Vrt

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Povrtnjak je kućna bašta - utilitarni zeleni prostor.
Reprezentativni, prednji deo okućnice – vrt.
Hortus conclusus
(između 1410. i 1420).
Klauster crkve S. Matteo
iz XIII-XIV veka, Đenova.

Vrt, bašta ili gradina, je isplanirani prostor, obično u eksterijeru, koji se koristi za prezentaciju, gajenje i uživanje u biljkama i ostalim oblicima prirode. Vrt čine i prirodni i veštački materijali. Najuobičajeniji oblik vrta je okućnica[1]. U vrtu se može uzgajati različito bilje, cveće, voće i povrće. Može biti i javni rekreativni prostor ili park, obično ukrašen biljkama i drvećem (botanička bašta, npr.).[2]

Iako se pojmovi vrt i park mogu koristiti kao sinonimi, oni imaju i različita značenja pa su otuda moguće i razlike između vrtne, parkovske i pejzažne umetnosti ili arhitekture. Vrtom se najčešće naziva prostor koji je usko vezan uz arhitektonski objekat, koji funkcionalno i estetski nadopunjuje. Park je najčešće površina mnogo veća od vrta, što omogućuje znatnu zastupljenost drveća, raznolikost sadržaja i objekata.[3]

U vrtu se može uzgajati ukrasno zelenilo, zeljasto (cveće) ili drvenasto, kao i povrće (povrtnjak) ili voće (voćnjak). U vrtnoj umetnosti poznati su različiti hortikulturni stilovi.[4]

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Vrt je reč slovenskog porekla. U srpskom jeziku se koriste i izvedenice, kakva je vrtište. Od reči vrt izvedena je i reč povrće - ono što se sadi po vrtu.[5]

Bašta je reč turskog porekla, nastala od turske reči Bahçe (Bahče), istog značenja.[6]

Gradina u slovenskim jezicima ima koren u reči ograditi: gradina (bugarski), zahrada (češki i slovački), ogrod (poljski), ogorod (ruski), a isti koren ima i srpski arhaični naziv gradina.[7]

Reč vrt u drugim jezicima[uredi | uredi izvor]

Sama definicija vrta nalazi potporu u etimologiji reči za pojam vrt na mnogim jezicima, bilo da su živi ili mrtvi. Kao i kod naše reči gradina i u drugim jezicima ovaj pojam ima sličan koren. Staropersijske reči za “ograđeni prostor” bile su pairi-daeza, a njih su u hrišćanskoj mitologiji usvojili da bi opisali Edenski vrtraj na zemlji. Na grčkom jeziku κρυπτος znači skriven a κήπος je vrt. Engleski garden nastalo je od anglo-saksonskog gyrdan – zatvoriti; nemački der Garten od starogermanskog gart ili francuski le jardin od anglofrancuskog gardin sa istim značenjem – zatvoriti; danski have (vrt) potiče od "det hegnede" (zatvoriti)...

U srednjem veku i renesansi bio je ustaljen ikonografski tip hortus conclusus zatvoreni vrt sa Bogorodicom i Hristom. Još jedan tip vrta - srednjovekovni manastirski vrt klauster u osnovi krije zatvorenost (lat. claustrum = zatvoreni prostor).

Kod jezika koji upotrebljavaju ideografsko pismo kao što su kineski i japanski iz grafeme koja označava vrt prepoznaje se zatvoreni oblik .[7]

Pojmovi bašta i vrt u srpskom jeziku[uredi | uredi izvor]

U srpskom se bašta i vrt upotrebljavaju kao sinonimi uz još neke uglavnom orijentalne ili arhaične pojmove i vezuju mnogo češće za utilitarnost, nego za ukrasnu funkciju. Tako Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka o vrtu govori na sledeći način:

Trideset godina kasnije Mala enciklopedija Prosveta tretira vrt na isti način unoseći dilemu da li je vrt oranica:

Kasnija enciklopedijska izdanja Jugoslavenskog leksikografskog zavoda: Opća kao i Šumarska enciklopedija nemaju enciklopedijske jedinice bašta i/ili vrt.

Danas su se donekle pojmovi iskristalisali pa se pojam bašta uglavnom upotrebljav za utilitarni zeleni prostor: povrtnjak, voćnjak, utilitarni deo okućnice, dok se vrtom nazivaju ornamentalni prostori, počev od okućnica (prednji deo) do stilskih vrtova privatnog i javnog karaktera bliskijih parku (francuski vrt, pre nego francuska bašta; pejzažni vrt, a ne pejzažna bašta...). Izuzetak su kolekcije živog biljnog materijala: botaničke bašte, koje se ređe nazivaju botaničkim vrtovima.[7]

Istorija vrtova[uredi | uredi izvor]

Ograđivanje je bio začetak uređenja prostora.

Prema nekim pretpostavkama, vrt je bio najstariji oblik ljudskog planiranja korišćenja zemljišta, prethodeći čak izgradnji kolibe, začetkom arhitekture. Pri tom je, naravno, vrt predstavljao okućnicu, ograđenu granjem ili kamenjem zbog zaštite od opasnosti spolja. Bez obzira koliko su takve pretpostavke tačne, bez sumnje je istina da je čin ograđivanja bio začetak uređenja prostora, koji je postepeno doveo do raznovrsnije i naprednije gradnje. Bez obzira što sadnja drveta najviše asocira na podizanje vrta i ma koliko neki autori taj čin smatraju počecima[10], ipak je veza vrta i ograđivanja mnogo važnija. Tako još Volpol navodi Reptonovu definiciju vrta: „vrt je deo zemljišta ograđen od stoke, namenjen korišćenju i čovekovom uživanju, održavan ili treba da bude takav“.[11] Prvi vrtovi su nastali posle neolitske revolucije 10.000—7.000 pne, sa prelaskom čoveka na sedelački načini i domestifikacijom biljaka i životinja. To su bili utilitarni, mali vrtovi, da bi utilitarnoukrasni i ukrasni vrtovi, većih dimenzija počeli da se grade sa urbanom revolucijom, kada mala rodovska nepismenih sela orijentisana na poljoprivredu prerastaju u velike socijalne složene urbane zajednice. Najranije transformacije u kojima se odigrala urbana revolucija odvijale su se oko 6.000 pne, na području "plodnog polumeseca".[7]

Stari vek[uredi | uredi izvor]

Egipatski vrtovi[uredi | uredi izvor]

Detalj ukrcavanja olibanuma na brodove u Puntu.

Najstariji poznati vrtovi potiču iz Starog Egipta, Vavilona, Persije i drugih antičkih zemalja koje su se razvile na obalama Mediterana.[12]

Stari Egipćani su u potpunosti zavisili od Nila koji je svake godine plavio i ostavljao za sovom plodan mulj na kome su dobro uspevale razne biljne vrste od kojih je većina imala simbolični karakter, Tako su uspešno uzgajali vinovu lozu, voće, povrće, i žitarice. Stečena iskustva, koristili su i za podizanje i održavanje vrtova. Voda je na više pozicije dopremana uz pomoć vrste đerama – šadufa. Na jednom kraku šadufa bio je teg, a na drugom posuda. Iz posude voda je izlivana na biljke, drveće i polja.[7] Vrtovi u Starom Egiptu imali su pravilan geometrijski oblik. Bili su podeljeni na manje pravougaone i kvadratne površine, koje su bile razdvojene ogradicama od sušene opeke ili žive ograde. Jedan deo vrta je bio namenjen za uživanje. U svojim vrtovima gajili su pretežno korisne biljke: masline, smokve, narove, urme i dr, a drveće su sadili u pravilnim redovima. Od cveća su najviše koristili vrste jarkih boja i opojnih mirisa. O tome koliko su Stari Egipćani poklanjali pažnje vrtovima govori podatak da je faraon Amenofis (Amenhotep I) imao veliki vrt sa retkim biljkama u kome se nalazio bazen izgrađen od granita, veličine 1500 h 30 m.

Na zidovima kolonada hrama Kraljice Hatšepsut prikazana su njena dela u reči i slici. Ona kaže kako je Bog Amon poziva da izgradi vrt oko njegove kuće (njenog hrama) tako veliki da on može da šeta tamo. Na zahtev Amona ona je opremila ekspediciju da donese iz Punta - zemlje bogova drveće koje rađa tamjan i napravi "Punt u sopstvenoj kući (Hramu)". Iz Punta su doneta 32 stabla tamjana (Boswellia sacra Flueck., Burseraceae), koja se još nazivaju i olibanum, i zasađena na terasama hrama.[7] Od ovog poduhvata nadalje svi egipatski faraoni trudili su se da donose u Egipat egzotične biljke i životinje. Interesantan je prikaz na zidovima malog hola koji je bio svetilište Sed hrama u Karnaku. Zidovi su dosta oštećeni, ali je dovoljno ostalo da se vidi obilje cvetova, plodova, celih biljaka, ptica, riba, sisara koji su se nalazili u vrtovima hrama. Najveći deo vrsta doneo je Tutmos III iz Sirije u 24. godini svoje vladavine (1455. p.n.e). Danas se ova prostorija zove “Botanička bašta” zbog ovih prikaza[13] Vrtovi nisu bili privilegija samo vladara o čemu svedoči prikaz Seneferovog vrta u grobnici TT96, (nazvanoj i "Grobnica vinograda") tebanske nekropole nasuprot Luksora. U grobnici je sahranjen Senefer „gradonačelnik grada“ (Tebe) i „nadzornik ambara i polja, vrtova i stoke Amuna“ za vreme vladavine Amenhotepa II iz 18. dinastije. Još manji su bili vrtovi mrtvih, jer se na pustinjskoj zemlji ne mogu podizati veliki zeleni prostori zbog nedostatka vode. Možda su samo zamišljeni kao svojevrsna simbolična slika vrta, da duša, kada napusti grob, stvarno nađe drvo pored koga može da sedne. U prikazima se obično pojavljuje Oziris bog zagrobnog života, podzemnog sveta i mrtvih, ali i onaj koji daje život biljnom svetu iz zemlje, zato je njegova koža zelena. On je u obliku ptice Bennu (grčki feniks) koja sedi na svetom stablu tamariksa ispred grobnice.[7]

Vrtovi Mesopotamije[uredi | uredi izvor]

Jadan od mnogobrojnih imaginarnih prikaza Vavilonskog visećeg vrta
iz 19. veka.

Na području Mesopotamije, između Tigra i Eufrata su se razvijale velike države: Asir, Akid, Vavilon, Medeja, Persija. Najpoznatiji vrtovi sa tih prostora su Vavilonski viseći vrtovi. Na osnovu opisa Diodora Sikulusa (Διόδωρος Σικελιώτης, I vek p.n.e.) i Strabona (Στράβων; 64/63 p.n.e – 24 n.e.) podstruktura visećeg vrta bila je pravougla sa dužinom strana četiri pletra (120 m). Diodor kaže da se terase stepenasto uzdižu sa ovog nivoa, sve su manje što su više i izgledaju kao brdo. Pod terasama lukovi, koji sve drže, grade fine kraljevske odaje sa svetlarnicima na terasi iznad. Postoji put preko svake od terasa koji koristi otvore deset stopa široke probijene kroz ogromne potporne zidove. Vršna terasa na pedeset metara visine, bila je glavni vrt. Njen ravan pod napravljen je od više slojeva, za zaštitu donjih prostorija od vlage, i njenog zadržavanje za potrebe biljaka; prvi sloj je kamena ploča, zatim sloj trske i asfalta pomešani sa ciglom i gipsom; iznad ovog je olovo i sloj zemlje dovoljno debeo da bi velika stabala mogla da se razvijaju.

Park Sargona II

Strabon kaže da je gornji sprat vrta podržan nizom svodova koji stoje na šupljim stubovima koji su ispunjeni zemljom, tako da mogu da prime korenove najvećih stabala. Tanji sloj zemlje na krovu, dovoljan je za korenove manjih biljaka. Viseći vrtovi su zahtevali posebno umeće za navodnjavanje, ali u tome se Strabon i Diodor ne slažu. Diodor kaže da su na najvišim tačkama postojale cisterne koje su punjene vodom iz Eufrata, i nisu mogle da se vide spolja, dok Strabon kaže da se voda iz reke dopremala gore spiralnim pumpama sa strane krivudavih stepenica[7][13].

Asirski kralj Sargon II izgradio je palatu u Dur-Šarukinu (Sargon-gradu) severno od Ninive. "po zapovesti bogova i želji svoga srca," grad je okružio velikim zidom, i izgradio park, "da liči na Amanus planine" (danas Nur planine, turski Nur Dağları). U parku je zasadio zajedno svo cveće Hetitske zemlje i bilje sa brda". U svim kasnijim kraljevskim zapisima, reči "kao Amanus", pojavljuju se da bi se veličao park. Asirci su imali veliku potrebu za veštačkim brežuljcima i terasama. Bregovi, uz tekuće vode, bili su geometrijski zasađeni stablima borova i čempresa i često ovenčani malim oltarima sa holom u blizini što je predstavljalo "čilani" stil.[7][14][15]

Persijanci su bili opsednuti prikazima vrtova na tepisima, iluzijom koju su pomagali i slatkasti mirisi parfema. Preko tepiha može da se dočara slika njihovih klasičnih vrtova, od rajskih (pairi-daeza) do lovnih parkova, vrtova zadovoljstva i bašti oko kuća[7][13].

Vrtovi stare Grčke[uredi | uredi izvor]

Beračice šafrana.
Menada sa tirsom.
Platon u Akademiji
ispod platana
(rimski mozaik 1. vek p.n.e.).
Nil iz doba vladavine Ptolomejida
(mozaik iz Palestrine).

Drevni Grci su bili zadivljeni veličanstvenim vrtovima vladara sa istoka, ali njihova sopstvena civilizacija, i u periodu najvećeg razvoja, nije uradila nešto što bi se moglo uporediti sa dostignućima tih moćnih satrapa i imperijalnih vladara. Pošto materijalni ostaci ne postoje, preostaje da se u literaturi nađu tragovi o razvoju grčkih vrtova. Diodor sa Sicilije, koji je opisao viseće vrtove mesopotamije, o grčkim vrtovima ne piše ništa, ili ništa o tome nije nađeno. Uzrok ovoj neobičnoj praznini je u planiranju i izgledu grčkih gradova. Oni su bili jedna vrsta zatvorenih okvira u kojima se vodio ceo intelektualni i politički život. To nije davalo prostor za razoj vrtova. Sa druge strane raskošna mediteranska priroda predstavljala je svojevrsni vrt.[7]

Iskopavanja Evansa otkrila su Kritsko Mikensku kulturu, njene moćne i prostrane objekte i luksuzan način života, ali indicije o hortikulturi gotovo da ne postoje. Jedini dokazi su freske na zidovima palata sa prikazima ljudi u predelu kao što je „Princ ljiljana“ ili „Beračice šafrana“.[16] U radu Egejski vrt, opisuju se rupe u steni blizu palate u Festosu koje navode na pomisao da su u njih sađene manje lukovice kao što je šafran za koji je potrebno 8–10 cm dubine. Ovo je možda preteča savremenih alpinuma.[17]

Arhajski period predstavlja skromnu prethodnicu klasičnog perioda. Tipična kuća imala je male prostorije koje su bile oko unutrašnjeg dvorišta u kome je obično bilo poneko drvo, saksije sa cvećem i različite statue – početak nečega što će kod Rimljana evoluirati u razvijen oblik vrta. Zapisi o vrtu ovog perioda nalaze se u Homerovom spevu “Odiseja” u opisu vrta Feačkog kralja Alkinoja. Homer opisuje i vrt Laerta, Odisejevog oca koji ovaj obrađuje čekajući sina.[18] Još jedan mitološki vrt je vrt hesperida koji se vezuje za epove o Perseju i Heraklu[19][20][21] Kultni odnos prema biljkama i njihova posvećenost pojedinim božanstvima bila je karakteristična za Grke. Šišarka pinjola (Pinus pinea L.) pričvršćena na vrh stabla vitine (Ferula communis L.) predstavljala je tirs, koji su nosile menade i satiri pristalice Dionisa. Tirs je simbolisao jedinstvo šume (šišarka) i polja (vitina).[22]

Tokom klasičnog perioda na trgovima - agorama, koji su bili dobro arhitektonski oblikovani nalazilo se poneko stablo, kao platan agore u Atini. Zelenilo je, međutim, našlo svoju bogatiju primenu u nekropolama u blizini gradova i u gimnazijumima. Gimnazijumi se smatreju prvim javnim parkovima jer su bili okruženi zelenilom i ispunjeni prostorima za relaksaciju i rekreaciju. Većina filozofskih škola bila je vezana za zelene prostore. Platonova Akademija, Aristotelova Peripatetička škola u Liceju gde je on raspravljao o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući u parkovskim prostorima ovog gimnazijuma. Epikur je osnovao školu u svom vrtu pa su on i njegovi sledbenici epikurejci brzo dobili ime "filozofi iz vrta".[23]

U helenističkom periodu (323-146 g. p.n.e.) smanjen je značaj matične Grčke, tačnije teritorije koju su Grci naseljavali u prethelenističkoj epohi. Veliki centri helenističke kulture su bili Aleksandrija i Antiohija, prestonice Ptolomejskog Egipta i Seleukidskog carstva. Značaj javnih parkova smanjivao se na račun privatnih vrtova, koji su bili oko vila vladajuće klase i robovlasnika i imali karakter vrtova za uživanje. Raskoš vrtova u koloniji Magna Grecia (Μεγάλη Ἑλλάς) išao je dotle da su oni pravljeni i na brodovima. Na osnovu nekih bareljefa i zabeleški opisuje se vrt Hijerona II (308-215 p.n.e.) na brodu Sirakuzija (Συρακουσία) dugom 110 m.[7][24]

Vrtovi starog Rima[uredi | uredi izvor]

Peristil jedne od očuvanih kuća u Pompejima.
Maketa Hadrijanove vile u Tivoliju.

Kopirajući modele helenizma Rimljani su ih usvajali i razvijali skoro do neprepoznatljivosti. Oni sami nisu bili stvarni inovatori, ali su bili uvek izvanredno kreativni reproduktivci na svim poljima pa i u vrtnoj umetnosti, sa urođenom ljubavlju prema biljkama i zemlji.

Kada su gradovi počeli da se šire prosečni građanin imao je vrt (hortus) ili mali deo zemljišta sa voćem i povrćem u sklopu kuće. U ovim ranim danima, nije bilo jedne reči u značenju „baštovan“. Osoba koja se bavila gajenjem povrća bila je olitor ili holitor, drveća arborator ili frondator a vinogradar je bio vinitor.

U prvom veku p.n.e. počeli su da se podižu ukrasni vrtovi pod uticajem Cicerona i njegovih istomišljenika. On je u svom pismu Varonu napisao: “Ako imaš vrt i biblioteku imaš sve što ti je potrebno”. Gradski vrtovi razvili su se iz grčkog modela, sa jednim ili više unutrašnjih dvorišta povezanih sa kućom – villa urbana. Bogatije porodice su van gradova uz zemljište imale i objekat – villa rustica u kojima su boravile u letnjem periodu i gde su imale robove koji su se bavili poljoprivredom. U zapisima Cicerona pojavljuje se naziv baštovana koji se bavi ukrasnim biljkama – topiarius čiji je jedan od glavnih poslova bio da orezuje bršljan tako intenzivno da liči na zimzeleno drvo ili žbun. Nije prošao ni pun vek, a naziv topiarius je počeo da se upotrebljava u savremenom smislu – za baštovana koji kreše zimzelene žbunove dajući im oblike različitih figura - topijarija je postala glavni element vrta. U pismima Plinija Mlađeg pored topiariusa, javlja se još jedno zanimanje u vezi sa vrtom - aquarius odgovorni za fontane i bazene.[1]

Stilizacija je bila glavna odlika vrta. Leje su bile pravougaone, odvojene alejama i popločanim stazama, oivičene šimširom i bršljanom. Ukrasne biljke, naprimer akantus, upotrebljavane su u grupama kao deo šare – mustre, češće nego u pojedinačnoj sadnji. Bilo je velikih posuda za biljke, ukrasnih urni, statua, bazena i fontana. Gde je bilo malo prostora, vrtu je data nova dimenzija pomoću slikanih murala sa scenama iz vrta ili prirode.[7]

Marcijal (Marcus Valerius Martialis, 40-104) je ismejavao bogataša čija je vrt bio puna biljaka, staza i fontana, a u kući nije bilo mesta gde bi se jelo i spavalo. Ali nezavisno od bogataša, obični Rimljani su bili tako zaljubljeni u biljke da su nebrojeni korisnici stanova u višespratnim objektima (insula) ili kućama u gradovima gajili biljke na prozorima, balkonima i krovovima.[7]

Plinije mlađi poznat je po svojim pismima upućenim različitim prijateljima koja daju opise života više klase u Rimu u prvom veku, uključujući mnoge podatke o sopstvenim vrtovima u vilama Laurentin i Tusci[25]. Vrhunac raskošnog vrta predstavlja Hadrijanova vila u Tivoliju građena u II veku nove ere koja zauzima 80 ha[26][27], kao i vrtovi na brodovima koje je gradio Kaligula.

Srednji vek[uredi | uredi izvor]

Od propasti Rimskog carstva i stilski doteranih rimskih vrtova, kult prema biljkama javlja se samo fragmentarno. Srednjovekovna Evropa je decentralizovana, deurbanizovana i agrarna, a tek pred renesansu postepeno otpočinje intelektualni preporod oslanjajući se na manastire uz pomoć blještave arapske kulture u Španiji i vizantijskog sjaja na Istoku.

Ilustracija kasnijeg izdanja Krešencijevog dela.
Rekonstrukcija srednjovekovnog lekarskog vrta u Asnapiu.
Deo plana iz manastira Sveti Gal sa centralnim klausterom.

Rani srednji vek (476-1000. god)[uredi | uredi izvor]

Rani srednji vek predstavlja mračno doba za sve oblasti života pa i za hortikulturu uz nekoliko izuzetaka. Manastirski vrtovi evoluiraju iz rimske vile urbane jer su bogati starorimski hrišćani zaveštavali svoje kuće Crkvi. Otuda od peristila nastaje klauster. Klausteri su korišćeni kao potažeri samo kada nije bilo drugog mesta: češće su korišćeni kao crkvena dvorišta, sa puno drveća i cvetnih leja, sa bunarom – mesta gde je bratija mogla da meditira.

Klermontski biskup Apolinaris u svojim delima i pismima opisuje u drugoj polovini V veka nekoliko lepih vrtova rimskog stila. Ovo se smatra najranijim srednjovekovnim spisom o hortikulturi.

Oko 800. godine na severu Francuske, u blizini Lila, Karlo Veliki je osnovao kraljevsko imanje Asnapio (danas Annappes), da bi standardizovao preradu ječma u slad i proizvodnju piva. Dvorište ovog imanja je okruženo živom ogradom sa kamenom kapijom, iznad koje je balkon sa koga mogu da se vide odeljci. Slično dvorištu, oivičeni živicom su i zasadi raznih vrsta drveća. Navode se i biljke koje su gajene na imanju (to su uglavnom utilitarne vrste: voćke, povrće, začinsko i lekovito bilje...). Od karakterističnih detalja sreće se travna klupa.[7].

Na planu velikog benediktinskog manastira koji je poslat igumanu manastira Sveti Gal, 900. godine, je i nekoliko vrtova pa se plan ovog manastira smatra prvim evropskim vrtnim planom.[28]

Razvijeni srednji vek (1000-1300. god)[uredi | uredi izvor]

Tokom ovog perioda osnivani su mnogi esnafi baštovana. Poznat je rimski dokument iz 1030. godine o udruženju baštovana, kada su voćnjaci i vinogradi pažljivo podizani i čuvani, a bilo kakva pričinjena šteta je strogo kažnjavana. Zakonom iz 1187. svako ko bi u Kraljevini Nemačkoj oštetio voćnjak ili vinograd osuđivan je kao i za podmetanje požara na progonstvo i ekskomunikaciju. Unutar gradova postajao je sve veći deficit prostora, a vrt se javljao na mestu vezanom za veće kuće tek ako je neko nalazio da je vrt važniji od prostora za izgradnju, a i onda je primat davan utilitarnim biljkama.[13]

Kasni srednji vek (XIV vek)[uredi | uredi izvor]

Beleže se i neke od ideja koje će dominirati u renesansi. Jedan od nosilaca ovakvih ideja je i Pjetro Krešenci koji u svom delu Liber ruralium commodorum (Knjiga seoskih koristi) pravi oštru razliku između male bašte od dva do četiri rala (0,5-1 ha), i vrtova kraljeva i drugih bogataša. Uprkos činjenici da je sve po planu i redu, otkriva se približavanje živopisnoj formi, koja priprema put za ranu renesansu. Krešenci želi da bude učitelj, dajući praktične savete i uputstva.[7]

Renesansni vrtovi[uredi | uredi izvor]

Detaljnije: Renesansni vrt

Renesansa zanimanjem za prirodu kod čoveka ponovo oživljava antiku, u kojoj je u središtu pažnje bio čovek. U okviru ovog pokreta, kao odraza epohe, i vrtovi dostižu visok stilski razvoj, a kako je renesansa potekla u Italiji, renesansni vrtovi nazivaju se i italijanskim. Vrtovi su počeli da se grade po planskoj zamisli, sa sadržajem jedinstvenog generalnog poretka – dobili su izgled smišljene i organizovane celine. Postali su veći, a oblikovanje im je postajalo savršenije i složenije. Geometrija je bila zastupljena sve više i u raznovrsnijoj formi[13].

Ilustracija vrta iz Hypnerotomachia Poliphili.
Vila Midiči u Pođo a Kajanu na luneti Utensa.

Javlja se stroža simetrija i "čipkasti" i "izdeljeni" vrtni parteri. Javljaju se lavirinti, pergole, paviljoni, grota, i orezano drveće i žbunje. Delovi vrta su međusobno bolje usklađeni, staze su šire, oblikovanje partera usavršeno.[7]

Rana renesansa[uredi | uredi izvor]

Rana renesansa (ital. quattrocento “četiristote”) je prvo razdoblje renesanse koje traje kroz ceo XV vek. Alberti je prvi koji proba da utka slavnu prošlost svoga naroda u vreme novog procvata. Prema njemu nigde ova veza nije tako jasna kao u arhitekturi vila i vrtova. Alberti izričito zahteva da se kružni i polukružni delovi koji se javljaju u holovima ponove u vrtu, čime obezbeđuje neposredan prelaz preko praga. Zato i vrtovi ispoljavaju razigranost rane renesanse.

Opisi ranorenesansnih vrtova sreću se u literaturi ili su očuvani manje ili više u vilama iz tog perioda. Sredinom XV veka u spisu Hypnerotomachia Poliphili monah Kolon opisuje rečima i slikama vrt okruglog ostrva, okružen ogradom od mirte i vodom. Odlike ranorenesansnih vrtova jasno se zapažaju u vilama porodice Mediči u Kaređiju, u Pođo a Kajanu i u Fjezolu, kao i vili Pođo reale.[7]

Visoka renesansa[uredi | uredi izvor]

Visoka renesansa (ili razvijena renesansa, ital. cinquecento “petstote”) je kasna faza renesanse koja se odvija do polovine XVI veka. Dok je vodeći grad rane renesanse bio Firenca, visoka renesansa je više vezana za Rim. Shvaćen je značaj stepenastih šema u vrtu i terasiranih staza koje ih povezujuću sa kućom. Produžene linije se lako uočavaju: uzdužna osa se pruža glavnom vrtnom stazom, a balustrade na terasama predstavljaju horizontalne poprečne ose koje su poželjne za oko. Zidovi između terasa daju dobru priliku za grota, ili za ponavljanje plana fasade sa stubovima ili hodnicima.[13]

Skica Bramanteovog dvorišta Belvedere.
Vila Madama.

Ovaj koncept jasno se uočava u dvorištu vatikanskog belvedera koji je dizajnirao Bramante 1505. On ppelazak iz vrtne najviše terase ka dvorištu Donje palate rešava sa tri terase spojene stepeništem, a polukružnim formama eksedre i niše palate Belvedere i amfiteatrom Donje palate stilski uobličava prostor u jadnu celinu.

Belvedere je imao dalekosežan i trajan uticaj na budući razvoj vrtova. Bilo je neizbežno da bogati ljudi u Rimu vide model u Vatikanu. Što je obogatilo Rim brojnim lepim i raskošnim prostorima koji od kojih mnogi nikada nisu završeni, ili su prepušteni propadanju. Najbolji primer za to je vila Madama u kojoj su vrtovi prošli mnogo gore nego zgrada. To je manje više sudbina svih vrtova iz prve polovine XVI veka - zlatnog doba renesanse Rima.

Rim se posle smrti Lava X, 1521. godine bio toliko nemiran i nesiguran, da su mu veliki umetnici okrenuli leđa, a oberučke su ih primali prinčevi u gradovima severne Italije. Iz ovog perioda su Vrt palate del Te u Mantovi i vrt vile Imperijale u Pezaru.[7]

Manirizam[uredi | uredi izvor]

Vila Lante.
Vila d'Este.

Doba manirizma u Italiji omeđeno je godinama 1515. i 1610. Kada je renesansna umetnost dostigla vrhunac savršenstva, kreatore vrtova i njihovu klijentelu počinju da privlače iznenađenja, novine i aluzije. Vrtovi poprimaju dramatični karakter i koriste se za maskarade i zabave. Obožavane su virtuozne igre vode, a stvaranje mogućnosti da vrt po svaku cenu impresionira posetioca postao je cilj.[7]

Vila Pratolino patricijska vila u Valji 12 km severno od Firence je sjajan primer manirističkog vrta. Vilu i vrt je projektovao i izgradio Bernardo Buontalenti od 1569. do 1581. Mišel de Montenj je 1580 posetio Pratolino i bio oduševljen kada je video „muzičke instrumente, koji izvode razne komade, posredstvom vode, koja, preko skrivene mašinerije, pokreće statue, pojedinačne i u grupama, otvara vrata, i animira mehaničke životinje, za koje se čini da skaču u vodu, piju i plivaju ...“. Poznati vrtovi iz tog perioda su i vrtovi vila d’Este, Lante.[13]

Cenila se učenost i, sa Paladijem, neoplatonsko zanimanje za krugove i kvadrate. Wittkower je opisao način na koji je Paladio inspirisan neoplatonizmom. Njegova arhitektura je zasnovana na krugu, kvadratu i principu harmonične proporcije, jer on veruje da predstavljaju oblik Boga, pravde i harmonije[29]. Imitacijom ovih osnovnih oblika pri projektovanju zgrada, one učestvuju u prirodi sveta[1]. Istovremeno nastaju i prve botaničke bašte (Padova, 1545) organizovane po Fuksovom konceptu, što doprinosi raznovrsnijem biljnom materijalu u vrtovima.

Barokni vrtovi[uredi | uredi izvor]

Detaljnije: Barokni vrt
Glavna osa Versajskih vrtova sa Letinim i Apolonovim bazenom i Gran kanalom u pozadini.
Plan Versajskih vrtova iz 1746.

Barokni ili pravilni vrtovi su nastali na temeljima francuskog renesansnog vrta, a nazivaju se i francuski vrtovi. Biljkama u vrtu daje se manji značaj, one se gusto sade i intenzivno orezuju gubeći prirodan habitus, a vrt postaje mesto doživljaja duševnih uzbuđenja i duhovnih uzdizanja. [30] Francuski barokni vrt u sebi objedinjuje mnoštvo umetnosti služeći kao posrednik između njih. Ovi vrtovi su monumentalnog i dekorativnog karaktera zasnovani na principu pravolinijsko-planimetrijske funkcionalnosti sprovedene do detalja. Zato su svi veći, a i manji, delovi povezani alejama, širim ili užim stazama. Pravolinijska funkcionalnost i estetika su primarni zahtevi.[31]

U pogledu same kompozicije D'Argenvil razlikuje sledeće glavne prostorne elemente: 1. parter, 2. glavnu perspektivu, 3 trakaste cvetne leje (plat-bande), 4. aleje, 5. šume i šumarke (bois et bosquetes) i 6. Dekorativne elemente (ukopani parter,zeleni tunel (kolevka), vodena kolevka, fontane, kaskade, bazeni, ribnjaci, kanali sa gondolama, labudovima i ribama, ogradice oko terasa, vaze, stepeništa i rampe, pećine - grota, oranžerije, kamene bronzane ili olovne statue, jednostavne mermerne ili drvene klupe, vajarske kompozicije mitoloških bića, paviljoni...).[7]

Bečki Belvedere Bernarda Belota sa prostranim cvetnim parterima.
Peterhof sa Velikom kaskadom i plovnim kanalom.

Kreatori vrtova oslanjali su se na otkrića u matematici i nauci, korišćenjem kartezijanske geometrije sa avenijama koje zadiru u okolni predeo. Karakteristične odlike francuskih baroknih vrtova su: centralno pozicionirana zgrada, razvijeni parteri, fontane, bazeni i kanali. Jedinstvena pravila povezuju rezidencionalnu arhitekturu, vrtnu arhitekturu, skulpture, fontane, kaskade, sadnju i druge sadržaje vrta. Veliki broj fontana i bazena, a sa druge strane, kapacitet vode i jačina pumpi uslovljavali su njihov parcijalni rad tako da su u Versaju, na primer, fontane radile prateći kretanje Kralja i njegove svite.[7]

Glavni predstavnik ovog stila bio je Le Notr čuven po Versajskim vrtovima, vrtovima Vo-le-Vikonta, Šantijia, zamkovima Klanji, Medon, Fontenblo, San-Klu, So, vrt palate Tiljeri, San Žerman on Le, Dompjer, Korde i drugim.[13]

Uticaj baroknih vrtova Francuske bio je veliki pa su širom Evrope imitirana ostvarenja Le Notra: Sent Džejms park u Londonu, vrt dvorca Belvedere i Šenbrun u Beču, dvorca Ninfenburg u Nemačkoj, Peterhof i Carsko Selo u Rusiji i drugi. On sam i njegovi učenici izradili su niz uspešnih kreacija pri čemu su uspeli da ostanu više ili manje originalni u svakom pojedinačnom slučaju.

Pejzažni stil[uredi | uredi izvor]

Pejzažni stil engleskih vrtova

Zbog zasićenosti figura i veštačkih materijala u renesansnim i baroknim vrtovima javila se potreba kod ljudi da se vrate prirodi. Iz te ideje nastao je pejzažni stil. Pejzažni sil se javio najpre u Francuskoj i Engleskoj da bi se kasnije proširio na ostatak sveta, pa se i danas kao takav izučava i projektuje u cilju uspostavljanja balansa između čovekovih aktivnosti i potrebe za očuvanjem životne sredine. Glavne odlike pejzažnih vrtova su to da se unose prirodni materijali. Umesto fontana, grade se potoci. Biljke se ne orezuju i ne sade u redove, već se prave nepravilne grupe u kojima svaka biljka ima dovoljno prostora da razvija svoj habitus. Travnjaci se postavljaju na neravne terene, nepravilnog su oblika, staze su od rustičnih materijala, često samo od utabane zemlje, a izbegavaju se stepenice i potporni zidovi. Postavljaju se cvetne grupacije, nepravilno oivičene, sa puno osvrta na slaganje boja i visina.[12] Ove vrtove odlikuju arhitektonski detalji poput malih hramova, skulptura, kamenih klupa i slični, koji su najčešće poluskriveni u zelenilu.

Umetnost oblikovanja vrtova[uredi | uredi izvor]

Vrtna umetnost ili vrtna arhitektura je oblikovanje vrtova i parkova upotrebom zelenila i drugih arhitektonskih i umetničkih elemenata, kakvi su staze, skulpture i manji građevinski objekti. U širem smislu može se posmatrati i kao oblikovanje zelenih površina urbanih predela, koje ima ekološko i rekreativno značenje i tada se govori o pejzažnoj arhitekturi. Vrtna umetnost često se naziva i hortikulturom,[3] iako hortikultura u užem smislu označava umetnost, odnosno nauku gajenja cveća, ukrasnog drveća i žbunja, voća i povrća, posebno u vrtovima ili na plantažama.[32]

Park[uredi | uredi izvor]

Detaljnije: Park

Park je pojam najbliži pojmu vrt (ponekad i njegov sinonim). To je deo zemljišta u gradu, ili blizu njega, koji se održava zbog dekorativnosti i rekreacije. Predstavlja zaštićeni prostor, u prirodnom, delimično prirodnom stanju ili posađen, koji se koristi za rekreaciju i uživanje. Može da sadrži stene, zemlju, vodu, floru i faunu i travne površine. Park može biti i područje održavano u svom prirodnom stanju kao javno vlasništvo i u okviru svoje površine često uključuje travnjake, šumu i pašnjak pripojen letnjikovcu i koristi se za gajenje divljači i rekreaciju. Park je zatvoreni deo zemljišta u kome je divljač i koji je podržan kraljevskim propisom ili potvrdom.[2]

Vrtovi po tipu ili stilu[uredi | uredi izvor]

Galerija slika[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Turner, T. (2005): Garden History: Philosophy and Design 2000 BC - 2000 AD. New York
  2. ^ a b Guralnik, D. B. (1986): Webster's New World dictionary of the American language. Prentice Hall Press (New York). 2nd college edition, Book ISBN. 0671418092
  3. ^ a b „vrtna umjetnost”. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Pristupljeno 1. 1. 2020. 
  4. ^ „vrt”. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Pristupljeno 1. 1. 2020. 
  5. ^ Nikolić Viduša, Petko. „VRT”. Pristupljeno 9. 7. 2020. 
  6. ^ Vujaklija, Milan (1986). Leksikon stranih reči i izraza. Beograd: Prosveta. str. 106. COBISS.SR 30905103
  7. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t Grbić, M. (2015): Istorija vrtne umetnosti. Univerzitet u Beogradu. Beograd. ISBN 978-86-7299-227-4
  8. ^ Stanojević, S. (1928): Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka. I knjiga A-Z, Bibliografski zavod D. D. Zagreb O. F. (Frangeš Oton Dr. prof. Univ. — Zagreb.)
  9. ^ Mala enciklopedija Prosveta: opšta enciklopedija. 2, M-Š (Prvo izd.). Beograd: Prosveta. 1959.
  10. ^ Simić, N. (1967): Istorija umetnosti i hortikulture. Šumarski fakultet, Beograd.
  11. ^ Walpole, H. (1771): ‘'The modern taste in gardening', in Anecdotes of Painting in England, Vol. 4.
  12. ^ a b Bulatović, Radivoje. „Istorija vrtova”. Živeti sa biljkama. Pristupljeno 10. 7. 2020. 
  13. ^ a b v g d đ e ž Gothein, M. L. (1928): A History of Garden Art. J M Dent and Sons, London and Toronto
  14. ^ Asadpour, A. (2018): Phenomenology of Garden in Assyrian Documents and Reliefs; Concepts and Types. Bagh- e Nazar, 15 (60):55-66. DOI: 10.22034/bagh.2018.60565
  15. ^ Thomason, A. K. (2001). Representations of the North Syrian Landscape in Neo-Assyrian Art. Bulletin of the American Schools of Oriental Research, (323): 63-96.
  16. ^ Evans, A. J. (1901): Mycenaean Tree and Pillar Cult and Its Mediterranean Relations. The Journal of Hellenic Studies, Vol. 21: 99-204
  17. ^ Shaw M. C. (1993): The Aegean Garden. American Journal of Archaeology, Vol. 97, No. 4: 661-685
  18. ^ Homer, Ilijada. Izdavač Knjiga komerc, Beograd, VI pevanje
  19. ^ Loudon, J. C. (1825): An Encyclopedia Of Gardening. Longman, Hurst, Rees, Orme, Brown & Green, third edition
  20. ^ Beechey F. W. & Beechey, H. W. (1828): Proceedings of the expedition to explore the northern coast of Africa, from Tripoly eastward. London: J. Murray
  21. ^ Ham, A. (2002): Libya. Lonely Planet. Melbourne, Victoria, Australia; London, England, United Kingdom. ISBN 978-0-86442-699-4.
  22. ^ Kakridis, I. (1987): Ελληνική μυθολογία Εκδοτική Αθηνών (na grčkom)
  23. ^ Wycherley, R. E. (1959): The Garden of Epicurus. Phoenix, Vol. 13, No. 2 pp. 73-77. Classical Association of Canada.
  24. ^ Salza Prina Ricotti, E. (2006): Hellenistic gardens. http://www.esprarcheologia.it/articles/85/Hellenistic-gardens[mrtva veza]
  25. ^ Buren Van, A. W. (1948): Pliny's Laurentine Villa. The Journal of Roman Studies, Vol. 38, Parts 1 and 2 pp. 35-36 Society for the Promotion of Roman Studies.
  26. ^ Hoffman, A. (1980): Das Gartenstadion in der Villa Hadriana. Mainz
  27. ^ Salza Prina Ricotti E. (2001): Villa Adriana: il sogno di un imperatore, L’Erma di Bretschneider, Rome.
  28. ^ Dobrović, N. (1967): Vrtovi evropskog zapada – Srednji vek. Zbornik Arhitektonskog fakulteta, Univerziteta u Beogradu, Sveska 2. Beograd
  29. ^ Wittkower, R. (1999): Art and Architecture in Italy, 1600-1750. Yale University Press; 4 edition
  30. ^ Prévôt P. (2006): Histoire des jardins. Sud Ouest Editions Sites Et Patrimoines
  31. ^ Krstić, A. (1964): Vrtna umetnost, istorijski pregled. Umetnička akademija u Beogradu, Beograd
  32. ^ Guralnik, D. B. (1984). New World Dictionary. Prentice Hall Press. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]