Мембрански рецептор

С Википедије, слободне енциклопедије
Седам-трансмембранска α-хеликсна структура Г-протеин-спрегнутог рецептора.

Мембрански или Трансмембрански рецептори су специјализовани интегрални мембрански протеини који учествују у комуникацији између ћелије и спољашњег света. Екстрацелуларни сигнални молекули (обично хормони, неуротрансмитери, цитокини, фактори раста или ћелијски адхезивни молекули) се везују за рецептор, иницирајући промене функције ћелије. Овај процес се назива трансдукција сигнала: Везивање иницира хемијску промену на интрацелуларној страни мембране. На тај начин рецептори играју јединствену и важну улогу у ћелијског комуникацији и трансдукцији сигнала.

Многи трансмембрански рецептори се састоје од две или више протеинских подјединица које оперишу колективно и могу да се дисоцирају кад се лиганди вежу. Они су често класификовани на основу њихове молекулске структуре, или пошто је детаљна структура непозната за велику већину рецептора, на основу њихове хипотетичне (и у појединим случајевима експериментално потврђене) мембранске топологије. За полипептидне ланце се сматра да премоштавају липидни двослој само једном, док други имају и по седам трансмембранских домена (на пример Г-протеин спрегнути рецептори).

Примери мембранских протеина су гликопротеини и липопротеини.[1] Стотине мембранских рецептора је познато, а многи рецептори још нису откривени.[2][3] Скоро сви познати мембрански рецептори су трансмембрански протеини. Поједине мембране могу да имају неколико мембранских рецептора са различитом заступљеношћу на својој површини. Поједини рецептори могу да имају различите концентрације на различитим мембранским површинама у зависности од мембране и ћелијске функције. За рецепторе је уобичајено да формирају кластере на површини мембране[4][5], тако да је дистрибуција рецептора на мембранској површини углавном хетерогена.

Домени[уреди | уреди извор]

Е = екстрацелуларни простор
П = мембрана плазме
I = интрацелуларни простор

Као и сваки други интегрални мембрански протеин, трансмембрански рецептор може да буде сегментиран у три дела или домена.

Екстрацелуларни домен[уреди | уреди извор]

Екстрацелуларни домен је део рецептора изван мембране на спољашњој страни ћелије или органеле. Ако полипептидни ланац рецептора премоштава двослој неколико пута, спољашњи домен се може састојати од неколико "петљи" које вире изван мембране. По дефиницији, главна функција рецептора је да препознаје и производи респонс на специфични лиганд, на пример неуротрансмитер или хормон (мада поједини рецептори одговарају такође на промене у трансмембранском потенцијалу), и у многим рецепторима лиганди се везују за екстрацелуларни домен.

Трансмембрански домен[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Трансмембрански домен

Код већине рецептора трансмембрански алфа хеликси сачињавају највећи део трансмембранског домена. Код одређених рецептора, попут никотинског ацетилхолин рецептора, трансмембрански домен формира протеином-окружену пору кроз мембрану, или јонски канал. Након активације екстрацелуларног домена везивањем одговарајућег лиганда, пора постаје доступна за јоне, који пролазе кроз њу. Код других рецептора, сматра се да трансмембрански домени подлежу конформационој промени након везивања, што узрокује интрацелуларне ефекте. Код неких рецептора, попут чланова 7ТМ суперфамилије, трансмембрански домен може да садржи лиганд-везујуће место (евиденција за то и за већину других информација о овој класи рецептора је заснована делом на студијама бактериородопсина и пар других рецептора класе А, чија структура је била одређена кристалографски).

Интрацелуларни домен[уреди | уреди извор]

Интрацелуларни (или цитоплазматични) домен рецептора интерагује са унутрашњошћу ћелије или органеле, и преноси сигнал. Постоје два фундаментално различита начина за остваривање интеракције:

  • Интрацелуларни домен комуницира путем специфичних протеин-протеин интеракција са ефекторским протеинима, који преносе сигнал дуж сигналног ланца до његове дестинације.
  • Код ензим-везаних рецептора, интрацелуларни домен поседује ензиматску активност. То је често активност тирозин киназе. Ензиматска активност може такође да буде лоцирана на ензиму везаном за интрацелуларни домен.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „МЕМБРАНЕ РЕЦЕПТОРС”. Аннуал Ревиеw оф Биоцхемистрy. 43 (0): 169—214. 1974. ПМИД 4368906. дои:10.1146/аннурев.би.43.070174.001125.  |фирст1= захтева |ласт1= у Аутхорс лист (помоћ)
  2. ^ Даутзенберг ФМ, Хаугер РЛ (2002). „Тхе ЦРФ пептиде фамилy анд тхеир рецепторс: yет море партнерс дисцоверед”. Трендс Пхармацол. Сци. 23 (2): 71—7. ПМИД 11830263. 
  3. ^ Ривиèре С, Цхаллет L, Флуегге D, Спехр M, Родригуез I (2009). „Формyл пептиде рецептор-лике протеинс аре а новел фамилy оф вомеронасал цхемосенсорс”. Натуре. 459 (7246): 574—7. ПМИД 19387439. дои:10.1038/натуре08029. 
  4. ^ Ротхберг К.Г.; Yинг Y.С.; Камен Б.А.; Андерсон Р.Г. (1990). „Цхолестерол цонтролс тхе цлустеринг оф тхе глyцопхоспхолипид-анцхоред мембране рецептор фор 5-метхyлтетрахyдрофолате”. Тхе Јоурнал оф Целл Биологy. 111 (6): 2931—2938. ПМЦ 2116385 Слободан приступ. ПМИД 2148564. дои:10.1083/јцб.111.6.2931. 
  5. ^ Цôтé; Росси С.Г.; Ротундо Р.L.; Царбонетто, С. (2001). „Тхе Дyстроглyцан Цомплеx Ис Нецессарy фор Стабилизатион оф Ацетyлцхолине Рецептор Цлустерс ат Неуромусцулар Јунцтионс анд Форматион оф тхе Сyнаптиц Басемент Мембране”. Тхе Јоурнал оф Целл Биологy. 152 (3): 435—450. ПМЦ 2195998 Слободан приступ. ПМИД 11157973. дои:10.1083/јцб.152.3.435.  |фирст1= захтева |ласт1= у Аутхорс лист (помоћ); Пронађени су сувишни параметри: |нумбер= и |иссуе= (помоћ)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Membranski_receptor&oldid=26761431”