прогонством Троцког из Совјетског Савеза 1929. Након његовог прогонства, светски комунизам се поделио на две струје: стаљинизам и троцкизам. Троцки је 1938. основао Четврту интернационалу, троцкистичког ривала Коминтерне.

У данашње време троцкистичке идеје се повремено и спорадично јављају међу политичким покретима у земљама као што су Венецуела, где је тамошњи Комитет за марксистичку интернационалу имао сусрет са председником Венецуеле Угом Чавезом. Многе троцкистичке партије активне су и у политички стабилним и развијеним земљама као што су Уједињено Краљевство, Француска, Шпанија, Немачка и Италија.

Уопштено говорећи, идеје и ставови Троцког, након његовог прогонства и смрти, никад нису стекле ширу популарност у светском комунистичком покрету нити у совјетском блоку, поготово након Хрушчовљевог Тајног говора 1956. године те каснијих догађаја који су разоткрили несавршеност стаљинизма и маоизма. Данас, без обзира на чињеницу да постоје подручја где су троцкистички покрети прилично јаки, остатак комунистичког покрета, и уопште цела радничка класа, и даље не прихвата троцкизам (или неку од његових варијанти) довољно озбиљно да би се у већем броју и масовније ујединили око њега. Зато троцкизам као идеологија никад није био успешан у стварању масовнијег друштвеног покрета довољно јаког да промени власт у капиталистичким државама.

Маоизам

Главни чланак: Маоизам

Након Стаљинове смрти 1953. године, нови вођа Совјетског Савеза Никита Хрушчов разоткрива Стаљинове злочине и његов култ личности. У свом Тајном говору из 1956. Хрушчов се заложио за повратак Лењиновим принципима наговестивши тако неке методолошке промене у комунистичком покрету. Међутим, Хрушљчовљеве реформе појачале су идеолошке разлике између Народне републике Кине и Совјетског Савеза, што је постало нарочито изражено током 60-их година. Пошто се кинеско-совјетски разлаз у међународном комунистичком покрету претворио у отворено непријатељство, Кина се почела представљати као вођа неразвијеног дела света у борби против две суперсиле, Сједињених Држава и Совјетског Савеза.

Партије и групе које су подржавале критички став Комунистичке партије Кине у односу на ново совјетско вођства сматрале су себе антиревизионистима и прогласиле КПСС и све „сестринске“ партије ревизионистичким „капиталистичким следбеницима“. Кинеско-совјетски разлаз резултовао је поделама међу комунистичким партијама широм света. Најпознатији пример је Партија рада Албаније која се тада сврстала уз кинеске комунисте. Комунистичка партија Кине под Маовим вођством постала је кохезиона сила унутар паралелног међународног комунистичког покрета. Идеологију КПК, Мисао Мао Цедунга (маоизам), многе од ових група усвојиле су као своју идеолошку платформу.

Најпознатији пример примене маоистичких идеја егалитаристичке аграрне револуције ( Нове демократије) била је тадашња Демократска Кампућија, предвођена Црвеним Кмерима и Полом Потом. Кина и Северна Кореја су биле једине земље које су Црвени Кмери посетили за време своје владавине. Касније је Кина наоружавала побуњеничке Црвене Кмере након што су их 1979. године инвазијом збацили Вијетнамци.

Након Маове смрти власт у Кини преузима Денг Сјаопинг а међународни маоистички покрет упада у кризу. Део партија прихвата ново кинеско руководство, други се дистанцирају од политике новог руководства и потврђују своју оданост Маовом наслеђу, а остали се одричу маоизма и сврставају се уз Партију рада Албаније.

Остале ревизионистичке струје

Након идеолошког разлаза између Комунистичке партије Кине и Партије рада Албаније 1978, Албанци су формирали нову међународну фракцију. Та фракција ће се одликовати стриктном одбраном наследства Јосифа Стаљина и жестоким критикама свих осталих комунистичких групација. Албанци су успели да придобију велики део маоиста у Латинској Америци, од којих је најзначајнија Комунистичка партија Бразила. Ова струја се називала хоџаизам по албанском комунистичком вођи Енверу Хоџи.

Након пада комунистичке владе у Албанији, проалбанске партије су формирале међународну конференцију марксистичко-лењинистичких партија и организација и покренуле публикацију “Јединство и борба”. Међународни антиимперијалистички и антифашистички омладински камп, који се одржава сваке друге године, још је један вид организовања ових партија.

Под вођством Хардијала Бејнса, генералног секретара Комунистичке партије Канаде (марксисти-лењинисти), током 70-их се појавила мања марксистичко-лењинистичка фракција која је окупљала партије из неколико држава. Фракција се политички сврстала уз Албанију, али је остала по страни од главног проалбанског табора.

Године „Хладног рата“

Захваљујући победи у Другом светском рату, Совјетски Савез је преко совјетске армије проширио свој свој војнополитички утицај на више држава источне Европе и источне Азије чиме је дошло да нагле експанзије комунистичког покрета. Ова експанзија довела је до формирања неколико подваријанти комунизма као што је, на пример, маоизам.

У источној Европи, комунизам је почео јачати стављањем тих источноевропских држава у сферу совјетског утицаја и моћи. Комунистичке партије су по узору на совјетски комунизам и уз помоћ Совјетског Савеза преузеле власт у Бугарској, Чехословачкој, Источној Немачкој, Пољској, Мађарској и Румунији. Комунистичка власт је инсталирана и у Југославији под Јосипом Брозом Титом, али је Брозова самостална политика узроковала искључење Југославије из Информбироа, замене за Коминтерну. Титоизам, нова струја у светском комунистичком покрету, означен је као „скретање“. И Албанија постаје самостална комунистичка држава након Другог светског рата.

До 1950. године кинески комунисти под своју контролу стављају и континентални део Кине тако да је најмногољуднија земља на свету била комунистичка. Остала подручја у којима је растући утицај комуниста доводио до раздора, па чак и рата, су Корејско полуострво, Лаос, многе државе на Средњем истоку и посебно Вијетнам (види Вијетнамски рат). Комунисти су са променљивим успехом покушавали да се у овим сиромашним земљама уједине са националистичким и социјалистичким снагама против онога што су видели као западни империјализам.

Комунизам након распада Совјетског Савеза

Године 1985. Михаил Горбачов постаје вођа Совјетског Савеза и ублажава утицај централне власти сагласно реформској политици гласности (отворености) и перестројке (реструктурисања). Изостала је реакција Совјетског Савеза на распуштање комунистичких влада крајем 80-их у Пољској, Источној Немачкој, Чехословачкој, Бугарској, Румунији и Мађарској. Сам Совјетски Савез распао се 1991. године.

Почетком 21. века једино Народна република Кина, Куба, Лаос, Северна Кореја и Вијетнам остале под контролом комунистичких партија у једнопартијским системима. Председник Молдавије Владимир Вороњин члан је Комунистичке партије Молдавије, али Молдавија има вишепартијски систем. Комунистичке партије или партије наследнице комунистичких и даље имају известан политички утицај у многим европским државама и широм Трећег света, a посебно у Индији.

Народна република Кина одбацила је многе елементе маоистичке доктрине; Кина, Лаос, Вијетнам и, у мањем степену, Куба смањили су државну контролу над економијом да би стимулисали привредни раст. Кина је основала специјалне економске зоне са тржишно оријентисаним предузећима са битно смањеним ингеренцијама владе у Пекингу. Неколико других комунистичких земаља такође је покушало да уведе реформе засноване на тржишној економија. Вођство Народне републике Кине званично назива своју политику „социјализмом са кинеским карактеристикама“.

Разлоге због којих комунизам у источној Европи није достигнут упркос социјалистичким револуцијама у тим земљама марксисти налазе у притисцима капиталистичких држава, у релативној назадности друштава у којима су се револуције одиграле те у појави бирократског слоја који се руководио властитим, себичним интересима. Марксистичким критичари Совјетског Савеза, а понајвиши Троцки, описивали су совјетски систем, а и системе у осталим комунистичким државама, “дегенерисаним” или “деформисаним радничким државама”, тврдећи да се совјетски систем битно удаљио од марксистичких идеала. Троцкисти су тврдили да је дегенерисаност совјетске државе била последица политичке обесправљености радничке класе. Владајући слој Совјетског Савеза називан је бирократском кастом, али не и новом владајућом класом, упркос политичкој контроли у рукама. Троцкисти су тражили политичку револуцију у Совјетском Савезу и настојали да спрече обнављања капитализма. Други, као Тони Клиф, заговарали су теорију државног капитализма, која тврди да се бирократска елита понашала као замена капиталистичкој класи у централизованом и репресивном политичком апарату.

Немарксисти, напротив, комунистичким често називају било које друштво са комунистичком партијом на власти или било којом партијом која показује тежњу да створи друштво слично таквим државама. У друштвеној науци, друштва којима су владале комунистичке партије одликују се једнопартијским системима и социјалистичком економском базом. Док антикомунисти ова друштва називају “тоталитаристичким“, многи социјални теоретичари указују на могућности независне политичке активности у њима и наглашавају њихову непрекидну еволуцију до тренутка распада Совјетског Савеза и нестанка комунизма у источној Европи крајем 80-их и почетком 90-их.[72][73]

Данас марксистички револуционари воде оружане побуне у Индији, Непалу, Филипинима и Колумбији.

Критике комунизма

Главни чланак: Критика комунизма

Критиком комунизма бавили су се многи писци и политички активисти као што су дисиденти из совјетског блока Александар Солжењицин и Вацлав Хавел; друштвени теоретичари Хана Арент, Ремон Арон, Ралф Дарендорф, Симор Мартин Липсет и Карл Витфогел; економисти Фридрих Хајек, Лудвиг вон Мисес и Милтон Фридман; историчари и друштвени научници Роберт Конквест, Стефан Куртоа, Ричард Пајпс и Р. Ј. Рамел; антикомунистички левичари Игњацио Силоне, Џорџ Орвел, Сол Алински, Ричард Рајт, Артур Кестлер и Бернар-Анри Леви; књижевница и филозоф Ајн Ранд и филозофи Лешек Колаковски и Карл Попер. Неки, као Куртоа, у својој критици иди тако далеко да све појаве кршења људских права те процењене десетине милиона мртвих током 20. века приписују комунистичким режимима у тим државама.[74] Опет, неки аутори владавину Стаљина, Мао Цедунга и Пола Пота у Совјетском Савезу, Кини и Камбоџи узимају као кључни аргумент против марксизма. Неки од ових критичара бивши су марксисти, па тако Витфогел, на пример, Марксовим концептом “оријенталног деспотизма” објашњава комунистичка друштва као што је Совјетски Савез, док Силоне, Рајт и Кестлер дају запажен допринос књизи Бог који је изневерио (Бог из наслова је сам марксизам).

Директне критике марксизма односе се на радну теорију вредности или на Марксова предвиђања. Међутим, пошто се комунистичке партије ван Варшавског пакта (у западној Европи, Азији, Латинској Америци и Африци) идеолошки значајно разликују, критицизам примењив на једну партију не мора бити релевантан за неку другу.

Готово све комунистичке партије подржавају интервенцију државе са циљем стварања економске једнакости и смањења и/или укидања класног система заснованог на богатству. На филозофском нивоу, комунизму најбоље парира либертаријанизам. Либертаријанисти су доследни противници комунизма и већина њихових критика заснива се на веровању да је интервенција државе смањује финансијску иницијативност и предузимљивост, што резултује немотивисаном, неефикасном и бескорисном радном снагом. Либертаријански социјалисти, с друге стране, заговарају комунизам али се противе интервенцији државе.

Многи истраживачи сматрају да је комунизам био заменска религија односно псеудо-религија, са званично проскрибованим светим списима (писања Маркса и Енгелса) и захтевањем слепе вере од поборника идеологије.[75]

Види још

Референце

  1. ^ а б в г д ђ Ball, Terence; Dagger, Richard, ур. (2019). „Communism”. Encyclopædia Britannica (revised изд.). Приступљено 10. 6. 2020.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  2. ^ „Communism”. World Book Encyclopedia. 4. Chicago: World Book. 2008. стр. 890. ISBN 978-0-7166-0108-1. 
  3. ^ Ely, Richard T (1883). French and German socialism in modern times. New York: Harper & Brothers. стр. 35—36. OCLC 456632. „All communists without exception propose that the people as a whole, or some particular division of the people, as a village or commune, should own all the means of production—land, houses, factories, railroads, canals, etc.; that production should be carried on in common; and that officers, selected in one way or another, should distribute among the inhabitants the fruits of their labor.” 
  4. ^ Bukharin, Nikolai; Preobrazhensky, Yevgeni (1922). „Distribution in the communist system” (PDF). The ABC of Communism. Превод: Paul, Cedar; Paul, Eden. London, England: Communist Party of Great Britain. стр. 72—73, § 20. Приступљено 18. 8. 2021 — преко Marxists Internet Archive.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  5. ^ Steele (1992), стр. 43: "One widespread distinction was that socialism socialised production only while communism socialised production and consumption."
  6. ^ Engels, Friedrich (2005). „Section 18: What will be the course of this revolution?”. The Principles of Communism. Превод: Sweezy, Paul. Приступљено 18. 8. 2021 — преко Marxists Internet Archive. „Finally, when all capital, all production, all exchange have been brought together in the hands of the nation, private property will disappear of its own accord, money will become superfluous, and production will so expand and man so change that society will be able to slough off whatever of its old economic habits may remain.”  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  7. ^ Bukharin, Nikolai; Preobrazhensky, Yevgeni (1922). „Administration in the communist system” (PDF). The ABC of Communism. Превод: Paul, Cedar; Paul, Eden. London, England: Communist Party of Great Britain. стр. 73—75, § 21. Приступљено 18. 8. 2021 — преко Marxists Internet Archive.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  8. ^ Kurian, George, ур. (2011). „Withering Away of the State”. The Encyclopedia of Political Science. Washington, D.C.: CQ Press. ISBN 978-1-933116-44-0. doi:10.4135/9781608712434. Приступљено 3. 1. 2016 — преко SAGE Publishing. 
  9. ^ „Communism - Non-Marxian communism”. Britannica. Приступљено 13. 5. 2022. 
  10. ^ Kinna, Ruth (2012). Berry, Dave; Kinna, Ruth; Pinta, Saku; Prichard, Alex, ур. Libertarian Socialism: Politics in Black and Red. London: Palgrave Macmillan. стр. 1—34. ISBN 9781137284754. 
  11. ^ March, Luke (2009). „Contemporary Far Left Parties in Europe: From Marxism to the Mainstream?” (PDF). IPG. 1: 126—143 — преко Friedrich Ebert Foundation. 
  12. ^ George & Wilcox 1996, стр. 95
    "The far left in America consists principally of people who believe in some form of Marxism-Leninism, i.e., some form of Communism. A small minority of extreme leftists adhere to "pure" Marxism or collectivist anarchism. Most far leftists scorn reforms (except as a short-term tactic), and instead aim for the complete overthrow of the capitalist system including the U.S. government."
  13. ^ „Left”. Encyclopædia Britannica. 15. 4. 2009. Приступљено 22. 5. 2022. „... communism is a more radical leftist ideology.” 
  14. ^ „Radical left”. Dictionary.com. Приступљено 16. 7. 2022. „Radical left is a term that refers collectively to people who hold left-wing political views that are considered extreme, such as supporting or working to establish communism, Marxism, Maoism, socialism, anarchism, or other forms of anticapitalism. The radical left is sometimes called the far left.” 
  15. ^ March, Luke (2009). „Contemporary Far Left Parties in Europe: From Marxism to the Mainstream?” (PDF). IPG. 1: 126 — преко Friedrich Ebert Foundation. „The far left is becoming the principal challenge to mainstream social democratic parties, in large part because its main parties are no longer extreme, but present themselves as defending the values and policies that social democrats have allegedly abandoned.” 
  16. ^ March, Luke (2012). Radical Left Parties in Europe (E-book изд.). London: Routledge. стр. 1724. ISBN 978-1-136-57897-7. 
  17. ^ Cosseron, Serge (2007). Dictionnaire de l'extrême gauche [Dictionary of the far left] (на језику: француски) (paperback изд.). Paris: Larousse. стр. 20. ISBN 978-2-035-82620-6. Приступљено 19. 11. 2021 — преко Google Books. 
  18. ^ March, Luke (2009). „Contemporary Far Left Parties in Europe: From Marxism to the Mainstream?” (PDF). IPG. 1: 129 — преко Friedrich Ebert Foundation. 
  19. ^ March, Luke (септембар 2012). „Problems and Perspectives of Contemporary European Radical Left Parties: Chasing a Lost World or Still a World to Win?”. International Critical Thought. London: Routledge. 2 (3): 314—339. S2CID 154948426. doi:10.1080/21598282.2012.706777. 
  20. ^ Engels, Friedrich; Marx, Karl (1969). „Bourgeois and Proletarians”. The Communist Manifesto. Marx/Engels Selected Works. 1. Превод: Moore, Samuel. Moscow: Progress Publishers. стр. 98—137. Приступљено 1. 3. 2022 — преко Marxists Internet Archive.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  21. ^ Newman 2005; Morgan 2015.
  22. ^ Engels, Friedrich; Marx, Karl (1969). „Bourgeois and Proletarians”. The Communist Manifesto. Превод: Moore, Samuel. Moscow: Progress Publishers. Приступљено 1. 3. 2022 — преко Marxists Internet Archive.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  23. ^ Gasper, Phillip (октобар 2005). The Communist Manifesto: A Road Map to History's Most Important Political Document. Haymarket Books. стр. 23. ISBN 978-1-931859-25-7. „Marx and Engels never speculated on the detailed organization of a future socialist or communist society. The key task for them was building a movement to overthrow capitalism. If and when that movement was successful, it would be up to the members of the new society to decide democratically how it was to be organized, in the concrete historical circumstances in which they found themselves.” 
  24. ^ Steele (1992), стр. 44–45: "By 1888, the term 'socialism' was in general use among Marxists, who had dropped 'communism', now considered an old fashioned term meaning the same as 'socialism'. ... At the turn of the century, Marxists called themselves socialists. ... The definition of socialism and communism as successive stages was introduced into Marxist theory by Lenin in 1917 ..., the new distinction was helpful to Lenin in defending his party against the traditional Marxist criticism that Russia was too backward for a socialist revolution."
  25. ^ Gregory, Paul R.; Stuart, Robert C. (2003). Comparing Economic Systems in the Twenty-First (7 изд.). South-Western College Pub. стр. 118. ISBN 0-618-26181-8. „Under socialism, each individual would be expected to contribute according to capability, and rewards would be distributed in proportion to that contribution. Subsequently, under communism, the basis of reward would be need.” 
  26. ^ Bockman, Johanna (2011). Markets in the Name of Socialism: The Left-Wing Origins of Neoliberalism. Stanford University Press. стр. 20. ISBN 978-0-8047-7566-3. „According to nineteenth-century socialist views, socialism would function without capitalist economic categories – such as money, prices, interest, profits and rent – and thus would function according to laws other than those described by current economic science. While some socialists recognized the need for money and prices at least during the transition from capitalism to socialism, socialists more commonly believed that the socialist economy would soon administratively mobilize the economy in physical units without the use of prices or money.” 
  27. ^ Smith, Stephen (2014). The Oxford Handbook of the History of Communism. Oxford, England: Oxford University Press. стр. 3. 
  28. ^ „IV. Glossary”. Center for the Study of the Pacific Northwest. University of Washington. Приступљено 13. 8. 2021. „... communism (noun) ... 2. The economic and political system instituted in the Soviet Union after the Bolshevik Revolution of 1917. Also, the economic and political system of several Soviet allies, such as China and Cuba. (Writers often capitalize Communism when they use the word in this sense.) These Communist economic systems often did not achieve the ideals of communist theory. For example, although many forms of property were owned by the government in the USSR and China, neither the work nor the products were shared in a manner that would be considered equitable by many communist or Marxist theorists.” 
  29. ^ Diamond, Sara (1995). Roads to Dominion: Right-wing Movements and Political Power in the United States. Guilford Press. стр. 8. ISBN 978-0-8986-2864-7. Приступљено 23. 8. 2021 — преко Google Books. 
  30. ^ Courtois, Stéphane; et al. (Bartosek, Karel; Margolin, Jean-Louis; Paczkowski, Andrzej; Panné, Jean-Louis; Werth, Nicolas) (1999). „Introduction”. Ур.: Courtois, Stéphane. The Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression. Harvard University Press. стр. ix—x, 2. ISBN 978-0-674-07608-2. Приступљено 23. 8. 2021 — преко Google Books.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  31. ^ Wald, Alan M. (2012). Exiles from a Future Time: The Forging of the Mid-Twentieth-Century Literary Left. University North Carolina Press. стр. xix. ISBN 978-1-4696-0867-9. Приступљено 13. 8. 2021 — преко Google Books. 
  32. ^ Silber, Irwin (1994). Socialism: What Went Wrong? An Inquiry into the Theoretical and Historical Sources of the Socialist Crisis (PDF) (hardback изд.). London, England: Pluto Press. ISBN 9780745307169 — преко Marxists Internet Archive. 
  33. ^ Darity, William A. Jr., ур. (2008). „Communism”. International Encyclopedia of the Social Sciences. 2 (2nd изд.). New York City, New York: Macmillan Reference USA. стр. 35—36. ISBN 9780028661179. 
  34. ^ Newman 2005, стр. 5: "Chapter 1 looks at the foundations of the doctrine by examining the contribution made by various traditions of socialism in the period between the early 19th century and the aftermath of the First World War. The two forms that emerged as dominant by the early 1920s were social democracy and communism."
  35. ^ „Communism”. Encarta. Архивирано из оригинала 29. 1. 2009. г. Приступљено 15. 6. 2023. 
  36. ^ Dunn, Dennis (2016). A History of Orthodox, Islamic, and Western Christian Political Values. Basingstoke: Palgrave-Macmillan. стр. 126—131. ISBN 978-3319325668. 
  37. ^ Frenkiel, Émilie; Shaoguang, Wang (15. 7. 2009). „Political change and democracy in China” (PDF). Laviedesidees.fr. Архивирано (PDF) из оригинала 9. 9. 2017. г. Приступљено 13. 1. 2023. 
  38. ^ Dae-Kyu, Yoon (2003). „The Constitution of North Korea: Its Changes and Implications”. Fordham International Law Journal. 27 (4): 1289—1305. Архивирано из оригинала 24. 2. 2021. г. Приступљено 10. 8. 2020. 
  39. ^ Park, Seong-Woo (23. 9. 2009). „Bug gaejeong heonbeob 'seongunsasang' cheos myeong-gi” 북 개정 헌법 '선군사상' 첫 명기 [First stipulation of the 'Seongun Thought' of the North Korean Constitution] (на језику: корејски). Radio Free Asia. Архивирано из оригинала 17. 5. 2021. г. Приступљено 10. 8. 2020. 
  40. ^ Seth, Michael J. (2019). A Concise History of Modern Korea: From the Late Nineteenth Century to the Present. Rowman & Littlefield. стр. 159. ISBN 9781538129050. Архивирано из оригинала 6. 2. 2021. г. Приступљено 11. 9. 2020. 
  41. ^ Fisher, Max (6. 1. 2016). „The single most important fact for understanding North Korea”. Vox. Архивирано из оригинала 6. 3. 2021. г. Приступљено 11. 9. 2020. 
  42. ^ Worden, Robert L., ур. (2008). North Korea: A Country Study (PDF) (5th изд.). Washington, D. C.: Library of Congress. стр. 206. ISBN 978-0-8444-1188-0. Архивирано (PDF) из оригинала 25. 7. 2021. г. Приступљено 11. 9. 2020. 
  43. ^ Schwekendiek, Daniel (2011). A Socioeconomic History of North Korea. Jefferson: McFarland & Company. стр. 31. ISBN 978-0786463442. 
  44. ^ а б Lansford 2007, стр. 9–24, 36–44.
  45. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом :0.
  46. ^ Chomsky (1986); Howard & King (2001); Fitzgibbons (2002)
  47. ^ Wolff, Richard D. (27. 6. 2015). „Socialism Means Abolishing the Distinction Between Bosses and Employees”. Truthout. Архивирано из оригинала 11. 3. 2018. г. Приступљено 29. 1. 2020. 
  48. ^ Ghodsee, Sehon & Dresser 2018.
  49. ^ Wheatcroft, Stephen G. (1999). „Victims of Stalinism and the Soviet Secret Police: The Comparability and Reliability of the Archival Data. Not the Last Word”. Europe-Asia Studies. 51 (2): 315—345. ISSN 0966-8136. JSTOR 153614. doi:10.1080/09668139999056. 
  50. ^ Wheatcroft, Stephen G. (2000). „The Scale and Nature of Stalinist Repression and Its Demographic Significance: On Comments by Keep and Conquest”. Europe-Asia Studies. 52 (6): 1143—1159. ISSN 0966-8136. JSTOR 153593. PMID 19326595. S2CID 205667754. doi:10.1080/09668130050143860. 
  51. ^ Lansford 2007, стр. 24–25.
  52. ^ Getty, J. Arch (22. 1. 1987). „Starving the Ukraine”. The London Review of Books. св. 9 бр. 2. стр. 7—8. Приступљено 13. 8. 2021. 
  53. ^ Marples, David R. (мај 2009). „Ethnic Issues in the Famine of 1932–1933 in Ukraine”. Europe-Asia Studies. 61 (3): 505—518. JSTOR 27752256. S2CID 67783643. doi:10.1080/09668130902753325. 
  54. ^ Davies, Sarah; Harris, James (2005). „Joseph Stalin: Power and Ideas”. Stalin: A New History. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 3—5. ISBN 978-1-139-44663-1. 
  55. ^ Ellman, Michael (2002). „Soviet Repression Statistics: Some Comments” (PDF). Europe-Asia Studies. 54 (7): 1172. S2CID 43510161. doi:10.1080/0966813022000017177. 
  56. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Karllson & Schoenhals 2008.
  57. ^ Harff (1996); Hiroaki (2001); Paczkowski (2001); Weiner (2002); Dulić (2004); Harff (2017)
  58. ^ Paczkowski 2001, стр. 32–33.
  59. ^ Hoffman, Stanley (пролеће 1998). „Le Livre noir du communisme: Crimes, terreur, répression (The Black Book of Communism: Crimes, Terror, and Repression) by Stéphane Courtois.”. Foreign Policy. 110 (Special Edition: Frontiers of Knowledge): 166—169. JSTOR 1149284. doi:10.2307/1149284. 
  60. ^ Paczkowski 2001.
  61. ^ Rosefielde, Steven (2010). Red Holocaust. London: Routledge. стр. xvi. ISBN 978-0-415-77757-5 — преко Google Books. 
  62. ^ Suny, Ronald Grigor (2007). „Russian Terror/ism and Revisionist Historiography”. Australian Journal of Politics & History. 53 (1): 5—19. doi:10.1111/j.1467-8497.2007.00439.x. „... [leaves out] most of the 40-60,000,000 lives lost in the Second World War, for which arguably Hitler and not Stalin was principally responsible.” 
  63. ^ Getty, J. Arch; Rittersporn, Gábor; Zemskov, Viktor (октобар 1993). „Victims of the Soviet Penal System in the Pre-War Years: A First Approach on the Basis of Archival Evidence” (PDF). The American Historical Review. 98 (4): 1017—1049. JSTOR 2166597. doi:10.2307/2166597. Приступљено 17. 8. 2021 — преко Soviet Studies. 
  64. ^ Wheatcroft, Stephen G. (март 1999). „Victims of Stalinism and the Soviet Secret Police: The Comparability and Reliability of the Archival Data. Not the Last Word” (PDF). Europe-Asia Studies. 51 (2): 340—342. JSTOR 153614. doi:10.1080/09668139999056. Приступљено 17. 8. 2021 — преко Soviet Studies. 
  65. ^ Snyder, Timothy (27. 1. 2011). „Hitler vs. Stalin: Who Was Worse?”. The New York Review of Books. Приступљено 17. 8. 2021.  See also p. 384 of Snyder's Bloodlands.
  66. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Ghodsee 2014.
  67. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Neumayer 2018.
  68. ^ Bernstein, Eduard (1895). Kommunistische und Demokratisch-sozialistische Strömungen während der englischen Revolution des 17. Jahrhunderts. 
  69. ^ Karl Marx, (1845). The German Ideology, Marx-Engels Institute, Moscow. ISBN 978-1-57392-258-6. Sources available at [1], Приступљено 9. 4. 2013.
  70. ^ Marc Edelman, "Late Marx and the Russian road: Marx and the 'Peripheries of Capitalism'" - book reviews. Monthly Review, Dec., 1984. [2] Архивирано на сајту Wayback Machine (1. август 2009), Приступљено 9. 4. 2013.
  71. ^ Davies, Norman (2001). „Communism”. Ур.: I. C. B. Dear; M. R. D. Foot. The Oxford Companion to World War II. Oxford University Press. 
  72. ^ Skilling, H. Gordon (1966). „Interest Groups and Communist Politics”. World Politics. 18 (3): 435—451. �UNIQ3ab34e171166e61b-HTMLCommentStrip7c7dfbc41ccbeb7000000002
  73. ^ Getty 1985.
  74. ^ Werth 1999
  75. ^ Николић, Коста (2017). „Creating a Communist Yugoslavia in the Second World War”. Balcanica. 

Литература

Додатна литература

Библиотечки ресурси о
Комунизам

Спољашње везе

Напомене

  1. ^ Комунизам се генерално сматра међу радикалнијим идеологијама политичке левице.[13][14] За разлику од крајње десничарске политике, за коју постоји општи консензус међу научницима о томе шта она подразумева и њено груписање (нпр. разне академске студије и приручници), политику крајње левице било је тешко окарактерисати, посебно тамо где почиње на политичком спектру, осим што постоји општи консензус да су лево од стандардне политичке левице и да многе од њихових позиција нису екстремне[15] или зато што се крајња левица и тврда левица сматрају пејоративима који имплицирају да су маргинални.[16]Што се тиче комунизма и комунистичких партија и покрета, неки научници сужавају крајњу левицу на комунистичку левицу, док их други укључују тако што је проширују на левицу мејнстрим социјалистичких, социјалдемократских и лабуристичких партија[17] Уопштено говорећи, они се слажу да постоје различите подгрупе унутар политике крајње левице, као што су радикална левица и екстремна левица[18][19]
  2. ^ Ранији облици комунизма (утопијски социјализам и неки ранији облици религијског комунизма), делили су подршку безкласном друштву и јавном власништву, али нису нужно заговарали револуционарну политику или бављење научном анализом; то је урадио марксистички комунизам, који је дефинисао мејнстрим, модерни комунизам и утицао на све модерне облике комунизма. Такви комунизми, посебно нови религијски или утопијски облици комунизма, могу да деле марксистичку анализу, док фаворизују еволуциону политику, локализам или реформизам. До 20. века, комунизам је био повезан са револуционарни социјализам.[21]
  3. ^ „Комунизам“ се пише великим словом каде се говори о комунистичким партијама које су владајуће и због тога се сматрају властитим именицама.[28] Пратећи научника Џоела Ковела, социолог Сара Дајмонд је написала: „Користим велико слово 'К' 'Комунизам' да означим стварно постојеће владе и покрете и мало 'к' ' „комунизам“ да се односи на различите покрете и политичке струје организоване око идеала бескласног друштва“.[29] „Црна књига комунизма“ је такође усвојила такву разлику, наводећи да „комунизам“ постоји миленијумима, док је „Комунизам“ (користи се у вези са лењинистичким и марксистичким-лењинизмом како су га примењивале комунистичке државе у 20. веку) почео је тек 1917.[30] Алан М. Валд је написао: „Да бих се позабавио сложеним и често погрешно схваћеним политичко-књижевним односима, усвојио сам методе писања великим словима у овој књизи које могу одступити од уређивачких норми које се примењују у одређеним часописима и издавачким кућама. Посебно, Пишем великим словом „Комуниста“ и „Комунизам“ када говорим о званичним партијама Треће интернационале, али не и када се односим на друге присталице бољшевизма или револуционарног марксизма (који обухвата комунисте малих „к“ као што су троцкисти, букаринисти, комунисти из савета и тако даље)."[31] 1994. активиста Комунистичке партије САД Ирвин Силбер је написао: „Када се напише великим словима, Међународни комунистички покрет се односи на формалну организациону структуру просовјетских комунистичких партија. Малим словима, међународни комунистички покрет је генеричнији термин који се односи на општи покрет за комунизам“.[32]
  4. ^ Иако своју водећу идеологију назива Џуче, што је приказано као развој марксизма-лењинизма, статус Северне Кореје остаје споран. Марксизам–лењинизам је заменио „Џуче“ 1970-их и озваничен је 1992. и 2009. године, када су уставне референце на марксизам–лењинизам избачене и замењене са „Џуче“.[38] In 2009, the constitution was quietly amended so that it removed all Marxist–Leninist references present in the first draft, and also dropped all references to communism.[39] Juche has been described by Michael Seth as a version of Korean ultranationalism,[40] која се на крају развила након што је изгубила своје оригиналне марксистичко-лењинистичке елементе.[41] Према „Северној Кореји: Студија о земљи“ Роберта Л. Вордена, марксизам–лењинизам је напуштен одмах након почетка дестаљинизације у Совјетском Савезу и потпуно је замењен „Џучеом“ најкасније 1974.[42] Данијел Швекендик је написао да је оно што је севернокорејски марксизам-лењинизам разликовало од оног у Кини и Совјетском Савезу то што је укључио национална осећања и макроисторијске елементе у социјалистичку идеологију, опредељујући се за свој „сопствени стил социјализма“. Главни корејски елементи су нагласак на традиционалном конфучијанизму и сећању на трауматично искуство Кореје под јапанском влашћу, као и фокус на аутобиографске карактеристике Ким Ил Сунга као герилца јунака.[43]
  5. ^ Научници углавном пишу о појединачним догађајима и процењују све смрти као и било који други историјски догађај, фаворизујући контекст и специфичности земље у односу на генерализације, идеологију и комунистичко груписање како то чине други научници; неки догађаји су категорисани према одређеној ери комунистичке државе, као што је стаљинистичка репресија,[49][50] а не везу са свим комунистичким државама, које су до 1985. покривале једну трећину светске популације.[51]
    Историчари попут Роберта Конквеста и Џ. Арч Гетија углавном пишу и фокусирају се на Стаљиново доба; писали су о људима који су умрли у гулазима или као резултат стаљинистичке репресије, и расправљали о проценама о тим конкретним догађајима, као део дебате о вишку смртности у Совјетском Савезу Јосифа Стаљина, без повезивања њих комунизму у целини. Они су жестоко расправљали, укључујући и питање геноцида у Холодомору,[52][53] али распад Совјетског Савеза, Револуције 1989. и објављивање државних архива унели су део дебате.[54] Неки историчари, међу њима Мајкл Елман, довели су у питање „саму категорију ’жртва стаљинизма’” као „ствар политичке просудбе” јер масовне смрти од глади нису „јединствено стаљинистичко зло” и биле су широко распрострањене широм света у 19. и 20. веку.[55] Постоји врло мало литературе која упоређује вишак смртних случајева под „великом тројком“ Стаљиновог Совјетског Савеза, Мао Цедонг-ове Кине и Пол Пот Камбоџе, а она која постоји углавном набраја догађаје него да објашњавају своје идеолошке разлоге. Један такав пример је „Злочини против човечности у комунистичким режимима – Истраживачки преглед“ аутора Клас-Горан Карлссон и Мицхаел Сцхоенхалс, прегледна студија која резимира оно што су други изјавили о њој, помињући неке ауторе који су видели порекло убистава у списима Карл Марк; географски обим је „велика тројка“, а аутори наводе да су убиства вршена у оквиру неуравнотежене модернизационе политике брзе индустријализације, питајући се „шта је означило почетак неуравнотеженог руског процеса модернизације који је имао тако страшне последице? "[56]
    Значајни научни изузеци су историчар Степхане Цоуртоис и политиколог Рудолпх Руммел, који су покушали повезати све комунистичке државе. Рамелова анализа је урађена у оквиру његовог предложеног концепта демоцида, који укључује било какву директну и индиректну смрт од стране владе, и није се ограничио на комунистичке државе, које су категорисане у оквиру тоталитаризма поред други режимски типови. Румелове процене су на високом нивоу спектра, критиковане су и испитане, а већина научника их одбацује. Куртоаови покушаји, као у уводу у Црна књига комунизма, које су неки критички посматрачи описали као грубо антикомунистички и антисемитски рад, су контроверзни; многи рецензенти књиге, укључујући научнике, критиковали су такве покушаје спајања свих комунистичких држава и различитих социолошких покрета у један део комунистичких мртвих од укупно више од 94 милиона.[57] Рецензенти су такође разликовали увод од саме књиге, која је била боље прихваћена и која је представила само неколико поглавља о студијама једне земље, без међукултуралног поређења или дискусије о масовним убиствима; историчар Анџеј Пацзковски је написао да је само Куртоа направио поређење између комунизма и нацизма, док су остали делови књиге „у ствари, уско фокусиране монографије, које не претендују да нуде свеобухватна објашњења“, и навео да књига није „о комунизму као идеологији или чак о комунизму као државотворном феномену“.[58] Више позитивних критика показало је да је већина критика праведна или оправдана, при чему је политиколог Станлеи Хоффманн изјавио да би „Куртоа био далеко ефикаснији да је показао више уздржаности“,[59] и Пацковски који је навео да је имао два позитивна ефекта, међу којима је подстицање дебате о примени тоталитарних идеологија и „исцрпног биланса о једном аспекту светског феномена комунизма“.[60]
    Пример Совјетске и комунистичке студије је „Црвени холокауст“ Стивена Роузфилда, који је контроверзан због тривијализације холокауста; без обзира на то, Роузфилдов рад се углавном фокусирао на „Велику тројку“ Стаљиново доба, Маово доба и владавину Црвених Кмера у Камбоџи, као и Ким Ил Сунга за Северну Кореју и Хо Ши Мин за Вијетнам. Роузфилдова главна поента је да је комунизам уопште, иако се он углавном фокусира на стаљинизам, мање геноцидан и да је то кључна разлика од нацизма, као и да није направио везу између свих комунистичких држава или комунизма као идеологија. Роузфилд је написао да су „услови за Црвени холокауст били укорењени у Стаљиновом, Кимовом, Маовом, Хоовом и Пол Потовом опсадно мобилисаним терор-командним економским системима, а не у Марксовој утопијској визији или другим прагматичним комунистичким транзиционим механизмима. Терор-команда је изабрана међу другим разлозима због оправданих страхова од дугорочне одрживости командовања без терора и идеолошких ризика тржишног комунизма."[61]
  6. ^ Неки аутори, као што је Стефан Куртоа у Црној књизи комунизма, изјавили су да је комунизам убио више људи од нацизма и да је стога био гори; неколико научника је критиковало ово гледиште.[62] Након процене двадесетогодишњег историјског истраживања у источноевропским архивима, потврђене су ниже процене „ревизионистичке школе“ историчара,[63] упркос томе што популарна штампа наставља да користи веће процене и садржи озбиљне грешке.[64] Историчари као што је Тимоти Д. Снајдер су изјавили да се подразумева да је Стаљин убио више цивила него Хитлер; за већину научника, вишак смртности под Стаљином је био око 6 милиона, који се пење на 9 милиона ако се узму у обзир предвидиви смртни исходи који су последица политике. Ова процена је мања од оних које су убили нацисти, који су убили више цивила него Совјети.[65]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Комунизам&oldid=27358550”