Konflikt sa Nogajevom hordom

Srpski kralj Milutin nakon pobede nad Mongolima (litografija iz 19. veka)

Mongoli (Tatari) pod vlašću Nogaja, defakto vladara Zlatne horde, bili su u velikoj meri umešani u Kraljevini Srbiji tokom 1280-ih i 1290-ih. Ozbiljna invazija pretila je 1292. godine, ali je izbegnuta kada je Srbija sklopila povoljni mir sa Nogajem. Uticaj Nogajeve horde na Balkanu bio je širi od same Srbije. Godine 1292. doprineli su svrgavanju i izgnanstvu bugarskog kralja Đorđa I.

Sporadični sukob sa Zlatnom hordom bio je drugo veliko sukobljavanje Srba sa Mongolima nakon mongolske invazije na Srbiju 1242. godine.

1282–1283

Srpski kralj Stefan Milutin je 1282. godine napao severnu Makedoniju, tada deo Vizantije. Car Mihailo VIII je u to vreme bio ometen sukobom sa despotom Jovanom I od Tesalije, i pozvao je Nogaja da mu obezbedi trupe za napad na Tesaliju. Nogaj je poslao 4.000 konjanika, koji su u Trakiju stigli u oktobru. Međutim, 11. decembra, Mihailo VIII je umro. Njegov sin, Andronik II, nije želeo da nastavi napad na Tesaliju, pa je umesto toga poslao Mongole preko Dunava da, prema rečima Nićifora Grigora, „oslabe [Srbe], a zatim se vrate pljačkajući preko Dunava”. Vojska, u kojoj su bili vizantijski pomoćnici, stavljena je pod komandu Mihaila Glavasa.

Početkom 1283. godine vizantijsko-mongolska vojska prešla je Dunav i pljačkala do Lipljana i Prizrena. Mongolski odred pokušao je da pređe nabujalu reku Drim ali nisu uspeli i podavili su se, dok je njihov vođa Črnoglava sa delom vojske uspeo da prepliva reku, ali su svi izginuli u sukobu sa srpskom vojskom, koja ih je dočekala na susednoj obali i potukla oružijem i strelama. Črnoglavina glava na kolcu je poslata srpskom kralju Milutinu. I pored ovog neuspeha, Nićifor Grigora čitavu misiju naziva uspešnom.

Andronikosova operacija nije oslabila niti odvratila Srbe. U jesen 1283. Milutin je ponovo napao Makedoniju, prodirući sve do Kavale na Egejskoj obali.

1284–1285

Prema Danilu II, početkom 1280-ih bugarski prinčevi Drman i Kudelin napali su mađarsku Mačvansku banovinu uz pomoć svojih tatarskih (mongolskih) i kumanskih saveznika. Krajem 1284. godine, ugarski kralj Ladislav IV Kumanac dao je Mačvu, uključujući Beograd i deo teritorije u severnoj Bosni, svrgnutom srpskom kralj Dragutinu, koji je 1282. godine osnovao svoje kraljevstvo severno od Zapadne Morave. Dragutin se 1285. godine udružio sa Ugarskom i napao Drmana i Kudelina. Ovaj napad je odbijen i Bugari su sa svojim kumanskim i tatarskim plaćenicima opustošili Dragutinove zemlje. Zauzeli su Mačvu, a sam Dragutin bio je prinuđen da pobegne na dvor kralj Milutina.

1291–1292

Prema pismu mađarskog kralja Andrije III, tokom zime 1291–1292. Mongoli su napali oblast Mačve (koja je bila pod Dragutinom) i on je tamo poslao vojsku da ga brani. Ovaj napad na Mačvu mogao je doći sa bugarske ili srpske teritorije, najverovatnije od Drmana i Kudelina. Kasnije 1292. godine, Dragutin se udružio sa Milutinom i zajedno su pobedili Drmana i Kudelina. Dragutin je od njih anektirao Braničevo i Kučevo i oni su pobegli preko Dunava na mongolsku teritoriju. Odatle su neuspešno podsticali Nogaja da napadne Srbiju. Umesto toga, Nogaj je favorizovao posredni pristup preko svog subjekta, polunezavisnog vojskovođe Šišmana Vidinskog.

Posle aneksije Braničeva, granice Dragutinove Srbije pomerene su do Šišmanove teritorije. On je možda nekada bio saveznik ili čak vazal Drmana i Kudelina, a sigurno je bio vazal Zlatne horde, koja ga je možda čak i postavila u Vidinu. Godine 1292. okupio je tri puta proklete tatarske jeretike i svoje vojnike, po rečima Danila, i napao Milutinovu Srbiju. Milutinove snage su možda bile presudni faktor u srpskoj pobedi nad Drmanom i Kudelinom.

Šišmanova vojska sadržala je veliki broj Mongola i, za razliku od vojske Darmana i Kudelina, to nisu bili plaćenici. Njegova invazija nije bila ništa više od pljačkaške racije, ali je prodrla duboko u srpsku teritoriju i prouzrokovala velika razaranja, uključujući i paljenje manastira Žiče. Poražen je kod Ždrela nakon čega se povukao. Kao odgovor, Milutin je napao Šišmanovu teritoriju i zauzeo Vidin, primoravši Šišmana da pobegne preko Dunava na teritoriju Zlatne Horde. Ubrzo nakon toga, Šišman je ponovo postavljen u Vidinu pod srpskom suverenošću, verovatno na insistiranje Mongola. To se verovatno dogodilo 1292. godine. Da bi zapečatio savez, Šišman se oženio ćerkom srpskog župana Dragoša, a njegov sin Mihailo III je oženio Milutinovu kćerku Anu Nedu.

Uprkos očiglednoj diplomatskoj pobedi, pošto se Šišman vratio na presto u Vidinu, Mongoli Zlatne Horde očigledno su smatrali da su ugroženi Milutinovim uspesima. Prema Danilu, „Nogaj je započeo pripreme za udar na [Milutina] neznabožačkim snagama, želeći da zauzme njegove zemlje”. Upozoren unapred na Nogajeve pripreme, Milutin je poslao ambasadu na kanov dvor, gde je očigledno ponudio da prihvati mongolsko gospodstvo. Danilo beleži da je potom na Nogajev dvor poslao sina Stefana Dečanskog, budućeg kralja Srbije, i „visoke plemiće srpskih zemalja”. To su bili samo taoci i možda mali vojni kontingent. U svakom slučaju, bili su simboli srpskog podređivanja. To se dogodilo u periodu između 1293. i 1294. Dečanski je ostao talac do 1297. godine.

Jedna od žrtava Milutinove nove veze sa Nogajem verovatno je bio njegov brak sa Jelisavetom Arpad. Do 1296. više nije delovala kao kraljica, verovatno zahvaljujući kontinuiranoj ugarskoj antimongolskoj politici.

Izvori

• Fine, John V. A. (1987). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. 
• Jackson, Peter (2005). The Mongols and the West, 1221–1410. Routledge. 
• Vásáry, István (2005). Cumans and Tatars: Oriental Military in the Pre-Ottoman Balkans, 1185–1365. Cambridge University Press. 
• Uzelac, Aleksandar (2011). „Tatars and Serbs at the End of the Thirteenth Century”. Revista de Istorie Militară (5/6): 9—20.