Hongkong

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Hongkong specijalna administrativna oblast Narodne Republike Kine
中華人民共和國香港特別行政區 (kineski)
Hong Kong Special Administrative Region of the People's Republic of China  (engleski)[note 1]
Krilatica: nema
Položaj Hongkonga
Glavni gradHongkong
Službeni jezikkineski i engleski[note 2]
Vladavina
 — PredsednikLeung Čun-ing
Istorija
NezavisnostVraćen Kini
1. jula 1997.
Geografija
Površina
 — ukupno1.103 km2(169)
 — voda (%)4,60[3]
Stanovništvo
 — 2016.[4]8.712.730(101)
 — gustina7.899,12 st./km2
Ekonomija
ValutaHongkonški dolar[6]
 — stoti deo valute‍100 центи‍
Ostale informacije
Vremenska zonaUTC +8
Internet domen‍.hk‍
Pozivni broj+852 ¹

Hongkong (ili Hong Kong[note 3]; kineski: 香港, engleski: Hong Kong), zvanično Hongkong specijalna administrativna oblast Narodne Republike Kine (tradicionalni kineski: 中華人民共和國香港特別行政區, kantonski: O ovoj zvučnoj datoteci Heūng góng , standardni mandarinski: Xiānggǎng, izgovor: Sjangkang) grad je koji je zajedno s Makaom, jedna od dve specijalne administrativne oblasti Narodne Republike Kine. Grad ima jednu od najliberalnijih privreda na svetu i veliki je međunarodni finansijski i trgovinski centar. Jedan je od najgušće naseljenih gradova na svetu sa 6.544 stanovnika po kvadratnom kilometru 93,6% su etnički Kinezi, a 6,4% ostale grupe.[7] Nekada je bio britanska kolonija, a danas je pod upravom Kine, pod politikom „jedna zemlja, dva sistema“. Gradu je ustavom dodeljen relativno visok stepen autonomije; na primer, on zadržava svoj pravni sistem, valutu, običaje, trgovačka pregovaračka prava i imigracione zakone. Hongkong je zadržao čak i svoje pravilo da se vozi po levoj strani ulice. Jedino su odbrana i diplomatski odnosi pod upravom centralne vlade u Pekingu.

Smešten na južnoj obali Kine i okružen je deltom Biserne reke i Južnim kineskim morem.[8] Poznat je po svojoj neboderskoj arhitekturi i velikoj prirodnoj luci. S površinom od 1.104 km² i sedam miliona stanovnika, jedno je od najgušće naseljenih područja na svetu.[9] Hongkonška Han kineska većina potiče uglavnom iz gradova Guangdžou i Tajšan u susednoj pokrajini Guangdong.[10]

Hongkong je postao kolonija Britanske imperije nakon prvog opijumskog rata (1839–42). Izvorno ograničene ostrvom Hongkong, do 1898. granice kolonije postepeno su širene na poluostrvo Kovlun i Nove teritorije. U doba Drugog svetskog rata, tokom rata na Pacifiku bio je okupiran od strane Japana. Godine 1945. Britanija je ponovo uspostavila svoju vlast do 1997, kada je Kina uspostavila suverenitet.[11][12] Oblast je tokom kolonijalnog doba prihvatila politiku minimalne intervencije vlasti pod etikom pozitivnog neintervencionizma.[13] To razdoblje snažno je uticalo na sadašnju kulturu Hongkonga, koji se često opisuje kao mesto gde „Istok susreće zapad“.[14] Obrazovni sistem je do reformi implementiranih 2009.[15] bio slobodno utemeljen na engleskom sistemu.[16]

Iako je deo Kine, Hongkong funkcioniše kao samostalna država, sa svojim zakonima, valutom, sportskim reprezentacijama, dok prema ostatku Kine i danas postoje granični prelazi i naplata carine. Hongking ima drukčiji politički sistem od kontinentalne Kine.[17] Hongkonško nezavisno sudstvo deluje pod sistemom običajnog prava.[18][19] Temeljni zakon Hongkonga je ustavni dokument koji propisuje „visok stupanj autonomije“ u svim pitanjima osim spoljašnjih odnosa i obrane, i upravlja političkim sistemom teritorije.[20][21] Premda raspolaže s rastućim višestranačkim sistemom, uski krug biračkog tela kontroliše polovinu legislature. Izborni odbor s 800 članova bira šefa administracije Hongkonga, tj. šefa vlade.[22][23]

Kao jedno od vodećih svetskih međunarodnih financijskih središta, Hongkong raspolaže sa značajnom kapitalističkom ekonomijom usluga, koju karakterišu niske poreske stope i slobodna trgovina, dok je valuta, Honkonški dolar, prema prometu deveta na svetu.[24] Nedostatak prostora uslovio je gušću izgradnju, što je Hongkong razvilo kao središte moderne arhitekture i grad s najvećim postotkom nebodera.[25][26] Zbijen prostor takođe je doveo do visoko razvijene transportne mreže sa stopom korištenja javnog prevoza iznad 90%,[27] najvišom na svetu.[28]

Poreklo imena[uredi]

Naziv „Hongkong“ je približan fonetički izraz iz hakavog ili kantonskog naziva „香港“, što znači „mirisna luka“ ili „tamjanska luka“.[29] Originalna „mirisna luka“ je mali zaliv između ostrva Ap Lei Čau i južno od Hongkong ostrva, sada poznat kao luka Aberdin, ali još zvan „Heng Gong Caj“ (Mali Hongkong) na kantonskom. Miris je dolazio od tamjana koji raste na severu Kauluna i čuvan je oko Aberdin luke za izvoz, pre razvoja luke Viktorije. U selu Heung Gong Cuen na Ap Lei Čau je možda najranije zabeleženo korišćenje imena.[30]

Miris iz naziva može se odnositi na lučke vode osvežene vodom iz estuarija Biserne reke, ili na tamjan iz fabrika duž obale severno od Kovluna, koji je pre izgradnje u like Viktorija bio radi izvoza uskladišten u okolini luke Aberdin.[29] Godine 1842, potpisan je ugovor u Nankingu, te je ime Hongkonga prvi put zabeleženo na službenim dokumentima kao naziv celog ostrva.[31]

Geografija[uredi]

Područja urbanom razvoja i vegetacije su vidljive u ovoj lažno-bojnoj satelitskoj slici.

Hongkong je smešten na južnoj obali Kine, 60 km istočno od Makaa na suprotnoj strani estuara Biserne reke. Okružen je Južnim kineskim morem na istoku, jugu i zapadu, granicom i gradom Šendženom u pokrajini Guangdung na severu preko reke Šam Čun. Površina teritorije od 1.104 km² se prvenstveno sastoji od ostrva Hongkonga, ostrva Lantaua, poluostrva Kauluna i Nove teritorije, kao i još 260 manjih ostrva.[3][8]

Veći deo površine Hongkonga je brdovit sa strmim padinama, manje od 25% teritorije je razvijeno, a oko 40% preostalog zemljišta je zadržano za parkove i zaštitu prirode. Većina teritorije urbanističkog razvoja je na poluostrvu Kaulun, uz severnu obalu ostrva Hongkong i raspršena naselja na Novoj teritoriji. Najviša nadmorska visina je Taj Mo Šanu, čiji vrh je na visini 958 m iznad mora. Hongkong ima duge i krivudave obale sa mnogo uvala, reka i plaža.

Uprkos reputacije Hongkonga da je ekspresno izgrađen, mnogo napora je učinjeno na očuvanju zelenih površina područja. Nedavni porast zabrinutosti javnosti je doveo do znatnih ograničenja daljeg krčenja zemljišta uz luku Viktorija. Porast svesti o prirodnoj okolini je direktna posledica rastućeg zagađenja Hongkonga, uzrokovanog geografskim položajem i visokim zgradama. Oko 80% smoga grada potiče iz drugih delova estuara Biserne reke.

Klima[uredi]

Hongkong koji se nalazi južno od rakovog povratnika, ima suptropsku klimu. Leto je vruće i vlažno sa povremenim pljuskovima i olujom sa grmljavinom, i toplim vazduhom koji dolazi sa jugozapada. To je takođe vreme kada su tropski cikloni najčešći, ponekad sa poplavama ili odronima. Zimsko vreme obično počinje sunčano i postaje oblačnije tokom februara, sa povremenim hladnim frontom koji donosi jak, hladan vetar sa severa. Najugodnija godišnja doba su proleće, iako je promenljivo, i jesen, koja je uglavnom sunčana i suva.[32] Hongkong u proseku ima 1.948 sunčanih sati godišnje,[33] dok su najviša i najniža temperatura ikada registrovane u Hongkongškoj opservatoriji 36,1 °C i 0,0 °C.[34]

Klima Hongkonga (Hongkong opservatorija), normale 1981–2010, ekstremi 1884–1939 i 1947–sadašnjost
Pokazatelj \ Mesec .Jan. .Feb. .Mar. .Apr. .Maj. .Jun. .Jul. .Avg. .Sep. .Okt. .Nov. .Dec. .God.
Apsolutni maksimum, °C (°F) 26,9
(80,4)
28,3
(82,9)
30,1
(86,2)
33,4
(92,1)
35,5
(95,9)
35,6
(96,1)
35,7
(96,3)
36,3
(97,3)
35,2
(95,4)
34,3
(93,7)
31,8
(89,2)
28,7
(83,7)
36,3
(97,3)
Srednji maksimum, °C (°F) 23,7
(74,7)
24,5
(76,1)
27,1
(80,8)
29,8
(85,6)
31,8
(89,2)
33,1
(91,6)
33,8
(92,8)
33,8
(92,8)
33,8
(92,8)
30,8
(87,4)
28,0
(82,4)
25,1
(77,2)
34,3
(93,7)
Maksimum, °C (°F) 18,6
(65,5)
18,9
(66)
21,4
(70,5)
25,0
(77)
28,4
(83,1)
30,2
(86,4)
31,4
(88,5)
31,1
(88)
30,1
(86,2)
27,8
(82)
24,1
(75,4)
20,2
(68,4)
25,6
(78,08)
Prosek, °C (°F) 16,3
(61,3)
16,8
(62,2)
19,1
(66,4)
22,6
(72,7)
25,9
(78,6)
27,9
(82,2)
28,8
(83,8)
28,6
(83,5)
27,7
(81,9)
25,5
(77,9)
21,8
(71,2)
17,9
(64,2)
23,24
(73,83)
Minimum, °C (°F) 14,5
(58,1)
15,0
(59)
17,2
(63)
20,8
(69,4)
24,1
(75,4)
26,2
(79,2)
26,8
(80,2)
26,6
(79,9)
25,8
(78,4)
23,7
(74,7)
19,8
(67,6)
15,9
(60,6)
21,37
(70,46)
Srednji minimum, °C (°F) 9,1
(48,4)
9,9
(49,8)
11,5
(52,7)
15,9
(60,6)
20,5
(68,9)
23,2
(73,8)
23,9
(75)
24,2
(75,6)
23,2
(73,8)
19,6
(67,3)
14,4
(57,9)
10,0
(50)
7,7
(45,9)
Apsolutni minimum, °C (°F) 0,0
(32)
2,4
(36,3)
4,8
(40,6)
9,9
(49,8)
15,4
(59,7)
19,2
(66,6)
21,7
(71,1)
21,6
(70,9)
18,4
(65,1)
13,5
(56,3)
6,5
(43,7)
4,3
(39,7)
0
(32)
Količina kiše, mm (in) 24,7
(0,972)
54,4
(2,142)
82,2
(3,236)
174,7
(6,878)
304,7
(11,996)
456,1
(17,957)
376,5
(14,823)
432,2
(17,016)
327,6
(12,898)
100,9
(3,972)
37,6
(1,48)
26,8
(1,055)
2.398,4
(94,425)
Dani sa kišom (≥ 0.1 mm) 5,37 9,07 10,90 12,00 14,67 19,07 17,60 16,93 14,67 7,43 5,47 4,47 137,65
Relativna vlažnost, % 74 80 82 83 83 82 81 81 78 73 71 69 78,0
Sunčani sati — mesečni prosek 143,0 94,2 90,8 101,7 140,4 146,1 212,0 188,9 172,3 193,9 180,1 172,2 1.835,6
Sunčano vreme — mesečni procenti 42 29 24 27 34 36 51 47 47 54 54 51 42
Izvor: Hongkong opservatorija[35][36][37][38]

Istorija[uredi]

Glavni članak: Istorija Hongkonga

Predkolonijalno doba[uredi]

Jedan od petroglifa otkiven na području Hongkonga.

Arheološkim istraživanjima na prostoru Hongkonga, pronađeni su na ostrvu Ček Lap Kok ostaci pračoveka stari 35.000 do 39.000 godina, i na poluostrvu Saj Kung stari 6.000 godina.[39][40] Vong Tej Tang i uvala Tri fantoma dve su najstarije lokacije ljudskog boravka u paleolitu. Veruje se da je u uvali Tri fantoma postojalo naselje u dolini reke a Vong Tej Tang s mestom izrade kamenih predmeta. Pronađeni neolitski artefakti upućuju na kulturne razlike u odnosu na kulturu Longšana u severnoj Kini i naselja naroda Jue.[41][42] Osam petroglifa, datiranih u doba dinastije Šang, otkiveno je na okolnim strvima.[43]

Kinezi su na taj prostor došli u doba dinastije Ćin u 3. veku p. n. e, kada je 214 p. n. e, Ćin Ši Huang, prvi kineski car, osvojio stotinu plemena Jue u području Jiaozhi (moderna oblast Ljanguang), i prvi put teritoriju pripojio kineskom carstvu. Lokacija modernog Hongkonga bila je u okviru zapovedništva Nanhaj (moderni okrug Nanhaj), kraj drevnog glavnog grada Pun Jue.[44][45] Područje je ujedinjeno pod kraljevstvom Nanve, koje je nakon pada dinastije Đin, 204. p. n. e. osnovao general Zao Tuo.[46] Kada je 111. p. n. e. kraljevstvo osvojio car Vu od Hana, zemlja je dodeljena zapovedništvu Đaodži pod dinastijom Han. Arheološki nalazi indiciraju da je u to doba broj stanovnika rastao i cvetala je proizvodnja soli i vađenje bisernih školjaki. Luka Tai Po Hoj na prostoru Hongkonga postala je najveći kineski izvor bisera. Grob Lei Čeng Uk Hana na poluostrvu Kaulun veruje se da je izgrađen za vreme dinastije Han.[47]

U doba dinastije dinastije Tang, pokrajina Guangdung razvila se kao regionalno trgovačko središte. Todine 736, car Ksuanzong od Tanga osnovao je radi obrane obalnih područja u oblasti, vojni grad u Tuen Munu.[48] Prva seoska škola, Li Jing kolidž, osnovana je na Novim teritorijima oko 1075. za vreme severne dinastije Sung.[49] Broj stanovnika povećao se u doba mongolskog osvajanja Kine kad u taj prostor dolaze izbeglice iz severnih delova Kine. Tokom mongolske invazije 1276, dvor južne dinastije Sung preseljen je Fujian, potom na ostrvo Lantau i kasnije u Sung Vong Toj (moderni Kaulun siti), ali je car dečak Džao Bing od Sunga nakon poraza u bici kod Jamena zajedno sa svojim padanicima izvršio samoubistvo utapanjem. Hau Vong, carev podanik, i danas je predmet obožavanja u Hongkongu.[50]

Najraniji zabeleženi evropski posetilac bio je 1513. portugalski istraživač Žorži Alvareš.[51][52] Nakon osnivanja naselja u oblasti, portugalski trgovci su počeli da trguju u južnoj Kini. U isto vreme, zaposeli su Tuen Mun i tamo izgradili vojna utvrđenja. Vojni sukobi između Kine i Portugalije doveli su do proterivanja Portugalaca. Sredinom 16. veka bile su zabranjene pomorska trgovina i dodir sa strancima, i takođe su ograničene lokalne pomorske aktivnosti.[50] Tokom perioda 1661–1669, teritorija je bila pogođena velikom evakuacijom obalnih područja Guangdonga, po naređenju cara Kansija. Zabeleženo je da je oko 16.000 osoba iz okruga Ksinan odvedeno u unutrašnjost, dok se, nakon što je evakuacija povučena 1669, vratilo se samo 1.648 stanovnika.[53] Današnja teritorija Hongkonga, za vreme zabrane naseljavanja postala je uglavnom pustopoljina.[54] Godine 1685. Kang-sji postao je prvi car koji je dozvolio ograničenu trgovinu sa strancima, najpre na kantonskoj teritoriji. Takođe je nametnuo striktne uslove trgovini, kao obaveza stranim trgovcima da žive u ograničenim područjima, s dozvolom boravka samo u sezonama trgovine, zabranom vatrenog oružja, i s plaćanjem isključivo u srebru.[55] Britanska istočnoindijska kompanija preduzela je prvo putovanje u Kinu 1699, te se ubrzo potom naglo razvila regionalna trgovina s Britancima. Godine 1711. kompanija je osnovala svoj prvi trgovački punkt u Kantonu. Do 1773. Britanci su u Kantonu dosegli trgovinu od 1000 sanduka opijuma, dok je 1799. cela Kina godišnje trošila 2000 sanduka.[55]

Britansko kolonijalno doba[uredi]

Pogled na ostrvo Hongkong iz Kauluna 1840.

Godine 1839, odbijanje vlasti dinastije Ćing da uvozi opijum rezultiralo je prvim opijumskim ratom između Kine i Britanije. Ostrvo Hongkong britanske su snage okupirale 20. 1. 1841. te je isprva predato pod konvecijom Čuenpi kao deo dogovora o primirju između kapetana Čarlsa Eliota i guvernera Kvišana, ali dogovor nije nikada bio formalno odobren usled nesuglasica među visokim dužnosnicima obe vlade.[56] Tek je 29. 8. 1842. ugovorom u Nankingu, ostrvo formalno u trajnu vlast predano Ujedinjenom Kraljevstvu. Britanci su utemeljili krunsku koloniju osnivanjem grada Viktorija iduće godine.[57]

Godina 1856—1860. vodio se Drugi opijumski rat, te su nakon kineskog poraza, prema Pekinškoj konvenciji poluostrvo Kaulun i Stounkaterovo ostrvo predati u trajnu vlast Britaniji 1898. godine, prema uslovima konvencije za proširenje teritorija Hongkonga, Britanija je isposlovala 99 godišnji najam ostrva Lantau i susednih severnih zemalja, kasnije poznatih kao Nove teritorije.[58] Takva teritorija Hongkonga ostala je nepromenjena do danas.[59] Godine 1894. se smrtonosna treća pandemija žlezdane kuge proširila iz Kine u Hongkong, uzrokujući 50.000–100.000 smrtnih slučajeva.[60]

Tokom prve polovine 20. veka, Hongkong se brzo razvijao kao britanska trgovačka postaja na dalekom istoku i slobodna luka, služeći kao entrepôt Britanske imperije. Britanci su uveli obrazovni sistem utemeljen na vlastitom modelu, dok lokalno kinesko stanovnišvo nije imalo mnogo kontakta s evropskom zajednicom imućnih tai-pana naseljenih kraj brda Viktorija pik.[58]

U sklopu svojih vojnih pohoda, Japansko carstvo napalo je Hongkong 8. 12. 1941. Hongkonška bitka završila se britansko-kanadskom predajom vlasti kolonije Japanu 25. 12. iste godine. Tokom japanske okupacije, civilno je stanovništvo trpelo velike nestašice hrane, racionisanje i hiperinflaciju radi prisilne razmene valute za vojne bonove. Usled nedostatka hrane i prisilne repatrijacije nezaposlenih u kontinetalnu Kinu, broj stanovnika je u to doba opao s 1,6 miliona 1941. na 600.000 u 1945. kada je Ujedinjeno Kraljevstvo ponovo uspostavilo vlast u koloniji.[61]

Kolonijalna zastava i grb Hongkonga s plavim amblemom, koje je odobrio Koledž oružja, korišteni su od 1959. do 1997.

Stanovništvo Hongkonga povećalo se kako su pristizali talasi migranata iz Kine, izbeglica kineskog građanskog rata. Nakon proglašenja Narodne Republike Kine 1949. i dolaska komunista na vlast, u Hongkong iz straha od progona dolazi velik broj izbeglica.[58] Mnoga preduzeća iz Šangaja i Guangdžoua svoje su poslovne operacije preselila u Hongkong.[58]

Tokom 1950-ih, rapidna industrijalizacija bila je vođena izvozom tekstila i drugih rastućih proizvodnih industrija. Kako je stanovništvo raslo a cena rada ostala niska, životni je standard bio u stalnom porastu.[62] Izgradnja naselja Šek Kip Mei 1953. nakon velikog požara, označila je početak programa izgradnje javnih državnih stanova radi prihvata velikog broja imigranata. Dalji napredak trgovine Hongkonga proistekao je iz osnivanja posebne ekonomske zone u Šenženu, neposredno severno od Hongkonga, te se britanska kolonija učvrstila kao glavni izvor stranih ulaganja u Kini.[63]

Konkurentnost proizvodnje u Hongkongu postepeno se smanjivala razvojem industrije u južnoj Kini od početka 1980-ih. Za razliku od toga, uslužne delatnosti doživele su visoke stope rasta 1980-ih i 1990-ih, nakon zapošljavanja bivših industrijskih radnika.[64]

Ostrvo Hongkong 1986.

Godine 1983, kada je Velika Britanija prerasporedila Hongkong iz krunske kolonije u teritoriju, vlade Velike Britanije i Kine su razmatrale pitanje suvereniteta Hongkonga nakon predstojećeg isteka roka zakupa Novih teritorija (tokom naredne dve decenije). Godine 1984. potpisana je zajednička kinesko-britanska deklaracija - sporazum o prelasku suvereniteta Narodnoj Republici Kini 1997.[58] Sporazum je predvideo upravu Hongkonga kao specijalne administrativne oblasti, zadržavajući svoje zakone i visok stupanj autonomije najmanje 50 godina nakon prelaska vlasti. Temeljni zakon Hongkonga, koji će nakon prelaska suvereniteta služiti kao ustavni dokument, prihvaćen je 1990.[58]

Od 1997.[uredi]

Dana 1. jula 1997, sproveden je prenos suvereniteta s Velike Britanije na Narodnu Republiku Kinu, označivši službeni kraj 156 godina britanske kolonijalne vladavine. Hongkong je postao prva kineska specijalna administrativna oblast, te je Tung Či Hva preuzeo dužnost kao prvi šef administracije Hongkonga. Iste godine, Hongkong je pretrpeo dvostruki ekonomski udarac usled azijske financijske krize i ptičje gripe H5N1.[58] Godine 2003. bio je teško pogođen pojavom teškog akutnog respiratornog sindroma (SARS),[65][66] te je Svetska zdravstvena organizacija izvestila o 1.755 zaraženih i 299 umrlih.[67] Procenjuje se da su radi epidemije izgubljeni ugovori vredni 380 miliona Hongkonških dolara (48,9 miliona američkih dolara).[68]

Dana 10. marta 2005. Tung Či Hva najavio je svoju ostavku na dužnost šefa administracije iz „zdrastvenih razloga“.[69] Donald Tsang, u to doba glavni poverenik administracije, izašao je na izbore 2005. bez protivnika i postao 21. aprila 2005. drugi šef administracije Hongkonga.[70] Godine 2007. Tsang je ponovo pobedio na izboru za šefa administracije i nastavio svoju dužnost u drugom mandatu.[71]

Godine 2009. Hongkong je bio domaćin petih istočnoazijskih igara, na kojima su se naticale reprezentacije pet zemalja. To je bio prvi međunarodni višesportski događaj ikada održan u teritoriji.[72] U današnje vreme je Hongkong i dalje značajan globalni financijski centar, ali je suočen s nesigurnom budućnošću s obzirom na rastuću ekonomiju kontinentalne Kine, i odnos s vladom NR Kine po pitanjima kao što su demokratske reforme i opšte biračko pravo.[73]

Uprava[uredi]

Sedište zakonodavnog saveta Hongkonga od 2011. u okrugu Central

U skladu sa zajedničkom kinesko-britanskom deklaracijom, i temeljnim načelom „jedne zemlje, dva sistema“, Hongkong kao specijalna administrativna oblast raspolaže s „visokim stupnjem autonomije u svim područjima osim obrane i spoljašnjih poslova.“[note 4] U deklaraciji se utvrđuje da oblast zadržava svoj kapitalistički državni sistem, te se jamče prava i slobode svojih ljudi najmanje 50 godina nakon primopredaje 1997.[note 5]

Jamstva autonomije teritorije i individualnih prava i sloboda zajamčena su ustavom, temeljnim zakonom Hongkonga (Hong Kong Basic Law), koji određuje sistem upravljanja Specijalnom administrativnom oblasti Hongkonga, ali je podložan tumečenjima Stalnog komiteta Svekineskog narodnog kongresa.[74][75]

Glavni su stubovi vlasti izvršno veće, civilna služba, zakonodavni savet i sudstvo. Izvršnim većem predsedava šef izvršnog veća kojeg bira izborni odbor i potom imenuje Centralna narodna vlada.[76][77] Civilna služba, gde se službenici imenuju na temelju zasluga, politički je neutralno telo koje sprovodi politiku i osigurava vladine usluge.[22][78] Zakonodavno veće ima 60 članova, od kojih se polovina neposredno bira na temelju opšteg biračkog prava stalnih stanovnika Hongkonga u skladu s pet geografskih jedinica. Druga polovina, poznata kao funkcionalne jedinice, direktno se bira od manjeg elektorata, koji se sastoji od korporativnih tela i osoba iz različitih ugovorenih sektora. Celim većem predsedava predsednik zakonodavnog veća koji služi kao predsednik parlamenta.[79][80] Sudije imenuje šef administracije na preporuku nezavisnog odbora.[18][81]

Vladina zgrada, službena rezidencija šefa administracije.

Primena temeljnog zakona, uključujući kako i kada će se postići obećano opšte pravo glasa, veliko je političko pitanje od primopredaje vlasti 2002. godine. Vlada je predložila zakon protiv subverzije u skladu s člankom 23. temeljnog zakona, koji je zahtevao donošenje zakona koji zabranjuju dela izdaje i subverzije protiv kineske vlade. Taj predlog je naišao na oštro protivljenje, te se od zakona odustalo.[20][82] Hongkonšku političku scenu karakteriše debata između propekinških grupa, koje teže podržavanju izvršne vlasti, i svedemokratskog tabora (pan-democracy camp) koji se zalaže za brži ritam demokratizacije i načelo jedan čovek, jedan glas.[83]

Godine 2004, vlada nije uspela da dobije svedemokratsku podršku za donošenje svog „modela okružnog saveta“ za političke reforme.[84] Godine 2009. vlada je obnovila predloge kao „Savetodavni dokument o metodama izbora šefa administracije i formiranja zakonodavnog saveta 2012.“ U dokumentu se predlaže proširenje izbornog odbora, hongkonškog izbornog kolegija s 800 na 1200 članova 2012. i proširenje parlamenta s 60 na 70 zastupničkih mesta. 10 novih mesta sastojaće se od pet mesta geografskih jednica i pet mesta funkcionalnih jedinica, koje će među sobom odabrati izabrani članovi veća okruga.[85] Predlozi su bili osuđeni na odbacivanje od strane svedemokrata, ali je došlo do znatnog progresa nakon što je Centralna narodna vlada prihvatila protivpredlog Demokratske stranke. Konkretno, tabor svedemokrata bio je podeljen kada predlog direktnog izbora pet novoosnovanih mesta funkcionalnih jedinica nije bio prihvatljiv dvema konstitutivnim strankama. Demokratska stranka prvi je put nakon prelaska suverenosti stala na stranu vlade i prihvatila predloge s glasanjem 46-12.[86]

Pravni sistem i sudstvo[uredi]

Sud poslednjeg priziva, u okrugu Central, vrhovni je sud Hongkonga.

Hongkonški pravni sistem u potpunosti je nezavisan od pravnog sistema u Kini. Za razliku od sistema civilnog prava kontinentalne Kine, Hongkong nastavlja da prati tradiciju engleskog običajnog prava ustanovljenu pod britanskom vlašću.[87]

Hongkonški sudovi mogu se na presedane pozivati na odluke donesene na drugim sudovima jurisdikcija običajnog prava,[18][88] i sudije iz drugih jurisdikcija običajnog prava mogu vršiti dužnost nepermanentnih sudija Suda poslednjeg priziva.[18][88]

Sudski sistem sastoji se od Suda poslednjeg priziva, Visokog suda, sastavljenog od Prizivnog suda i Suda prvog stupnja, i Okružnog suda koji uključuje i Porodični sud.[89] Ostala sudska tela uključuju Zemaljski sud, Prekršajni sud, Sud za maloletnike, Istražni sud, Sud rada, Sud malih potraživanja i Sud za razvratne članke.[89] Sudije Suda poslednjeg priziva imenuje šef administracije Hongkonga.[18][88]

Ministarstvo pravosuđa odgovorno je za upravljanje pravnim pitanjima vlade. Dužnosti ministarstva uključuju pružanje pravnih saveta, kazneni progon, državno zastupanje, reforme i planiranja politike i prava, i međunarodnu pravnu saradnju između različitih jurisdikcija.[87] Osim kaznenih progona, pravnici Ministarstva pravosuđa deluju u ime Vlade u svim građanskim i upravnim sporovima protiv vlade.[87] Kao zaštitnik javnog interesa, ministarstvo može zahtevati ponavljanje suđenja i može intervenirati u svim slučajevima koji uključuju širi javni interes.[90] Temeljni zakon štiti Ministarstvo pravosuđa od bilo kakvog mešanja vlade u kontrolu kaznenog progona.[91][92]

Administrativna podela[uredi]

Nove teritorijeOstrvaGuai ĐingSeverSaj KungŠa TinTaj PoCuen VanDuen MunJuen LongKaulunKaulun sitiKvun TongŠam Šui PoVong Dai SinJau Đim MongHong Kong IslandCentar i ZapadIstokJugVan ČajOstrvaOstrvaOstrvaOstrvaOstrvaOstrvaOstrvaOstrvaOstrvaOstrvaOstrvaGuai ĐingSeverSaj KungSaj KungSaj KungSaj KungSaj KungSaj KungSaj KungŠa TinTaj PoTaj PoTaj PoTaj PoTaj PoTaj PoCuen VanCuen VanCuen VanDuen MunDuen MunDuen MunDuen MunJuen LongKaulun sitiKvun TongŠam Šui PoVong Dai SinJau Đim MongCentar i ZapadIstokJugJugVan ČajThe main territory of Hong Kong consists of a peninsula bordered to the north by Guangdong province, an island to the south east of the peninsula, and a smaller island to the south. These areas are surrounded by numerous much smaller islands.

Hongkong ima unitarni sistem vlasti; ne postoji lokalna vlast od ukidanja dva opštinska veća 2000. Stoga ne postoji zvanična definicija za gradove i naselja u Hongkongu. Hongkong je administrativno podeljen u 18 geografskih okruga, a svaki predstavlja okružno veće koje savetuje vladu o lokalnim pitanjima, kao što su javne ustanove, programi zajednice, kulturne aktivnosti i unapređenje životne sredine.[95]

Postoji ukupno 534 mesta u okružnim veća, od koji se 405 bira, a ostale imenuje šef izvršnog veća i 27 bivših predsedavajućih seoskih opština.[95]

Ministarstvo unutarnjih poslova kroz okružne urede objavljuje javnosti vladinu politiku i planove.[96]

Vojska[uredi]

Kada je Hongkong bio britanska kolonija, i kasnije teritorija, obranu je osiguravala britanska vojska pod zapovedništvom guvernera Hongkonga koji je bio ex officio vrhovni zapovednik.[97] Kada je 1997. NR Kina preuzela suverenitet, britansku je vojsku zamenio garnizon Narodne oslobodilačke vojske, uključujući kopnene, pomorske i vazdušne snage, pod zapovedništvom Centralne kineske vojne komisije.[12]

Temeljni zakon zaštićuje lokalne civilne poslove od interferencija garnizona, te su članovi garnizona podložni zakonima Hongkonga. Vlada Hongkonga ostaje odgovorna za održavanje javnog reda. Ona može zatražiti od vlade NR Kine pomoć garnizona u održavanju javnog reda i u slučaju katastrofa. Vlada NR Kine odgovorna je za troškove održavanja garnizona.[20][98]

Ekonomija[uredi]

Internationalni finansijski centar u okrugu Central.

Milton Fridman jednom je Hongkong opisao kao najveći svetski eksperiment laissez faire kapitalizma.[99] Visoko razvijena kapitalistička ekonomija Hongkonga, bila je tokom 15 godina prva na Indeksu ekonomske slobode.[100][101][102] Kao značajno središte međunarodnih financija i trgovine, s jednom od najvećih koncentracija korporacijskih sedišta u azijsko-pacifičkoj oblasti, [103] radi svojih visokih stopa rasta i naglog razvoja od 1960-ih do 1990-ih poznat je i kao jedan od četiri azijska tigra. Od 1961. do 1997. hongkonški bruto domaći proizvod porastao je 180 puta, dok je BDP po glavi stanovnika porastao 87 puta.[104][105][106]

Hongkonška berza, sedma po veličini u svetu, s tržišnom kapitalizacijom od 2,3 triliona USD decembra 2009.[107] Te godine, Hongkong je prikupio 22% svetskog kapitala inicijalnih javnih ponuda, postavši najveće svetsko tržište za inicijalne javne ponude.[108] Lokalna valuta je Honkonški dolar, koji je od 1983. vezan uz Američki dolar.[109]

Vlada Hongkonga tradicionalno je igrala uglavnom pasivnu ulogu u ekonomiji, s malim intervencijama u industriji i gotovo bez ikakve kontrole uvoza i izvoza. Tržišnim snagama i privatnom sektoru bilo je dozvoljeno da utvrde praktični razvoj. Prema službenoj politici pozitivnog neintervencionizma, Hongkong se često navodi kao primer laissez-faire kapitalizma. Nakon Drugog svetskog rata rapidno se industrijalizirao kao proizvodni centar podstaknut izvozom, a potom je 1980-ih bio podvrgnut brzom prelazu na uslužnu ekonomiju.[110]

Tokom 1990-ih postao je financijskim središtem, ali je bio teško pogođen azijskom financijskom krizom 1998. i epidemijom SARS-a 2003. Oživljavanje spoljašnje i domaće potražnje dovelo je do snažnog oporavka, jer je smanjenje troškova ojačalo konkurentnost izvoza, a dugi deflacijski period se završio.[111] Vladine intervencije, započete tokom kasnijih kolonijalnih vlada, i nastavljene nakon 1997. su u porastu, uvođenjem izvoznih kreditnih garancija, obaveznog penzijskog osiguranja, minimalnih plata, anti-diskriminacijskih zakona i garancijom državne hipoteke.[99]

Teritorija nema mnogo obradivih površina i prirodnih resursa, tako da uvozi većinu svoje hrane i sirovina. Hongkong je jedanaesti najveći trgovački entitet u svetu,[112] s ukupnom vrednošću uvoza i izvoza većom od bruto domaćeg proizvoda. Hongkong je najveći svetski centar reeksporta,[113][114] većinom za proizvode izrađene izvan teritorija, posebno u kontinentalnoj Kini, i distribuirane putem Hongkonga. Čak i pre prenosa suvereniteta, Hongkong je ustanovio opsežne trgovačke i investicijske veze s Kinom, što mu sada omogućuje da služi kao ulazna tačka za investicije na kontinentu. Krajem 2007. u Hongkongu je bilo 3,46 miliona zaposlenih s punim radnim vremeom, s prosečnom stopom nezaposlenosti od 4,1% za četvrtu uzastopnu godinu pada.[115] Ekonomijom dominira uslužni sektor, koji donosi više od 90% BDP-a, dok industrija donosi 9%. Inflacija je 2007. bila 2,5%.[116] Kontinentalna Kina, Sjedinjene Države i Japan, najveća su izvozna tržišta Hongkonga.[3]

Godine 2009. Hongkong je bio peti najskuplji grad za zaposlene strance iza Tokija, Osake, Moskve i Ženeve. Godine 2008. bio je rangiran na šestom mestu, dok je 2007. bio na petom.[117] Godine 2009. zauzeo je treće mesto na indeksu lakoće obavljanja biznisa (Ease of Doing Business Index).[118]

Demografija[uredi]

Sa 6480 stanovnika po kvadratnom kilometru, Hongkong je jedno od najgušće naseljenih područja na svetu.
Tjan Tan Buda na ostrvu Lantau.

Teritorija naseljava 7,03 miliona stanovnika. Godine 2009. stopa nataliteta bila je 11,7 na 1000 stanovnika, a stopa fertiliteta 1032 dece na 1000 žena.[119] Stanovnici iz Kine nemaju pravo prebivališta u Hongkongu, niti smeju slobodno da ulaze u teritoriju.[82] Međutim, priliv imigranata iz Kine, od oko 45.000 godišnje, značajan je doprinos porastu broja stanovnika - dnevnoj kvoti od 150 kontinentalnih Kineza s porodičnim vezama u Hongkongu odobrava se „dozvola u jednom smeru“.[120] Očekivani životni vek u Hongkongu je 2009. bio 79,16 godina za muškarce i 84,79 godina za žene, što ga čini jednim od najviših u svetu.[3]

Oko 95% stanovništva kineskog je porekla,[7] od kojih su većina Tajšan, Čiu Čov, drugi Kantonski Kinezi, i Haka. Hongkonška Han većina uglavnom potiče iz oblasti Guangdžou i Tajšan pokrajine Guangdung.[10] Preostalih 5% stanovništva čine neetnički Kinezi, koji su uprkos manjeg broja vrlo primetna grupa.[7] To su južnoazijska populacija Indijaca, Pakistanaca i Nepalaca, i nešto vijetnamskih izbjeglica koji su postali stalni stanovnici Hongkonga. Takođe i Evropljani (većinom Britanci), Amerikanci, Kanađani, Japanci i Korejanci na radu u gradskom trgovačkom i financijskom sektoru.[note 6] Godine 2008. je na radu u Hongkongu bilo po proceni 252.500 kućnih pomagača iz Indonezije i Filipina.[122]

Hongkonški defakto službeni jezik je kantonski, kineski jezik koji potiče iz pokrajine Guangdung, severno od Hongkonga.[123] Engleski je takođe službeni jezik, i prema među-popisu iz 1996. njime kao svakodnevnim jezikom govori 3,1% stanovništva i 34,9% stanovništva kao drugim jezikom. Znakovi koji prikazuju kineske i engleske natpise uobičajeni su na celoj teritoriji. Od 1997. povećanje doseljenika iz Kine i veća integracija s ekonomijom kontinentalne Kine doveli su u Hongkong sve veći broj ljudi koji govore Mandarinski.[124]

Hongkong uživa visok stepen verske slobode, zajamčene temeljnim zakonom. 90% stanovništva praktikuje mešavinu lokalnih religija,[3] većinom budizam, ali takođe i konfučijanstvo i taoizam.[125] Hrišćanska zajednica od oko 600.000 ljudi čini oko 8% ukupnog stanovništva,[126][127] i skoro je ravnomerno podeljena između Katolika i Protestanata, premda postoje manje zajednice, uključujući Svece poslednih dana[traži se izvor] i Jehovine svedoke.[128] Anglikanska i Rimokatolička crkva, za razliku od kontinentalne Kine, slobodno imenuju svoje biskupe. Postoje takođe i sikh, muslimanske, jevrejske, hindu i bahajske zajednice. Dopušta se praktikovanje Falun Gonga.[129]

Statistički, hongkonška razlika u prihodima jedna je od najgorih u azijsko-pacifičkoj oblasti. Prema izveštaju programa Ujedinjenih naroda za ljudska naselja 2008. Gini koeficijent je 0,53, te je bio najviši u Aziji i „relativno je visok prema međunarodnim standardima“. Međutim, vlada je istaknula kako nesrazmer prihoda nije u skladu s situacijom pogoršanja siromaštva, te da Ginijev koeficijent nije strogo usporediv među oblastima. Vlada je ukazala na restrukturiranje ekonomije, promene u veličini porodica, te povećanje broja radnih mesta visokih prihoda kao faktore koji iskrivljuju Ginijev koeficijent.[130][131]

Obrazovanje[uredi]

Univerzitet u Hongkongu.

Obrazovni sistem Hongkonga bio je donekle sličan engleskome,[16] premda postoje međunarodni sitemi. Vlada vodi politiku „učenja materinjeg jezika“ (Kineski 母語教學) prema kojoj je jezik nastave kantonski, uz pisanje kineskog i engleskog. U srednjim školama, podstiče se znanje više jezika, te je u porastu i učenje mandarinskog. Program za Međunarodnu procenu studenata (PISA), hongkonški je obrazovni sistem rangirao kao drugi najbolji na svetu.[132]

Državnim školama u Hongkongu upravlja Obrazovni kancelarija (Education Bureau). Sistem je podeljen na neobavezne tri godine vrtića, nakon čega sledi obaveznih šest godina osnovnog obrazovanja, tri godine nižeg srednjoškolskog obrazovanja, neobavezne dve godine višeg srednjoškolskog obrazovanja koje dovode do hongkonškog certifikata obrazovnih ispita (Hong Kong Certificate of Education Examinations) i dve godine kursa prijemnog ispita koje vode ka hongkonškim ispitima naprednog nivoa (Hong Kong Advanced Level Examinations).[133] Nova viša akademska struktura i nastavni plan, koji su u primeni od 9. 2009, svim studentima pružaju tri godine obaveznog nižeg i tri godine višeg obaveznog srednjoškolskog obrazovanja.[15][134] Po novom nastavnom planu postoji samo javni ispit, hongkonška diploma srednjeg obrazovanja (Hong Kong Diploma of Secondary Education).[135]

Većina opštih škola u Hongkongu spada pod tri kategorije: ređe državne škole, češće subvencionirane škole, uključujući i vladine aids-and-grant škole, i privatne škole, često pod upravom hrišćanskih organizacija s upisima temeljenim na akademskim zaslugama umesto financijskim sredstvima. Izvan su tog sistema škole pod šemom direktne subvencije (Direct Subsidy Scheme) i privatne međunarodne škole.[134]

U Hongkongu deluje devet javnih univerziteta, i određeni broj privatnih institucija visokog obrazovanja koje nude razne stupnjeve diploma, magistarskih studija i doktorata, drugih visokoškolskih diploma, i vezane akademske kurseve. Univerzitet u Hongkongu, najstariju instituciju visokog obrazovanja na teritoriji, Quacquarelli Symonds je opisao kao „opšti istraživački univerzitet svetske klase“[136] te je 2009. prema popisu Times Higher Education-QS World University Rankings bio rangiran na 24. mestu u svetu,[137] i na prvom mestu u Aziji.[138] Hongkonški univerzitet nauka i tehnologije (Hong Kong University of Science & Technology) bio je 2009. rangiran na 35 mestu u svetu i 2010. na drugom mestu u Aziji. Kineski univerzitet u Hongkongu (Chinese University of Hong Kong) bio je 2009. na 46. mestu u svetu i 2010. četvrti u Aziji.[138]

Kultura[uredi]

Statua na Aveniji zvezda, postavljena u čast hongkonškoj kinematografiji.

Hongkong se često opisuje kao mesto gde „istok susreće zapad“, što je odraz kulturne mešavine kineskih korena i uticaja iz vremena britanske kolonije.[14] Uravnotežuje se sklad modernog načina života s tradicionalnim kineskim običajima. Veštine kao feng šui shvaćaju se vrlo ozbiljno, veruje se da mogu uticati na poslovanje, te skupi građevinski projekti često unajmljuju stručne konzultante.[139] Drugi predmeti, kao Ba gua ogledala, još se uvek redovno koriste za odvraćanje zlih duhova,[140] dok se u zgradama često izbegava numeriranje spratova bilo kojim brojem koji sadrži 4,[141] radi sličnosti s rečju „umreti“ na kantonskom.[142] Spoj istoka i zapada takođe karakteriše i hongkonšku kuhinju. Dim sum, hot pot, i brza hrana koegzistiraju zajedno s haute restoranima.[143]

Osim što je priznati trgovački i finacijski centar, Hongkong je i središte industrije zabave. Hongkonški filmovi o borilačkim veštinama stekli su veliku popularnost krajem 1960-ih i 1970-ih. Nekoliko istaknutih holivudskih glumaca, izvođača i majstora borilačkih veština potiče iz hongkonške kinematografije, posebno Brus Li, Džeki Čen, Čau Jun-Fat, Mišel Jeo, Magi Čung i Džet Li. Takođe, nekoliko hongkonških režisera, kao Džon Vu, Vong Kar-Vai, i Stiven Čou, postiglo je veliku slavu u Holivudu, dok su lokalni filmovi kao Džuangking Ekspres, Paklene afere, Šaolin fudbal, Gužva u Bronksu i In the Mood for Love stekli međunarodno priznanje. Hongkong je središte međunarodno popularne kantopop muzike, koja svoje uticaje crpi iz drugih vrsta kineske muzike i zapadnih žanrova.[144]

Vlada Hongkonga podržava kulturne institucije kao što su Hongkonški muzej nasleđa (Hong Kong Heritage Museum), Hongkonški muzej umetnosti (Hong Kong Museum of Art), Hongkonška akademija scenskih umetnosti (The Hong Kong Academy for Performing Arts) i Hongkonški filharmonijski orkestar. Vladino ministarstvo za slobodno vreme i kulturne delatnosti subvencionira i sponzira međunarodne izvođače na gostovanju u Hongkongu. Mnoge međunarodne kulturne aktivnosti organizovane su od strane vlade, konzulata, i privatno.[145]

Hongkong ima dve zemaljske televizije s koncesijom na nivou teritorije - ATV i TVB, te tri lokalna i nekoliko stranih koncesionara kablovskih i satelitskih usluga.[146] Produkcija hongkonških sapunskih drama, humorističnih serija i zabavnih emisija nudi se publici širom kineskog govornog područja. Magazini i novinski izdavači pišu i distribuiraju se i na kineskom i na engleskom, s naglaskom na senzacionalizmu i traču o poznatim ličnostima.[147]

Mediji u Hongkongu relativno su slobodni od službenih intervencija u odnosu na kontinentalnu Kinu, iako Far Eastern Economic Review ukazuje na znakove autocenzure u časopisima čiji vlasnici imaju bliske veze ili poslovne interese u Narodnoj Republici Kini, te navodi da čak i zapadni mediji nisu imuni na rastuću kinesku ekonomsku moć.[148]

Uprkos ograničene površini, Hongkong nudi velike mogućnosti u pogledu rekreacije i takmičarskog sporta. Svoje delegacije šalje na međunarodna takmičenja kao što su Olimpijske igre i Azijske igre, te je bio i domaćin konjičkih nadmetanja tokom Olimpijskih igara 2008.[149]

Postoje veliki višenamenski objekti kao što su Hongkong koliseum i Makferson stadijum. Takođe, strmi teren i opsežna mreža staza s atraktivnim pogledima privlače planinare, dok razuđena obala nudi mnoge plaže za plivanje.[150]

Arhitektura[uredi]

Kolonijalna arhitektura u Hongkongu, čuveni Peninsula hotel.

Prema nemačkoj kompaniji Emporis, u Hongkongu postoji oko 7650 nebodera, što je najveći broj nebodera u jednom gradu na svetu. Velika urbanistička zbijenost i mnoštvo visokih zgrada uzrokovani su nedostakom prostora za gradsko širenje (urban sprawl). Prosečna udaljenost od obale mora do strmih obronaka na ostrvu Hongkong je 1,3 km.[151] Mnogo je prostora dobijeno nasipavanjem mora. Takav nedostatak prostora uzrokuje potražnju za visokim zgradama za poslovni prostor i stanovanje. Trideset i šest od 100 svetskih najviših stambenih zgrada nalazi se u Hongkongu. Takođe, u Hongkongu iznad 14. sprata živi više ljudi nego bilo gde drugde u svetu, što ga čini „najvertikalnijim svetskim gradom“.[25][26] Usled nedostatka prostora i potražnje za građevinskim terenima, malo je sačuvanih starih zgrada, te grad postaje središtem moderne arhitekture. International Commerce Centre (ICC), visok 484 m, najviša je zgrada u Hongkongu i treća najviša u svetu po merenju do visine krova.[152] Najviša zgrada pre izgradnje ICC-a bila je 415 m visine.[153] Druge su prepoznatljive zgrade HSBC sedište, trouglasta Centralna plaža s vršnim tornjem u obliku piramide, The Center s noćnom neonskom rasvetom u bojama, i Toranj Kineske banke, arhitekte Jo Ming Peja sa svojom oštrom, uglastom fasadom. Smatra se da gradski pejzaž ostavlja najveći vizualni utisak među svim svetskim gradovima.[154] Najstarije preostale istorijske građevine, uključujući Tsim Sha Tsui Clock Tower, Centralnu policijsku stanicu, i ostatke Kaulun grada opasanog zidom, izgrađene su tokom 19. i početkom 20. veka.[155][156]

U toku je mnogo razvojnih projekata, uključujući i izgradnju novih vladinih zgrada,[traži se izvor] obnovu obale u okrugu Central,[157] i niz projekata u Zapadnom Kaulinu.[158] Veća izgradnja visokih zgrada planira se na drugoj strani luke Viktorija u Kaulunu, jer je zatvaranje obližnjeg aerodroma Kai Tak ukinulo stroga ograničenja visine.[159]

Panoramski pogled na ostrvo Hongkong noću.
Pogled s ostrva Hongkong preko centralnog okruga prema severu na luku i Kaulun.

Prevoz[uredi]

Voz linije East Rail Line hongkonškog metroa na stanici Taj Vej.

Hongkonška transportna mreža visoko je razvijena. Više od 90% dnevnih putovanja (11 miliona) obavlja se javnim prevozom,[27] što je najveći takav postotak u svetu.[28] Prevoz se može plaćati korištenjem kartice Octopus card, sistemom elektroničkog plaćanja uvedenog u podzemnoj željeznici Mass Transit Railway (MTR), a može se koristiti i na željeznici, autobusima i trajektima, te se prihvaća kao gotovina na drugim prodajnim mestima.[160][161]

Radi kreiranja sveobuhvatne željezničke mreže na celoj teritoriji, glavna gradska željeznička kompanija bila je 2007. spojena s gradskom podzemnom željeznicom.[162] Sistem podzemne željeznice ima 150 stanica i opslužuje 3,4 miliona ljudi dnevno.[163] Hongkonški tramvaji (Hong Kong Tramways), uvedeni 1904. godine, pokrivaju severni deo ostrva Hongkong.[traži se izvor]

Uslugom autobusnog prevoza upravljaju privatne kompanije pod koncesijom. Pet privatnih preduzeća na celoj teritoriji održava ukupno 700 linija. Dve najveće, Kowloon Motor Bus, s 402 linije u Kaulunu i Novim Teritorijima, i Citybus, s 154 linije na ostrvu Hongkong, pružaju usluge prevoza preko luke. Danas se skoro isključivo koriste autobusi na sprat, uvedeni 1949. godine, dok standardni autobusi ostaju u upotrebi na rutama sa slabijom popunjenošću i cestama manjeg kapaciteta.

Gradski miniautobusi (Public light bus) opslužuju veći deo Hongkonga, posebno područja koja ne mogu doseći standardni autobusi, ili ih ne mogu doseći često, brzo, ili direktno.[164]

Autobus na sprat preduzeća Kaulun Motor Bas.

Trajektni prevoznik Star Ferry osnovan 1888, održava četiri linije preko luke Viktorija, s 53.000 putnika dnevno.[165] Stekao je kultni status nakon objave romana Svet Suzi Vong, ambijentiranog u Hongkongu. Putopisac Rajan Levit liniju Tsim Ša Tsui - Central smatrao je jednom od najslikovitijih na svetu.[166] Druge trajektne usluge pružaju kompanije koje opslužuju udaljenija ostrva, nove gradove, Makau i gradove u kontinentalnoj Kini. Čuvene su i hongkonške džunke u luci i mali kai-to trajekti koji povezuju udaljena obalska naselja.[167][168]

Na hongkonškom strmom, brdovitom terenu u početku se putovalo nosiljkama.[169] Uspinjača Peak Tram, prvi sistem javnog prjevoza u Hongkongu, od 1888. omogućava prevoz između okruga Central i Viktorija pika.[170] U centralnom i zapadnom okrugu, postoji opsežan sistem pokretnih stepenica i travelatora, uključujući i najduži spoljašnji pokriveni sistem eskalatora u svetu, Mid-Levels escalator.

Hongkong internacionalni aerodrum, vodeći je putnički aerodrom i logističko čvorište u Aziji i jedna od najprometnijih svetskih međunarodnih putničkih i teretnih vazdušnih luka, s više od 47 miliona putnika i 3,74 miliona tona tereta 2007.[171] Zamenio je 1998. čuveni, ali i preopterečeni Kai Tak aerodrom, te je u više anketa ocenjen kao najbolji svetski aerodrom.[172] Više od 85 vazduhoplovnih kompanija deluje na dva terminala vazdušne luke, glavnog čvorišta kompanija Cathay Pacific, Dragonair, Air Hong Kong, Hong Kong Airlines, i Hong Kong Expressa.[171][173]

Napomene[uredi]

  1. ^ Ovo je službeni općeprihvaćeni prevod teksta na hongkonškom regionalnom grbu, teksta temeljnog zakona Hongkonga i službenoj stranici vlade Hongkonga,[1] premda je takođe prihvatljivo i „Hongkong specijalna administrativna regija Narodne Republike Kine“ (Hong Kong Special Administrative Region of the People's Republic of China).
  2. ^ Temeljni zakon Hongkonga navodi da su službeni jezici „kineski i engleski jezik“.[2] Ne određuje izričito standard kineskog. Dok se mandarinski kineski i pojednostavljeno kinesko pismo koriste kao govorni i pisani standard u kontinentalnoj Kini, kantonski i tradicionalno kinesko pismo odavno su afirmirani kao defakto standardi u Hongkongu.
  3. ^ Ime je često pisano kao Hongkong dok vlada nije usvojila današnji oblik 1926. (Hongkong Government Gazette, Notification 479, 3 September 1926). Ipak, neke starije organizacije kao Hongkong Post, Hongkong Electric i The Hongkong and Shanghai Banking Corporation još uvek koriste stari naziv. Dok su imena većine gradova u Narodnoj Republici Kini latinizirane na engleski pinjinom, službeno englesko ime je Hong Kong umesto pinjin verzije Xianggang.
  4. ^ Одељак 3 (2) Кинеско-британске заједничке декларације деломично наводи „Специјална административна област Хонгконг уживаће висок ступањ аутономије, осим у спољашњој политици и обрани, које су дужности средишње народне владе.“
  5. ^ Одељак 3 (5) Кинеско-британске заједничке декларације наводи се да ће социјалне и економски системи и стил живота у Хонгконгу остати непромењени, те спомиње слободу и права осигурана законом. Одељак 3 (12) деломично наводи, „горе наведене основне политике Народне Републике Кине ... остаће непромењене 50 година.“
  6. ^ На бази пописа становништва је Одељење статистике известило су да је број људи који се изјашњава као "бели" пао с 46 584, на попису из 2001, на 36 384 у 2006, тј. пад од 22%.[121]

Референце[uredi]

  1. ^ „GovHK: Residents”. Hong Kong Government. Приступљено 29. 9. 2010. 
  2. ^ „Official Languages”. Hong Kong Government. 2006. Приступљено 29. 9. 2010. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 „Hong Kong”. The World Factbook. CIA. 23. 8. 2010. Приступљено 17. 9. 2010. 
  4. ^ „Population and Vital Events”. Census and Statistics Department, Hong Kong Government. 2010. Архивирано из оригинала на датум 21. 8. 2011. Приступљено 12. 3. 2017. 
  5. ^ „Population Density by Area” (PDF). Census and Statistics Department, Hong Kong Government. 2009. Приступљено 4. 10. 2010. 
  6. ^ „Hong Kong”. Међународни монетарни фонд. Приступљено 9. 10. 2008. 
  7. 7,0 7,1 7,2 „Population by Ethnicity, 2001 and 2006”. Census and Statistics Department, Hong Kong Government. Приступљено 4. 4. 2010. 
  8. 8,0 8,1 „Geography and Climate, Hong Kong” (PDF). Census and Statistics Department, Hong Kong Government. Приступљено 10. 1. 2007. 
  9. ^ Ash 2006, стр. 78.
  10. 10,0 10,1 Fan Shuh Ching (1974). „The Population of Hong Kong” (PDF). World Population Year. Committee for International Coordination of National Research in Demography: 18—20. Приступљено 25. 8. 2010. 
  11. ^ „Joint Declaration of the Government of the United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland and the Government of the People's Republic of China on the Question of Hong Kong”. Constitutional and Mainland Affairs Bureau, Hong Kong Government. 19. 12. 1984. Приступљено 4. 10. 2010. »The Government of the People's Republic of China declares that to recover the Hong Kong area (including Hong Kong Island, Kowloon and the New Territories, hereinafter referred to as Hong Kong) is the common aspiration of the entire Chinese people, and that it has decided to resume the exercise of sovereignty over Hong Kong with effect from 1 July 1997.« 
  12. 12,0 12,1 „On This Day: 1997: Hong Kong handed over to Chinese control”. BBC News. 1. 7. 1997. Приступљено 9. 9. 2008. 
  13. ^ „The World's Most Competitive Financial Centers”. CNBC.  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ);
  14. 14,0 14,1 „24 hours in Hong Kong: Urban thrills where East meets West”. CNN. 8. 3. 2009. Приступљено 27. 5. 2009. 
  15. 15,0 15,1 „Programme Highlights”. Hong Kong Government. Приступљено 20. 10. 2010. 
  16. 16,0 16,1 Chan, Shun-hing; Leung, Beatrice (2003). Changing Church and State Relations in Hong Kong, 1950–2000. Hong Kong University Press. стр. 24. ISBN 978-962-209-612-7. 
  17. ^ So 2001, стр. 13–29.
  18. 18,0 18,1 18,2 18,3 18,4 „Basic Law, Chapter IV, Section 4”. Basic Law Promotion Steering Committee. Приступљено 10. 11. 2009. 
  19. ^ Russell 2001, стр. 306
  20. 20,0 20,1 20,2 „Basic Law, Chapter II”. Basic Law Promotion Steering Committee. Приступљено 10. 11. 2009. 
  21. ^ Ghai 2000, стр. 92–97
  22. 22,0 22,1 „Basic Law, Chapter IV, Section 1”. Basic Law Promotion Steering Committee. Приступљено 10. 11. 2009. 
  23. ^ Rioni 2002, стр. 9–10
  24. ^ „Triennial Central Bank Survey of Foreign Exchange and Derivatives Market Activity in April 2007” (PDF). Triennial Central Bank Survey 2007. Bank for International Settlements: 7. 2007. Приступљено 5. 9. 2010. 
  25. 25,0 25,1 „Vertical Cities: Hong Kong/New York.”. Time Out. 3. 8. 2008. Приступљено 12. 3. 2017. 
  26. 26,0 26,1 „Home page”. Skyscraper Museum. 14. 7. 2008. Приступљено 25. 8. 2010. 
  27. 27,0 27,1 „Public Transport Introduction”. Transport Department, Hong Kong Government. Архивирано из оригинала на датум 7. 7. 2008. Приступљено 13. 7. 2008. 
  28. 28,0 28,1 Lam, William H. K.; Bell, Michael G. H. (2003). Advanced Modeling for Transit Operations and Service Planning. Emerald Group Publishing. стр. 231. ISBN 9780080442068. 
  29. 29,0 29,1 Room 2005, стр. 168
  30. ^ Bishop & Roberts 1997, стр. 218.
  31. ^ Fairbank 1953, стр. 123–128
  32. ^ „Climate of Hong Kong”. Hong Kong Observatory. 4. 5. 2003. Приступљено 2. 8. 2007. 
  33. ^ „Hong Kong in Figures 2008 Edition”. Census and Statistics Department, Hong Kong Government. 27. 2. 2008. Приступљено 7. 5. 2008. 
  34. ^ „Extreme Values and Dates of Occurrence of Extremes of Meteorological Elements between 1884–1939 and 1947–2006 for Hong Kong”. Hong Kong Observatory. Приступљено 1. 2. 2008. 
  35. ^ „Monthly Meteorological Normals for Hong Kong”. Hong Kong Observatory. Приступљено 3. 1. 2012. 
  36. ^ „Extreme Values and Dates of Occurrence of Extremes of Meteorological Elements between 1884-1939 and 1947-2014 for Hong Kong”. Hong Kong Observatory. Приступљено 10. 8. 2015. 
  37. ^ „Record-breaking high temperature” (PDF). Hong Kong Observatory. Приступљено 10. 8. 2015. 
  38. ^ „Monthly Data for Single Element”. Приступљено 14. 4. 2016.  Mean monthly maxima and minima (i.e. the expected highest and lowest temperature readings at any point during the year or given month) calculated based on data at HKO from 1981 to 2010.
  39. ^ „The Trial Excavation at the Archaeological Site of Wong Tei Tung, Sham Chung, Hong Kong SAR”. Hong Kong Archaeological Society. 2006. Архивирано из оригинала на датум 27. 12. 2010. Приступљено 12. 3. 2017. 
  40. ^ „Paleolithic site appears in Hong Kong, Lingnan perhaps discovered our birthplace”. People's Daily (на језику: Chinese). 17. 2. 2006. Приступљено 21. 8. 2010. 
  41. ^ Li, Hui (2002). „百越遗传结构的一元二分迹象” [The genetic structure of Baiyue divide in half]. Guangxi Ethnic Group Research (на језику: Chinese). 70 (4): 26—31. Приступљено 12. 3. 2017. 
  42. ^ „2005 Field Archaeology on Sham Chung Site” (PDF). Hong Kong Archaeological Society. 2006. Приступљено 12. 3. 2017. 
  43. ^ „Declared Monuments in Hong Kong – New Territories”. Leisure and Cultural Services Department, Hong Kong Government. 13. 1. 2010. Архивирано из оригинала на датум 13. 8. 2010. Приступљено 21. 8. 2010. 
  44. ^ „Characteristic Culture”. Invest Nanhai. Приступљено 26. 8. 2010. [мртва веза]
  45. ^ Peng, Quanmin (2001). „从考古材料看汉代深港社会” [Archaeological material from the Shenzhen-Hong Kong Society of Han]. Relics From South (на језику: Chinese). Приступљено 26. 8. 2010. 
  46. ^ Keat 2004, стр. 932
  47. ^ „Archaeological Background”. Hong Kong Yearbook. Hong Kong Government. 21. 2005. Приступљено 27. 8. 2010. 
  48. ^ Siu Kwok-kin. „唐代及五代時期屯門在軍事及中外交通上的重要性” [The importance of Tuen Mun during Tang and Five Dynasties period for foreign traffic and military]. From Sui to Ming (на језику: Chinese). Education Bureau, Hong Kong Government: 40—45. Приступљено 12. 3. 2017. 
  49. ^ Sweeting 1990, стр. 93
  50. 50,0 50,1 Barber 2004, стр. 48
  51. ^ Porter 1996, стр. 63.
  52. ^ Edmonds 2002, стр. 1.
  53. ^ Hayes, James (1974). „The Hong Kong Region: Its Place in Traditional Chinese Historiography and Principal Events Since the Establishment of Hsin-an County in 1573”. Journal of the Royal Asiatic Society Hong Kong Branch. 14: 108—135. 
  54. ^ „Hong Kong Museum of History: "The Hong Kong Story" Exhibition Materials”. Hong Kong Museum of History. Архивирано из оригинала на датум 13. 3. 2017. Приступљено 12. 3. 2017. 
  55. 55,0 55,1 Discovery Channel guide. Insight Guide Hong Kong. American Psychological Association Publications. 2005 [1980]. стр. 18. ISBN 978-981-258-246-1. 
  56. ^ Courtauld, Holdsworth & Vickers 1997, стр. 38-58
  57. ^ Hoe & Roebuck 1999, стр. 203
  58. 58,0 58,1 58,2 58,3 58,4 58,5 58,6 Wiltshire 1997, стр. 148
  59. ^ Scott 1989, стр. 6.
  60. ^ Byrne 2008, стр. 499.
  61. ^ Bradsher, Keith (17. 4. 2005). „Thousands March in Anti-Japan Protest in Hong Kong”. The New York Times. Приступљено 20. 10. 2010. 
  62. ^ Moore 1985, стр. 48.
  63. ^ Wei, Shang-Jin (2000). „Why Does China Attract So Little Foreign Direct Investment?” (PDF). National Bureau of Economic Research. стр. 6—8. Приступљено 10. 11. 2009. 
  64. ^ Dodsworth, John; Mihaljek, Dubravko (1997). Hong Kong, China: Growth, Structural Change, and Economic Stability During the Transition. International Monetary Fund. стр. 54. ISBN 978-1-55775-672-5. 
  65. ^ „Links between SARS, human genes discovered”. People's Daily. 16. 1. 2004. Приступљено 1. 2. 2008. 
  66. ^ Lee 2006, стр. 63-70.
  67. ^ „Summary of probable SARS cases with onset of illness from 1 November 2002 to 31 July 2003”. World Health Organization. 2003. Приступљено 4. 10. 2010. 
  68. ^ „疫情衝擊香港經濟損失巨大” [The impact of economic losses in the great epidemic] (на језику: Chinese). BBC News. 2003. Приступљено 24. 8. 2010. 
  69. ^ Yau, Cannix (11. 3. 2005). „Tung's gone. What next?”. The Standard. Приступљено 11. 3. 2017. 
  70. ^ „Appointment of Chief Executive”. GN(E). Hong Kong Government. 21. 6. 2005. Приступљено 17. 9. 2010. 
  71. ^ „Donald Tsang wins Chief Executive election”. Hong Kong Government. 25. 3. 2007. Архивирано из оригинала на датум 26. 5. 2008. Приступљено 17. 9. 2010. 
  72. ^ „Chinese Taipei Wins God Medal in Men’s 400-Meter Relay”. Kuomintang. 14. 12. 2009. Приступљено 12. 3. 2017. 
  73. ^ The Economist Intelligence Unit (2. 1. 2008). „Hong Kong politics: China sets reform timetable”. The Economist. Приступљено 6. 9. 2010. 
  74. ^ „Basic Law, Chapter VIII”. Basic Law Promotion Steering Committee. Приступљено 10. 11. 2009. 
  75. ^ Chen, Fu & Ghai 2000, стр. 235-236
  76. ^ „Basic Law, Chapter IV, Section 6”. Basic Law Promotion Steering Committee. Приступљено 10. 11. 2009. 
  77. ^ „Civil Service” (PDF). Information Services Department, Hong Kong Government. 2009. Приступљено 6. 9. 2010. 
  78. ^ Burns 2004, стр. 114
  79. ^ „Basic Law, Chapter IV, Section 3”. Basic Law Promotion Steering Committee. Приступљено 10. 11. 2009. 
  80. ^ Madden, Frederick (2000). The End of Empire: Dependencies since 1948. Pt. 1: The West Indies, British Honduras, Hong Kong, Fiji, Cyprus, Gibralter, and the Falklands. Volume VIII: Select Documents on the Constitutional History of the British Empire and Commonwealth. Greenwood Publishing. стр. 188—196. ISBN 9780313290725. 
  81. ^ Gaylord, Mark S.; Gittings, Danny; Traver, Harold (2009). Introduction to Crime, Law and Justice in Hong Kong. Hong Kong University Press. стр. 153. ISBN 9789622099784. 
  82. 82,0 82,1 „Right of Abode in HKSAR—Verification of Eligibility for Permanent Identity Card”. Immigration Department, Hong Kong Government. 5. 6. 2007. Приступљено 12. 3. 2017. 
  83. ^ Cohen, Warren I.; Li, Zhao (1997). Hong Kong Under Chinese Rule: The Economic and Political Implications of Reversion. Cambridge University Press. стр. 220—235. ISBN 9780521627610. 
  84. ^ Ming, Sing (2006). „The Legitimacy Problem and Democratic Reform in Hong Kong”. Journal of Contemporary China. Informa. 15 (48): 517—532. doi:10.1080/10670560600736558. 
  85. ^ „Public Consultation on the Methods for Selecting the Chief Executive and for Forming the Legislative Council in 2012” (PDF). Hong Kong Government. 11. 6. 2010. Приступљено 5. 9. 2010. 
  86. ^ Balfour, Frederik; Lui, Marco (25. 6. 2010). „Hong Kong Lawmakers Approve Tsang’s Election Plan”. Businessweek. Bloomberg. Приступљено 12. 3. 2017. 
  87. 87,0 87,1 87,2 „The Legal System in Hong Kong”. Department of Justice, Hong Kong Government. Приступљено 12. 3. 2017. 
  88. 88,0 88,1 88,2 Ash, Robert F. (2003). Hong Kong in Transition: One Country, Two Systems. Curzon Studies in the Modern History of Asia. 11. Routledge. стр. 161—188. ISBN 9780415299541. 
  89. 89,0 89,1 „Introduction”. Hong Kong Judiciary. Архивирано из оригинала на датум 15. 9. 2008. Приступљено 20. 9. 2008. 
  90. ^ „About Us: Organisation chart of the Secretary for Justice's Office”. Department of Justice, Hong Kong Government. Приступљено 12. 3. 2017. 
  91. ^ „Basic Law, Chapter IV, Section 2”. Basic Law Promotion Steering Committee. Приступљено 10. 11. 2009. 
  92. ^ Weisenhaus, Doreen; Cottrell, Jill; Yan, Mei Ning (2007). Hong Kong Media Law: A Guide for Journalists and Media Professionals. Hong Kong University Press. стр. 74. ISBN 9789622098084. 
  93. ^ „The Profile of Hong Kong Population Analysed by District, 2007”. Census and Statistics Department, Hong Kong Government. 20. 6. 2008. Приступљено 30. 8. 2008. 
  94. ^ „Hong Kong: Population, Area & Density by District Board District: 1999”. Demographia. 2000. Приступљено 30. 8. 2008. 
  95. 95,0 95,1 „Hong Kong– The Facts: District Administration” (PDF). Hong Kong Government. Приступљено 31. 8. 2008. 
  96. ^ „Mission”. Home Affairs Department, Hong Kong Government. 30. 6. 2009. Приступљено 10. 11. 2009. 
  97. ^ Huque, Ahmed Shafiqul; Lee, Grace O. M.; Cheung, Anthony (1998). The Civil Service in Hong Kong. Hong Kong University Press. стр. 19. ISBN 978-962-209-458-1. 
  98. ^ Rioni, S. G. (2002). Hong Kong in Focus: Political and Economic Issues. Nova Publishers. стр. 154—163. ISBN 9781590332375. 
  99. 99,0 99,1 „End of an experiment”. The Economist. 15. 7. 2010. Приступљено 5. 9. 2010. 
  100. ^ „2009 Index of Economic Freedom”. The Heritage Foundation. Приступљено 19. 1. 2008. 
  101. ^ „2008 Index of Economic Freedom”. The Heritage Foundation. Архивирано из оригинала на датум 1. 2. 2008. Приступљено 1. 2. 2008. 
  102. ^ „Top 10 Countries”. The Heritage Foundation. Архивирано из оригинала на датум 24. 1. 2008. Приступљено 1. 2. 2008. 
  103. ^ Bromma, Hubert (2007). How to Invest in Offshore Real Estate and Pay Little Or No Taxes. McGraw-Hill Professional. стр. 161. ISBN 9780071470094. 
  104. ^ Preston, Peter Wallace; Haacke, Jürgen (2003). Contemporary China: The Dynamics of Change at the Start of the New Millennium. Psychology Press. стр. 80—107. ISBN 9780700716371. 
  105. ^ Yeung, Rikkie (2008). Moving Millions: The Commercial Success and Political Controvesies of Hong Kong's Railways. Hong Kong University Press. стр. 16. ISBN 9789622099630. 
  106. ^ „The Global Financial Centres Index 1 Executive Summary” (PDF). City of London. 2007. стр. 6. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 19. 1. 2008. Приступљено 12. 4. 2007. 
  107. ^ „World Federation of Exchanges – Statistics/Monthly”. World Federation of Exchanges. Приступљено 12. 3. 2017. 
  108. ^ „Hong Kong IPOs May Raise Record $48 Billion in 2010, E&Y Says”. Bloomberg. Приступљено 12. 3. 2017. 
  109. ^ Hong Kong's Linked Exchange Rate System. Hong Kong Monetary Authority. стр. 33. 
  110. ^ Tsang, Donald (18. 9. 2006). „Big Market, Small Government”. Hong Kong Government. 
  111. ^ „Hong Kong's Export Outlook for 2008: Maintaining Competitiveness through Supply Chain Management”. Hong Kong Trade Development Council. 6. 12. 2007. Приступљено 30. 8. 2010. 
  112. ^ „About Hong Kong”. Hong Kong Government. 2006. Архивирано из оригинала на датум 19. 1. 2008. Приступљено 1. 2. 2008. 
  113. ^ „The Panama Canal: A plan to unlock prosperity”. The Economist. 3. 12. 2009. Приступљено 4. 12. 2009. 
  114. ^ Dhungana, Gita (29. 12. 2006). „Growth in exports defies predictions”. The Standard. Архивирано из оригинала на датум 29. 6. 2011. Приступљено 4. 10. 2010. 
  115. ^ Hong Kong Monthly Digest of Statistics, Hong Kong Government, March 2008
  116. ^ Economic and Social Survey of Asia and the Pacific 2009: Addressing Triple Threats to Development. United Nations Publications. 2009. стр. 94—99. ISBN 9789211205770. 
  117. ^ „Worldwide Cost of Living survey 2009”. Mercer. 29. 6. 2010. Приступљено 25. 8. 2010. 
  118. ^ „Explore Economies”. World Bank. 2010. Приступљено 31. 8. 2010. 
  119. ^ „Hong Kong: The Facts – Population” (PDF). Hong Kong Government. 2009. Приступљено 4. 12. 2009. 
  120. ^ „Who is entitled to sponsor family members to come to live in Hong Kong? If I am a lawful resident of Hong Kong, can my family members in the Mainland (or elsewhere) apply to immigrate to Hong Kong?”. Community Legal Information Centre. Приступљено 4. 11. 2009. 
  121. ^ „Counting Expat Numbers a Complex Task (Hong Kong)”. Global Auto Industry. 2008. Архивирано из оригинала на датум 29. 4. 2011. Приступљено 30. 8. 2010. 
  122. ^ Office, International Labour (2009). Application of International Labour Standards 2009 (I). International Labour Organization. стр. 640. ISBN 978-92-2-120634-7. 
  123. ^ Wестр. a, Nick (5. 6. 2007). „Hong Kong as a Cantonese speaking city”. Journalism and Media Studies Centre, University of Hong Kong. Приступљено 14. 11. 2009. 
  124. ^ Yum, Cherry (2007). „Which Chinese? Dialect Choice in Philadelphia’s Chinatown” (PDF). Haverford College. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 14. 4. 2011. Приступљено 25. 8. 2010. 
  125. ^ „Chapter 18: Religion and Custom”. Hong Kong Yearbook. Hong Kong Government. 15. 8. 2007. Приступљено 16. 5. 2009. 
  126. ^ „International Religious Freedom Report 2007 – Hong Kong”. United States Department of State. 2007. Приступљено 16. 5. 2009. 
  127. ^ „Hong Kong Year Book (2006):Chapter 18 – Religion and Custom: Christianity”. Hong Kong Government. 15. 8. 2007. Приступљено 16. 5. 2009. 
  128. ^ „Архивирана копија”. The Watchtower. Архивирано из оригинала на датум 19. 6. 2012. Приступљено 9. 8. 2008.  Пронађени су сувишни параметри: |naslov= и |title= (помоћ)
  129. ^ „International Religious Freedom Report 2006 – Hong Kong”. United States Department of State. 2006. Архивирано из оригинала на датум 22. 09. 2010. Приступљено 6. 10. 2010. 
  130. ^ „Subcommittee to Study the Subject of Combating Poverty” (PDF). Legislative Council of Hong Kong. 23. 6. 2005. Приступљено 30. 8. 2010. 
  131. ^ Kwok Kwok-chuen (12. 2. 2007). „Income Distribution of Hong Kong and the Gini Coefficient” (PDF). Hong Kong Government, Commission on Poverty. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 31. 3. 2010. Приступљено 30. 8. 2010. 
  132. ^ „PISA 2006 Science Competencies for Tomorrow's World”. Organisation for Economic Co-operation and Development. 2006. Приступљено 14. 12. 2007. 
  133. ^ „Kindergarten, Primary and Secondary Education”. Education Bureau, Hong Kong Government. Архивирано из оригинала на датум 13. 3. 2017. Приступљено 12. 3. 2017. 
  134. 134,0 134,1 Li, Arthur (18. 5. 2005). „Creating a better education system”. Hong Kong Government. Архивирано из оригинала на датум 3. 3. 2008. Приступљено 17. 8. 2010. 
  135. ^ „HKDSE”. Hong Kong Examinations and Assessment Authority. 12. 10. 2010. Приступљено 20. 10. 2010. 
  136. ^ „QS World University Rankings™ Launches 2010 Research”. Quacquarelli Symonds. 8. 3. 2010. Приступљено 12. 3. 2017. 
  137. ^ „Times Higher Education-QS World University Rankings 2009 – Top 200 world universities; Times Higher Education Supplement”. Quacquarelli Symonds. 2008. Приступљено 12. 3. 2017. 
  138. 138,0 138,1 „Top 200 Universities”. Quacquarelli Symonds. 2009. Приступљено 27. 7. 2009. 
  139. ^ Schaefer, Patricia. „Feng Shui for Business Success”. Приступљено 12. 3. 2017. 
  140. ^ Fowler, Jeaneane D.; Fowler, Merv (2008). Chinese Religions: Beliefs and Practices. Sussex Academic Press. стр. 263. ISBN 9781845191726. 
  141. ^ Xi, Xu; Ingham, Mike (2003). City Voices: Hong Kong writing in English, 1945–present. Hong Kong University Press. стр. 181. ISBN 9789622096059. 
  142. ^ Chan, Cecilia; Chow, Amy (2006). Death, Dying and Bereavement: a Hong Kong Chinese Experience. Volume 1. Hong Kong University Press. стр. 3. ISBN 9789622097872. 
  143. ^ Stone, Andrew; Chow, Chung Wah; Ho, Reggie (2008). Hong Kong and Macau. Lonely Planet. стр. 7. ISBN 9781741046656. 
  144. ^ Corliss, Richard (24. 9. 2001). „Hong Kong music circles the globe with its easy-listening hits and stars”. Time. Приступљено 4. 11. 2009. 
  145. ^ „General Information”. Leisure and Cultural Services Department, Hong Kong Government. 15. 10. 2009. Приступљено 12. 3. 2017. 
  146. ^ „Broadcasting: Licences”. Commerce and Economic Development Bureau, Hong Kong Government. Приступљено 4. 11. 2009. 
  147. ^ Li, Jinquan (2002). Global Media Spectacle: News War Over Hong Kong. State University of New York Press. стр. 69—74. ISBN 9780791454725. 
  148. ^ Walker, Christopher; Cook, Sarah (12. 10. 2009). „China's Export of Censorship”. Far Eastern Economic Review. Приступљено 4. 11. 2009. 
  149. ^ „Hong Kong Olympic Equestrian Venue (Beas River & Shatin)”. Beijing Organizing Committee for the Olympic Games. Приступљено 12. 3. 2017. 
  150. ^ Macdonald, Phil (2006). National Geographic Traveler: Hong Kong (2nd изд.). National Geographic Society. стр. 263. ISBN 9780792253693. 
  151. ^ Tong, C. O.; Wong, S. C. (1997). „The advantages of a high density, mixed land use, linear urban development”. Transportation. 24 (3): 295—307. doi:10.1023/A:1004987422746. 
  152. ^ „International Commerce Centre”. Emporis. Приступљено 2. 9. 2008. 
  153. ^ „Two International Finance Centre”. Emporis. Приступљено 24. 5. 2009. 
  154. ^ „Emporis Skyline Ranking”. Emporis. Приступљено 12. 3. 2017. 
  155. ^ „Declared Monuments in Hong Kong – Hong Kong Island”. Leisure and Cultural Services Department, Hong Kong Government. 13. 1. 2010. Архивирано из оригинала на датум 29. 11. 2015. Приступљено 31. 8. 2010. 
  156. ^ Sinn, Elizabeth (1990). „Kowloon Walled City: Its Origin and Early History”. Journal of the Hong Kong Branch of the Royal Asiatic Society. 27: 30—31. Приступљено 12. 3. 2017. 
  157. ^ „Central Waterfront Design Competition”. Designing Hong Kong. Приступљено 26. 4. 2008. 
  158. ^ „West Kowloon Cultural District Public Engagement Exercise”. Home Affairs Bureau, Hong Kong Government. 26. 8. 2008. Приступљено 12. 3. 2017. 
  159. ^ „Kai Tak building height restrictions lifted”. Hong Kong Government. 10. 7. 1998. Приступљено 26. 4. 2008. 
  160. ^ „Octopus Card Information”. Octopus Cards Limited. Архивирано из оригинала на датум 24. 2. 2007. Приступљено 10. 12. 2008. 
  161. ^ Poon, Simpson; Chau, Patrick (2001). „Octopus: The Growing E-payment System in Hong Kong”. Electronic Markets. Informa. 11 (2): 97—106. doi:10.1080/101967801300197016. 
  162. ^ „Press Release: Government has reached understanding with MTRCL on the terms for merging the MTR and KCR systems”. Hong Kong Government. 11. 4. 2006. Приступљено 17. 11. 2007. 
  163. ^ „Tourist Information”. Mass Transit Railway. Приступљено 29. 4. 2008. 
  164. ^ Cullinane, S. (2002). „The relationship between car ownership and public transport provision: a case study of Hong Kong”. Physics Letters B. Elsevier Science Limited. 9 (1): 290. doi:10.1016/j.physletb.2003.10.071. 
  165. ^ Tze-wei (10. 11. 2006). „Not even HK's storied Star Ferry can face down developers”. International Herald Tribune. Приступљено 12. 3. 2017. 
  166. ^ „Ferry is amongst the world's best”. BBC News. 19. 10. 2004. Приступљено 29. 4. 2008. 
  167. ^ Fitzpatrick, Liam. „Hong Kong: 10 Things to Do in 24 Hours”. Time. Приступљено 31. 8. 2010. 
  168. ^ Cushman, Jennifer Wayne (1993). Fields from the sea: Chinese junk trade with Siam during the late eighteenth and early nineteenth centuries. SEAP Publications. стр. 57. ISBN 978-0-87727-711-8. 
  169. ^ Thomson, John (1873). Illustrations of China and Its People. Sampson Low, Marston, Low, and Searle. стр. 96. 
  170. ^ Cavaliero, Eric (1997). „Grand old lady to turn 110”. The Standard. Архивирано из оригинала на датум 22. 5. 2011. Приступљено 1. 9. 2010. 
  171. 171,0 171,1 „About Us”. Hong Kong International Airport. Архивирано из оригинала на датум 21. 8. 2007. Приступљено 28. 4. 2008. 
  172. ^ „International travellers have voted Hong Kong the best airport in the world”. Skytrax. 8. 8. 2007. Приступљено 28. 4. 2008. 
  173. ^ „Air Cargo and Aviation Logistic Services” (PDF). Hong Kong International Airport. стр. 1. Приступљено 31. 8. 2010. 

Литература[uredi]

  • Rioni, S. G. (2002). Hong Kong in Focus: Political and Economic Issues. Nova Publishers. стр. 154—163. ISBN 9781590332375. 
  • Huque, Ahmed Shafiqul; Lee, Grace O. M.; Cheung, Anthony (1998). The Civil Service in Hong Kong. Hong Kong University Press. стр. 19. ISBN 978-962-209-458-1. 
  • Weisenhaus, Doreen; Cottrell, Jill; Yan, Mei Ning (2007). Hong Kong Media Law: A Guide for Journalists and Media Professionals. Hong Kong University Press. стр. 74. ISBN 9789622098084. 
  • Ash, Robert F. (2003). Hong Kong in Transition: One Country, Two Systems. Curzon Studies in the Modern History of Asia. 11. Routledge. стр. 161—188. ISBN 9780415299541. 
  • Cohen, Warren I.; Li, Zhao (1997). Hong Kong Under Chinese Rule: The Economic and Political Implications of Reversion. Cambridge University Press. стр. 220—235. ISBN 9780521627610. 
  • Gaylord, Mark S.; Gittings, Danny; Traver, Harold (2009). Introduction to Crime, Law and Justice in Hong Kong. Hong Kong University Press. стр. 153. ISBN 9789622099784. 
  • Madden, Frederick (2000). The End of Empire: Dependencies since 1948. Pt. 1: The West Indies, British Honduras, Hong Kong, Fiji, Cyprus, Gibralter, and the Falklands. Volume VIII: Select Documents on the Constitutional History of the British Empire and Commonwealth. Greenwood Publishing. стр. 188—196. ISBN 9780313290725. 
  • Burns, John P. (2004). Government Capacity and the Hong Kong Civil Service. Oxford University Press. стр. 114. ISBN 9780195905977. 
  • Chen, Wenmin; Fu, H. L.; Ghai, Yash P. (2000). Hong Kong's Constitutional Debate: Conflict Over Interpretation. Hong Kong University Press. стр. 235—236. ISBN 9789622095090. 
  • Lee, S. H. (2006). SARS in China and Hong Kong. Nova Publishers. стр. 63—70. ISBN 9781594546785. 
  • Dodsworth, John; Mihaljek, Dubravko (1997). Hong Kong, China: Growth, Structural Change, and Economic Stability During the Transition. International Monetary Fund. стр. 54. ISBN 978-1-55775-672-5. 
  • Moore, Lynden (1985). The growth and structure of international trade since the Second World War‎. Cambridge University Press. стр. 48. ISBN 9780521469791. 
  • Scott, Ian (1989). Political change and the crisis of legitimacy in Hong Kong. University of Hawaii Press. стр. 6. ISBN 9780824812690. 
  • Wiltshire, Trea (1997). Old Hong Kong. Volume II: 1901–1945 (5th изд.). FormAsia Books. стр. 148. ISBN 978-962-7283-13-3. 
  • Hoe, Susanna; Roebuck, Derek (1999). The Taking of Hong Kong: Charles and Clara Elliot in China Waters. Routledge. стр. 203. ISBN 9780700711451. 
  • Courtauld, Caroline; Holdsworth, May; Vickers, Simon (1997). The Hong Kong Story. Oxford University Press. стр. 38—58. ISBN 9780195903539. 
  • Discovery Channel guide. Insight Guide Hong Kong. American Psychological Association Publications. 2005 [1980]. стр. 18. ISBN 978-981-258-246-1. 
  • Edmonds, Richard L. (2002). China and Europe Since 1978: A European Perspective. Cambridge University Press. стр. 1. ISBN 9780521524032. 
  • Porter, Jonathan (1996). Macau, the Imaginary City: Culture and Society, 1557 to the Present. Westview Press. стр. 63. ISBN 9780813328362. 
  • Barber, Nicola (2004). Hong Kong. Gareth Stevens. стр. 48. ISBN 9780836851984. 
  • Sweeting, Anthony (1990). Education in Hong Kong, Pre-1841 to 1941: Fact and Opinion. Hong Kong University Press. стр. 93. ISBN 978-962-209-258-7. 
  • Keat, Gin Ooi (2004). Southeast Asia: A Historical Encyclopedia. ABC-CLIO. стр. 932. ISBN 978-1-57607-770-2. 
  • Fairbank, John King (1953). Trade and Diplomacy on the China Coast: The Opening of the Treaty Ports, 1842–1854 (2nd изд.). Harvard University Press. стр. 123—128. ISBN 9780804706483. 
  • Bishop, Kevin; Roberts, Annabel (1997). China's Imperial Way. China Books and Periodicals. стр. 218. ISBN 978-962-217-511-2. 
  • Room, Adrian (2005). Placenames of the World. McFarland & Company. стр. 168. ISBN 978-0-7864-2248-7. 
  • Rioni, S. G. (2002). Hong Kong in Focus: Political and Economic Issues. Nova Publishers. стр. 9—10. ISBN 9781590332375. 
  • Ghai, Yash P. (2000). Autonomy and Ethnicity: Negotiating Competing Claims in Multi-ethnic States. Cambridge University Press. стр. 92—97. ISBN 9780521786423. 
  • Russell, Peter H.; O'Brien, David M. (2001). Judicial Independence in the Age of Democracy: Critical Perspectives from around the World. University of Virginia Press. стр. 306. ISBN 9780813920160. 
  • So, Dudley L.; Lin, Nan; Poston (2001). The Chinese Triangle of Mainland China, Taiwan and Hong Kong. Greenwood Publishing. стр. 13—29. ISBN 978-0-313-30869-7. 
  • Ash, Russell (2006). The Top 10 of Everything 2007. Hamlyn. стр. 78. ISBN 978-0-600-61532-3. 
  • Endacott, G. B (1964). An Eastern Entrepot;: A Collection of Documents Illustrating the History of Hong Kong. Her Majesty's Stationary Office. pp. 293. ASIN B0007J07G6.
  • Fu, Poshek; Deser, David . The Cinema of Hong Kong: History, Arts, Identity. Cambridge University Press.2002. ISBN 9780521776028. str. 346.
  • Lui, Adam Yuen-chung . Forts and Pirates – A History of Hong Kong. Hong Kong History Society. 1990. ISBN 978-962-7489-01-6. str. 114.
  • Liu, Shuyong; Wang, Wenjiong; Chang, Mingyu (1997). An Outline History of Hong Kong. Foreign Languages Press. str. 291. ISBN 9787119019468. 
  • Ngo, Tak-Wing (1 August 1999). Hong Kong's History: State and Society Under Colonial Rule. Routledge.ISBN 9780415208680. стр. 205.
  • Tsang, Steve (1995). Government and Politics: A Documentary History of Hong Kong. Hong Kong University Press. стр. 312. ISBN 978-962-209-392-8. 
  • Tsang, Steve (2007). A Modern History of Hong Kong. I. B. Tauris. ISBN 978-1-84511-419-0. 
  • Welsh, Frank . A Borrowed place: the history of Hong Kong. Kodansha International. 1993. ISBN 9781568360027. str. 624.
  • Callick, Rowan. Comrades & Capitalists: Hong Kong since the Handover (University of New South Wales Press, 1998) online
  • Fu, Poshek; Deser, David (2002). The Cinema of Hong Kong: History, Arts, Identity. Cambridge University Press. стр. 346. ISBN 978-0-521-77602-8. 
  • Lee, James. Housing, Home Ownership and Social Change in Hong Kong (1999)
  • Bard, Solomon, ed. Voices from the Past: Hong Kong, 1842-1918 (Hong Kong University Press, 2002) online
  • Endacott, G. B. (1964). An Eastern Entrepot: A Collection of Documents Illustrating the History of Hong Kong. Her Majesty's Stationery Office. str. 293. ASIN B0007J07G6. OCLC 632495979. 
  • Hanstedt, Paul (2012). Hong Konged: One Modern American Family's (Mis)adventures in the Gateway to China. Avon, Massachusetts: Adams Media. ISBN 9781440540738. 
  • Tsang, Steve (1995). Government and Politics: A Documentary History of Hong Kong. Hong Kong University Press. str. 312. ISBN 978-962-209-392-8. 


Spoljašnje veze[uredi]


Koordinate: 22°16′01″ SGŠ; 114°11′17″ IGD / 22.267° SGŠ; 114.188° IGD / 22.267; 114.188