Vojna bolnica Niš

Naziv	Vojna bolnica Niš
Osnovana	11. januar 1878.
Zemlja
Upravnik	Pukovnik dr sci. med. Veljko Milić
Sedište	Niš (Srbija)
Adresa	Bulevar dr Zorana Đinđića bb
Sajt	vbnis.mod.gov.rs

Vojna bolnica Niš je savremena i stručno osposobljena vojnozdravstvena ustanova Vojske Srbije i nastavna baza Medicinskog fakulteta u Nišu. Namenjena je za pružanje punog obima primarne i sekundarne (specijalističke) zdravstvene zaštite i delimično tercijalne (subspecijalističke), vojnim i civilnim osiguranicima u sedam stacionarnih odeljenja sa 300 postelja. Bolnica je osnovana, u 19. veku, 11. januara 1878, neposredno nakon oslobođenja Niša od Turaka i do 1881. bila je jedina bolnica u Nišu. U prvo vreme, zbog velikog broja ranjenika i bolesnika, bolnica je bila na dve lokacije od kojih je jedna bila u neposrednoj blizini Ćele-kule, na putu za Pirot, gde se Vojna bolnica i danas nalazi.

Vojna bolnica Niš spada u najstarije i najuglednije medicinske i vojne ustanove u Srbiji. Od vremena njenog osnivanja do današnjih dana prošla je dug i trnovit put kroz devet ratova, koje je vodio srpski narod a sa njom je započelo i razvijalo se zdravstvo i zdravstvene ustanove ne samo niškog kraja, već čitavog regiona.

Nazivi bolnice

Velika niška vojna bolnica (1878—1880), Stalna niška vojna bolnica (1880—1894), Rezervna vojna bolnica u Nišu (1885), Moravska stalna vojna bolnica (1895—1926), Armijska stalna vojna bolnica (1926—1941), Vojna bolnica (1941—1944), Bolnički centar broj 1 (1944—1946), Armijska bolnica u Nišu (1947—1956), Područna vojna bolnica u Nišu (1956—1968), Vojna bolnica Niš (od 1968).

Uslovi pre osnivanja

Srpska vojska na čelu sa knezom Milanom ulazi u oslobođeni Niš, 11. januara 1878..

Niš je u higijenskom pogledu u 19. veku izgledao stravično

Borbe za oslobođenje Niša od Turaka, Kneževina Srbija je otpočela 29. decembra 1877. Knez Milan Obrenović je ušao u Niš 11. januara 1878. Članom 3 Sanstefanskog sporazuma Niš je pripojen Kneževini Srbiji. U periodu od oslobođenja do Majskog prevrata Niš je često nazivan Druga prestonica Srbije.

Početkom 1878. u Nišu je živelo 12.801 stanovnika u gradu nije bilo diplomiranih lekara. Odmah po oslobođenju Niš je u higijenskom pogledu predstavljao stravičnu sliku. Kod obolelih su dominirale tuberkuloza, trbušni tifus, dizenterija, malarija i polne bolesti. Zdravstveno vaspitanje nije postojalo.

Kuće su uglavnom bile neuslovne za stanovanje, ulice uzane, prljave kao i dvorišta u koja se izlivala otpadna voda. U dvorištima se slobodno čuvala stoka a vodosnabdevanje i uklanjanje otpadaka bilo je nerešeno, te su zbog velike blizine zagađivača i bunara bile česte epidemije crevnih zaraznih bolesti.

Niš je postao pogranični garnizon, a nakon povlačenja Turaka i njihovih lekara, ostao je bez valjane zdravstvene zaštite, u trenutku kada je gradom vladala velika smrtnost njenih građana, što je zahtevalo hitno osnivanje bolnice.

Oslobađanjem Niša od Turaka i ulaskom u grad srpska vojska građanima Niša nije donela samo slobodu već i zdravstvenu zaštitu. Sa njom u Niš pristižu i prvi školovani lekari.

Značaj osnivanja

U ovoj zgradi, nekada turske bolnice kod Ćele Kule, osnovana je Velika niška vojna bolnica 1878.

Glavni članak: Okružna bolnica u Nišu

Formiranje i početak rada Vojne bolnice za grad Niš, širu okolinu, i ceo jug Srbije značio je istovremeno prvi začetak organizovane zdravstvene zaštite stanovništva na ovim prostorima. Zdravstvena kultura stanovništva bila je na niskom nivou. Sujeverni narod koristio je usluge nadrilekara, travara, vidara i turskih hećima.

Osnivanjem Vojne bolnice započeo je i razvoj zdravstva u Nišu. Tri godine nakon osnivanja Vojne bolnice osnovana je 1881. i prva civilna, Okružna bolnica u Nišu, zahvaljujući eminentnim lekarima Vojne bolnice koji su značajno doprineli u osnivanju i radu Okružne bolnice, a kasnije i Kliničkog centra u Nišu. Sve vreme od osnivanja do danas bolnica je neprekidno zdravstveno zbrinjavala i građanska lica Niša i šire okoline.

Nakon dve godine od osnivanja Vojne bolnice, 1880. godine, u Srbiji je bilo 105 lekara i 15 lekarskih pomoćnika, (od kojih oko 38% ili 38 lekara i 2 lekarska pomoćnika radilo u Beogradu), 25 babica (od kojih je 75% ili 19 radilo u Beogradu) i 32 apotekara. U niškom okrugu te godine je radilo 9 lekara i 2 apotekara. Svi oni su bili istovremeno i pripadnici Vojne bolnice Niš.

Zahvaljujući Vojnoj bolnica, grad Niš je 1897. dobio prvog stalnog hirurga (majora dr Mihaila Petrovića (1863—1934) koji ne samo da je bio načelnik hirurškog odeljenja i jedan od upravnika Vojne bolnice Niš (1896—1912) već i jedini hirurg u gradu koji je honorarno radio, kao i veći broj pripadnika Vojne bolnice u prvoj niškoj Okružnoj bolnici).

Osnivanje i početak rada

Pukovnik dr Vladan Đorđević, osnivač i prvi upravnik
Velike vojne bolnice u Nišu

Naredbom Vrhovne komande srpske vojske, samo nedelju dana nakon oslobođenja Niša, na predlog načelnika Saniteta srpske vojske dr Vladana Đorđevića, osnovana je 11. januara (po starom kalendaru) 1878, Velika nška vojna bolnica , za 1.000 bolesnika i ranjenika, (od tada postojećih turskih bolnica u Nišu, u kojima su pripadnici novoformirane bolnice zatekli i preuzeli na dalje lečenje 384 turskih ranjenika i bolesnika).

Prvi bolesnici i ranjenici koji su primljeni na lečenje u novoformiranu bolnicu bili su vojnici iz Srpsko-turskih ratova ali i stanovništvo Niša i okoline. Zato je bolnica bila izuzetno aktivna sve dok nije dovršeno lečenje poslednjeg ranjenika i bolesnika iz tek završenog Srpsko-turskog rata.

Kada je u Niš prispeo dr V. Đorđević ...„poverena mu je uprava nad bolnicom kod Ćele-kule... sa stotinak kreveta, u koju je odmah po dolasku prvog upravnika upućeno sto bolesnika iz 6 bolnice Šumadijskog kora“...

U momentu osnivanja u bolnici je pored pukovnika dr Vladana Đorđevića (upravnika bolnice koga je Vrhovna komanda srpske vojske postavila svojom naredbom), radilo i; sedam lekara, dva lekarska pomoćnika, jedan apotekar, komandir bolnice i dva pisara. Ubrzo je Vrhovnoj komandi bilo jasno da postojeći kapaciteti bolnica u Srbiji nisu dovoljni, pa ova komanda naređuje, reorganizaciju u kojoj Velika vojna bolnica u Nišu postaje stalna garnizona zdravstvena ustanova. Prvo sa četiri, a nešto kasnije i sa pet odeljenja u svom sastavu bolnica nije bila deo jedinstvenog bolničkog kompleksa, jer je bila smeštena na raznim krajevima gradaČ

• Prvo odeljenje, čiji je upravnik bio dr Lazar Stefanović, nalazilo se u objektu kod „Ćele-kule“, imao je izdvojenu administraciju i kuhinju. Oko ovog odeljenja je vremenom izgrađen čitav bolnički kompleks današnje Vojne bolnice Niš. Pored dr Stefanovića u odeljenju je radio i lekarski pomoćnik Rozenberg i dobrovoljac Crvenog krsta K. Vlašković.
• Drugo odeljenje, čiji je upravnik bio dr Dimitrije Popović
• Treće odeljenje, čiji je upravnik bio Kazimir Staniškovski.
• Četvrto odeljenje, čiji je upravnik bio dr Janko Senkijević
• Peto odeljenje, osnovano je nešto kasnije i na njegovo čelo je došao dr Đorđe Dimitrijević. Svakom lekaru dodeljeno je po sto pacijenata, a u svakom odeljenju angažovano je po 10 bolničara.

Pored navedenih lica u bolnici su radili i: dr Murel, zarobljeni turski lekar i učitelji iz Niša Todor Anastasijević i Dimitrije Đorđević koji su postavljeni za bolničke pisare.

Nošen obavezama načelnika Saniteta srpske vojske, a kasnije i političara, pukovnik dr Vladan Đorđević, napušta Niš a za upravnika Stalne niške vojne bolnice postavljen je dr Lazara Stevanovića. Slede brojne reorganizacije i promene kapaciteta, pa se na dužnosti upravnika promenio veći broj sanitetskih oficira; dr Jaroslav Kuželj (1878), dr Vasa Brentović (1879), dr Jovan Porubović (1880), dr Mihajlo-Mika Marković (1980—1886), dr Vladislav Jasjevski (1886—1893), dr Miloš Borisavljević (1893—1900), dr Vojislav Stojanović (1901—1910), dr Mihajlo Mitrović (1913), dr Mihailo Petrović (1913—1914).

Vojna bolnica s kraja 19. i u 20. veku

Zakonom o ustrojstvu vojske Kraljevine Srbije od 15. januara 1883. propisan je status lekara u sanitetskoj službi srpske vojske, a Zakonom o formaciji vojske, Stalna vojna bolnica u Nišu postala je jedna od pet stalnih vojnih bolnica, koje su teritorijalno pripadale vojnim oblastima.

Prema ovom zakonu, Stalna vojna bolnica u Nišu bila je ustrojena tako da je u njoj radilo između 26 i 40 oficira, podoficira i vojnika. Pored upravnika (sanitetski majora), radila su i dvojica lekara sa činom kapetana ili poručnika, dvojica lekarskih pomoćnika u činu sanitetskih potporučnika, jedan apotekar - sanitetski kapetan i njegov pomoćnik - sanitetski potporučnik. U sastavu bolnice po tom ustrojstvu nalazio se i sanitetski vod sa narednikom, podnarednikom, dvojicom do šestoricom kaplara i 15 do 25 bolničara, redova.

Vojna bolnica od 1886. do 1914.

Pukovnik Mihajlo-Mika Marković jedan od upravnika VB i glavnih inicijatora za osnivanje Pasterovog zavoda u Nišu.

Sanitetski brigadni general dr Mihailo Petrović

Po završetku Srpsko-bugarskog rata, u koji je, kao i srpska vojska, vojni sanitet ušao potpuno nespreman, i konstatacije tadašnjeg načelnika Saniteta srpske vojske pukovnika Mihajla-Mike Markovića (nakon inspekcije bolnice), ...„da su u njoj jako loši građevinski i smeštajni uslovi“..., za Vojnu bolnicu do kraja 1890. su nastali bolji dani.

• Godine 1886. u bolnicu je nakon sedamnaestogodišnjeg iskustva u Srbiji, došao Poljak, sanitetski major Vladislav Jasnjevski koji je postavljen za upravnika Velike stalne vojne bolnice i referenta Moravske divizijske oblasti, u Nišu, 1887. godine. Dr Jasnjevski je bio unapređen u čin majora, što je bio visoki čin u vreme kada nije bilo generala. Dužnost upravnika niške Stalne vojne bolnice obavljao je od 1886. do 1894. godine. U bolničkom timu imao je: sanitetske kapetane prve klase, dr Jovana Đokića i dr Romana Dalmajera; sanitetskog poručnika Andriju Janekovića na dužnosti lekarskog pomoćnika, dr Pavla Oško, kontraktualnog lekarskog pomoćnika druge klase. Apotekarsku službu su činili: kontraktualni apotekarski pomoćnik prve klase, Hristifor Dimitrijević, apotekarski pomoćnik, sanitetski potporučnik Milivoje Vujičić i kontraktualni apotekarski pomoćnik druge klase, Dimitrije Tomić. Komesar bolnice je bio pešadijski poručnik Mirko Žujović.
• Godine 1889, u krugu Vojne bolnice kod „Ćele-kule“ počelo je obnavljanje i gradnja tri nova objekta sa oko 150 postelja, (mada su stvarne potrebe bile 300) uređuje se bolnički park, gradi lokalni vodovod, kanalizacija i ostala prateća infrastruktura. Mala bolnica-Islahana (koja je radila u starom turskom objektu na lokaciji današnje Gimnazije Stevan Sremac u Nišu). Zbog lošeg stanja u Islahani ona se pretvara u prostor za smeštaj administracije, apoteke, kuhinje i bolničke čete, a potom do kraja 1890. ona se izmešta u krug bolnice kod Ćele-kule.
• Donošenjem Pravila za vojne bolnice 1894. stalne vojne bolnice u Srbiji dobijaju jasno utvrđene teritorijalne oblasti. Kako je Velika niška vojna bolnica imala centralno mesto u Moravskoj vojnoj oblasti ona je dobila naziv Moravska stalna vojna bolnica u Nišu.
• U periodu od 1894—1896. godine dužnost upravnika bolnice obavljao je dr Ljubomir Selaković, zapravo dr Leopold Šnekendorf, poljski Jevrejin, koji je nakon što je položio zakletvu na „srpsko sažiteljstvo“ 1888. godine i tako postao punopravni građanin Kraljevine Srbije, promenio ime u Ljubomir Selaković. U vreme svog službovanja u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici u Nišu unapređen je u čin potpukovnika.
• Godine 1896, u bolnicu je upućen novi hirurg dr Mihailo Petrović, čiji će rad:...u Nišu koji zahvata četvrt veka ostati zapamćen kako u stručnim radovima tako i u dušama celog onog kraja... s kojim je Petrović ostao prisno vezan do kraja života“...
  U Nišu dr Petrović je avgusta 1897...„stvorio dva hirurška odeljenja, i na njima radio hirurgiju u najširem njenom obimu“... prvo hirurško odeljenje u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici, a nekoliko nedelja kasnije i u Okružnoj bolnici u Nišu.

A kako je izgledalo hirurško odeljenje u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici najbolje opisuje sam dr Petrović;
...„Kako u bolnici ne beše ni koliko toliko podesnog lokala gde bi se ono moglo smestiti prostorija u kojoj smo trebali da operišemo bila je smeštena u jednoj od bolesničkih soba Trećeg paviljona, u kojima su ležali svi mogući bolesnici, no koja je bila momentalno ispražnjena i okrečena. Sve do polovine 1898. godine radili smo u toj sobi. No, kako se te godine dovršio jedan nov prizemni paviljon sa dve velike sobe i po dve male, to ga je hirurško odeljenje zauzelo i u jednoj od tih malih soba - od 9 m² - namestilo operacionu salu, a od hodnika ogradom odvojilo predvorje operacione sale, za pranje ruku i presvlačenje hirurga i njegovih pomoćnika, prema aseptičnom protokolu“..

• I pored otpora,...„najviših predstavnika države, čak i kraljeva Milana i Aleksandra, na koji je naišla ideja pukovnika Mihajla-Mike Markovića da se izgradi hirurški paviljon“..., Vojna bolnica, a i grad Niš 1906. dobili su prvi hirurški paviljon izuzetno opremljen za one prilike, a u njegov rad uvedene su brojne nove metode i za to doba savremeni organizacioni principi hirurškog lečenja. Te godine u bolnici je osnovan i Rendgenološki kabinet, kao jedna od novina za Srbiju.
• U Srpskoj vojsci 1908. počinje sa radom stomatološke služba, kada su otvorene dve zubne stanice u sastavu Opšte vojne bolnice u Beogradu i pri Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici u Nišu. Obe stanice osnovao je dr Miloš Đ. Popović koji ubrzo potom daje ostavku na vojnu službu, a njegove obaveze preuzima;
  ... oftalmolog doktor Kopši, specijalizovan i za rad u zubnom lekarstvu.... a potom u Balkanskim ratovima šačica ondašnjih lekara opšte medicine specijalizovanih i u zubnom lekarstvu, koji se mobilišu kao trupni lekari...
  Do uvođenja ove službe u bolnicama Srbije stomatološka protetika se nije radila, a sanacija zuba svodila se samo na vađenje zuba.
  Iz Zemuna, kao austrougarski državljanin oktobra 1912. u Srbiju „u pomoć braći“, stiže dr Atanasije Puljo koji je završio Medicinski fakultet u Gracu, i „specijalizovao zubno lekarstvo“-stomatologiju u Parizu, Beču, Berlinu i Cirihu. Septembra 1914. dr Atanasiju Pulji, Ministarstvo vojske je poverilo posebno „Odeljenje za izlomljene i povređene vilice“ u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici u Nišu u kojoj će on pored lečenja zuba, razviti i sopstvenu metodu zbrinjavanja svežih i zastarelih povreda vilice.
  Posle prelaska Moravske stalne vojne bolnice preko Albanije i Crne Gore, dr Atanasiju Pulji nije omogućen nastavak dotadašnjeg uspešnog specijalističkog rada, on napušta vojsku i odlazi u Francusku.
• Moravska stalna vojna bolnica je osnivanjem Hirurškog odeljenja i „Odeljenja za lečenje izlomljenih i povređenih vilica“, primenom novih savremenih metoda i principa lečenja ratnih rana u njima, kao i pravovremenim izmeštanjem poljskih bolnica što bliže frontu, dala značajan doprinos u zbrinjavanju ranjenika tokom Prvog svetskog rata;
  ...„Srbija – u poređenju sa Saveznicima i sa Centralnim silama – isprednjačila je makar za korak, i u pogledu ratno-hirurške doktrine, zalažući se za načelo što je moguće kraćeg transporta ranjenih? A to je značilo da hirurške poljske bolnice treba da su što bliže frontu.“..

Prva novoizgrađena zgrada iz 19. veka u krugu bolnice kod „Ćele-kule“ (nekad hirurški paviljon)

Preventivnomedicinska ustanova

Glavni članak: Pasterov zavod u Nišu

Zgrada u kojoj je 1900. osnovan prvi Kraljevski vojni Pasterov zavod u Nišu

Na inicijativu pukovnika dr Mihajla-Mike Markovića jednog od upravnika Vojne bolnice Niš (1880—1886) i načelnika Saniteta srpske vojske (1886—1903) 7. juna 1900. u Nišu se kao posebna ustanova pod patronatom i za potrebe Vojne bolnice formira prva preventivnomedicinska ustanova Kraljevski vojni Pasterov zavod u Nišu, koji je imao zadatak da organizuje preventivnomedicinsku zaštitu pripadnika vojske i stanovništva, započne proizvodnju cepiva (vakcine) i vrši prve vakcinacije protiv velikih boginja i drugih zaraznih bolesti. Prvi upravnik zavoda bio je dr Dragutin Petković (1873—1947), sve do kraja svog radnog veka, odnosno smrti od pegavog tifusa, 1915.

U prvim godinama rada Zavod je davao ozbiljne rezultate:

„ Otvoren kao zvanična vojna ustanova, radio je za potrebe vojnog saniteta, ali je u isto vreme korisnik njegovih usluga, u sve većoj meri postajalo i civilno stanovništvo Srbije. Ta tradicija korišćenja vojnih sanitetskih ustanova u civilne svrhe održala se do danas i sa ponosom možemo reći da je temelje te saradnje gradio prvi Kraljevski vojni Pasterov zavod u Nišu. ”

Prvi kurs za dezinfektore u Pasterovom zavodu u Nišu (1904–1905)

U Pasterovom zavodu u Nišu prvo je proradilo vakcinalno odeljenje. Dr Mihajlo Marković je 7. jula 1900. izvršio pelcovanje prvog teleta radi dobijanja animalne limfne, za cepljenje protiv velikih boginja. Već u novembru je bilo spremno 15.000 vakcina za pelcovanje jesenje generacije regruta. Samo u 1900. u zavodu je, domaćom limfom protiv boginja bilo vakcinisano 11.540 regruta.

Pasterov zavod od svog osnivanja godišnje je, u svom antirabičnom odeljenju, lečio između 50-300 bolesnika zaraženih besnilom. Prvi antirabično lečeni bolesnik bio je vojnik, te se može reći da su prve vakcine proizvedene u Pasterovom zavodu bile korišćene za potrebe vojnog saniteta.

Tokom 1904. proširena je delatnosti Pasterovog zavoda. Prvog aprila 1904. instalirano je bakteriološko odeljenje, čime su bile izvršene sve pripreme za za otvaranje seroterapijskog i hemijskog odeljenja. Te godine Zavod proširuje i rad na razne mikroskopske preglede, ispitivanje vode za piće, kao i druge medicinsko-hemijske analize. Dana 20. aprila u Zavodu je otvoreno dezinfekciono odeljenje, koje je otpočelo i prvi kurs za dezinfektore (vidi sliku desno).

Sve do početka Prvog svetskog rata Pasterov zavod je u stalnom usponu. Tokom povlačenja srpske vojske iz Srbije 1915. zajedno sa Moravskom vojnom bolnicom Niš povlači se i Pasterov zavod i Državna laboratorija iz Beograda, a prodorom Bugarske vojske u Niš zaplenjena je zgrada i celokupna oprema Pasterovog zavoda.

Pasterov zavod je radio u sastavu Moravske stalne vojne bolnice Niš, sve do njenog povlačenja u toku Prvog svetskog rata preko Albanije, a po njegovom završetku na istoj lokaciji u opustošenim prostorima Pasterov zavod ponovo obnavlja svoju aktivnost ali sada kao posebna preventivnomedicinska ustanova grada Niša.

Moravska stalna vojna bolnica Niš se u narednom periodu, i dalje se jednim delom u preventivnomedicinskoj zaštiti oslanjala na Pasterov zavod u Nišu a drugim na sopstvenu bakteriološku laboratoriju koju je u njenom sastavu formirao njen načelnik pukovnik dr Mihajlo Radojičić specijalista mikrobiologije, koji je u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici bio ujedno i načelnik odeljenja za zarazne bolesti.

Nastavna baza

Prvi tečaj Crvenog krsta u VB Niš 1878

Pored lečenja Vojna bolnica postaje i stručna nastavna baza za školovanje i obrazovanje zdravstvenih kadrova u Srbiji, kojih je u to vreme bilo jako malo. U početku su to (1878—1883) bili kursevi za bolničare i pripadnike Crvenog krsta koji su organizovani dva puta godišnje, a polaznici su polagali ispite pred ispitnom komisijom koju je svojom naredbom određivao komandant mesta.

Godine 1883,u Vojnoj bolnici Niš, počela je i obuka za lekare iz rezervnog sastava srpske vojske za veći broj vojnih okruga. U 1930. u bolnici se osniva i stalna Podoficirska škola za osposobljavanje kadrova neophodnih za rad vojne bolnice, na čijem se čelu nalazi dr Andrea Deak.

Nakon Drugog svetskog rata pored obavljanja zadataka iz domena lečenja Vojna bolnica je postala i nastavna baza kako vojnog saniteta tako i Srednje medicinske škole u Nišu i Medicinskog fakulteta u Nišu. U bolnici se danas izvodi praktična i teoretska nastava za medicinske sestre, studente medicine, lekara na stažu i lekare na poslediplomskim studijama oblika specijalizacije.

Vojna bolnica kroz ratove

Srpsko-bugarski rat (1885—1886)

Nakon poraza srpske vojske kod Slivnice 7. novembra 1885. Bugari osvajaju Pirot i napreduju prema Nišu

Strateški rat vođen radi ravnoteže na Balkanu, koji je bio nerazumljiv savremenicima, nepopularan u narodu, izveden s pola snage, imao je negativne posledice po Srpsku vojsku. Njena spora ofanziva izvođena bez zamaha i potrebnog jedinstva u komandovanju, posle pet dana ratovanja pretvorila se u poraz kod Slivnice i defanzivu i povlačenje Srpske vojske u dubinu sopstvene teritorije, pre svega prema Pirotu i Nišu. Srpska vojska vođena slabim vojnim zapovednicima i nikakvim vojnikom, malodušnim i nikad sabranim kraljem Milanom, koji je izgubio veru u vojsku i pobedu jedva je čekala prestanak rata i potpisivanje primirja.

Stalna vojna bolnica Niš, koja je u to vreme u izvesnoj meri imala privremeni karakter, rat dočekuje u teškom stanju. Niko u srpskom sanitetu nije pretpostavljao da će biti rata i za sedam godina mira (od završetka srpsko-turskog rata 1878) sve do mobilizacije nije preduzimao nikakve pripremne radnje.

Na dužnost načelnika Saniteta srpske vojske ponovo dolazi, reaktivirani rezervni pukovnik dr Vladan Đorđević, koji ubrzo shvata značaj i ulogu Stalne vojne bolnice Niš (u odnosu na pravac borbenih dejstava) i novembra meseca 1885. bolnicu je kadrovski i materijalno ojačao osnivanjem još jedne bolnice pod nazivom „Velika vojna rezervna bolnica“ . Obe bolnica u kratkom vremenu našle su se na strateškom pravcu ratnih dejstava sa zadatkom da preuzmu veliku obavezu zbrinjavanja povređenih i obolelih u Srpsko-bugarskom ratu.

Rezervni major dr Laza Lazarević

Veliku vojnu rezervnu bolnicu u Nišu (kao ispomoć Stalnoj vojnoj bolnici Niš u Srpsko-bugarskom ratu) sa 753 postelje, 1885. osnovao je i u njoj bio, upravnik i jedini lekar rezervni sanitetski major, svestrano nadaren, književno obrazovan, čovek iznad svog vremena dr Laza Lazarević.

Dr Laza Lazarević je u Niš doputovao između 9. i 21. novembra 1885, i po dolasku imao je ozbiljne poteškoće da u gradu zbrine i smesti ranjenike, ali je on taj zadatak uspešno obavio, uz svesrdnu pomoć Dimitrija Milićevića i Lazara Dimitrijevića, koji su već radili u bolnici (obojica su u toku rata jedno vreme radila u bolnici u Pirotu) i lekara poslatih na ispomoć Stevana Atanasijevića, Dimitrija Gerasimovića, Antonija Zaičeka (koji je komandovao Moravskom poljskom bolnicom) Jaroslava Kuželja i Hirša Do kraja rata bolnicu su ojačale i dve humanitarne misije iz Austrougarske i Nemačke.

U Srpsko-bugarskom ratu, obe bolnice u Nišu (prema izveštaju dr L. Lazarevića iz novembra meseca 1885) su zbrinule preko 2.000 ranjenika i bolesnika a bolnica je bila jedna od tri najveće bolnice u ondašnjoj Srbiji. U tom periodu uz bolnicu je formirano i sanitetsko skladište, a pod direktnu komandu upravnika bolnice stavljene su i dve poljske bolnice koje su funkcionisale u ove dve ratne godine.

U martu 1886. nakon potpisivanja mira, a stanje u bolnici više nije bilo dramatično. Velika rezervna bolnica je rasformirana, a Stalna vojna bolnica nastavlja sa daljim radom u mirnodopskim uslovima.

Balkanski ratovi (1912—1913)

Balkanskim ratovima se označavaju dva rata vođena u razdoblju od 1912. do 1913. godine. Balkanski ratovi su bili uvod u sukob širih razmera, Prvi svetski rat. Ishod rata je učinio Srbiju, saveznicu Rusije, važnom regionalnom silom, uzbunivši Austrougarsku i na taj način indirektno dao važan povod za Prvi svetski rat.

Prvi balkanski rat (8. oktobar 1912 — 30. maj 1913. godine) je vođen između balkanskih saveznika (Bugarska, Srbija, Crna Gora i Grčka) i Turske. Drugi balkanski rat je vođen 1913. između Bugarske sa jedne i Srbije, Grčke i Turske sa druge strane.

U dva balkanska rata, koja je Moravska stalna vojna bolnici u Nišu zahvaljujući dobroj opremljenosti, sa novoobučenim kadrom i novim objektima spremno je dočekala i podnela glavni teret u zbrinjavanju ranjenika i bolesnika. U Prvom balkanskom ratu (u kome je poginulo ili ranjeno relativno malo vojnika) teret je bio znatno lakši, ali je zato u Drugom balkanskom ratu (koji je kraće trajao ali je bio znatno krvaviji), „teret“ bio znatno veći i zahtevniji.

Prvi balkanski rat

U Prvom balkanskom ratu Sanitetska služba Srbije je jedini put sarađivala sa bugarskom Sanitetskom službom (na slici) u nekom ratu na Balkanu

Sanitetski voz u Nišu 1912

Ovaj rat koji su od 8. oktobra 1912. do 30. maja 1913. vodile balkanske zemlje: Srbija, Crna Gora, Grčka i Bugarska (članice Balkanskog saveza) protiv Osmanskog carstva, završio se propašću viševekovnog osmanlijskog gospodarenja na Balkanu. Srpska vojska je u ovom ratu izvojevala veliku pobedu u mnogim bitkama sa jako malim brojem žrtava.

Kako je Moravska stalna vojna bolnica bila najbliža frontu na južnim i jugozapadnim granicama Kraljevine Srbije, ona je u tom ratu imala ulogu centralne pozadinske bolnice za hirurško zbrinjavanje.
...Gotovo svi srpski lekari su mobilisani i poslati u jedinice, čak i upravnik Pasterovog zavoda pri Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici, zbog čega je ovaj zavod privremeno prestao sa radom...
U bolnicu kao ispomoć došla je veća grupa lekara iz Slovenije, ali i nekih drugih susednih zemalja.

Evo kako je stanje u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici u Nišu opisao dopisnik pariskog „Žurnal“-a (franc. Journal) Anri Barbi sredinom oktobra 1912.
„Bolnica u Nišu, luksuzno i savremeno opremljena na dva kilometra van grada, nalazi se pored „Ćele-kule“ svetilišta gde su sačuvane lobanje tri stotine Srba pobijenih za vreme velikog ustanka... Lagano, dugi konvoj stiže železnicom. Bolničari iznose ranjenike iz železničkih vagona i prenose ih na nosilima u operacionu salu. Tužna povorka ... svih oko pet stotina ranjenika iz ovog krvavog voza su iz Prve armije“.

U Balkanskim ratovima veliku ulogu u evakuaciji ranjenih i obolelih imali su sanitetski vozovi (što se vidi iz gore navedenog citata A. Barbia);

...„Niš je bio najvažnija polazna stanica sanitetskog voza, koji je prema formaciji bio predviđen kao transportna okosnica saniteta srpske vojske. Dvojica lekara, jedan podoficir, petorica kaplara i dvadesetorica vojnika činili su osoblje sanitetskog voza... Srpska vojska je jedina među balkanskim zemljama imala ovakve vozove... U vreme balkanskih ratova ovi vozovi prevezli su 110.000 vojnika i prešli između 30-40.000 km“...

Drugi balkanski rat

Shema bugarskog plana napada na Srbiju u Drugom balkanskom ratu, na kome se može sagledati značaj lokacije Moravske stalne vojne bolnice u Nišu.

Ovaj rat je vođen 1913. između Bugarske sa jedne i Srbije i Grčke sa druge strane. Rat sa dojučerašnjim saveznicima, započeo je opštim noćnim napadom Bugara na srpsku vojsku, bez prethodne objave rata. Velika većina bugarske armije je bila koncentrisana prema srpskoj vojsci na reci Bregalnici. Samo na srpsko-bugarskom frontu sučelilo se 834.000 vojnika. Rat je odlučen kada je srpska vojska na Bregalnici porazila Bugarsku, a pošto ju je napala i Rumunija, Bugarska je bila primorana da kapitulira avgusta 1913.

Moravska stalna vojna bolnica i u ovom ratu obavlja ulogu centralne bolnice srpske vojske. Njeno hirurško i radiološko odeljenje (pošto je srpska vojska imala samo dva nepokretna rendgena), podnelo je najveći teret zbrinjavanja povređenih. Drugi balkanski rat je bio mnogo agresivniji, u odnosu na prethodni. Većina rana bila je naneta artiljerijskim projektilima, ali i borbom „prsa u prsa“;

„... Vojni stručnjaci podvlače neobičnu silinu udara u tom ratu; juriši i protivjuriši ponavljali su se svaki čas, uskakalo se u neprijateljske rovove, hvatalo se za gušu i go nož ... “

Koliko je ovaj rat bio krvaviji od prethodnih pokazuje podatak da je iz stroja srpske vojske izbačeno čak 16.200 vojnika. Zahvaljujući metodi hirurške obrade rana odmah nakon povreda (čime je napuštena metoda odložene obrade rana - „ostavi za kasnije“), i prvi put primenjenog Aleks-Karlovog šava krvnih sudova smrtnost ranjenika u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici značajno je smanjena.

Naprezanja vojnog saniteta Srbije i Moravske stalne vojne bolnice u Nišu („ka kojoj su danonoćno hitali sanitetski vozovi sa fronta“) u ovom ratu najbolje ilustruje Anri Barbi (novinar pariskog Žurnala) u leto 1913;

...„Pred dolazak u Niš gde je štab druge armije, generala Stepanovića, moradosmo se zaustaviti da propustimo nove sanitetske vozove koji su se kretali u pozadinu. Ima više od dva sata kako čekamo a vozovi nas s ranjenicima neprestano mimoilaze. Nabrojao sam ih na desetine. A ima ih još koji čekaju. Siđemo s voza, da bi samo malo opružili noge. Pred nama čitav niz vagona od stotinu metara dužine, napunjenih ranjenicima“...

U Srbiji je za vreme Drugog balkanskog rata izbila velika epidemija kolere. Prva zaražavanja počela su 1912. u Prvom balkanskom ratu kod turskih zarobljenika i bugarskih vojnika. Vrlo brzo bolest se proširila i na srpsku vojsku. Epidemija dostiže svoju kulminaciju na Bregalničkom bojištu, kada je od kolere obolelo oko 5.000 srpskih vojnika. Kolera se raširila sve do Niša i Beograda, a u epidemiji je umrlo 3.295 bolesnika širom Srbije. Nakon završetka ratnih dejstava sa povratkom vojnika u Niš, kolera je izbila i u niškoj konjičkoj kasarni Moravske divizije. Sve ove bolesnike još više meseci nakon Drugog balkanskog rata lečila je Moravska stalna bolnica u Nišu.

Prvi svetski rat (1914—1918)

Vladimir Stanojević jedan od upravnika u Velikom ratu

Glavni članak: Srbija u Prvom svetskom ratu

Dana 28. jula 1914. počeo je Prvi svetski rat. Kraljevina Srbija ratovala je protiv Austrougarske i drugih Centralnih sila od 28. jula 1914. kada joj je austrougarska vlada objavila rat pa sve do kapitulacije Austrougarske 3. novembra 1918. godine. Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom. Ne želeći da se preda srpska vojska se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krf gde se odmorila, naoružala i reorganizovala. Odatle je prebačena na Solunski front gde je već 1916. godine zabeležila uspehe. Zahvaljujući srpskim vojnim pobedama i diplomatiji stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.

Niš od (28. jula 1914) do (21. oktobra 1915)

Glavni članak: Ruske sanitetske ekipe u Nišu 1914/1915.

Ratna bolnica srpskog saniteta na frontu oktobra 1914.

Ruska sanitetska ekipa u VB Niš 1914.

Pripadnici ruske sanitetske misije u pratnji sanitetskog voza u Nišu 1915.

Niš ubrzo po otpočinjanju rata postaje ratna prestonica i značajan centar svih zbivanja u Srbiji. I pored toga što je postojala opasnost od napada bugarske vojske i ustanka albanskog stanovništva na Kosovu, ka Kolubari je upućena Moravska divizija iz Niša, a sa njom i deo Moravske stalne vojne bolnice sa dr Dragutinom Petkovićem (načelnikom odeljenja za unutrašnje bolesti). Ova dva dela bolnice sastala su se ponovo tek posle prelaska Albanije.

Prvi svetski rat značajno se razlikovao od prethodnih koje je vodila Srbija
...„ne samo po neuporedivo većem broju poginulih i ranjenih, nego i mnogo težim ranama kod povređenih“...

Vojišta su bila na terenima severozapadne Srbije a Beograd je usled neprekidnog artiljerijskog bombardovanja, postao „neupotrebljiv“ za zbrinjavanje ranjenika i bolesnika, kao i njegove mnogobrojne dobro opremljene bolnice kojih je tokom Balkanskih ratova u Beogradu bilo 36 (2 vojne i 34 rezervne).

Usled zverskog postupanja neprijateljske vojske prema stanovništvu na zaposednutim teritorijama Srbije pokrenuta je „reka“ izbeglica prema jugu zemlje i njenim gradovima Nišu, Leskovcu, Vranju, Skoplju. Francuz Artur Gaso ovako je opisao zastrašujući prizor tih dana u Lapovu:

...Masa prozeblog, već izgladnelog naroda opasuje prostor oko železničke stanice. Kad li će, da li će putnički voz koji ide ka Nišu stići niko ne zna, osim da će putovanje do Niša potrajati, u najboljem slučaju, 16 sati. Zapat vašiju po vagonima i železničkim stanicama bio je neizbežan. Što će zahvatiti i sanitetske vozove; i oni će, poput previjališta, zavojišta, poljskih, rezervnih bolnica postati rasadnici epidemije pegavca i rekurensa...

„Niš je bio najvažnija polazna stanica sanitetskog voza, koji je prema formaciji bio predviđen kao transportna okosnica saniteta srpske vojske. Dvojica lekara, jedan podoficir, petorica kaplara i dvadesetorica vojnika činili su osoblje sanitetskog voza. Na početku ratnih operacija za ratne potrebe prilagođena su još 2 civilna voza. Ovim vozovima srpska vojska omogućila je transport ranjenika i materijala na prostoru do Niša i od Niša do Soluna i Jedrena. Srpska vojska je jedina među balkanskim državama imala ovakve vozove. Prema procenama savremenika, ovi vozovi transportovali su 110.000 srpskih i savezničkih vojnika, prešavši između 30.000 i 40.000 km svaki“.

Albanska Golgota - povlačenje srpske vojske preko Albanije tokom 1915/1916. pratila je i Moravska stalna vojna bolnica Niš.

Tako se u Niš, i gradsku i vojnu bolnicu, 1914. i 1915, što sanitetskim vozom što dugim transportnim sredstvima, slivala ne samo „reka“ mnogobrojnih izbeglica, ranjenika i bolesnika već i „najezda“ miliona vašiju i bakterija, uzročnika epidemija bolesti.

Masovna pojava zaraznih bolesti na početku rata dovela je do toga da će Srbija uprkos sjajnim pobedama na bojnom polju postati – zemlja smrti, a njena „ratna prestonica Niš“ i Moravska stalna vojna bolnica u njoj najveća epidemiološka zarazna bolnica u Srbiji. Niš je u tom periodu stravično izgledao, kako kaže jedan od očevidaca;
...„u gradu je „carovala smrt“, blatnjavim i izlokanim ulicama prolazila su zaprežna kola natovarena bolesnicima, a još češće grubo izrađenim sanducima“...

Svi napori naših i stranih lekara i medicinskog osoblja, nisu mogli da spreče masovno umiranje u Nišu:
...„I mrtvi se ne saranjuju već nekoliko dana, jer je nastala pometnja među onima što prave mrtvačke sanduke, što odnose na groblje, što kopaju rake i saranjuju“...

Konstatuje u svojim zabeleškama supruga bivšeg ruskog ambasador gospođa Hartvig koja je kao ispomoć dovela jednu medicinsku ekipu Crvenog krsta iz Rusije: koja je u Nišu formirala hiruršku sa 350 i epidemiološku bolnicu sa 120 kreveta.

„Na prelazu iz 1914. u 1915. godinu stanje u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici bilo je u potpunosti haotično. Od 14. jula 1914. do 1. aprila 1915. promenila su se petorica upravnika bolnice. Dvojica su bila zaražena pegavcem, a jedan je umro. Zaraza je pokosila osoblje bolnice: od 35 bolesnih lekara, njih 13 je zaraženo pegavim tifusom, a trojica su umrla. Trojica lekarskih pomoćnika su obolela, jedan je umro. Od 11 medicinara, njih desetorica su obolela. Od 18 apotekara i apotekarskih pomoćnika, smrt je odnela jednog. Bolničari su desetkovani. U jednom trenutku polovina ih je bila bolesna (382 od 625), a 41 je umrlo. Pasterov zavod u Nišu je u to vreme uspevao da proizvede 2.000 doza animalne limfe dnevno, što za vakcinisanje vojnika i civila nije bilo dovoljno, tako da je bilo neophodno uvoziti vakcine iz inostranstva.“

Masovna umiranja ne samo bolesnika već i medicinskog osoblja, zahtevala su ispomoć u kadru, te na apele upravnika u ispomoć je bolnici dodeljeno nekoliko međunarodnih sanitetskih ekipa i 168 ratnih zarobljenika.
„... U nedovršenu zgradu niške gimnazije kao ispomoć smešta se Moskovska hirurška vojna bolnica. Njen upravnik je bio je poznati hirurg dr S. I. Sirotkin, a lekari dr V. V. Semjanikova, Srbin dr Arsenije Džuverović i dr N. V. Marcinkovičeva, koja će, kao epidemiolog, preuzeti nešto kasnije Zaraznu bolnicu smeštenu u barakama za koleričare iz prethodnog rata kod železničke stanice.“

U Nišu je šest meseci vladala nezapamćena epidemija, sa visokim procentom smrtnosti, a u Moravskoj vojnoj bolnici se u 1914. i 1915. pored ranjenika lečilo preko 3.000 ljudi od pegavog tifusa, a dnevno je umiralo i do 36 bolesnika. Prema sačuvanoj evidenciji, u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici, epidemija tifusa u Nišu dobija široke razmere od novembra 1914 (u novembru su umrla 253 lica, decembru 297, januaru 380, februaru 495, martu 393, u aprilu 231), da bi se nadalje broj umrlih lagano smanjivao.

Stravične dane koji su u rano proleće 1915. vladali u Vojnoj bolnici i Nišu, opisao je veliki svetski reporter Hon Rid, ali i jedan od mnogih istaknutih ljudi toga doba koji je umro od pegavog tifusa, u Vojnoj bolniici, pesnik Proka Jovkić – Nestor Žučni.

Poslednji stihovi pesnika koje je kada je umro 27. aprila 1915. od tifusa u Vojnoj bolnici kraj njegovog uzglavlja pronašao, mladi doktor Miloš Đorić.

„Zašto me muči misao zloslutna?

Ko davni dani prođe moja sreća

Zbogom zauvek željo apsolutna...“

Proka Jovkić – Nestor Žučni

U danima Prvog svetskog rata, Srbiju je zahvatila epidemija pegavog tifusa, a posebno Niš i krajeve oko Niša. Sa fronta na Drini, Savi i Dunavu sve više je pristizalo ranjenika u Niš. Samo u jednom mesecu bolnica je zbrinula 6.000 ranjenika.

U ovakvom stanju Vojnu bolnicu je 1. marta 1915. primio dr Vladimir Stanojević kao njen novi upravnik, sa popriličnim brojnim stanjem i problemima;

...„lekara i lekarskih pomoćnika (37), bolničara (256) i milosrdnih sestara (175), a ranjenika napretek.... Bolnica je imala u svom krugu 26 koje zidanih zgrada koje baraka. Od ovih je bilo 18 u kojima su bili smešteni bolesnici ... Računa se, neko vreme da je sviju bolesnika moglo biti, sredinom februara, kad je epidemija najjače vladala, oko 3000...“

O teškom kadrovskom stanju u bolnici, prilikom posete Nišu, početkom marta 1915, pukovnik Hanter je zabeležio; o 956 obolelih brinu svega dvojica lekara! U vojnoj bolnici je na 200 kreveta ležalo čak 700 pacijenata.

Povlačenje preko Crne Gore i Albanije

Povlačenje bolnice u oktobru i novembru 1915. zakrčenim putevima Crne Gore, često napadanih od Albanaca, rezultovao je velikim gubitkom ljudi i volovskih kola sa sanitetskim materijalom.

Put Moravske vojne bolnice u 1. svetskom ratu do ostrva Vido. Tamnijom bojom označena su mesta u kojima je bolnica privremeno radila.

Srpska vojska stigla je u Drač nakon mukotrpnog i teškog marša preko Albanije 15. januara 1916.

Snažan prodor neprijatelja sa severa i istoka Srbije uslovio je 21. oktobra 1915. povlačenje Moravske stalne vojne bolnice;...„jedine srpske sanitetske formacije koja je ostala formacija i tokom Katastrofe, povlačeći se od Niša pa do Skadra, pa kroz glibove divljeg albanskog primorja, do Vida, Ostrva Smrti, na kome je odmah dejstvovala“...

Američkoj misiji dr Vladimir Stanojević je predao 1.300 ranjenika zajedno sa dr Božidarom Zamftom, da sačeka neprijatelja, a u povlačenje je krenulo celokupno osoblje bolnice sa jedinicom od 500 regruta moravske bolničke čete, „... sa više hrane za ljude i stoku nego li bolničkih stvari...“

Uporedo sa vojskom povlačio se i veliki zbeg stanovništva, počinje golgota kroz snegom zavejane planine Crne Gore i Albanije. Hiljade i hiljade mrtvih pratilo je trag ogromne kolone, neki su sahranjivani, a mnogi i bez groba ostajali pored puta. Povlačenje je bilo teško i naporno i trajalo je tri meseca sve do 21. januara 1916.

Prvi vazdušni transport nekoliko bolesnika, u jednom ratu, obavili su srpski i francuski vazduhoplovci, u toku povlačenja srpske vojske ka Albaniji, sa Kosova Polja u novembru 1915. za potrebe Vojne bolnice Niš. Prvo na relaciji Beograd-Niš, a zatim na relaciji Prizren — Skoplje na zahtev upravnika dr Vladimir Stanojevića. Prvi avionom prevezeni bolesnik do Skadra bio je Milan Rostislav Štefanek slovački avijatičar, prebegao iz austrougarske vojske, koji je posle rata postao ministar vojske Čehoslovačke. Evakuaciju vazdušnim putem izvršila je „francuska aeroplanska četa“ pod komandom kapetana Vitrala. Svaki drugi transport ovih bolesnika bio bi smrtonosan. Prvi srpski pilot koji je u svom avionu 1915. evakuisao ranjenika bio je Miodrag Tomić.,,

Deset dana kasnije, 1. novembra 1915. bolnica je preko Kuršumlije stigla do Prištine. Zakasnivši da se spoji sa Moravskom divizijom, njen upravnik je samoinicijativno odlučio da bolnica samostalno nastavi prema Lipljanu i Prizrenu. U Prizrenu je bolnica boravila deset dana zajedno sa hiljadama vojnika i izbeglica, Vladom i Vrhovnom komandom srpske vojske. Prodor Bugarske vojske onemogućio je povlačenje prema Bitolju i Grčkoj. U Prizrenu je izvršena reorganizacija bolnice. Sanitetska četa Moravske divizije dodeljena je kao deo pratnje Vrhovne komande, a ostatku bolnice naređeno je da u Đakovici zajedno sa crnogorskim vlastima organizuje zbrinjavanje ranjenika i bolesnika i njihovu evakuaciju na teritoriju Crne Gore. U Đakovici, gde je bolnica boravila sedam dana, dr Vladimir Stanojević je osnovao bolnicu sa 150 kreveta, ambulantu i kuhinju. I pored naređenja da zbrinjava samo oficire komanda bolnice je samoinicijativno lečila sve kategorije bolesnika.

Dana 17. novembra 1915. bolnica je nastavila svoj ratni put preko Peći i Andrijevice i 21. novembra stigla u Podgoricu, bez sanitetskog materijala koji je ostavljen usput zbog velikog zakrčenja puteva izbeglicama i čestih napada pobunjenih Albanaca.

Iz Podgorice bolnica nastavlja put za Skadar gde stiže 6. decembra 1915. U Skadru je dr Vladimir Stanojević dobio naređenje da organizuje privremenu bolnicu u dve zgrade sa 500 kreveta, i obavezu da vrši opsluživanje i lečenje sopstvenih ali i ranjenika i bolesnika smeštenih u crnogorskoj bolnici. Narednih mesec dana u ovoj bolnici lečeno je preko 5.000 ranjenika i bolesnika, a dnevna smrtnost se kretala između 30 i 35 lica.

Ponovo je bolnica krenula na put 7. januara 1916. i nakon mukotrpnog i teškog marša, na kome je umrlo preko 40.000 regruta 15. januara stigla u Drač. Saveznička flota sastavljena od 45 brodova italijanske, 25 francuske i 11 britanske mornarice, do 20. februara 1916. iz Drača na Krf je prevezla 136.000 srpskih vojnika i civila, među kojima su bili i preživeli pripadnici Moravske stalne vojne bolnice.

Posle velikih naprezanja i brojnih žrtava ostatak bolnice konačno je stigao na svoje krajnje odredište, ostrvo Vido sa osnovnim zadatkom da zaustavi pomor srpskih vojnika.

Ostrvo Vido, Solunski front i povratak u Niš

U momentu dolaska na ostrvo Vido Moravska stalna vojna bolnica bila je jedina sačuvana sanitetska ustanova srpske vojske. A na ostrvu jeziv prizor; privremena bolnica bila je smeštena pod četiri velika improvizovana šatora, koja su podupirala vesla,
...„a u njima gomile naslaganih leševa pomrlih vojnika... jeziv smrad leševa, ostataka hrane, fekalija, povraćanja i urina pomešan sa vlažnom memljivom zemljom i znojem teških bolesnika... gnoja i odavno neprevijenih usmrdelih rana... Ovaj pakao i ova grobnica (nap. ostrvo Vido) bili su još i roj, još i košnica živog gada. Vašiju je bilo toliko da su one kao kaplje padale na ljude odozgo, sa šatorskog platna“...

Do dolaska bolnice smrtnost se kretala i do 150 ljudi dnevno, a po njenom dolasku zahvaljujući natčovečanskim naporima njenog osoblja, do kraja februara 1916. ona se smanjuje na 15-18 dnevno.

Posle velikih naprezanja i brojnih žrtava preživeli pripadnici Moravske stalne vojne bolnice Niš stižu na ostrvo Vido
...„I tako se, najzad, srpski vojnik prevezao do Krfa, do Bizerte, a bolestan i ranjen u Francusku, u Marselj. Oni koji su otišli morem u Afriku i Francusku behu obezbeđeni ... Ali oni koji su došli na Krf i Vido imali su da podnesu još teška iskušenja“.

Na predlog saveznika, a nakon stabilizacije stanja na ostrvu Vido, u proleće 1916. bolnica je rasformirana, bolesnici su predati francuskoj bolnici, a sanitetski kadar je upućen u druge bolnice i trupne jedinice.

Bolnica na ostrvu Vido bila je smeštena u 15 velikih šatora, a bolesnici u 2.000 malih razapetih na sloju prostrtog sena

Vakcinacija protiv tifusa u Solunu 1916.

Krf 1916.

Dragomanci u koji je Petrović iz Vaslika premestio bliže frontu, Hiruršku poljsku bolnicu.

Iz sastava Moravske stalne vojne bolnice, izdvaja se deo ljudstva za osnivanje bolnice u Ipsosu, koja je u svom sastavu imala i bakteriološku laboratoriju. Kasnije bolnica deluje u okviru Centralne srpske bolnice u Sedesu od 9. maja 1916, a deo ljudstva sa dr Milanom Petrovićem maja meseca prelazi u Voden (danas Edesa), u kome su osnovana dva odeljenja za oporavak ranjenika. U Vodenom su dr Miloš Popović i dr Milan Petrović pokrenuli rad jedine zubne stanice u srpskoj vojsci;
...„koja je ušla u istoriju stomatologije budući da je za skoro dve godine rada zbrinula 17.900 pacijenata, a njeni lekari su obavili 30.366 stomatoloških intervencija“...

U 1917, srpska vojska je ušla sa velikim gubicima koje je imala tokom 1916, kada je iz njenog stroja bilo izbačeno 1.209 oficira, 32.880 podoficira i vojnika. Među njima bilo je 4.440 poginulih (13% svih izbačenih iz stroja). Navedeni gubici presudno su uticali na naredna planiranja upotrebe srpske vojske. U martu 1917. srpska vojska je, zbog velikih gubitaka i nemogućnosti priliva kadra, izvršila novu reorganizaciju (od tri armije obrazovane su dve), pa i sanitet u okviru nje je reorganizovan u leto 1916. po francuskom modelu.
...„Ranije divizijske poljske bolnice su bile ukinute te su umesto njih, obrazovana alpinska divizijska zavojišta, po tri na diviziju... Raspored je predviđen tako, da jedno zavojište bude prvenstveno za hirurške slučajeve i da zbog toga ima hirurge, drugo je namenjeno za slučaj pojave zaraznih bolesti, treće, za razne druge ukazane potrebe“...
A, taj sanitet sačinjavalo je samo stotinak aktivnih sanitetskih oficira, sa jako malim brojem školovanih u te svrhe. Ostalo su bili rezervni oficiri, istina najvećim delom iskusni veterani iz prethodnih Balkanskih i prvoga dela Prvog svetskog rata.

I pored velikog otpora saveznika i kadrovskih problema saniteta pred proboj Solunskog fronta Srpska Vrhovna komanda formira bolnicu u Dragomancima (Prvu poljsku hiruršku bolnicu) na čelu sa dr Đorđem Nešićem i dr Mihailom Petrovićem, i uspešno odgovara postavljenim zadacima, a za svoj rad bolnica je bila pohvaljena od komandanta Druge armije vojvode Stepe Stepanovića.

Solunski front je „probijen“ i sanitet vojske Srbije ulazi u ratom opustošenu Srbiju. O radu saniteta po ulasku srpske vojske u Srbiju najbolje govori učesnik tih događaja general dr Vlada Stanojević:

„ Trupe su i dalje letele napred... prejurivši za 46 dana oko 600 km do obala Save, Dunava i Drine, naš sanitet je nailazio na nove i sve veće teškoće... Naša zemlja pod trogodišnjom neprijateljskom okupacijom bila je toliko iscrpljena da je nismo prepoznali... a vojska ne samo što nije za sobom vukla pune vozove obilja, već je od gladne zemlje tražila hleb, lekove... trebalo je zbrinuti vojsku i njene ranjenike i bolesnike...“ ”

Zbog nemogućnosti da izvuče iz daleke pozadine svoje poljske hirurške bolnice koje su beznadežno bile zaglavljene u Bitolju (tri) i u Solunu (jedna) evakuacija i dalje zbrinjavanje ranjenika je bilo narušeno;

...„sanitet niti je pak imao kome ostavljati svoje ranjene i bolesne, jer su varoši kroz koje je vojska prolazila bile najčešće bez lekara i bez bolnica, ili je sve to bilo u jadnom stanju, sanitet je pribegavao improvizacijama koje su se menjale od slučaja do slučaja, ostavljajući ih ponekad dobroj volji meštana koji su se samoorganizovali da pomognu, a ponekad je uz njih ostajalo nešto od osoblja pokretnih sanitetskih jedinica, pukovskih i divizijskih“...

Pobedonosnim ulaskom Moravske divizije i njenog saniteta u oslobođeni Niš, 13. oktobra 1918, Moravska stalna vojna bolnica obnavlja ratom prekinut rad u ovom gradu.

Srpska Vrhovna komanda, na predlog komandanta 1. armije, odobrila je toj armiji da napadne nemačku 11. armiju kod Niša. Borbe su vođene od 10. do 12. oktobra. Izveden je obuhvatni manevar preko Pasjače i proboj preko Seličevice. Nemačka 11. armija 13. oktobra napustila je Niš. Tog dana u zoru Moravska divizija je pobedonosno ušla u Niš.

Sa vojskom u grad ulazi i vojni sanitet koji je odmah počeo da obnavlja ili otvara bolnice. U kakvom su stanju zatečene bolničke ustanove u Nišu, u svom izveštaju opisuje Vojvoda Mišić,...
...„(vojna) bolnica kod Ćele-kule zatečena prazna, opljačkana, zagađena i nečista“...

Kao i vojna i sve ostale niške bolnice su od strane okupatora, divljački opustošene. Izvaljivani su – čak – okviri vrata i prozora. Nedostajalo je staklo, da se prekriju stolovi u bakteriološkoj laboratoriji:

„ ..te u nedostatku bržeg rešenja, budu iskorišćene (staklene) rendgen ploče iz Petrovićevih sanduka (medicinske dokumentacije koji je eminentni hirurg skupljao u ratu). Te tako, zaključiće on (dr Petrović) s gorkim osmehom, moramo, da bismo ponovo takvu dokumentaciju stekli, dočekati novi rat... ”

Odmah je započeto sa formiranjem privremenih bolnica u Nišu; 1. zavojište Moravske i 3. zavojište Dunavske divizije, dok su Francuzi za svoje trupe organizovali sopstvenu bolnicu sa majorom dr Kerambrenom na čelu. Osim toga, na zahtev komandanta Istočne vojske iz Soluna, srpski sanitet je od 20. oktobra otvorio u Nišu i bolnicu za ratne zarobljenike. Sa sigurnošću se može reći da je Moravska stalna vojna bolnica u Nišu na teritoriji Kraljevine Srbije na dan 30. novembra 1918. pored Opšte vojne bolnice u Beogradu, Stalne vojne bolnice za šumadijsku divizijsku oblast u Kragujevcu i Bolnice u Vranju, imala jedan od 4 tada postojeća rendgen aparata.

O stanju neposredno nakon početka rada novoformiranih bolnica u Nišu, najbolje svedoči jedna od depeša 1. zavojišta Dunavske divizije, koja je upućena iz Niša Sanitetskom odeljenju Vrhovne komande u Solunu: „…. broj ranjenika i bolesnika svakim danom rapidno raste…“

Tačno 45 dana od početka proboja Solunskog fronta 1. novembra vojvoda Petar Bojović na čelu Dunavske divizije ušao je u Beograd. U isto vreme 2. armija stigla je u Užice i sa prednjim odredima stigla do Drine. Do 4. novembra oslobođena je i zapadna Srbija.

Po završetku rata u Nišu uz pomoć građana i zatečenih lekara iz 1915. u novoj državi Kraljevini Jugoslaviji ponovo počinje da postoji sa novim zadacima i obavezama Moravska stalna vojna bolnica, koja kasnije menja naziv u Armijska vojna bolnica za područje Moravske armijske oblasti (Pete armije).

Drugi svetski rat (1941—1945)

Raspadom Kraljevine Jugoslavije 1941. i okupacijom Srbije došlo je do raspada i promena u vojnom sanitetu toga doba. Vojna bolnica nastavlja da prima ranjenike i bolesnike iz jedinica 5. armije Kraljevine Jugoslavije, sve do njene kapitulacije.

U administrativnoj podeli Srbije na okruge, 1941—1944. Vojna bolnica je teritorijalno pripadala Niškom okrugu.

Grupa ratnih zarobljenika u dvorištu hirurškog odeljenja Vojne bolnice u Nišu pod budnim okom nemačkog stražara

U toku masovnih savezničkih bombardovanja Niša i okoline od oktobra 1943. do septembra 1944, veliki broj povređenih zbrinut je u Vojnoj bolnici Niš

U periodu 1941—1944. a u skladu sa razumevanjem svog mesta u „novom poretku“, Nedićeva vlada je zahtevala od Vojne bolnice Niš, kao i od svih zdravstvenih ustanova u okupiranoj Srbiji, da Nemačkoj pruži svaku pomoć. „Uredbom o odgovornosti opštinskih samoupravnih organa“ kojom se, svim licima zaposlenim u lokalnim organima vlasti koja odbiju da prime dužnost ili podnesu ostavku, pretilo se prinudnim radom, upućivanjem u koncentracioni logor i prekim sudom, pa je veći deo zatečenog sastava Vojne bolnice morao da prihvati i nastavi rad u bolnici. Želeći da bude sigurna u potpunu poslušnost medicinskog i nemedicinskog osoblja u bolnici, Nedićeva vlast je zahtevala od zaposlenih i da obavezno, potpišu „Izjavu o lojalnosti Nediću“, i obavežu se na nepružanje medicinske pomoći i borbu protiv komunista i masona, što je bio uslov za dobijanje plate.

U bolničkoj zgradi Nemci su lečili pripadnike svojih jedinica, a u prizemnim paviljonima radila je narodna bolnica koja je pored lečenja naroda, lečila i pripadnike Nedićevih, Ljotićevih jedinica, žandarmeriju i četnike Koste Pećanca.

U Srbiji su okupacione vlasti počele da formiraju koncentracione logore već sredinom 1941. Jedan od logora bio je i Logor Crveni krst u Nišu. Brigu o lečenju ranjenih i bolesnih logoraša, i nemačkih stražara i njihove pristalice, odmah po njegovom osnivanju preuzela je Vojna bolnica. Za tu namenu izdvojen je poseban deo bolnice, sve do oslobođenja Niša.

U toku masovnih savezničkih bombardovanja Niša i okoline od oktobra 1943. do septembra 1944, veliki broj povređenih zbrinut je u Vojnoj bolnici. Posebno će ostati u pamćenju medicinskog osoblja bolnice, bombardovanje Niša na Vaskrs 1944. U prvom savezničkom bombardovanju poginulo je 700 građana Niša. Bombardovanje su izvele bombarderske grupe - 12. vazdušne komande Ratnog vazduhoplovstva Sjedinjenih Američkih Država. Sledeće bombardovanje Niš je zadesio 30. marta 1944. Izvlačenje mrtvih i ranjenih trajalo je 7 dana. Treće bombardovanje usledilo je 5. aprila 1944.

Ipak treći septembar 1944, smatra se, bio je jedan od najtragičnijih dana za Srbiju: tada je više od 300 bombardera iz 15. Američke vazduhoplovne armije tuklo gradove na Balkanu a jedna šestina te flote napala je Niš. Bila je to operacija savezničkih snaga pod čudnim nazivom „Nedelja pacova“. Za samo sedam dana, prema nemačkim izveštajima, oko 2.000 aviona bombardovalo je Srbiju. Na Niš je tada bačen eksploziva iz 1.200 savezničkih aviona.

Dana 14. oktobra 1944. Niš je oslobođen od okupatora. Te godine bolnica je integrisana u sanitetsku službu NOV i PO Jugoslavije i postala „Bolnica 13. korpusa“, za lečenje ranjenike iz južnih delova Srbije, a kasnije i ranjenika sa frontova za konačno oslobođenje Jugoslavije (Vojvodina, Bosna). Iz ovog rata bolnica je izašla kadrovski jako oslabljena i bez medicinski obučenog kadra, sa samo jednim hirurgom, dr Slobodanom Palamarevićem. Veliki priliv ranjenika zahtevao je brzu reorganizaciju bolnice i hitnu popunu stručnim kadrom jer već na početku njenog rada bolnica je imala 1.000 postelja. U tom periodu Vojnu bolnicu je ojačala jedna hirurška ekipa Crvene armije, (6 ljudi sa dr P. I. Zanjininom na čelu), koja je značajno pomogla u radu i reorganizaciji bolnice.

U uvodnim borbama i u proboju Sremskog fronta od 3. do 13. aprila 1945. gubici Prve armije NOVJ iznosili su: 1.713 poginulih, 5.948 ranjenih. Dobar deo ranjenika iz tih borbi upućen je na dalje lečenje u Niš. To je uslovilo ubrzani rast smeštajnih kapaciteti bolnice. Broj postelja koji je nakon oslobođenja Niša, iznosio 1.000, značajno je uvećan, 27. decembra 1944. na 1.260, početkom marta 1945. na 1.742 a u završim operacijama za oslobođenje Jugoslavije bolnica je imala 1.933 postelja.

Bolnica je jednim delom bila smeštena u i hirurškom paviljonu (sa 150 postelja), Opšte bolnice u Nišu, drugim delom u bivšoj Vojnoj bolnici čiji su paviljoni bili jako oštećeni. Deo bolničkog centra nalazio se i u hotelima Orijent i Park, zgradi bivše banovine i nekadašnjem štabu armije. Hirurškim odeljenjem rukovodio je dr Nikola Đuknić.

Naziv „Bolnički centar broj 1-Niš“ bolnica je dobila 5. februara 1945, a pored redovne delatnosti morala je da pruža kadrovsku i drugu pomoć vojnim bolnicama na širem prostoru južne Srbije, organizuje brojne kurseve i obuku kadrova, vodi brigu o izveštavanju i medicinskoj dokumentaciji itd. U periodu od 21. oktobra 1944. do 31. maja 1945. „Bolnički centar broj 1“ je zbrinuo do 31. maja 1945. 9.860 ranjenika, a prosečna smrtnost, u zadnja tri meseca iznosila je do 2,7%.

NATO bombardovanje SRJ (1999)

Već u toku 1998. deo ljudstva (hirurške i preventivno-medicinske ekipe) i sredstava Ratne vojne bolnice Niš je uputila na teritoriji Kosova i Metohije, radi sanitetskog obezbeđenja snaga za održavanje reda i mira. Do 20. decembra 1998. u rejonu Đakovice bilo je razmešteno osam mobilnih hirurških ekipa koje su pružale zdravstvene usluge pripadnicima vojske, policije i civilnom stanovništvu svih nacionalnosti.

Zbrinjavanje ranjenika 1999. (NATO bombardovanje SRJ)

U vreme bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) Ratna vojna bolnica Niš podnosi glavni teret zdravstvenog zbrinjavanja jedinica 3. Armije i RV i PVO, koje su se nalazile na težišnim pravcima odbrane Jugoslavije.

Na oglas mobilizacije Ratna vojna bolnica Niš je već 23. februara 1999, sa celokupnim ratnim sastavom, razmeštena na mirnodopskoj i lokaciji Vojnomedicinskog centra u Nišu i u rejonima Đakovice, Prizrena i Kosovske Mitrovice, sa ukupnim kapacitetom od 360 postelja u Nišu. Sanitetska služba Komande 3. Armije i uprava Vojne bolnice Niš, obezbedila je i dodatnih 800 postelja u Kliničkom centru Priština, a u Kliničkom centru Niš gotovo svi raspoloživi kapaciteti za eventualni prihvat povređenih i obolelih, u slučaju njihovog masovnijeg priliva, stavljeni su na raspolaganje Vojnoj bolnici.

Na težišnim pravcima (Đakovica, Prizren i Kosovska Mitrovica) hirurško odeljenje isturilo je tri mobilne hirurške ekipe koje su zbrinjavale ranjenike u neposrednoj blizini fronta (6-8 km od prednje linije neprijatelja). Aktivnosti ekipa odvijale su se pod stalnim udarima avio- bombi i terorističkih grupa najčešće u improvizovanim operacionim salama, uz otežanu evakuaciju povređenih i obolelih i sanitetsko snabdevanje. U toku ratnog stanja isturene hirurške ekipe zbrinule su 1.066 povređenih, izvele 445 operacija u opštoj anesteziji, i nakon primarnog zbrinjavanja u Ratnu vojnu bolnicu Niš evakuisali 90% povređenih u izuzetno teškim uslovima. U ranom postoperativnom periodu u isturenim bolnicama egzistiralo je 11 ranjenika (oko 1%) dok je mrtvodonetih bilo 128.

Pored ranjenika, masovno je zbrinjavan veliki broj psihotraumatizovanih (5.319) pri čemu je konzilijarno sagledano 2.304 bolesnika sa samo dva psihologa.

Opšti hirurzi Vojne bolnice u navedenim uslovima zbrinuli su hirurški 1.587 ranjenika, pri čemu je definitivno hirurški zbrinuto 88% ranjenika. Deo ranjenika (187) sa vaskularnim i neurohirurškim povredama evakuisano je u VMA Beograd i Klinički centar Niš. Pored pripadnika Vojske Jugoslavije, bolnica je zbrinula i veći broj pripadnika albanskih terorista kao i ranjene pripadnike albanske narodnosti.

Vojna bolnica u 21. veku

Po oslobođenju Niša 14. oktobra 1944. i ponovnog formiranja bolnice, njen rad sve do 1950. karakterisala je teška materijalna situacija, nedostatak sanitetskog materijala i lekova, postelja i posteljnog veša i medicinske oprema, ali i medicinskog kadra. Teški posleratni dana prolaze, bolnica okončava lečenje ranjenika, a uslovi rada su se stalno poboljšavali. „Nikli“ su novi objekti, sa školovanja su došli novi kadrovi, a bolnica je opremljena novom opremom, i kvalitet usluga je postao sve bolji.

Građevinska infrastruktura

Odeljenja za hirurške bolesti

Bolnica zahvata površinu od 66.372 m², na kojoj je razmešteno 23 (8 velikih i 15 malih) objekata-paviljona površine 29.300 m² od kojih su neki izgrađeni od 1890. a do 1996. Objekti novijeg datuma su Odeljenje za interne bolesti izgrađeno 1938, Odeljenje za hirurške bolesti (1960), odsek za fizikalnu medicinu (1977) i skener dijagnostika (1996).

Zavod za preventivnomedicinsku zaštitu i Odeljenje primarne medicinske zaštite smešteni su u posebnom objektu (nekadašnjem Vojnomedicinskom centru), van lokacije Vojne bolnice.

Osoblje

Čelni ljudi Vojne bolnice (1987-2010)

Interno odeljenje

Danas je Vojna bolnica savremena zdravstvena ustanova sa razvijenom specijalističkom i subspecijalističkom službom iz svih grana medicine u skladu sa potrebama Vojske Srbije. U bolnici radi 463 profesionalnih, vojnih i civilnih lica. Medicinsko osoblja je najbrojnije i sastoji se od 312 (67,38%) lekara, stomatologa, farmaceuta i medicinskih tehničara (oficira, podoficira i civilnih lica). Nemedicinsko osoblje bolnice sastoji se od 151 (32,61%) oficira, podoficira, vojnika po ugovoru i civilnih lica. U bolnici rade isključivo lekari specijalisti, među kojima ima i subspecijalista (10) doktora nauka (2), stručnih saradnika-asistenata na Medicinskom fakultetu (3), magistara (8) i primarijusa (5).

Organizaciona struktura

Uprava

Sedam stacionarnih odeljenja bolnice sa 300 postelja:

• Odeljenje za hirurške bolesti (100 postelja), u okviru kojeg su odseci za anesteziologiju, intenzivno lečenje, opštu hirurgiju, ortopediju, urologiju i ginekologiju,
• Odeljenje za unutrašnje bolesti (90 postelja),
• Odeljenje za neuropsihijatrijske bolesti (40 postelja),
• Odeljenje za očne bolesti (20 postelja),
• Odeljenje za ušne bolesti (20 postelja),
• Odeljenje za infektivne bolesti (15 postelja),
• Odeljenje za kožne i polne bolesti (15 postelja).

Zdravstvene usluge se pružaju i u 6 samostalnih odeljenja - odseka:

• Odeljenje za radiologiju,
• Odeljenje za stomatologiju,
• Odsek za prijem bolesnika,
• Odsek za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju,
• Odsek za patološku anatomiju,
• Odeljenje primarne zdravstvene zaštite

U sastavu bolnice rade i:

• Odeljenje za kliničku biohemiju,
• Stanica za transfuziju krvi,
• Odsek za sanitetsko snabdevanje,
• Odsek za medicinsko-psihološku selekciju
• Odeljenje za logistiku

Do 2001. Vojna bolnica je u sastavu Komande 3. Armije, kada je pretpotčinjena Sanitetskoj upravi GŠ VJ, a zatim Ministarstvu odbrane, a te godine u njen sastav ušao je i 19. Zavod za preventivno medicinsku zaštitu, do tada takođe ustanova 3. Armije, a nešto kasnije i Odeljenje primarne zdravstvene zaštite.

Bolnica je u svom radu većim delom autonomna jer poseduje sve strukture logističke podrške koji joj omogućavaju normalan i nesmetan rad, a trećina zaposlenih bolnice, su pripadnici ovog sektora.

Pored obavljanja zadataka iz domena lečenja Vojna bolnica je i nastavna baza kako vojnog saniteta tako i Srednje medicinske škole u Nišu i Medicinskog fakulteta u Nišu.

Vojna bolnica je ustanova otvorenog tipa kako za školovanje svih profila medicinskog kadra iz civilnih struktura (volonteri, lekari pripravnici, specijalizanti, sanitetski kadar za ratne dužnosti itd), tako i prihvat i lečenje civilnih osiguranika čiji broj neprestano raste. Učešće civilnih osiguranika u iskorišćenosti posteljnog fonda kretalo se u procentu od 15-20% sa tendencijom rasta.

Unazad nekoliko godina bolnica je ostvarila 65.000 do 70.000 bolesničkih dana, obavila preko 1.000.000 raznih usluga i pregleda, kod 180.000 do 200.000 osiguranika, izvršila 1.200 hemodijaliza, obavila 30.000-38.000 sistematskih specijalističkih pregleda i prikupila preko 2000 litara krvi

Međunarodne misije

Glavni članak: Međunarodne sanitetske misije MO i Vojske Srbije

Sanitetski timovi MO (u kojima se nalazi i veliki broj pripadnika VB Niš) i VS, pre polaska u Mirovne misije; UN MONUC u DR Kongo i UN MINURCAT u Čadu

Lekari Vojne bolnice Niš, od svog osnivanja do danas, svoj rad obeležili su i učešćem u brojnim međunarodnim Vojnosanitetski misijama. Tako je dr Dragoslav Spasić, jedan od načelnik Odeljenja za hirurške bolesti, 1973. učestvovao u sastavu kontingenta JNA u Mirovnoj misiji UN za vreme izraelsko-arapskog rata, a ortoped prof dr Miloš Maksimović i anesteziolog dr Slavoljub Pantić sedamdesetih godina 20. veka u Mirovnoj misiji UN za vreme građanskog rata u Angoli.

Nakon dužeg prekida u međunarodnoj saradnji vojske, izazvanog raspadom bivše Jugoslavije, i reorganizacijom vojske, početkom 2003. Vojna bolnica među prvim ustanovama u tadašnjoj vojsci Srbije i Crne Gore, na poziv UN za upućivanje Sanitetskog tima u mirovnu misiju UN u Republiku Kongo, na predlog Ministarstva odbrane, šalje sanitetski tim sastavljen isključivo od njenih pripadnika (lekara i medicinskih tehničara: oficira, podoficira i civilnih lica). Od 2003. do 2010, u 15 timova koliko je do tada upućeno u DR Kongo, Vojna bolnica Niš je u svakom timu imala i svoje predstavnike.

Vojske Srbije u mirovnu operaciji UN - MINURCAT u Čadu, na osnovu odluke koju je Vlada Republike Srbije usvojila je na zasedanju 7. maja 2009, šalje (u sastavu norveškog kontingenta) šestočlani tim sanitetske službe VS. I u ovom timu nalaze se predstavnici Vojne bolnice Niš, koji nakon završetka obuke u Norveškoj u trajanju od šest nedelja, 23. juna 2009. odlaze u Čad.,

Upućivanjem dr Slaviše Ćirića, načelnika Odeljenja za infektivne bolesti Vojne bolnice u Nišu, na dužnost šefa Sanitetske službe u misiji „EUTM Somalia“, Vojna bolnica u Nišu je 25. aprila 2012. otpočela sa prvim učešćem svojih pripadnika i predstavnika Srbije u multinacionalnoj operaciji Evropske unije, „EUTM Somalia“ u Ugandi. Ćirić će na ovoj dužnosti u Ugandi provesti šest meseci .

Priznanja

Za svoj rad bolnica je više puta odlikovana, pohvaljivana i nagrađivana. Među mnogobrojnim priznanjima ističe se i 11. januarska nagrada grada Niša povodom 120. godišnjice njenog postojanja i rada.

11. januarska nagrada Grada Niša (statua i povelja) dodeljena je Vojnoj bolnici Niš na njenu 120. godišnjicu postojanja i rada.

Galerija

• 
  Zgrada u kojoj je 1900. osnovan Pasterov zavod u Nišu
• 
  Upravna zgrada VB Niš
• 
  Spomenik u krugu bolnice iz Velikog rata.
• 
  Medicinsko osoblje hirurškog odeljenja iz 1912.
• 
  Pored mnogih zvanica proslavu 131. godišnjice VB Niš svojim prisustvom uveličao je i Patrijarh srpski Irinej
• 
  Operaciona sala Ušnog odeljenja
• 
  Deo priznanja dodeljen VB Niš
• 
  Poslednji objekat izgrađen u bolnici za potrebe skener dijagnostike
• 
  Operaciona sala Očnog odeljenja
• 
  30. juna 2011-Centralna proslava obeležavanja Dana sanitetske službe VS u VB Niš

Vidi još

• Pasterov zavod u Nišu
• Okružna bolnica u Nišu
• Institut za javno zdravlje Niš
• Bolnica u Skadru 1915/16.

Literatura

• 125 godina Vojne bolnice u Nišu/Sreten Milenković, Milorad Dimić-Niš:Vojna bolnica;Zrenjanin Jugoremedija; Bečej:Proleter, 2004 (Bečej Proleter). 116 str. ISBN 978-86-84819-01-9.
• Denić, N.; Cirić, S.; Popović-Filipović, S. (2008). „On 130th anniversary of Military Hospital in the town of Nis: January, 1878--January, 2008”. Vojnosanitetski Pregled. 65 (1): 69—80. PMID 18368943. 
• Milošević R. Sto deset godina Vojne bolnice u Nišu (1878—1988). Monografija, Vojna bolnica; 1988.
• Živić S R. Knjiga o bolnici. Niš: Prosveta; 2002
• Popović M., Antić Č. (2010). Vojna bolnica u Nišu. Beograd: Monografija, Direkcija za izdavačku i bibliotečko-informatičku delatnost. ISBN 978-86-335-0286-3. 

Spoljašnje veze

Mediji vezani za članak Vojna bolnica Niš na Vikimedijinoj ostavi

• Zvanična prezentacija Vojne bolnice Niš

Upravnici Vojne bolnice Niš
19. vek - 1878-1899	dr Vladan Đorđević † (1878) • dr Lazar Stefanović † (1878) • dr Jaroslav Kuželj † (1878) dr Vasa Brentović † (1879) • dr Jovan Porubović † (1880) • dr Mihajlo-Mika Marković † (1880-1886) dr Vladisla Jasjevski † (1886-1893) • dr Ljubomir Selaković † (1894-1896) • dr Mihailo Petrović † (1896-1912)
20. vek	dr Vojislav Stojanović † 1901-1910 • dr Mihailo Mitrović † (1913) • dr Mihajlo V. Petrović † (1913-1914) dr Vladimir Stanojević † (1915) • dr Živorad Rašić † (1944-1945) • dr Aleksandar Đokić † (1945) dr Luka Smiljanić † (?) • dr Milisav Petrović † (?) • ( dr Krstivoje Tanasijević † (1951-1961) dr Radivoje Nikolić †(1961-1963) dr Dušan Karanovski † (1963-1970) • dr Radovan Dodić † (1970-1975) dr Nikola Petrov † (1976-1987) • dr Radomir Milošević (1987-1989) • dr Vitomir Pančić (1989-1992) dr Bora Ilić (1992-1993) • dr Čedomir Kostić (1993-2002)
21. vek - 2000-2020	dr Čedomir Kostić (1993-2002) • dr Sreten Milenković (2002-2006) • dr Slaviša Ćirić (2006-2011) dr Ratomir Vitas (2011—2014) • dr Goran Damnjanović (2014—)
Napomena	• Navedene godine označavaju vreme provedeno na dužnosti upravnika • Oznaka (†) iza imena označava da je taj upravnik preminuo