Vrt

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Povrtnjak je kućna bašta - utilitarni zeleni prostor.
Reprezentativni, prednji deo okućnice – vrt.
Hortus conclusus
(između 1410. i 1420).
Klauster crkve S. Matteo
iz XIII-XIV veka, Đenova.

Vrt, bašta ili gradina je isplanirani prostor, obično u eksterijeru, koji se koristi za prezentaciju, gajenje i uživanje u biljkama i ostalim oblicima prirode. Vrt čine i prirodni i veštački materijali. Najuobičajeniji oblik vrta je okućnica[1]. U vrtu se može uzgajati različito bilje, cveće, voće i povrće. Može biti i javni rekreativni prostor ili park, obično ukrašen biljkama i drvećem (botanička bašta, npr.).[2]

Iako se pojmovi vrt i park mogu koristiti kao sinonimi, oni imaju i različita značenja pa su otuda moguće i razlike između vrtne, parkovske i pejzažne umetnosti ili arhitekture. Vrtom se najčešće naziva prostor koji je usko vezan uz arhitektonski objekat, koji funkcionalno i estetski nadopunjuje. Park je najčešće površina mnogo veća od vrta, što omogućuje znatnu zastupljenost drveća, raznolikost sadržaja i objekata.[3]

U vrtu se može uzgajati ukrasno zelenilo, zeljasto (cveće) ili drvenasto, kao i povrće (povrtnjak) ili voće (voćnjak). U vrtnoj umetnosti poznati su različiti hortikulturni stilovi.[4]

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Vrt je reč slovenskog porekla. U srpskom jeziku se koriste i izvedenice, kakva je vrtište. Od reči vrt izvedena je i reč povrće - ono što se sadi po vrtu.[5]

Bašta je reč turskog porekla, nastala od turske reči Bahçe (Bahče), istog značenja.[6]

Gradina u slovenskim jezicima ima koren u reči ograditi: gradina (bugarski), zahrada (češki i slovački), ogrod (poljski), ogorod (ruski), a isti koren ima i srpski arhaični naziv gradina.[7]

Reč vrt u drugim jezicima[uredi | uredi izvor]

Sama definicija vrta nalazi potporu u etimologiji reči za pojam vrt na mnogim jezicima, bilo da su živi ili mrtvi. Kao i kod naše reči gradina i u drugim jezicima ovaj pojam ima sličan koren. Staropersijske reči za “ograđeni prostor” bile su pairi-daeza, a njih su u hrišćanskoj mitologiji usvojili da bi opisali Edenski vrtraj na zemlji. Na grčkom jeziku κρυπτος znači skriven a κήπος je vrt. Engleski garden nastalo je od anglo-saksonskog gyrdan – zatvoriti; nemački der Garten od starogermanskog gart ili francuski le jardin od anglofrancuskog gardin sa istim značenjem – zatvoriti; danski have (vrt) potiče od "det hegnede" (zatvoriti)...

U srednjem veku i renesansi bio je ustaljen ikonografski tip hortus conclusus zatvoreni vrt sa Bogorodicom i Hristom. Još jedan tip vrta - srednjovekovni manastirski vrt klauster u osnovi krije zatvorenost (lat. claustrum = zatvoreni prostor).

Kod jezika koji upotrebljavaju ideografsko pismo kao što su kineski i japanski iz grafeme koja označava vrt prepoznaje se zatvoreni oblik .[7]

Pojmovi bašta i vrt u srpskom jeziku[uredi | uredi izvor]

U srpskom se bašta i vrt upotrebljavaju kao sinonimi uz još neke uglavnom orijentalne ili arhaične pojmove i vezuju mnogo češće za utilitarnost, nego za ukrasnu funkciju. Tako Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka o vrtu govori na sledeći način:

Trideset godina kasnije Mala enciklopedija Prosveta tretira vrt na isti način unoseći dilemu da li je vrt oranica:

Kasnija enciklopedijska izdanja Jugoslavenskog leksikografskog zavoda: Opća kao i Šumarska enciklopedija nemaju enciklopedijske jedinice bašta i/ili vrt.

Danas su se donekle pojmovi iskristalisali pa se pojam bašta uglavnom upotrebljav za utilitarni zeleni prostor: povrtnjak, voćnjak, utilitarni deo okućnice, dok se vrtom nazivaju ornamentalni prostori, počev od okućnica (prednji deo) do stilskih vrtova privatnog i javnog karaktera bliskijih parku (francuski vrt, pre nego francuska bašta; pejzažni vrt, a ne pejzažna bašta...). Izuzetak su kolekcije živog biljnog materijala: botaničke bašte, koje se ređe nazivaju botaničkim vrtovima.[7]

Istorija vrtova[uredi | uredi izvor]

Ograđivanje je bio začetak uređenja prostora.

Prema nekim pretpostavkama, vrt je bio najstariji oblik ljudskog planiranja korišćenja zemljišta, prethodeći čak izgradnji kolibe, začetkom arhitekture. Pri tom je, naravno, vrt predstavljao okućnicu, ograđenu granjem ili kamenjem zbog zaštite od opasnosti spolja. Bez obzira koliko su takve pretpostavke tačne, bez sumnje je istina da je čin ograđivanja bio začetak uređenja prostora, koji je postepeno doveo do raznovrsnije i naprednije gradnje. Bez obzira što sadnja drveta najviše asocira na podizanje vrta i ma koliko neki autori taj čin smatraju počecima[10], ipak je veza vrta i ograđivanja mnogo važnija. Tako još Volpol navodi Reptonovu definiciju vrta: „vrt je deo zemljišta ograđen od stoke, namenjen korišćenju i čovekovom uživanju, održavan ili treba da bude takav“.[11] Prvi vrtovi su nastali posle neolitske revolucije 10.000—7.000 pne, sa prelaskom čoveka na sedelački načini i domestifikacijom biljaka i životinja. To su bili utilitarni, mali vrtovi, da bi utilitarnoukrasni i ukrasni vrtovi, većih dimenzija počeli da se grade sa urbanom revolucijom, kada mala rodovska nepismenih sela orijentisana na poljoprivredu prerastaju u velike socijalne složene urbane zajednice. Najranije transformacije u kojima se odigrala urbana revolucija odvijale su se oko 6.000 pne, na području "plodnog polumeseca".[7]

Stari vek[uredi | uredi izvor]

Egipatski vrtovi[uredi | uredi izvor]

Detalj ukrcavanja olibanuma na brodove u Puntu.

Najstariji poznati vrtovi potiču iz Starog Egipta, Vavilona, Persije i drugih antičkih zemalja koje su se razvile na obalama Mediterana.[12]

Stari Egipćani su u potpunosti zavisili od Nila koji je svake godine plavio i ostavljao za sovom plodan mulj na kome su dobro uspevale razne biljne vrste, pa su tako uspešno uzgajali vinovu lozu, voće, povrće, i žitarice. Tako stečena iskustva, koristili su i za podizanje ii održavanje vrtova. Voda je na više pozicije dopremana uz pomoć vrste đerama – šadufa. Na jednom kraku šadufa bio je teg, a na drugom posuda. Iz posude voda je izlivana na biljke, drveće i polja.[7] Vrtovi u Starom Egiptu imali su pravilan geometrijski oblik. Bili su podeljeni na manje pravougaone i kvadratne površine, koje su bile razdvojene ogradicama od sušene opeke ili žive ograde. Jedan deo vrta je bio namenjen za uživanje. U svojim vrtovima gajili su pretežno korisne biljke: masline, smokve, narove, urme i dr, a drveće su sadili u pravilnim redovima. Od cveća su najviše koristili vrste jarkih boja i opojnih mirisa. O tome koliko su Stari Egipćanni poklanjali pažnje vrtovima govori podatak da je faraon Amenofis (Amenhotep I) imao veliki vrt sa retkim biljkama u kome se nalazio bazen izgrađen od granita, veličine 1500 h 30 m.

Na zidovima kolonada hrama Kraljice Hatšepsut prikazana su njena dela u reči i slici. Ona kaže kako je Bog Amon poziva da izgradi vrt oko njegove kuće (njenog hrama) tako veliki da on može da šeta tamo. Na zahtev Amona ona je opremila ekspediciju da donese iz Punta - zemlje bogova drveće koje rađa tamjan i napravi "Punt u sopstvenoj kući (Hramu)". Iz Punta su doneta 32 stabla tamjana (Boswellia sacra Flueck., Burseraceae), koja se još nazivaju i olibanum, i zasađena na terasama hrama.[7] Od ovog poduhvata nadalje svi egipatski faraoni trudili su se da donose u Egipat egzotične biljke i životinje. Interesantan je prikaz na zidovima malog hola koji je bio svetilište Sed hrama u Karnaku. Zidovi su dosta oštećeni, ali je dovoljno ostalo da se vidi obilje cvetova, plodova, celih biljaka, ptica, riba, sisara koji su se nalazili u vrtovima hrama. Najveći deo vrsta doneo je Tutmos III iz Sirije u 24. godini svoje vladavine (1455. p.n.e). Danas se ova prostorija zove “Botanička bašta” zbog ovih prikaza[13] Vrtovi nisu bili privilegija samo vladara o čemu svedoči prikaz Seneferovog vrta u grobnici TT96, (nazvanoj i "Grobnica vinograda") tebanske nekropole nasuprot Luksora. U grobnici je sahranjen Senefer „gradonačelnik grada“ (Tebe) i „nadzornik ambara i polja, vrtova i stoke Amuna“ za vreme vladavine Amenhotepa II iz 18. dinastije. Još manji su bili vrtovi mrtvih, jer se na pustinjskoj zemlji ne mogu podizati veliki zeleni prostori zbog nedostatka vode. Možda su samo zamišljeni kao svojevrsna simbolična slika vrta, da duša, kada napusti grob, stvarno nađe drvo pored koga može da sedne. U prikazima se obično pojavljuje Oziris bog zagrobnog života, podzemnog sveta i mrtvih, ali i onaj koji daje život biljnom svetu iz zemlje, zato je njegova koža zelena. On je u obliku ptice Bennu (grčki feniks) koja sedi na svetom stablu tamariksa ispred grobnice.[7]

Vrtovi Mesopotamije[uredi | uredi izvor]

Jadan od mnogobrojnih imaginarnih prikaza Vavilonskog visećeg vrta
iz 19. veka.

Na području Mesopotamije, između Tigra i Eufrata su se razvijale velike države: Asir, Akid, Vavilon, Medeja, Persija. Najpoznatiji vrtovi sa tih prostora su Vavilonski viseći vrtovi. Na osnovu opisa Diodora Sikulusa (Διόδωρος Σικελιώτης, I vek p.n.e.) i Strabona (Στράβων; 64/63 p.n.e – 24 n.e.) podstruktura visećeg vrta bila je pravougla sa dužinom strana četiri pletra (120 m). Diodor kaže da se terase stepenasto uzdižu sa ovog nivoa, sve su manje što su više i izgledaju kao brdo. Pod terasama lukovi, koji sve drže, grade fine kraljevske odaje sa svetlarnicima na terasi iznad. Postoji put preko svake od terasa koji koristi otvore deset stopa široke probijene kroz ogromne potporne zidove. Vršna terasa na pedeset metara visine, bila je glavni vrt. Njen ravan pod napravljen je od više slojeva, za zaštitu donjih prostorija od vlage, i njenog zadržavanje za potrebe biljaka; prvi sloj je kamena ploča, zatim sloj trske i asfalta pomešani sa ciglom i gipsom; iznad ovog je olovo i sloj zemlje dovoljno debeo da bi velika stabala mogla da se razvijaju.

Park Sargona II

Strabon kaže da je gornji sprat vrta podržan nizom svodova koji stoje na šupljim stubovima koji su ispunjeni zemljom, tako da mogu da prime korenove najvećih stabala. Tanji sloj zemlje na krovu, dovoljan je za korenove manjih biljaka. Viseći vrtovi su zahtevali posebno umeće za navodnjavanje, ali u tome se Strabon i Diodor ne slažu. Diodor kaže da su na najvišim tačkama postojale cisterne koje su punjene vodom iz Eufrata, i nisu mogle da se vide spolja, dok Strabon kaže da se voda iz reke dopremala gore spiralnim pumpama sa strane krivudavih stepenica[7][13].

Asirski kralj Sargon II izgradio je palatu u Dur-Šarukinu (Sargon-gradu) severno od Ninive. "po zapovesti bogova i želji svoga srca," grad je okružio velikim zidom, i izgradio park, "da liči na Amanus planine" (danas Nur planine, turski Nur Dağları). U parku je zasadio zajedno svo cveće Hetitske zemlje i bilje sa brda". U svim kasnijim kraljevskim zapisima, reči "kao Amanus", pojavljuju se da bi se veličao park. Asirci su imali veliku potrebu za veštačkim brežuljcima i terasama. Bregovi, uz tekuće vode, bili su geometrijski zasađeni stablima borova i čempresa i često ovenčani malim oltarima sa holom u blizini što je predstavljalo "čilani" stil.[7][14][15]

Persijanci su bili opsednuti prikazima vrtova na tepisima, iluzijom koju su pomagali i slatkasti mirisi parfema. Preko tepiha može da se dočara slika njihovih klasičnih vrtova, od rajskih (pairi-daeza) do vrtova zadovoljstva i bašti oko kuća[7][13].

Vrtovi stare Grčke[uredi | uredi izvor]

Beračice šafrana.
Menada sa tirsom.
Platon u Akademiji
ispod platana
(rimski mozaik 1. vek p.n.e.).
Nil iz doba vladavine Ptolomejida
(mozaik iz Palestrine).

Drevni Grci su bili zadivljeni veličanstvenim vrtovima vladara sa istoka, ali njihova sopstvena civilizacija, i u periodu najvećeg razvoja, nije uradila nešto što bi se moglo uporediti sa dostignućima tih moćnih satrapa i imperijalnih vladara. Pošto materijalni ostaci ne postoje, preostaje da se u literaturi nađu tragovi o razvoju grčkih vrtova. Diodor sa Sicilije, koji je opisao viseće vrtove mesopotamije, o grčkim vrtovima ne piše ništa, ili ništa o tome nije nađeno. Uzrok ovoj neobičnoj praznini je u planiranju i izgledu grčkih gradova. Oni su bili jedna vrsta zatvorenih okvira u kojima se vodio ceo intelektualni i politički život. To nije davalo prostor za razoj vrtova. Sa druge strane raskošna mediteranska priroda predstavljala je svojevrsni vrt.[7]

Iskopavanja Evansa otkrila su Kritsko Mikensku kulturu, njene moćne i prostrane objekte i luksuzan način života, ali indicije o hortikulturi gotovo da ne postoje. Jedini dokazi su freske na zidovima palata sa prikazima ljudi u predelu kao što je „Princ ljiljana“ ili „Beračice šafrana“.[16] U radu Egejski vrt, opisuju se rupe u steni blizu palate u Festosu koje navode na pomisao da su u njih sađene manje lukovice kao što je šafran za koji je potrebno 8–10 cm dubine. Ovo je možda preteča savremenih alpinuma.[17]

Arhajski period predstavlja skromnu prethodnicu klasičnog perioda. Tipična kuća imala je male prostorije koje su bile oko unutrašnjeg dvorišta u kome je obično bilo poneko drvo, saksije sa cvećem i različite statue – početak nečega što će kod Rimljana evoluirati u razvijen oblik vrta. Zapisi o vrtu ovog perioda nalaze se u Homerovom spevu “Odiseja” u opisu vrta Feačkog kralja Alkinoja. Homer opisuje i vrt Laerta, Odisejevog oca koji ovaj obrađuje čekajući sina.[18] Još jedan mitološki vrt je vrt hesperida koji se vezuje za epove o Perseju i Heraklu[19][20][21] Kultni odnos prema biljkama i njihova posvećenost pojedinim božanstvima bila je karakteristična za Grke. Šišarka pinjola (Pinus pinea L.) pričvršćena na vrh stabla vitine (Ferula communis L.) predstavljala je tirs, koji su nosile menade i satiri pristalice Dionisa. Tirs je simbolisao jedinstvo šume (šišarka) i polja (vitina).[22]

Tokom klasičnog perioda na trgovima - agorama, koji su bili dobro arhitektonski oblikovani nalazilo se poneko stablo, kao platan agore u Atini. Zelenilo je, međutim, našlo svoju bogatiju primenu u nekropolama u blizini gradova i u gimnazijumima. Gimnazijumi se smatreju prvim javnim parkovima jer su bili okruženi zelenilom i ispunjeni prostorima za relaksaciju i rekreaciju. Većina filozofskih škola bila je vezana za zelene prostore. Platonova Akademija, Aristotelova Peripatetička škola u Liceju gde je on raspravljao o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući u parkovskim prostorima ovog gimnazijuma. Epikur je osnovao školu u svom vrtu pa su on i njegovi sledbenici epikurejci brzo dobili ime "filozofi iz vrta".[23]

U helenističkom periodu (323-146 g. p.n.e.) smanjen je značaj matične Grčke, tačnije teritorije koju su Grci naseljavali u prethelenističkoj epohi. Veliki centri helenističke kulture su bili Aleksandrija i Antiohija, prestonice Ptolomejskog Egipta i Seleukidskog carstva. Značaj javnih parkova smanjivao se na račun privatnih vrtova, koji su bili oko vila vladajuće klase i robovlasnika i imali karakter vrtova za uživanje. Raskoš vrtova u koloniji Magna Grecia (Μεγάλη Ἑλλάς) išao je dotle da su oni pravljeni i na brodovima. Na osnovu nekih bareljefa i zabeleški opisuje se vrt Hijerona II (308-215 p.n.e.) na brodu Sirakuzija (Συρακουσία) dugom 110 m.[7][24]

Vrtovi starog Rima[uredi | uredi izvor]

Peristil jedne od očuvanih kuća u Pompejima.
Maketa Hadrijanove vile u Tivoliju.

Kopirajući modele helenizma Rimljani su ih usvajali i razvijali skoro do neprepoznatljivosti. Oni sami nisu bili stvarni inovatori, ali su bili uvek izvanredno kreativni reproduktivci na svim poljima pa i u vrtnoj umetnosti, sa urođenom ljubavlju prema biljkama i zemlji.

Kada su gradovi počeli da se šire prosečni građanin imao je vrt (hortus) ili mali deo zemljišta sa voćem i povrćem u sklopu kuće. U ovim ranim danima, nije bilo jedne reči u značenju „baštovan“. Osoba koja se bavila gajenjem povrća bila je olitor ili holitor, drveća arborator ili frondator a vinogradar je bio vinitor.

U prvom veku p.n.e. počeli su da se podižu ukrasni vrtovi pod uticajem Cicerona i njegovih istomišljenika. On je u svom pismu Varonu napisao: “Ako imaš vrt i biblioteku imaš sve što ti je potrebno”. Gradski vrtovi razvili su se iz grčkog modela, sa jednim ili više unutrašnjih dvorišta povezanih sa kućom – villa urbana. Bogatije porodice su van gradova uz zemljište imale i objekat – villa rustica u kojima su boravile u letnjem periodu i gde su imale robove koji su se bavili poljoprivredom. U zapisima Cicerona pojavljuje se naziv baštovana koji se bavi ukrasnim biljkama – topiarius čiji je jedan od glavnih poslova bio da orezuje bršljan tako intenzivno da liči na zimzeleno drvo ili žbun. Nije prošao ni pun vek, a naziv topiarius je počeo da se upotrebljava u savremenom smislu – za baštovana koji kreše zimzelene žbunove dajući im oblike različitih figura - topijarija je postala glavni element vrta. U pismima Plinija Mlađeg pored topiariusa, javlja se još jedno zanimanje u vezi sa vrtom - aquarius odgovorni za fontane i bazene.[1]

Stilizacija je bila glavna odlika vrta. Leje su bile pravougaone, odvojene alejama i popločanim stazama, oivičene šimširom i bršljanom. Ukrasne biljke, naprimer akantus, upotrebljavane su u grupama kao deo šare – mustre, češće nego u pojedinačnoj sadnji. Bilo je velikih posuda za biljke, ukrasnih urni, statua, bazena i fontana. Gde je bilo malo prostora, vrtu je data nova dimenzija pomoću slikanih murala sa scenama iz vrta ili prirode.[7]

Marcijal (Marcus Valerius Martialis, 40-104) je ismejavao bogataša čija je vrt bio puna biljaka, staza i fontana, a u kući nije bilo mesta gde bi se jelo i spavalo. Ali nezavisno od bogataša, obični Rimljani su bili tako zaljubljeni u biljke da su nebrojeni korisnici stanova u višespratnim objektima (insula) ili kućama u gradovima gajili biljke na prozorima, balkonima i krovovima.[7]

Plinije mlađi poznat je po svojim pismima upućenim različitim prijateljima koja daju opise života više klase u Rimu u prvom veku, uključujući mnoge podatke o sopstvenim vrtovima u vilama Laurentin i Tusci[25]. Vrhunac raskošnog vrta predstavlja Hadrijanova vila u Tivoliju građena u II veku nove ere koja zauzima 80 ha[26][27], kao i vrtovi na brodovima koje je gradio Kaligula.

Srednji vek[uredi | uredi izvor]

Od propasti Rimskog carstva i stilski doteranih rimskih vrtova, kult prema biljkama javlja se samo fragmentarno. Srednjovekovna Evropa je decentralizovana, deurbanizovana i agrarna, a tek pred renesansu postepeno otpočinje intelektualni preporod oslanjajući se na manastire uz pomoć blještave arapske kulture u Španiji i vizantijskog sjaja na Istoku.

Ilustracija kasnijeg izdanja Krešencijevog dela.
Rekonstrukcija srednjovekovnog lekarskog vrta u Asnapiu.
Deo plana iz manastira Sveti Gal sa centralnim klausterom.

Rani srednji vek (476-1000. god)[uredi | uredi izvor]

Rani srednji vek predstavlja mračno doba za sve oblasti života pa i za hortikulturu uz nekoliko izuzetaka. Manastirski vrtovi evoluiraju iz rimske vile urbane jer su bogati starorimski hrišćani zaveštavali svoje kuće Crkvi. Otuda od peristila nastaje klauster. Klausteri su korišćeni kao potažeri samo kada nije bilo drugog mesta: češće su korišćeni kao crkvena dvorišta, sa puno drveća i cvetnih leja, sa bunarom – mesta gde je bratija mogla da meditira.

Klermontski biskup Apolinaris u svojim delima i pismima opisuje u drugoj polovini V veka nekoliko lepih vrtova rimskog stila. Ovo se smatra najranijim srednjovekovnim spisom o hortikulturi.

Oko 800. godine na severu Francuske, u blizini Lila, Karlo Veliki je osnovao kraljevsko imanje Asnapio (danas Annappes), da bi standardizovao preradu ječma u slad i proizvodnju piva. Dvorište ovog imanja je okruženo živom ogradom sa kamenom kapijom, iznad koje je balkon sa koga mogu da se vide odeljci. Slično dvorištu, oivičeni živicom su i zasadi raznih vrsta drveća. Navode se i biljke koje su gajene na imanju (to su uglavnom utilitarne vrste: voćke, povrće, začinsko i lekovito bilje...)[7].

Na planu velikog benediktinskog manastira koji je poslat igumanu manastira Sveti Gal, 900. godine, je i nekoliko vrtova pa se plan ovog manastira smatra prvim evropskim vrtnim planom.[28]

Razvijeni srednji vek (1000-1300. god)[uredi | uredi izvor]

Tokom ovog perioda osnivani su mnogi esnafi baštovana. Poznat je rimski dokument iz 1030. godine o udruženju baštovana, kada su voćnjaci i vinogradi pažljivo podizani i čuvani, a bilo kakva pričinjena šteta je strogo kažnjavana. Zakonom iz 1187. svako ko bi u Kraljevini Nemačkoj oštetio voćnjak ili vinograd osuđivan je kao i za podmetanje požara na progonstvo i ekskomunikaciju. Unutar gradova postajao je sve veći deficit prostora, a vrt se javljao na mestu vezanom za veće kuće tek ako je neko nalazio da je vrt važniji od prostora za izgradnju, a i onda je primat davan utilitarnim biljkama.[13]

Kasni srednji vek (XIV vek)[uredi | uredi izvor]

Beleže se i neke od ideja koje će dominirati u renesansi. Jedan od nosilaca ovakvih ideja je i Pjetro Krešenci koji u svom delu Liber ruralium commodorum (Knjiga seoskih koristi) pravi oštru razliku između male bašte od dva do četiri rala (0,5-1 ha), i vrtova kraljeva i drugih bogataša. Uprkos činjenici da je sve po planu i redu, otkriva se približavanje živopisnoj formi, koja priprema put za ranu renesansu. Krešenci želi da bude učitelj, dajući praktične savete i uputstva.[7]

Renesansni vrtovi[uredi | uredi izvor]

Detaljnije: Renesansni vrt

U periodu renesanse dolazi do preporoda antičke kulture, što se odražava i na vrtnu umetnost. Bogati počinju da grade domove izvan gradova, a oko njih, radi svog uživanja, podižu vrtove. Renesansne vrtove odlikuje veliki broj različitih arhitektonskih elemenata, kakvi su kaskade, zidovi, stubovi, fontane, skulptura, kao i brojne vodene površine. Ovaj stil se odaljio od prirode, postao je bliži arhitekturi. Najpoznatiji vrtovi renesansnog stila su Vila Deste u blizini Rima, Vatikanski vrtovi, vila Mediči u Firenci, vila Gambrija i druge.[12] Lep primer renesansnog vrta može se videti u Arboretumu Trsteno, u blizini Dubrovnika.[29]

Pogled na Beč i vrt iz dvorca Belvedere (Bernardo Beloto, 1758 - 1761, ulje na platnu)

Barokni vrtovi[uredi | uredi izvor]

Detaljnije: Barokni vrt
Primer geometrijski oblikovanog partera u baroknom vrtu

Najznačajnije odlike baroknog vrta su bogatstvo, raskoš, upotreba skupih materijala, prenatrpanost detaljima, ornamentalnost, grandioznost, a pre svega pravilne geometrijske forme. Osnovna načela ovog vrtnog stila obuhvatala su stvaranje gotovo savršenog rasporeda: geometrijska podela na glavne i sekundarne ose simetrije, koje oblikuju kanali, vrtna jezerca i staze koje se seku pod pravim uglom. Ovi vrtovi najčešće su velikih dimenzija, a naročito se ističe velika dužina staza, drvoreda, redova skulptura, čime postiže vizuelni efekat još veće dubine terena. Centralni deo vrta predstavlja parterni cvetnjak koji je obično izveden od vrlo komplikovane geometrijske šare i oivičena nisko orezanom živom ogradom, cvećem ili ukrasnim kamenjem. U sredini se često nalazi fontana ili neka skulptura. Najlepši detalj baroknog vrta je uzorak arabeske. Dekorativni parteri oblikovani su rezanjem topijarnih oblika niskih živica od šimšira, a za prostore između njih korišćen je beli šljunak, kako bi se stvorio privlačan kontrast u odnosu na travnatu pozadinu. Poseban šarm vrtu su davale boje sezonskog cveća.[30] Najpoznatiji barokni vrt je vrt Versajskog dvorca u blizini Pariza, građen za Luja XIV 1661-1668 godine. Poznati su još i park Sent Džems u Griniču (Engleska), vrt dvorca Belvedere pored Beča, dvorca Ninfenburg u Nemačkoj, Carsko Selo, Letnja Bašta, Pavlovski park u Rusiji i drugi.

Pejzažni stil[uredi | uredi izvor]

Pejzažni stil engleskih vrtova

Zbog zasićenosti figura i veštačkih materijala u renesansnim i baroknim vrtovima javila se potreba kod ljudi da se vrate prirodi. Iz te ideje nastao je pejzažni stil. Pejzažni sil se javio najpre u Francuskoj i Engleskoj da bi se kasnije proširio na ostatak sveta, pa se i danas kao takav izučava i projektuje u cilju uspostavljanja balansa između čovekovih aktivnosti i potrebe za očuvanjem životne sredine. Glavne odlike pejzažnih vrtova su to da se unose prirodni materijali. Umesto fontana, grade se potoci. Biljke se ne orezuju i ne sade u redove, već se prave nepravilne grupe u kojima svaka biljka ima dovoljno prostora da razvija svoj habitus. Travnjaci se postavljaju na neravne terene, nepravilnog su oblika, staze su od rustičnih materijala, često samo od utabane zemlje, a izbegavaju se stepenice i potporni zidovi. Postavljaju se cvetne grupacije, nepravilno oivičene, sa puno osvrta na slaganje boja i visina.[12] Ove vrtove odlikuju arhitektonski detalji poput malih hramova, skulptura, kamenih klupa i slični, koji su najčešće poluskriveni u zelenilu.

Umetnost oblikovanja vrtova[uredi | uredi izvor]

Vrtna umetnost ili vrtna arhitektura je oblikovanje vrtova i parkova upotrebom zelenila i drugih arhitektonskih i umetničkih elemenata, kakvi su staze, skulpture i manji građevinski objekti. U širem smislu može se posmatrati i kao oblikovanje zelenih površina urbanih predela, koje ima ekološko i rekreativno značenje i tada se govori o pejzažnoj arhitekturi. Vrtna umetnost često se naziva i hortikulturom,[3] iako hortikultura u užem smislu označava umetnost, odnosno nauku gajenja cveća, ukrasnog drveća i žbunja, voća i povrća, posebno u vrtovima ili na plantažama.[31]

Park[uredi | uredi izvor]

Detaljnije: Park

Park je pojam najbliži pojmu vrt (ponekad i njegov sinonim). To je deo zemljišta u gradu, ili blizu njega, koji se održava zbog dekorativnosti i rekreacije. Predstavlja zaštićeni prostor, u prirodnom, delimično prirodnom stanju ili posađen, koji se koristi za rekreaciju i uživanje. Može da sadrži stene, zemlju, vodu, floru i faunu i travne površine. Park može biti i područje održavano u svom prirodnom stanju kao javno vlasništvo i u okviru svoje površine često uključuje travnjake, šumu i pašnjak pripojen letnjikovcu i koristi se za gajenje divljači i rekreaciju. Park je zatvoreni deo zemljišta u kome je divljač i koji je podržan kraljevskim propisom ili potvrdom.[2]

Vrtovi po tipu ili stilu[uredi | uredi izvor]

Galerija slika[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 Turner, T. (2005): Garden History: Philosophy and Design 2000 BC - 2000 AD. New York
  2. 2,0 2,1 Guralnik, D. B. (1986): Webster's New World dictionary of the American language. Prentice Hall Press (New York). 2nd college edition, Book ISBN. 0671418092
  3. 3,0 3,1 „vrtna umjetnost”. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Pristupljeno 1. 1. 2020. 
  4. ^ „vrt”. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Pristupljeno 1. 1. 2020. 
  5. ^ Nikolić Viduša, Petko. „VRT”. Pristupljeno 9. 7. 2020. 
  6. ^ Vujaklija, Milan (1986). Leksikon stranih reči i izraza. Beograd: Prosveta. str. 106. COBISS.SR 30905103
  7. 7,00 7,01 7,02 7,03 7,04 7,05 7,06 7,07 7,08 7,09 7,10 7,11 7,12 7,13 7,14 7,15 Grbić, M. (2015): Istorija vrtne umetnosti. Univerzitet u Beogradu. Beograd. ISBN 978-86-7299-227-4
  8. ^ Stanojević, S. (1928): Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka. I knjiga A-Z, Bibliografski zavod D. D. Zagreb O. F. (Frangeš Oton Dr. prof. Univ. — Zagreb.)
  9. ^ Mala enciklopedija Prosveta: opšta enciklopedija. 2, M-Š (Prvo izd.). Beograd: Prosveta. 1959.
  10. ^ Simić, N. (1967): Istorija umetnosti i hortikulture. Šumarski fakultet, Beograd.
  11. ^ Walpole, H. (1771): ‘'The modern taste in gardening', in Anecdotes of Painting in England, Vol. 4.
  12. 12,0 12,1 12,2 Bulatović, Radivoje. „Istorija vrtova”. Živeti sa biljkama. Pristupljeno 10. 7. 2020. 
  13. 13,0 13,1 13,2 13,3 Gothein, M. L. (1928): A History of Garden Art. J M Dent and Sons, London and Toronto
  14. ^ Asadpour, A. (2018): Phenomenology of Garden in Assyrian Documents and Reliefs; Concepts and Types. Bagh- e Nazar, 15 (60):55-66. DOI: 10.22034/bagh.2018.60565
  15. ^ Thomason, A. K. (2001). Representations of the North Syrian Landscape in Neo-Assyrian Art. Bulletin of the American Schools of Oriental Research, (323): 63-96.
  16. ^ Evans, A. J. (1901): Mycenaean Tree and Pillar Cult and Its Mediterranean Relations. The Journal of Hellenic Studies, Vol. 21: 99-204
  17. ^ Shaw M. C. (1993): The Aegean Garden. American Journal of Archaeology, Vol. 97, No. 4: 661-685
  18. ^ Homer, Ilijada. Izdavač Knjiga komerc, Beograd, VI pevanje
  19. ^ Loudon, J. C. (1825): An Encyclopedia Of Gardening. Longman, Hurst, Rees, Orme, Brown & Green, third edition
  20. ^ Beechey F. W. & Beechey, H. W. (1828): Proceedings of the expedition to explore the northern coast of Africa, from Tripoly eastward. London: J. Murray
  21. ^ Ham, A. (2002): Libya. Lonely Planet. Melbourne, Victoria, Australia; London, England, United Kingdom. ISBN 978-0-86442-699-4.
  22. ^ Kakridis, I. (1987): Ελληνική μυθολογία Εκδοτική Αθηνών (na grčkom)
  23. ^ Wycherley, R. E. (1959): The Garden of Epicurus. Phoenix, Vol. 13, No. 2 pp. 73-77. Classical Association of Canada.
  24. ^ Salza Prina Ricotti, E. (2006): Hellenistic gardens. http://www.esprarcheologia.it/articles/85/Hellenistic-gardens
  25. ^ Buren Van, A. W. (1948): Pliny's Laurentine Villa. The Journal of Roman Studies, Vol. 38, Parts 1 and 2 pp. 35-36 Society for the Promotion of Roman Studies.
  26. ^ Hoffman, A. (1980): Das Gartenstadion in der Villa Hadriana. Mainz
  27. ^ Salza Prina Ricotti E. (2001): Villa Adriana: il sogno di un imperatore, L’Erma di Bretschneider, Rome.
  28. ^ Dobrović, N. (1967): Vrtovi evropskog zapada – Srednji vek. Zbornik Arhitektonskog fakulteta, Univerziteta u Beogradu, Sveska 2. Beograd
  29. ^ „Arboretum Trsteno”. Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti. Pristupljeno 3. 5. 2017. 
  30. ^ „Barokni vrt: želja za razigranim oblicima”. Gardena. Pristupljeno 10. 8. 2020. 
  31. ^ Guralnik, D. B. (1984). New World Dictionary. Prentice Hall Press. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]