Bosanska golgota
Bosanska golgota ili put smrti su ustaljeni nazivi[traži se izvor] za povlačenje Jugoslovenske vojske u otadžbini preko Bosne (većim delom pod okupacijom Nemaca, u sastavu marionetske NDH, a delom oslobođena) tokom Drugog svetskog rata.
Pod pritiskom velike sovjetske i partizanske ofanzive u Srbiji krajem 1944. godine, komanda četničkih snaga u Crnoj Gori je donela odluku da se trupe povuku preko Bosne u Sloveniju, kako bi došle u susret sa saveznicima. Ta odluka je doneta posle neuspelog pokušaja da se povuku preko Albanije u Grčku.
Povlačenje iz Srbije[uredi | uredi izvor]
Nakon ulaska Crvene armije u Srbiju i poraza od partizana u bici na Jelovoj gori, deo četnika i četnička Vrhovna komanda sa Dragoljubom Mihailovićem i misijom američkog pukovnika Roberta Makdauela se preko Drine povukla u severoistočnu Bosnu. Po sporazumu između Mihailovića i Milana Nedića, Srpska državna straža je stavljena pod Mihailovićevu komandu. Ostaci ove formacije su se okupili u Jagodini, gde su preformirani u Srpski udarni korpus. Pod pritiskom partizana u Srbiji, deo četnika i Srpski udarni korpus se povukao u Sandžak. Tokom proboja kroz Sandžak, četnici i Srpski udarni korpus pod komandom Miroslava Trifunovića su se povlačili paralelno sa nemačkom grupom armije E, uz pomoć lokalne Muslimanske milicije i sandžačkih i crnogorskih četnika.[1] Ove udružene snage su od partizana zauzele Sjenicu (25. oktobra) i Prijepolje (29. oktobra). Povlačenje četnika i SUK je teklo zajedno sa Nemcima ili na bokovima nemačke kolone. Partizani su stalno ugrožavali povlačenje, kao i savezničko vazduhoplovstvo, koje je napadajući Nemce davalo podršku partizanima Josipa Broza.[2] Moral četničkih jedinica je bio vrlo nizak, pa su dezerterstva bila česta pojava. U skladu sa sporazumom koji je Dobroslav Jevđević 3. novembra sklopio sa Nemcima, trebalo je da četnici pomažu povlačenje nemačkih trupa sve do Sarajeva.[2][3]
U to vreme štab generala Drgoljuba Mihailovića se nalazio u okolini Zenice. Nacionalne snage koje su se povlačile iz Srbije stigle su do Drine, gde su prema planu Vrhovne komande imale da nastave koncetraciju snaga prema Crnoj Gori i Primorju.[traži se izvor] Put za povlačenje je vodio preko Albanije. Međutim, general Miroslav Trifunović, komandant Srbije je odlučio da se odstupa preko Bosne ne konsultujući Vrhovnu komandu.[traži se izvor] Pavle Đurišić je ispoštovao naređenje generala Trifunovića koje mu je izdao putem telegrama.[traži se izvor] Četnici iz Srbije su se vratili u Srbiju.[traži se izvor]
Povlačenje iz Crne Gore[uredi | uredi izvor]
Kako su crnogorski četnici bili okupljeni u Crnogorski dobrovoljački korpus i time formalno deo Srpskog dobrovoljačkog korpusa, Dimitrije Ljotić se nadao da će pridobiti Đurišića da se sa svojim snagama prebaci u Sloveniju. Zato je Đurišiću poslao misiju sa Ratkom Parežaninom, da bi uverio ubedio Đurišića da to i učini.
Nakon neuspelog proboja snaga nemačkog 21. armijskog korpusa iz Crne Gori ka Hercegovini, držanje doline Lima bilo je važno i za povlačenje nemačkih i četničkih snaga iz Crne Gore. Septembra 1944. godine Pavle Đurišić, glavnokomandujući crnogorskim četničkim jedinicima, videvši da sovjeti i komunisti dobivaju rat i preuzimaju vlast, skoncentrisao je sve snage oko Podgorice, Danilovgrada i Lješanske nahije. Đurišić je trećeg oktobra u Podgorici postigao dogovor o saradnji sa Markom Džonom Markajem, koji je predvodio nacionalistički pokret u Albaniji, o obrazovanju zajedničkog antikomunističkog fronta.[4]
Povlačenje četnika i mnogobrojnih izbeglica iz Crne Gore pod komandom Pavla Đurišića, počelo je 6. septembra 1944. i trajalo je pet meseci. U povlačenju je krenulo oko 12.000 naoružanih ljudi i oko 6.000 žena, dece i staraca.[traži se izvor] U izbegličkoj koloni se nalazio i mitropolit Joanikije (Lipovac) sa 76 sveštenika. Bio je tu čitav Veliki sud, seljaci, građani, trgovci, lekari, advokati, učitelji i profesori.[traži se izvor] Pre povlačenja Uprava monopola u Podgorici je dala svakom borcu i izbeglici po 200 paketića cigaret-papira i rezanog duvana. Podeljeni su i zavoji za rane, a drugih lekova nije bilo. Povorku je pratilo i 1.500 natovarenih konja, oko 200 zaprežnih kola i desetak teretnih automobila. Vojska je rekvirirala kroz Bjelopavliće oko 500 volova, koji su im poslužili kao hrana na dalekom putu.
Četničke brigade koje su već krenule ka Skadru naređeno im je da se vrate u Podgoricu. Jedan deo četničkih snaga koje su se povukle iz Skadra u Bar dočekali su partizani i bez isleđivanja i suđenja, po kratkom postupku likvidirali su osamdeset zarobljenih četnika.[traži se izvor] Kako je Đurišić odlučio otići kod Mihailovića u istočnu Bosnu, Parežanin je ostavio Đurišića kod Prijepolja, i vozom preko Slavonskog Broda stigao u Sloveniju. Đurišićeve snage su stigle preko Prijepolja u Rudo 28. decembra 1944. Pavle Đurišić se 28. decembra sastao u selu Zaborak sa Dragoslavom Račićem, Zaharijem Ostojićem i Petrom Baćevićem.[5] Četničke snage su reorganizovane u tri divizije. Pre polaska za Višegrad, Đurišić je naredio da se unište sva vozila i sve što smeta brzom pokretu.
Snage Pavla Đurišića borile su se zajedno sa nemačkim snagama u Crnoj Gori, pa ih je Komandant grupe armija E u pregledu snaga od 16. novembra 1944. ubrojao u sastav snaga svog 21. armijskog korpusa.[6] Pošto su snage 21. armijskog korpusa i četnika bile u okruženju, pokret je počeo sredinom decembra 1944, kad su snage 21. korpusa uz pomoć 91. korpusa uspele da otvore koridor preko Kolašina.
Odstupnike prvo su napali partizani, i potom jedna formacija Albanaca, od oko 2.000 vojnika, koji su predvodili crnogorski komunisti.[traži se izvor] 11. i 12. decembra celu izbegličku kolonu na potezu Veruša-Jabuka-Mateševo-Kolašin napala je anglo-američka avijacija. Poginuli su 52 vojnika, veći broj civila je ranjen, stradalo je i dosta stoke.[traži se izvor] Kolona je pred Božić stigla u Rudo i tu se znatno uvećala, našlo se tu oko 21.000 onih koji su odstupili.[traži se izvor] Znatno uvećana izbeglička kolona kreunula je iz Rudog, u pohabanim odelima, još goroj obući, bez hrane i lekova. S ogromnim naporom prešli su Gornje Rudnice-Višegrad i došli na planinu Semić. Četnička bolnica, pogrešno je došla u Rogaticu. Kada je stigla naredba da se povrate na Semić dr. Vasilije Golubović je rešio da sa 41 težim ranjenikom produži za Sarajevo.[traži se izvor] Već na drugoj stanici železničog puta ustaše su ih izvukli iz voza, opljačkali ih i streljali. Put je od Semića vodio ka Brankovićima. Tu je usledila borba sa ustašama.[traži se izvor] Posle dva dana ustaše su prihvatile pregovore o primirje i odtupnički zbeg je dobio prolaz. Bilans sukoba je bio pedeset mrtvih i stotinjak ranjenih.[traži se izvor]
Sledio je put preko planine Devetak i Vlasenice sve do Žlebova. Kolona je potom dolinom Krivaje prešla Mrkalj, Kladanj i Olovo i sišla u dolinu reke Bosne, kod Maglaja. Nova nesreća na putu je bio pegavi tifus, ubrzo je bilo oko 2.000 obolelih. Broj tifusara se povećavao iz časa u čas. Iznureni, bolesni stalno napadani od ustaša, muslimana i partizana. Uz bolest, bila je i obimna zima. Na minus 25 nosili su bolesnike sa 40 stepeni temperature. Mrtvace nisu mogli da sahranjuju u promrzlu zemlju, pa su ih spuštali u snežne rupe povrh nabacujući malo granja i kamenja. Leševe su pronalazili čopori vukova i lisica.
Veliki zbeg su u dolini Bosne podelio u dve kolone. Jedna je krenula obalom, prema donjem toku reke Bosne, druga ka Tuzli. „Tuzlanska“ kolona imala je okrašaj s komunistima i tu su pretrpjeli teške gubitke: 150 mrtvih i 200 ranjenih. Posle ove borbe kolone su se opet sastavile. Bilans je bio težak: 3.000 obolelih od tifusa, 1.200 ranjenih i 2.300 promrzlih.
Raskol[uredi | uredi izvor]
U selu Kožuhe došlo je do dugo očekivanog susreta sa generalom Dragoljubom Mihailovićem. S njim je bilo oko 600 vojnika od kojih polovina nije bila ni za kakvu borbu.[traži se izvor] Mihailović je stigao nešto ranije i sačekivao korpuse. Mihailović se neko vreme u januaru 1945. planirao reorganizaciju JVuO, zanoseći se njenom podelom na zasebne nacionalne vojske (slovenački, hrvatsku i srpsku sa muslimanskim korpusima) pod jedinstvenom komandom. Stoga je odredio Matiju Parca („generala Gubeca“)za komandata hrvatske vojske, Ivana Prezelja („generala Andreja“) za komandanta slovenačke vojske i „generala Đerzeleza“ za komandata muslimanskih korpusa. Međutim, i Parac i Prezelj su bili generali bez vojske.[7] Mihailović je stvorio plan za opštu koncetraciju svih snaga pod njegovom komandom, radi nastavljanja borbe. Njegov stav je bio da treba sačuvati što veći deo jedinica na terenima Bosne. U toku februara 1945. godine pristigle su sve jedinice iz Srbije, koje su raspoređene na liniji Ozren-Trebava, gde je ustaljen front. Krajem februara stigao je i vojvoda Pavle Đurišić sa njegovim borcima i sa njima na hiljade naroda nesposobnog za borbu. Draža Mihailović je tada prema Stevanu Vučkoviću rekao Pavlu Đurišiću:- Ko te je zvao da dođeš ovamo? Ja nisam. I najzad, kada si već došao, zašto si poveo toliki narod? Izginuće ljudi. Meni su potrebni borci sa puškom u ruci. Naša situacija je takva da se moramo rasturiti u trojke po šumama. Drugog izlaza nemamo! [traži se izvor]
Mišljenja Draže i Pavla nisu se podudarala. General Mihailović je želeo da ostane sa svojim narodom i produži otpor protiv novih sovjetskih okupacionih snaga, koje su dovele partizane na vlast.[traži se izvor] Pavle Đurišić je pokušao da spase hiljade civila koje je poveo iz Crne Gore. Za Dražu je izlaz bio u proboju ka Srbiji, a za Pavla proboj ka Sloveniji i susret sa Saveznicima.[traži se izvor] Pošto nisu mogli da usaglase stavove četnici su se podelili u dve kolone. Pavlova kolona je pokušala proboj prema Sloveniji kroz ustašku teritoriju, a Dražina kolona proboj ka komunističkoj Srbiji.
Stradanje Pavlove kolone[uredi | uredi izvor]
Pavlu Đurišiću nije padalo na pamet da se deli na trojke. Izdvojio je veliki broj tifusara i prebacio ih skelom na levu obalu Bosne, gde su bile spremne improvizovane bolnice. U međuvremenu su stigli vojvoda Petar Baćović s hercegovačkim četnicima i Zaharije Ostojić sa nekoliko svojih ljudi. Partizani su napali bolnice i tokom noći ubili više od 2.000 bolesnih i ranjenih.[traži se izvor] U Štab vojvode Đurišića stigla je delegacija crnogorskih ustaša dr. Sekule Drljevića. Oni su obavestili Đurišića da je Ante Pavelić spreman da dozvoli prelazak četničke vojske preko svoje teritorije do Slovenije radi odmora i oporavka. Usledila je zajednička sednica Centralnog i Pokrajnskog komiteta gde je rešeno da se ponuda Pavelića i Drljevića prividno primi zbog ranjenih i bolesnih.[traži se izvor] Vojska je trebalo da se uputi na pravcu reke Vrbas-Lijevče polje-Kozara i da se planinskim terenom probije do Slovenije i dođe u sastav tamošnjih četničkih snaga.[traži se izvor] Ovakvo rešenje je odobrio i general Dragoljub Mihailović.[traži se izvor]
Kolona od 8.000 bolesnih, ranjenih, žena i dece uputila se u Dugo selo. Polovina je samo preživela povlačenje koje je počelo 8. marta 1945. Kolona je išla preko pravca Derventa-Bosanski Brod-Dugo selo. Preživeli su smešteni u barake. Partizani su ih pronašli po kapitulaciji Nemačke i najveći broj je ubijen tu.[traži se izvor] Neki su prognani da im sude „narodni sudovi“.
Ostatak, vojnički deo zbega, prešao je reku Bosnu. Krenuli su u Lijevče polje kako bi se dočepali planine Kozare. Jake ustaške snage nadirale su od Banjaluke i Bosanske Gradiške. Partizani su opazili kretanje četnika, pa su se spustili sa Kozare. Otpočela je očajna borba na dva fronta kod Lijevač polja.[traži se izvor] ustaše su zatražile primirje koje je prihvaćeno odmah.[traži se izvor] Po „sporazumu“ zbeg je trebalo da bude smešten u bivak u okolini Stare i Nove Gradiške. Pavle Đurišić i oko 300 njegovih oficira i podoficira bili su ukrcani u ustašku lađu pod jakom stražom, koja je plovila Savom u pravcu Zagreba.[traži se izvor] Svi su pobijeni u Jasenovcu. Ostaci obezglavljene vojske, prepušteni sami sebi, krenuli su 6. maja 1945. usiljeni maršom u pravcu Slovenije.[traži se izvor]
Desetkovan zbeg, posle petomesečnog kravavog puta preko Crne Gore, Bosne i Hrvatske, našao se sredinom maja u Sloveniji. Umesto dugog sanjanog susreta sa Englezima, ubrzo su ih zarobili patizani, koji su ih izveli pred streljačke strojeve u okolini Maribora i u šumama oko Pohorja. Najveći deo je likvidiran.[traži se izvor]
Stradanje Dražine kolone[uredi | uredi izvor]
Draža je doneo konačnu odluku da ostane u zemlji. Sredinom aprila 1945. godine, general Mihailović je na čelu svoje vojske krenuo prema zapadu, tragom Pavla Đurišića, ali kada su stigli u dolinu Vrbasa, izdao je naređenje za promenu pravca i okrenuo uzvodno, prema Banjaluci. Tek tada je njegovim jedinicama postalo jasno da se ne ide u Sloveniju već u - Srbiju.
Dražina vojska se kretala u tri velike kolone. Desnom komandovao je potpukovnik Dragutin Keserović, levom potpukovnik Dragoslav Račić, a srednjom, u kojoj se nalazila Vrhovna komanda i preživeli članovi Centralnog komiteta (bez dr. Stevana Moljevića i dr. Đure Đurovića) komandivao je major Nikola Kalabić. Draža je želeo da stigne u Srbiju pre nemečke kapitulacije.[traži se izvor] Od planine Motajice skrenuli su na jug, pa brzim pokretima opštim pravcem: Motajica - istočo od Kotor-Varoši - između Travnika i Zenice, izbili su u oblast Fojnice. Ovim pravcem kolone su bile stalno napadana od ustaša.[traži se izvor] Velika četnička vojska kretala se bosanskim šumama. Kretanje te vojske je praćeno od strane Jugoslovenske armije i tačno su znali gde se Draža kreće. Četničke jedinice su svakodnevno praćene iz aviona i istovremeno uznemiravane: bacane su bombe i - leci. Partizani su tačno znali brojnost protivnika i njegovo naoružanje, partizanski komandanti nisu sumnjali u svoj uspeh na bojnom polju. Četnici su prešli preko Ivan-planine i zapadnih padina Bjelašnice, obišli su Kalinovik sa zapada, skrenuli su na istok gde su se sukobili sa Jugoslovenskom armijom.
Četnici su se pod borbom uputili u pravcu Zelengore. Do odlučujućeg obračuna je došlo na reci Jezernici, desnoj pritoci Neretve, 10. maja 1945. godine. Krvava borba je trajala tri dana. Na bojištu je ostalo mnogo poginulih četnika, među njima i general Miroslav Trifunović. Pošto je Draža video da njegova vojska trpi velike gubitke, on se uspeo na jedno uzvišenje, prizvao sebi jednu grupu četnika i rekao im : "U Srbiju braćo! Po trojkama, petorkama i desetinama, svaki u svoj kraj! Ubrzo ću i ja sa vama i pobeda će biti naša... [traži se izvor]
U toku konačnog obračuna sa partizanima ceo prateći bataljon Draže Mihailovića žrtvovao se da spase vrhovnog komandanta.[traži se izvor] U tome je uspeo i izvršio proboj iz obruča.[traži se izvor] Jugoslovenska armija je pobedila. Četničke jedinice nisu više postojale kao organizovana snaga.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Radanović 2015, str. 371.
- ^ a b Tomasevich 1975, str. 429.
- ^ Radanović 2015, str. 374.
- ^ Pajović 1977, str. 515.
- ^ Milovanović 1983d, str. 287.
- ^ Pregled brojnog stanja jedinica grupe armija E na dan 16. novembra 1944 - Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, tom XII (nemački dokumenti), knjiga 4, Vojnoizdavački zavod, Beograd Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. avgust 2010), Pristupljeno 9. 4. 2013.
- ^ Tomasevich 1975, str. 439.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Borivoje Karapandžić, Jugoslovensko krvavo proleće 1945.
- Dragan Barjaktarević, Zločin bez kazne.
- Pajović, Radoje (1977). Kontrarevolucija u Crnoj Gori: četnički i federalistički pokret 1941—1945 (PDF). Cetinje: Obod. Arhivirano iz originala (PDF) 26. 08. 2014. g. Pristupljeno 15. 04. 2016.
- Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9.
- Milovanović, Nikola (1983d). Draža Mihailović. Beograd: Slovo ljubve. Arhivirano iz originala 23. 04. 2013. g. Pristupljeno 24. 04. 2013.
- Radanović, Milan (2015). Kazna i zločin: Snage kolaboracije u Srbiji: odgovornost za ratne zločine (1941-1944) i vojni gubici (1944-1945). Beograd: Rosa Luxemburg Stiftung.