Društvena kontrola

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sociologija
Teorije
Metodi
Podoblasti
Indeks
Znak zabrane pojedinih aktivnosti, primer društvene kontrole.

Društvena kontrola je koncept u sklopu disciplina društvenih nauka.[1]

Sociolozi prepoznaju dva osnovna oblika društvene kontrole:

  1. Neformalni način kontrole – internalizacija normi i vrednosti kroz proces poznatiji kao socijalizacija, koja je definisana kao “proces kroz koji individua, rođena sa širokim spektrom mogućnosti ponašanja, biva vođena da razvija aktuelno ponašanje koje je ograničeno na uži spektar onoga što je za njega prihvatljivo od strane standarda društva.”[2]
  2. Formalni način kontrole – Spoljna sankcija sprovedena od strane Vlade da bi sprečila uspostavljanje haosa ili bezakonja u društvu. Neki teoretičari, poput Emila Dirkema, ukazuju na ovu formu kontrole kao regulaciju.

Kao što je ukratko definisano iznad, sredstva za sprovođenje društvene kontrole mogu biti ili neformalna ili formalna.[3] Sociolog Edvard A. Ros raspravlja o tome da sistemi verovanja vrše veću kontrolu na ljudsko ponašanje nego zakoni nametnuti od Vlade, bez obzira kakva su ta verovanja.[4]

Društvena kontrola se smatra jednom od osnivača reda unutar društva.[5]

Definicija koncepta[uredi | uredi izvor]

Rudenburg prepoznaje koncept društvene kontrole kao klasični koncept.[6]

Iako je koncept društvene kontrole postojao još od osnivanja organizovane sociologije, njegovo značenje je bilo menjano tokom vremena. Prvobitno, koncept je samo ukazivao da mogućnost društva uređuje sebe.[7] Međutim, u 1930-im, termin je preuzeo modernije značenje – obraćenje individue konformizmu.[7] Teorija društvene kontrole je počela biti izučavana zasebno u ranom 20. veku.

Koncept društvene kontrole je povezan sa još jednim konceptom, koji je pojam društvenog poretka. Društvena kontrola je stvar prepoznata kao postojeća u sledećim oblastima društva:[1]

Neformalno[uredi | uredi izvor]

Društvene vrednosti[uredi | uredi izvor]

Društvene vrednosti prisutne u pojedincima su proizvod neformalne društvene kontrole, izvršena prećutno od strane društva kroz posebne običaje, pravila i norme. Pojedinci internalizuju vrednosti njihovog društva, svesni ili nesvesni indoktrinacije. Tradicionalno društvo se oslanja uglavnom na neformalnu društvenu kontrolu ugrađenu u svojoj uobičajenoj kulturi da bi socijalizovala svoje članove.

Sankcije[uredi | uredi izvor]

Neformalne sankcije mogu uključiti sramotu, ismevanje, sarkazam, kriticizam, i neodobravanje, koje mogu doprineti tome da pojedinac zaluta prema normama koje mu je postavilo društvo. U krajnjem slučaju, sankcije mogu uključiti društvenu diskriminaciju i odbacivanje. Neformalna društvena kontrola uobičajeno ima više uticaja na pojedince zato što ove društvene vrednosti postaju internalizovane, tako postajući jedno gledište ličnosti pojedinca.

Neformalne sankcije proveravaju 'izopačeno' ponašanje. Primer za negativnu sankciju dolazi iz scene spota za pesmu The Wall benda Pink Floyd, gde mladi protagonista biva ismevan i verbalno zlostavljan od strane profesora u srednjoj školi zato što je pisao poeziju na času matematike. Još jedan primer dolazi iz filma About A Boy, kada mladić okleva da skoči sa visoke odskočne daske i tada ga ismevaju zbog straha. Iako je on na kraju skočio, njegovo ponašanje je kontrolisano sramom.[8]

Nagrada i kazna[uredi | uredi izvor]

Neformalna kontrola nagrađuje ili kažnjava prihvatljivo ili neprihvatljivo ponašanje i razlikuje se od pojedinca do pojedinca, od grupe do grupe, i od društva do društva. Na primer, na sastanku Women's Institute-a, neodobravajući pogled može preneti poruku da nije prikladno flertovati sa ministarkom. U kriminalnoj bandi, s druge strane, primenjuje se stroža kazna u slučaju da neko preti obaveštavanjem Policije.[9]

Teoretičarska pristrasnost u sklopu modernih medija[uredi | uredi izvor]

Teoretičari poput Noama Čomskog su raspravljali da postoji sistemska pristrasnost u modernim medijima.[10] Za marketing, propagandu i odnose sa javnošću je rečeno da koriste masovnu komunikaciju da bi pomogli interesima određenih političkih ili poslovnih elita. Moćni ideološki, ekonomski i religijski lobisti su često koristili školske sisteme i centralizovane elektronske medije da bi uticali na javno mišljenje.

Formalno[uredi | uredi izvor]

Istorijski[uredi | uredi izvor]

Društvena kontrola se razvijala zajedno sa civilizacijom, kao racionalna mera protiv nekontrolisanih sila prirode, kojima su plemenske organizacije bili plen, u arhaičnim plemenskim društvima.[11]

Vladari su legitimno koristili mučenje kao sredstvo kontrole uma, kao i ubistvo, zatvaranje i izgnanstvo, da bi iz javnog prostora uklonili svakoga ko bi od strane državnih autoriteta bio smatran nepoželjnim.

Tokom perioda Prosvetiteljstva oštre kazne za zločine i građansku neposlušnost su kritikovali filozofi kao Čezare Bekarija i Džeremi Bentam, čiji su radovi inspirisali pokrete reforme koji su napokon doveli do Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima 1948. godine koja upoznaje najzapadnije jurisdikcije i slučnu deklaraciju o ljudskim pravima u Islamu u Kairu 1990. godine.

Reč crime (zločin) je postala deo rečnika engleskog jezika preko starog francuskog, u srednjem veku, i u sklopu srednjeg-engleskog jezika.[12]

U istoriji, religija je bila faktor koji je pružao moralni uticaj na zajednicu i svakog pojedinca, pružajući unutrašnje mesto kontrole orijentisano ka moralnosti, tako da je svaka osoba bila osposobljena da ima kontrolu nad sobom u okviru društva. Nakon što je Ogist Kont ustanovio sociologiju (1830—1842), već su neki mislioci prorekli prekid spoznajne lažne unutrašnje svesnosti naspram religijskog verovanja. Ipak, u dvadesetom veku, religija je od strane društvenih naučnika ocenjena kao i dalje ključni faktor društvene kontrole.[13]

Kont i oni pre njega su disali vazduh revolucije koji je tokom kasnijih delova osamnaestog veka (Francuska revolucija) doveo do tzv. prosvetljenog načina boravka u društvu, i koji je doveo novu slobodu za pojedinca, bez ograničavanja nadgleda aristokratije.[14]

U kontekstu društvene kontrole kroz kaznenih i popravih usluga, rehabilitacioni ideal (Francis Allen 1964) je ključna ideja oformljena u dvadesetom veku, prvi princip od koga ponašanje ima prvi uzrok ('Ljudsko ponašanje je proizvod prethodnih uzroka').[15] Za ideju se kasnije smatralo da je od manjeg značaja za filozofiju i tačnosti ili izvršenja popravnih mera, barem po studiji iz 2007. godine.[16]

Tehnike[uredi | uredi izvor]

Zakon je tehnika korišćena zarad društvene kontrole.[17] Na primer, postoje izvesni zakoni koji se tiču prikladnih polnih veza i one su uglavnom zasnovane na društvenim vrednostima. Istorijski, homoseksualnost je bila kriminalizovana. U moderno vreme, ona više nije uvreda, i to je posledica promene društvenih vrednosti. Međutim, i dalje postoje zakoni koji se tiču pristanka na incest, jer se oni i dalje smatraju problemom u društvu koje zahteva društvenu kontrolu.[18]

Mehanizam društvene kontrole se javlja kroz upotrebu određenih podsticaja.[19] Određeni podsticaji su privatna dobra,[20] koji su ili darovi ili službe,[21] učinjeni dostupnim ljudima u zavisnosti od toga da li doprinose ili ne doprinose dobru grupe, kolektivu, ili zajedničkom dobru. Ukoliko ljudi doprinose, bivaju nagrađeni, ukoliko ne doprinose onda bivaju kažnjeni. Mancur Olson je doprineo ovom konceptu svojim radom (The Logic of Collective Action).[20]

Oberšal, u svom radu, identifikuje tri elementa pragmatične društvene kontrole koji postoje u našem trenutnom društvu. Oni su, konfrontaciona (borbena) kontrola, kao što su kontrola pobune i kontrola mase, preventivne mere da odvrate od ne-normalnih ponašanja, koje je zakonodavstvo skiciralo u očekivanim granicama ponašanja, i dopunske mere preventivnim merama, koje dovode do kazne za krivična dela.[22]

Ograničeni pristup parkovima (zabranjuje pojedincima čestu posetu jednom, nekom, ili svim parkovima u gradu na duže vreme zbog prethodnog prekršaja), zakoni o prestupu (privatizacija prostora koji se smatra javnim u nameri da policija izabere koje će pojedinca ispitivati), i naređenja za nepristupanje nekom mestu (Stay Out Of Drug Areas i Stay Out of Areas of Prostitution koja zaklanja pristup ovim mestima), samo su neki od novih tehnika kontrole društva iskorišćene od strane gradova da pomere određene ljude od margina društva.[23] Nekoliko zajedničkih tema se pojavljuje u svakom od ovih mehanizama kontrole. Prvi je mogućnost da se prostorno ograniče pojedinci unutar njihovih gradova. Prkošenje bilo kom od prethodno navedenih zakona je krivično delo koje može rezultirati zatvaranjem.[23] Iako se neće svi pojedinci podređeni ovom nalogu o isključenju (unutar tog ograničenog prostora) neće pridržavati toga, ovi pojedinci su, u najmanju ruku, prostorno ometeni kroz smanjenu mobilnost i slobodu širom grada.[24] Ovo prostorno ograničavanje dovodi do ozbiljnog prekida i ometanja njihovih života. Beskućnici uglavnom borave u parkovima zato što to područje ima klupe na kojima spavaju, javne kupaonice, povremene javne usluge, i generalno jedan osećaj sigurnosti zbog boravka sa onima koji su u sličnoj situaciji. Privatizacija zona kao što su biblioteke, sistemi javnog prevoza, fakultetski kampovi, i komercijalne ustanove koje su uglavnom javne, daje uglavnom ovlašćenje i dozvolu da ograničeni pristup pojedincima koje oni žele, čak iako pojedinac ima moralne namere. Zakoni koji ograničavaju pristup koji pokušavaju da drže narkomane, prostitutke i ostale izvan koncentrisane zone droge i seksualnih zločina, uglavnom smanjuje mogućnost ovih pojedinaca da potraže pomoć javnih usluga od koristi za rehabilitaciju, pošto su ove usluge uglavnom dostupne u okviru SODA (Stay Out of Drug Areas) i SOAP (Stay Out of Areas of Prostitution) teritorija.[24]

Teorija polomljenih prozora u SAD[uredi | uredi izvor]

U SAD, rana društva su bila u mogućnosti da lako proteraju pojedince koje su smatrali nepoželjnim u javnom prostoru kroz zakone o skitnji i drugim oblicima kažnjavanja. U 1960-im i 1970-im godinama, međutim, ove odredbe o isključivanju iz zajednica su bile osuđene kao neustavne u Americi[25] i shodno tome odbačene od strane Vrhovnog suda SAD.[23] Uvod u teoriju polomljenih prozora u 1980-im je proizveo dramatičnu transformaciju u konceptima koji su se koristili u konstituisanju propisa u nameri da se zaobiđe prethodni problem neustavnosti.[26] Prema teoriji, okolina određenog mesta signalizuje svoje zdravlje javnosti, uključujući i potencijalne vandale. Održavanjem organizovane okoline, pojedinci su odvraćeni od izazivanja nereda na određenoj lokaciji. Međutim, okoline ispunjene neredom, kao što su polomljeni prozori ili grafiti, ukazuju na nesposobnost komšiluka da vrši samonadgledanje, time vodeći do povećanja kriminalne aktivnosti.[27] Umesto fokusiranja na izgrađenu sredinu, odredbe potkrepljene Teorijom Polomljenih Prozora pretežno naglašavaju neželjeno ljudsko ponašanje kao poremećaj životne sredine koji navodi na dalji zločin.[23] Zakon o civilima, poreklom iz kasnih 1980-ih i ranih 1990-ih, pružio je primer za upotrebljivost ovog kasnijeg aspekta Teorije Polomljenih Prozora kao legitimacija za diskriminaciju protiv pojedinaca koji se smatraju neurednim, s namerom da se poveća osećaj bezbednosti u urbanim sredinama. Ovi zakoni o civilima uticajno kriminalizuju aktivnosti koje se smatraju nepoželjnim, kao što je sedenje ili ležanje na trotoaru, spavanje u parkovima, uriniranje ili alkoholisanje u javnosti, prosjačenje, u nameri da se pojedinci koji čine ovakve stvari uklone na neku periferiju grada.[25] Zatim, ne-iznenađujuće, nesrazmerno pogađaju beskućnike.

Pojedinci se smatraju nepoželjnima u urbanim sredinama jer se ne uklapaju u norme društva, što prouzrokuje nelagodnost mnogim stanovnicima određenih komšiluka.[28] Ovaj strah je bio produbljen Teorijom Polomljenih Prozora i rezultirao u propisima koji teže da nepoželjne uklone sa vidljivih zona društva. U post-industrijskom gradu, zabrinutom uglavnom oko maloprodaje, turizma i uslužnog sektora, rastućeg pritiska da se stvori slika podesnog za stanovanje i uređenog grada je bez sumnje pomogla u najskorijim oblicima kontrole društva. Ove nove tehnike uključuju još intenzivnije pokušaje da se prostorno proteraju određeni pojedinci iz urbane sredine pošto je policiji povereno znatno više moći da istraži pojedince, na osnovu sumnje pre nego nepobitnog dokaza zabranjenih radnji.[24]

Skorija dostignuća[uredi | uredi izvor]

U decenijama pre kraja 1980-ih, povećana pretežnost pojedinca kao karakteristike u okviru društva je prouzrokovala visoki broj novih terapeuta koji će se utvrditi, time pokazujući terapiju kao sredstvo društvene kontrole (Conrad & Schneider 1980: Mechanic 1989).[29]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Martin, Innes (2003). Understanding Social Control: Crime and Social Order in Late Modernity. McGraw-Hill Education (UK). ISBN 978-0-335-20940-8. 
  2. ^ Lindzey, Gardner (Ed), (1954). Handbook of social psychology. I. Theory and method. II. Special fields and applications. (2 vols)., (pp. II, 655-692). Oxford, England: Addison-Wesley Publishing Co., xx, 1226 pp.
  3. ^ Poore, S. Overview of Social Control Theories Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. avgust 2007). The Hewett School. Retrieved on: September 2, 2007.
  4. ^ Ross, E.A. 2009 (1901). Social Control: Control A Survey of the Foundations of Order. Piscataway, NJ: Transaction Publishers.
  5. ^ Ross, Edward Alsworth (2009). Social Control: A Survey of the Foundations of Order. Transaction Publishers. ISBN 978-1-4128-3427-8. 
  6. ^ Roodenburg, Herman (2004). Social Control in Europe: 1500-1800. Ohio State University Press. ISBN 978-0-8142-0968-4. 
  7. ^ a b Janowitz, Morris (1975). „Sociological Theory and Social Control”. American Journal of Sociology. 81 (1): 82—108. JSTOR 2777055. S2CID 145167285. doi:10.1086/226035. 
  8. ^ Holland G., Skinner B. F. The Analysis of behaviour (The autoinstructing program). McGraw-Hill N. Y., 1961, Lesson 33.
  9. ^ Livesay, Chris, "Informal Social Control", Culture and Identity, Sociology Central, retrieved 2007-09-08
  10. ^ Chomsky, Noam; Herman, Edward (1988). Manufacturing Consent: The Political Economy of the Mass Media. New York: Pantheon. ISBN 978-0-679-72034-8. 
  11. ^ D.S. McIntosh (septembar 1963). „Power and Social Control”. The American Political Science Review. 57 (3): 619—631. JSTOR 1952567. S2CID 147546364. doi:10.2307/1952567. 
  12. ^ Hanawalt, Barbara; Wallace, David (1999). Medieval Crime and Social Control. U of Minnesota Press. ISBN 978-0-8166-3169-8. 
  13. ^ Stark, Rodney; Bainbridge, William Sims (1996). Religion, Deviance, and Social Control. Psychology Press. ISBN 978-0-415-91529-8. 
  14. ^ Wood, Gordon S. (2009). Empire of Liberty: A History of the Early Republic, 1789-1815. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-974109-0. 
  15. ^ term "Rehabilatative ideal" was sourced at Mona Lynch via search: social control within Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. avgust 2018) Google Scholar
  16. ^ Senior (2007). Understanding Modernisation in Criminal Justice. McGraw-Hill Education (UK). str. 165. ISBN 978-0-335-23527-8. 
  17. ^ Pound, Roscoe (1942). Social Control Through Law. Transaction Publishers. ISBN 978-1-56000-916-0. 
  18. ^ Roffee, James (2015). „When Yes Actually Means Yes in Rape Justice”: 72—91. doi:10.1057/9781137476159.0009. 
  19. ^ B. Janky, K. Takacs - Report published by CEU Political Science Journal September 1, 2010 [Retrieved 2015-12-04]
  20. ^ a b P. Oliver. Abstract. published by Blackwell Publishing Ltd. January 14th, 2013, Oliver, Pamela (2013). „Selective Incentives”. The Wiley-Blackwell Encyclopedia of Social and Political Movements. ISBN 9781405197731. doi:10.1002/9780470674871.wbespm185. . Retrieved 2015-12-04.
  21. ^ Harvard University Press - summary of The Logic of Collective Action Public Goods and the Theory of Groups, by Mancur Olson, Jr. Harvard Economic Studies 124 [Retrieved 2015-12-04]
  22. ^ Oberschall, Anthony (1995). Social Movements: Ideologies, Interests, and Identities. Transaction Publishers. str. 111. ISBN 978-1-4128-3436-0. 
  23. ^ a b v g Beckett, Katherine and Steve Herbert. 2008. Dealing with disorder: Social control in the post-industrial city. Theoretical Criminology. 12: 5-30.
  24. ^ a b v Beckett, Katherine and Steve Herbert. 2010. Penal boundaries: Banishment and the expansion of punishment. Law and Social Inquiry. 35: 1-38.
  25. ^ a b Herbert, Steve and Katherine Beckett. 2009. Zoning out disorder: Assessing contemporary practices of urban social control. Studies in Law, Politics, and Society. 47: 1-25.
  26. ^ Harcourt, Bernard and Jens Ludwig. 2005. Broken windows: New evidence from New York City and a five-city social experiment. The University of Chicago Law Review. 73: 271-320.
  27. ^ Ranasinghe, Prashan. 2010. Public disorder and its relation to the community-civility-consumption triad: A case study on the uses and users of contemporary urban public space. Urban Studies. 48: 1925-1943.
  28. ^ England, Marcia. Stay out of drug areas: Drugs, othering, and regulation of public space in Seattle, Washington. Space and Polity. 12: 197-213.
  29. ^ Horwitz, A.V. (2013). The Logic of Social Control. Springer Science & Business Media. str. 278. ISBN 978-1-4899-2230-4. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Друштвена_контрола&oldid=27438631”