Пређи на садржај

Родољуб Чолаковић

С Википедије, слободне енциклопедије
родољуб чолаковић
Родољуб Чолаковић Роћко
Лични подаци
Датум рођења(1900-06-07)7. јун 1900.
Место рођењаБијељина, Аустроугарска
Датум смрти30. март 1983.(1983-03-30) (82 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија, СФР Југославија
Професијадруштвено-политички радник
Породица
СупружникМилица Зорић Чолаковић
Деловање
Члан КПЈ од1919.
Учешће у ратовимаШпански грађански рат
Народноослободилачка борба
СлужбаИнтернационалне бригаде
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
1937.
19411945.
Чингенерал-мајор у резерви
Председник Владе
НР Босне и Херцеговине
Период19451948.
ПретходникФункција установљена
НаследникЂуро Пуцар Стари
Херој
Народни херој од27. новембра 1953.

Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада Орден народног ослобођења Орден југословенске заставе с лентом
Орден заслуга за народ са златним венцем Орден братства и јединства са златним венцем Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
међународна одликовања:
Орден Кутузова првог степена
Орден Кутузова првог степена
Орден обнове Пољске другог реда
Орден обнове Пољске другог реда

Родољуб Чолаковић Роћко (Бијељина, 7. јун 1900Београд, 30. март 1983) био је комунистички револуционар и књижевник, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Босне и Херцеговине, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 7. јуна 1900. године у Бијељини. Потиче из једне од најбогатијих бијељинских грађанских породица тог доба. Основну и Нижу трговачку школу завршио је у Бијељини, а Трговачку академију у Сарајеву. Потом је студирао на Високој комерцијалној школи у Загребу.[1]

Партијски и револуционарни рад

[уреди | уреди извор]

У револуционарни омладински покрет укључио се у раној младости. Марта 1919. године, постао је члан Социјалдемократске партије Босне и Херцеговине, а када је формирана Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста) (касније КПЈ) постао је и њен члан. Тад се упознао са Алијом Алијагићем, с којим је радио на оснивању организација Комунистичке партије и учествовао у радничким штрајковима.

Када је децембра 1920. године, власт Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца донела „Обзнану“, којом је забрањен рад КП Југославије и почео прогон комунистичких и радничких бораца, Чолаковић је с Алијом Алијагићем и другим младим комунистима основао организацију „Црвена правда“.[1]Огорчени на „Обзнану“ као акт безакоња и насиља, они су сматрали да на терор треба одговарати терором, па су у свој програм унели и индивидуални терор као средство класне борбе, иако званична политика КПЈ никада није одобравала такав став. Они су 21. јула 1921. године у Делницама извели атентат на министра унутрашњих послова Милорада Драшковића. Атентат је извршио Алија Алијагић, а у њему је учествовао и Родољуб Чолаковић. Они су одмах потом ухапшени. Алија Алијагић је осуђен на смрт, а Чолаковић је на 12 година робије.[1] Затворску казну је издржавао у Лепоглави, Сремској Митровици и Марибору.

У тешким условима затворског живота, заједно са осталим осуђеним комунистима, организовао је борбу за боље услове живота политичких робијаша. На робији су организовали илегални „Црвени универзитет“, на којем се учило и преводило. Чолаковић је превео неколико дела класичног научног социјализма, међу којима и Лењинову „Државу и револуцију“, а заједно са Мошом Пијаде и Први том МарксовогКапитала“. У Мариборском затвору се упознао са Јосипом Брозом, тада металским радником. Заједно са Брозом био је члан затворског комитета КПЈ и радио на идеолошком образовању робијаша-комуниста, као и на побољшавању веза између затворског комитета и партијске организације на терену.

После изласка с робије, октобра 1932. године, обављајући задатке, које је преузео у договору с Јосипом Брозом и Радом Вујовићем, извесно време је боравио у Бијељини, а затим у Загребу и Београду. Почетком 1933. године, био је присиљен да емигрира, јер му је због сталног надзора полиције било онемогућено да обавља партијске задатке.

По налогу ЦК КПЈ отишао је у Совјетски Савез, и у Москви завршио „Међународну лењинску школу“. Касније је био укључен и у партијски рад у Москви, који су сачињавали истакнути југословенски комунисти. Приликом одржавања Седмог конгреса Коминтерне, по налогу ЦК КПЈ, био је одређен да помогне члановима делегације КПЈ, са којима је учествовао у раду Конгреса, јула и августа 1935. године.

Крајем 1935. године, добио је задатак да, као инструктор ЦК КПЈ, пређе на илегални рад у Југославију и ради на идеолошком образовању кадрова, али је због масовног хапшења комуниста крајем 1935. и почетком 1936. године, његов долазак одложен. Тада је радио у Централном комитету, чије је средиште било у Бечу и помагао Владимиру Чопићу у уређивању листа „Пролетер“, а априла 1936. године учествовао је на Пленуму ЦК КПЈ.

Крајем јуна 1936. године, преко илегалних веза, дошао је у Сплит, где је остао око два месеца, помажући на идеолошком образовању чланова Покрајинског комитета КПЈ за Далмацију. Потом је прешао у Загреб, али је због полицијске провале морао да се врати у Беч. Средином августа, постао је члан колективног руководства КПЈ (заједно с Адолфом Меком и Сретеном Жујовићем) у време када су чланови Политбироа били позвани у Коминтерну, да би решили настале проблеме због појаве групашких и фракцијских борби унутар КПЈ.

У септембру 1936. године отишао је у Париз, а потом у Брисел, где је присуствовао Светском конгресу народа за мир. Крајем октобра поново је дошао на илегални рад у Југославију, да помогне партијском руководству у Словенији и Хрватској. Пошто му је полиција ушла у траг, неколико дана по доласку у Љубљану, био је принуђен да се повуче у илегалност, а крајем новембра је отишао из земље. У међувремену је постао члан Политбироа новог руководства КПЈ, које је именовано у Москви, на челу са Миланом Горкићем, као генералинм секретаром, и Јосипом Брозом Титом, који је одговарао за рад Партије у земљи. После преношења средишта ЦК КПЈ из Беча у Париз, почетком 1937. године, Чолаковић је одређен за уредника листова „Пролетер“ и „Класна борба“, а касније је обављао и дужност организационог секретара ЦК КПЈ.

Обављајући функцију члана најужег руководства КПЈ, Чолаковић је од септембра до новембра 1937. године боравио у Шпанији, где је у то време био грађански рат. Крајем децембра исте године, Јосип Броз Тито га је упутио да обави важне задатке с партијским руководствима у Хрватској, Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Због ситуације која је владала у руководству КПЈ и кризе њеног положаја у Коминтерни, из Коминтерне је стигао налог да се Родољуб Чолаковић избаци из руководства КПЈ. Међутим, Тито је Чолаковића задржао у руководству све до марта 1938. године.

После повлачења из политичког живота, Чолаковић се посветио писању. У том периоду је написао и књигу „Кућа оплакана“ у коме је описао живот, страдање и борбу комуниста у затворима Југославије. Радио је и у партијским и другим листовима, а у договору с Јосипом Брозом, маја 1939. године, прешао је на партијски рад у земљи. Како би се легализовао, пријавио се полицији и био ухапшен. После пола године проведене у притвору и судског процеса, крајем фебруара 1940. године ослобођен је због недостатка доказа и протеран у родно место.

Током 1940. и 1941. године, по налогу ЦК КПЈ, поново је укључен у рад партијског руководства, најпре у одељењу за Агитацију и пропаганду Покрајинског комитета КПЈ за Србију, а потом и у редакцији листа „Борба“, која је требало да буде покренут средином 1941. године.

Народноослободилачка борба

[уреди | уреди извор]

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, био је један од организатора оружаног устанка у Србији и Босни и Херцеговини. Као један од чланова Главног штаба НОП одреда Србије, на почетку устанка, јула 1941. године, напустио је окупирани Београд и отишао у Шумадију. Током боравка у Шумадији, обилазио је и учествовао у организовању и учвршћивању појединих партизанских одреда; помагао је њиховим Штабовима у организовању војног и политичког живота јединица, као и у организовању акција. Посетио је Први и Други шумадијски, Посавско-космајски, Чачански, Ужички, Крагујевачки и Јагодински партизански одред. Учествовао је на саветовању руководства партизанских одреда Шумадије и западне Србије, у селу Дуленима, код Крагујевца, а крајем септембра 1941. године учествује на Саветовању у Столицама, код Крупња.

Септембра 1941. године био је постављен за политичког комесара Главног штаба НОП одреда Босне и Херцеговине и прешао у источну Босну, где је руководио оружаном борбом. Поред организовања оружане борбе, радио је и на организовању револуционарне народне власти. Био је већник Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) и Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ). На Другом заседању АВНОЈ-а, новембра 1943. године, у Јајцу, изабран је за секретара Председништва АВНОЈ-а. Године 1943. био је један од оснивача и први уредник „Ослобођења“.

Послератни период

[уреди | уреди извор]

После ослобођења Југославије, вршио је одговорне дужности у државном и политичком животу Народне Републике Босне и Херцеговине и Федеративне Народне Републике Југославије. Обављао је дужности:[1]

Више пута је биран за народног посланика Скупштине ФНРЈ и Скупштине НР БиХ, а био је и члан Савета федерације.

Биран је за члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије и Централног комитета Савеза комуниста Босне и Херцеговине. Био је члан Председништва Савезног одбора ССРН Југославије и Централног одбора СУБНОР-а Југославије.

Његова супруга била је Милица Зорић Чолаковић (1909—1989).[2]

Умро је 30. марта 1983. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Књиге и одликовања

[уреди | уреди извор]

Активно се бавио књижевношћу и публицистиком. Био је члан Савеза књижевника Југославије. Међу великим бројем објављених књига и превода, најзначајнији су му мемоарски записи:[1]

  • Шпанија у пламену1937. година, под псеудонимом П. Вуковић
  • Кућа оплакана1941. година, под псеудонимом Руди Р. Босанац, коју је режим забранио
  • Записи из ослободилачког рата (пет књига) — 194655. година
  • Утисци из Индије1954. година
  • Сусрети и сећања1959. година
  • Казивање о једном покољењу (три књиге) — 196472. година

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су: Орден јунака социјалистичког рада, Орден народног ослобођења, Орден југословенске заставе са лентом, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем и Орден за храброст. Носилац је и совјетског Ордена Кутузова, као и пољског Ордена обнове Пољске командантског крста са звездом. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године

Галерија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 115—115. 
  2. ^ Димитријевић, Милица (13. 9. 2019). „Модерни симболизам Милице Зорић”. Политика. Приступљено 14. 9. 2019. 

Литература

[уреди | уреди извор]