Indonezija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Republika Indonezija
Republik Indonesia  (indonežanski)
Krilatica: Јединство у разноликости
(ind. Bhinneka Tunggal Ika)
Himna: Велика Индонезија
(ind. Indonesia Raya)
Položaj Indonezije
Glavni gradDžakarta
6°08′S 106°45′E / 6.133° JGŠ; 106.750° IGD / -6.133; 106.750Koordinate: 6°08′S 106°45′E / 6.133° JGŠ; 106.750° IGD / -6.133; 106.750
Službeni jezikindonežanski
Vladavina
Oblik državeUnitarna predsednička ustavna republika
 — PredsednikDžoko Vidodo
 — Zamenik predsednikaJusuf Kala
 — Predsednik Narodnog predstavničkog savetaBambang Soesatjo
 — Predsednik Ustavnog sudaMuhamed Hata Ali
Istorija
Nezavisnost
 — Proglašena17. avgust 1945.
 — Priznata27. decembar 1949.
Geografija
Površina
 — ukupno1.904.569 km2(15)
 — voda (%)4,85
Stanovništvo
 — 2015.[1][2]255.780.000(4)
 — gustina134,3 st./km2(61)
Ekonomija
BDP / PKM≈ 2005
 — ukupno977,4 milijardi $(82.)
 — po stanovniku$4.458(110.)
Valutarupija
 — kod valuteIDR
Ostale informacije
Vremenska zonaUTC +7 do +9
Internet domen‍.id‍
Pozivni broj+62

Indonezija (ind. Indonesia), ili zvanično Republika Indonezija (ind. Republik Indonesia), država je u jugoistočnoj Aziji. Obuhvata arhipelag od 13.466 ostrva i najveća je ostrvska država na svetu i po broju stanovnika i po površini, po površini je i 14. najveća zemlja na svetu.[3][4], među kojima se izdvajaju Borneo, Sumatra, Java, koje je najnaseljenije ostrvo na svetu sa preko 140 miliona stanovnika i u kojem živi 50 % celokupnog stanovništva, Madura, Bali, Lombok, Nias, Sumbava, Sumba, Flores, Timor, Sulavesi, Halmahera, Ambon, Komodo, Krakatau, Alor, Belitung, Bintan, Rinka, Banka, Buru, Seram i zapadni deo Nove Gvineje i hiljade malih i nenaseljenih ostrva. Prema proceni, Indonezija je 2016. imala više od 260 miliona stanovnika,[5] što ju je svrstalo na četvrto mesto u svetu. Takođe, Indonezija je zemlja sa najviše stanovnika u kojoj su muslimani većina.[6]

Po društvenom uređenju je republika sa predsednikom na čelu države. Podeljena je na 34 provincije, od kojih pet imaju poseban administrativni status. Glavni grad je Džakarta na ostrvu Java. Indonezija ima kopnenu granicu sa Papuom Novom Gvinejom, Istočnim Timorom, i Malezijom. Pored njih susedne zemlje su i Singapur, Filipini, Australija, Palau i teritorija Indije Andamanska i Nikobarska ostrva.

Indonezija je osnivač Pokreta nesvrstanih, Asocijacije nacija Jugoistočne Azije i član je grupe G-20. Po visini nominalnog BDP-a nalazi se na 16.[7] a po visini BDP-a merenog paritetom kupovne moći na osmom mestu u svetu.[8]

Indonežanski arhipelag predstavlja važno trgovačko područje od 7. veka kada su nekadašnje države Srividžaja i Madžapahit trgovale sa Kinom i Indijom. Još od početka nove ere tamošnji vladari postepeno prihvataju strane kulturne, verske i političke uzore, i dolazi do procvata hinduističkih i budističkih kraljevstava. Privučene prirodnim bogatstvima, strane sile su u znatnoj meri oblikovale indonežansku istoriju. Muslimanski trgovci doneli su, sada preovlađujući, islam, dok su evropske sile donele hrišćanstvo. Ove dve strane su se sukobile oko monopola u trgovini začinima u području Molučkih ostrva tokom Doba velikih geografskih otkrića. Nakon Drugog svetskog rata, Indonezija je uspela da izbori nezavisnost, čime je okončana troipovekovna prvenstveno holandska, a u nešto manjoj meri britanska, francuska i portugalska, kolonijalna vladavina. Od tada njena istorija je prilično burna od vladavina predsednika Sukarna i Suharta, jer se susreće sa izazovima poput prirodnih katastrofa, masovnih pogroma, korupcije, separatizma, demokratizacije, i razdobljima brzih privrednih promena.

Stanovnici Indonezije su pripadnici stotina različitih etničkih i lingvističkih grupa. Najveća, ujedno i preovlađujuća, etnička grupa su Javanci. Razvijen je zajednički identitet, definisan nacionalnim jezikom, etničkom šarolikošću, verskim pluralizmom unutar većinski muslimanskog stanovništva, i istorijom kolonijalizma i otpora prema njemu. Nacionalni moto Indonezije, Bhinneka Tunggal Ika (Jedinstvo u različitosti), naglašava različitost koja oblikuje ovu zemlju. Bez obzira što ima veliki broj stanovnika i gusto naseljene oblasti, Indonezija ima i ogromne predele bogate florom i faunom, zahvaljujući čemu je svrstana na drugo mesto u svetu po biološkoj raznovrsnosti.

Poreklo imena[uredi]

Naziv Indonezija je izveden iz grčkih reči indos i nesos, što znači Indijsko ostrvo.[9] Ime potiče iz 18. veka, daleko pre nastanka nezavisne Indonezije. Džordž Vindzor Erl, engleski etnolog, predložio je 1850. termine Indunežani i Malajunežani za stanovnike „Indijskog arhipelaga ili Malajskog arhipelaga“.[10] U istoj publikaciji, jedan Erlov student, Džejms Ričardson Logan, koristio je Indoneziju kao sinonim za Indijski arhipelag.[11][12] Međutim, holandski akademici u publikacijama o Istočnim Indijama odbacivali su upotrebu izraza Indonezija. Umesto njega, oni su koristili izraze Malajski arhipelag (hol. Maleische Archipel); Holandska Istočna Indija (hol. Nederlandsch Oost Indië), kraće Indija (hol. Indië); Istok (hol. de Oost) i Insulindija (hol. Insulinde).[13]

Nakon 1900. naziv Indonezija se proširio u akademskim krugovima van Holandije, a indonežanske nacionalističke grupe su ga prihvatile za ispoljavanje svoje politike.[13] Adolf Bastijan sa Univerziteta u Berlinu popularisao je ovo ime u svojoj knjizi Indonezija ili ostrva Malajskog arhipelaga, 1884-1894 (nem. Indonesien oder die Inseln des Malayischen Archipels, 1884–1894). Prvi indonežanski naučnik koji je upotrebio ovaj naziv bio je Suvardi Surjaningrat, kada je 1913. osnovao biro za štampu u Holandiji pod imenom Indonesisch Pers-bureau.

Geografija[uredi]

Položaj[uredi]

Indonezija je smeštena između 11 °JGŠ i 6 °CGŠ, i između 94. i 141. stepena IGD.[14] Zauzima površinu od 1.919.440 km², što je svrstava na petnaesto mesto u svetu. Čine je 17.504 ostrva,[4] od kojih je oko 6.000 nastanjeno. Najveća ostrva su Java, Sumatra, Borneo (deli ga sa Brunejem i Malezijom), Nova Gvineja, koju deli sa Papuom Novom Gvinejom, i Sulavesi. Indonezija ima kopnenu granicu sa Malezijom na Borneu, Papuom Novom Gvinejom na Novoj Gvineji, i Istočnim Timorom na ostrvu Timor. Pomorsku granicu ima sa Singapurom, Malezijom, Filipinima, i Palauom prema severu, dok je na jugu Australija. Glavni i najveći grad je Džakarta, smeštena na Javi, a ostali veći gradovi su Surabaja, Bandung, Medan, i Semarang.[15][16][17][18]

Geologija i reljef[uredi]

Vulkani Semeru i Bromo na istoku Jave.

Najviši vrh je Puncak Džaja, visine 4.884 metra, na planini Karstens. Najveće jezero je Toba na Sumatri sa površinom od 1.145 km². Najveće reke se nalaze na Kalimantanu (deo Bornea), među kojima se izdvajaju Mahakam i Barito.

S obzirom da se nalazi na obodima pacifičke, evroazijske, i australijske tektonske ploče u Indoneziji se nalaze brojni vulkani. Takođe, česti su i zemljotresi. Indonezija ima najmanje 150 aktivnim vulkana,[19] među kojima su Krakatau i Tambora, poznati po razornim erupcijama u 19. veku. Erupcija supervulkana Toba, pre otprilike 70.000 godina, bila je jedna od najvećih erupcija ikada, i predstavljala je globalnu katastrofu.

Poslednjih godina Indonezija je pretrpela dve velike prirodne nepogode izazvane seizmičkom aktivnošću; cunami 2004, za koji se procenjuje da je usmrtio 167.736 osoba u severnom delu Sumatre,[20] i zemljotres u Jogjakarti iz 2006. Međutim, vulkanski pepeo značajno doprinosi velikoj plodnosti poljoprivrednog zemljišta koja je omogućila da se tokom istorije na području Jave i Balija održi visoka gustina naseljenosti.[21]

Vode[uredi]

Najduža reka u Indoneziji je Kapuas na ostrvu Borneo , a najveće jezero je Toba na ostrvu Sumatra .

Klima[uredi]

Indoneziju karakteriše tropska klima, sa dva monsunska godišnja doba: vlažnim i suvim. Prosečna godišnja količina padavina u nizijskim predelima se kreće između 1.780 i 3.175 litara po kvadratnom metru, dok je u planinskim oblastima i do 6.100 litara po kvadratnom metru. Najviše padavina imaju planinski predeli, naročito zapadna obala Sumatre, zapadna Java, Kalimantan, Sulavesi i Papua. Vlažnost je velika u celoj zemlji, u proseku oko 80%. Promene temperature tokom godine su veoma male; u Džakarti je prosečna temperatura tokom dana između 26 i 30 °C.[22]

Flora i fauna[uredi]

Sumatranski orangutan je endemska vrsta majmuna u Indoneziji.

Zahvaljujući svoj veličini, tropskoj klimi, i mnoštvu ostrva Indonezija je po broju biljnih i životinjskih vrsta na drugom mestu u svetu, posle Brazila.[23] Njena flora i fauna je mešavina azijskih i australazijskih vrsta.[24] Ostrva Sundskog šelfa (Sumatra, Java, Borneo, i Bali) nekada su bila spojena sa azijskim kontinentom, zahvaljujući čemu obiluju azijskom faunom. Mnoštvo velikih životinja, kao što su tigar, nosorog, orangutan, slon, i leopard, nekada se moglo sresti prema istoku sve do ostrva Bali, ali je njihov broj danas znatno manji. Šume pokrivaju približno 60% teritorije Indonezije.[25] Na Sumatri i Kalimantanu preovlađuju biljke karakteristične za Aziju. Međutim, šume na manjoj i gušće naseljenoj Javi, uglavnom su raskrčene radi izgradnje naselja i bavljenja poljoprivredom.

Na Sulavesiju, Nusi Tengari, i Molucima je zahvaljujući odvojenosti od kontinentalne mase nastala autentična flora i fauna.[26][27] Papua je kao deo nekadašnje australijske kontinentalne mase stanište jedinstvene flore i faune veoma slične australijskoj, među koje spada preko šeststo vrsta ptica.[28]

Komodo zmaj, najveći gušter na svetu.

Indonezija, posle Australije, ima najviše endemskih vrsta, jer je 36% od 1.531 vrste ptica i 39% od 515 vrsta sisara na Indoneziji endemsko.[29] Indonežansku obalu, dugu oko 80.000 km, okružuju tropska mora doprinoseći time visokom stepenu biodiverziteta. Indonezija ima mnoštvo morskih i priobalnih ekosistema, među kojima su plaže, peščane dine, estuari, mangrove, koralni grebeni, morske trave, muljevite obale, alge i manji ostrvski ekosistemi.[9] Indonezija je jedna od zemalja Koralnog trougla sa najvećom raznovrsnošću ribe koja živi u koralnim grebenima. Samo u istočnoj Indoneziji ima više od 1.650 vrsta ove ribe.[30] Alfred Volis, britanski prirodnjak, definisao je liniju razgraničenja između azijskih i australazijskih vrsta u Indoneziji.[31] Poznata kao Volisova linija ona se proteže pravcem sever-jug duž ivice Sundskog šelfa, između Kalimantana i Sulavesija, i duž Lombočkog moreuza, između Lomboka i Balija. Zapadno od ove linije flora i fauna je više azijska, dok idući istočno od Lomboka postaje sve više australijska. U svojoj knjizi iz 1869. „Malajski arhipelag“, Volis je opisao brojne vrste jedinstvene na svetu.[32] Područje na kom se nalaze ostrva između njegove linije i Nove Gvineje danas se naziva Voliseja.[31]

Životna sredina[uredi]

Veliki broj stanovnika i ubrzana industrijalizacija predstavljaju ozbiljne probleme po životnu sredinu Indonezije, kojoj se često pridaje manji značaj zbog velikog siromaštva i manjka sredstava.[33] U ove probleme spada krčenje velikih površina pod šumom (uglavnom ilegalno) i prateći požari, koji uzrokuju pojavu velikog smoga nad delovima zapadne Indonezije, Malezije i Singapura; preveliki izlov ribe i morskih plodova; i problemi životne sredine nastali ubrzanom urbanizacijom i privrednim razvojem (zagađenje vazduha, zagušenje saobraćaja, upravljanje otpadom, obezbeđivanje pitke vode i upravljanje otpadnim vodama).[33]Sečom šuma i uništavanjem tresetišta Indonezija je postala treći emiter gasova koji doprinose stvaranju efekta staklene bašte.[34] Uništavanje staništa ugrožava opstanak autohtonih i endemskih vrsta. Međunarodna unija za konzervaciju (IUCN) evidentirala je 140 ugroženih vrsta sisara, kao i 15 drugih vrsta koje su pred izumiranjem, među koje spada i čvorak sa Balija,[35] Sumatranski orangutan,[36] i Javanski nosorog.[37] Glavni razlog zbog kog se u Indoneziji šume masovno krče jeste stvaranje obradivog zemljišta za proizvodnju palminog ulja. Plantaže sa palmama se prostiru na devet miliona hektara a do 2025. bi trebalo da zauzimaju dvadeset šest miliona hektara.[38]

Istorija[uredi]

Preistorijsko razdoblje[uredi]

Gravira broda u Borobuduru iz 800. nove ere.

Fosili i ostaci alata ukazuju da se pre 1,5 miliona godina na indonežanskom arhipelagu pojavio homo erektus, u narodu poznat kao javanski čovek, koji je tu živeo do pre 35.000 godina.[39][40][41][42][43] Homo sapiens se pojavio u ovoj oblasti pre 45.000 godina.[44] U susednom Istočnom Timoru su 2011. pronašli dokaze na osnovu kojih se može zaključiti da su prvi stanovnici arhipelaga pre 42.000 godina u velikim količinama lovili ribu kao što je tuna,[traži se izvor] a umeli su i da prelaze okean, da bi došli do Australije i drugih ostrva.

Austronezijski narodi, koji čine većinu današnjih stanovnika arhipelaga, došli su u jugoistočnu Aziju sa Tajvana. Procenjuje se da su u Indoneziju došli oko 2.000 godine pre nove ere, i raširivši se po arhipelagu, potisnuli su domoroce Melanežane u najistočnije predele.[45] Povoljni uslovi za bavljenje poljoprivredom, i ovladavanje uzgoja pirinča, već početkom osmog veka pre nove ere,[46] omogućilo je procvat sela, gradova i malih kraljevstava do prvog veka nove ere. Strateška pozicija Indonezije doprinela je razvoju međuostrvske i međunarodne trgovine, uključujući i veze sa indijskim kraljevstvima i Kinom, koja je uspostavljena nekoliko vekova pre nove ere.[47] Od onda je trgovina presudno uticala na indonežansku istoriju.[48][49][50][51][52][53][54][55]

Doba hinduističkih i budističkih kraljevstava[uredi]

Srividžajansko carstvo počelo je da se širi u 7. veku iz Palembanga po Sumatri, Malajskom poluostrvu, Javi, Kambodži. Njegovo opadanje počelo je u 13. veku pod imenom Darmasraja.

Razvojem trgovine sa Indijom, naročito sa oblastima kojima je vladala dinastija Palava, tokom 4. i 5. veka na prostor današnje Indonezije dolaze hinduizam i mahajana budizam.[56] O tome svedoče kraljevstva iz ovog razdoblja: Kutai, Tarumanagara, i Kantoli. Od sedmog veka, kao rezultat trgovine i uticaja hinduizma i budizma, dolazi do širenja moćnog Srividžajanskog kraljevstva.[57][58] Između 8. i 10. veka budistička Sailendra i hinduistička Matar dinastija doživele su svoj uspon i pad u unutrašnjosti ostrva Java, ostavljajući za sobom monumentalne verske spomenike kao što su Borobodur, dinastije Sailendra, i Prambanan, dinastije Mataram. Hinduističko kraljevstvo Madžapahit nastalo je u istočnom delu Jave krajem 13. veka a pod vođstvom Gadža Made ostvarilo je uticaj na većem delu Indonezije.[59]

Širenje islama i evropska kolonizacija[uredi]

Islam su na područje Indonezije doneli muslimanski trgovci u 13. veku. Širenje islama je počelo sa severa Sumatre.[60] Ostali delovi Indonezije su postepeno prihvatali islam, da bi krajem 16. veka ova religija postala dominantna na Javi i Sumatri. Najvećim delom, islam je prihvatio postojeće kulturne i verske uticaje, čime je stvoren preovlađujući oblik islama u Indoneziji, naročito na Javi.[61] Indonežanski narodi i Evropljani su prvi put došli u kontakt 1512, kada su portugalski trgovci, predvođeni Fransiskom Seraom, pokušali da monopolizuju izvore oraščića, karanfilića, i bibera na Molučkim ostrvima.[62] Njih su sledili holandski i britanski trgovci. Holanđani su 1602. osnovali Holandsku istočnoindijsku kompaniju i postali dominantna evropska sila na ovom području. Nakon što je bankrotirala, Holandska istočnoindijska kompanija je likvidirana 1800. a holandska vlada je na njenim posedima osnovala Holandsku Indiju.[63]

Oraščić je endemska vrsta na području ostrva Banda.

Drugi svetski rat i nezavisnost[uredi]

Tokom većeg dela kolonijalnog razdoblja, Holanđani su vršili vlast samo u priobalnim uporištima; tek se početkom 20. veka holandska dominacija proširila se na područje današnje Indonezije.[64] Japanska okupacija tokom Drugog svetskog rata okončala je holandsku vladavinu[65] i ohrabrila ranije potisnuti indonežanski pokret otpora.[66] Ujedinjene nacije su nekoliko decenija kasnije objavile izveštaj po kom je tokom japanske okupacije indonežanskog arhipelaga stradalo četiri miliona ljudi.[67] Dve nedelje pre kapitulacije Japana, 17. avgusta 1945, Sukarno, uticajni nacionalistički vođa, proglasio je nezavisnost i postavljen je za predsednika.[68][69][70] Nešto kasnije, Holandija je pokušala da ponovo uspostavi vlast nad ovim područjem što je dovelo do Indonezijskog rata za nezavisnost koji je okončan decembra 1949, kada su pod međunarodnim pritiskom Holanđani zvanično priznali nezavisnost Indonezije[69][71] sa izuzetkom holandske teritorije u Zapadnoj Novoj Gvineji, prisajedinjene Indoneziji nakon Njujorškog sporazuma iz 1962, i Akta o slobodnom izboru 1969. podržanim od Ujedinjenih nacija.[72] Ovaj sporazum je izazvao nedoumice oko validnosti glasanja stanovništva Zapadne Nove Gvineje na plebiscitu.[73]

Novi poredak i reforme[uredi]

Sukarno, osnivač i prvi predsednik Indonezije.

Sukarno je vladao politikom čvrste ruke a moć je održavao balansirajući između vojske i Komunističke partije Indonezije.[74] Pokušaj puča 30. septembra 1965. sprečila je armija nakon čega je sprovela nasilnu antikomunističku čistku, tokom koje je komunistička partija optužena za puč i praktično uništena.[75][76][77][78] Procenjuje se da je tokom ovog pogroma pobijeno više stotina hiljada ljudi.[79][80] Načelnik generalštaba, general Suharto, nadmudrio je politički oslabljenog Sukarna i formalno je imenovan za predsednika marta 1968. godine. Njegovu vladu Novog poretka[81] podržala je administracija SAD, [82][83] i podstakla priliv stranih direktnih investicija u Indoneziju, što je bio glavni razlog znatnog privrednog rasta tokom više od tri decenije. Međutim, autoritarni Novi poredak je optužen za korupciju i suzbijanje političke opozicije.

Indonezija je najteže pogođena Azijskom finansijskom krizom krajem devedesetih godina 20. veka.[84] Kao rezultat toga dolazi do protesta protiv Novog poretka i Suhartove ostavke u maju 1998. godine.[85] Istočni Timor je 1999. izglasao nezavisnost od Indonezije, nakon dvadesetpetogodišnje vojne okupacije.[86] Nakon Suhartove ostavke jačanje demokratije obuhvatilo je davanje regionalne autonomije i prve direktne predsedničke izbore održane 2004. godine. Politička i ekonomska nestabilnost, socijalno nezadovoljstvo, korupcija i terorizam usporili su napredak; međutim, tokom poslednjih pet godina privreda Indonezije beleži visoke stope rasta. Iako su odnosi između različitih verskih i etničkih grupa uglavnom skladni, sektaško nezadovoljstvo i nasilje se i dalje javlja.[87] Sa naoružanim separatistima u Aćehu je 2005. postignut politički dogovor.[88] Džoko Vidodo je na izborima 2014. izabran za predsednika Indonezije.

Politika[uredi]

Zasedanje Narodnog predstavničkog veća u Džakarti

Indonezija je po društvenom uređenju republika sa predsedničkim sistemom. Kao unitarna država, izvršnu vlast ima centralna vlada. Predsednik Indonezije je šef države i vlade i vrhovni komandant Nacionalnih oružanih snaga Indonezije. Predsednički izbori 2004. su bili prvi na kojima su građani direktno birali predsednika i potpredsednika.[89] Na položaju predsednika jedna osoba može da bude u najviše dva uzastopna petogodišnja mandata.[90]

Najviše predstavničko telo je Narodna konsultativna skupština (ind. Majelis Permusyawaratan Rakyat). Njena osnovna uloga je poštovanje i eventualno donošenje izmena ustava, inaugurisanje predsednika, sprovođenje glavnih poteza državne politike. Takođe, ona ima mogućnost opoziva predsednika.[91] Narodnu konsultativnu skupštinu čine dva doma; Narodno predstavničko veće (ind. Dewan Perwakilan Rakyat) sa 560 članova, i Regionalno predstavničko veće (ind. Dewan Perwakilan Daerah) sa 136 članova.[92] Narodno zastupničko veće donosi zakone i nadzire izvršnu vlast; njeni članovi se biraju po proporcionalnom sistemu na petogodišnji mandat. Regionalno predstavničko veće je formirano nakon amandmana na ustav iz 2001. s ciljem regionalnog upravljanja. Njega čine po četiri predstavnika, delegirana na narodnim izborima, iz svake od trideset četiri provincije, sa mandatom od pet godina.

Vrhovni sud Indonezije (ind. Mahkamah Agung) najviša je sudska instanca. Sudije Vrhovnog suda imenuje predsednik Indonezije. Ustavni sud donosi presude vezane za ustavna i politička pitanja, dok Sudska komisija (ind. Komisi Yudisial) nadgleda rad sudija.[93]

Spoljni odnosi i oružane snage[uredi]

Plavo - zemlje u kojima Indonezija ima diplomatska predstavništva; zeleno - Indonezija; sivo - zemlje u kojima Indonezija nema diplomatska predstavništva.

Tokom Sukarnove vladavine spoljnu politiku Indonezije karakterisala je antiimperijalistička antipatija prema zapadnim silama i napeti odnosi sa Malezijom. Nakon promene vlasti krajem devedesetih godina 20. veka spoljna politika zemlje se okreće ka privrednoj i političkoj saradnji sa Zapadom.[94] Indonezija održava bliske veze sa azijskim susedima, takođe, osnivač je Asocijacije nacija Jugoistočne Azije i Samita istočne Azije.[92] Diplomatski odnosi sa Narodnom Republikom Kinom su obnovljeni 1990. pošto su bili zamrznuti nakon antikomunističkih progona početkom Suhartove vladavine. Indonezija je članica Ujedinjenih nacija od 1950,[95] osnivač je Pokreta nesvrstanih i Organizacije islamske konferencije (sada Organizacije islamske saradnje).[92] Indonezija je potpisnica sporazuma o slobodnoj trgovini zemalja ASEAN-a, članica je Grupe Kerns i Svetske trgovinske organizacije. Iako je bila dugogodišnja članica OPEK-a iz ove organizacije se povukla 2008. jer više nije izvoznica nafte. Oružane snage Indonezije (ind. Tentara Nasional Indonesia) čine kopnena vojska (ind. Angkatan Darat), mornarica (ind. Angkatan Laut), zajedno sa marincima, i ratno vazduhoplovstvo (ind. Angkatan Udara).[96] Broj pripadnika oružanih snaga se kreće oko četiristo hiljada. Izdaci za odbranu su 2006. iznosili oko 4% BDP-a.[97] Nakon Suhartove vladavine predstavnici oružanih snaga su izgubili svoje mesto u parlamentu, mada je njihov politički uticaj i dalje veoma prisutan.[98][99]

Separatistički pokreti u provincijama Aćeh i Papua izazvali su oružane sukobe, i kasnije optužbe za kršenje ljudskih prava i brutalnost svake od strana.[100][101][102] Sporadični tridesetogodišnji gerilski rat između Pokreta za slobodni Aćeh (ind. Gerakan Aceh Merdeka) i indonežanske vojske zaključen je sporazumom o obustavi borbi 2005. godine.[103] U Papui su, tokom vladavine predsednika Susila Bambang Judojona, postignuti značajni rezultati u primeni zakona o regionalnoj autonomiji, čime je smanjena stopa nasilja i kršenja ljudskih prava.

Administrativna podela[uredi]

Spomenik Monas predstavlja znamenitost glavnog grada Indonezije, Džakarte

Indonezija je podeljena na 34 provincije, od kojih pet ima poseban status. Svaka provincija ima zakonodavnu vlast i guvernera. Provincije su podeljene na regenstva (ind. kabupaten) i gradove (ind. kota), koji se dele na distrikte, i na sela. Selo je najmanja jedinica samouprave u Indoneziji. Sprovođenjem mera regionalne autonomije 2001. godine, regenstva i gradovi su postali ključne jedinice uprave, odgovorne za rad većine vladinih službi. Na svakodnevni život građana najveći uticaj ima seoska administracija.

Provincije Aćeh, Džakarta, Jogjakarta, Papua, i Zapadna Papua imaju veće zakonodavne prinadležnosti i viši stepen autonomije nego druge provincije. Aćeška vlada, na primer, ima pravo da samostalno unosi određene odredbe u svoje zakonodavstvo; ona je 2003. institucionalizovala jedan oblik šerijatskog prava.[104] Jogjakarti je garantovan status Posebnog Regiona kao priznanje za podršku koju je pružila na početku Indonežanske revolucije i njenoj spremnosti da se pridruži Indoneziji.[105] Papua, ranije poznata kao Irijan Džaja, dobila je poseban autonomni status 2001. a dve godine kasnije je podeljena na Papuu i Zapadnu Papuu. Glavni grad Džakarta takođe ima status posebnog regiona.

Spisak indonežanskih provincija i njihovih glavnih gradova po regionima


* provincije sa posebnim statusom

Privreda[uredi]

Indonezija ima mešovitu privredu u kojoj i privatni sektor i vlada imaju značajne uloge.[106] Nominalni bruto društveni proizvod Indonezije je u 2014. iznosio 888,538 milijardi američkih dolara, ili 3.523 dolara po stanovniku.[7] Po visini nominalnog BDP-a nalazi se na šesnaestom[7] a po visini BDP-a merenog paritetom kupovne moći na osmom mestu u svetu.[8] Spoljni dug države je u 2012. činio 29% nominalnog BDP-a.[107] Prerađivački sektor je najveći i stvara 46,4% BDP-a (2012), sledi sektor usluga koji ostvaruje 38,6% BDP-a i poljoprivreda sa 14,4% BDP-a. U poljoprivredi radi 34%, u proizvodnji 13,3%, dok u uslužnim delatnostima radi 28,7% radno sposobnog stanovništva.[108]

Indonezija je 2014. izvezla robu i usluge u vrednosti od 176 a uvezla u iznosu od 178 milijardi američkih dolara.[109] Glavni spoljnotrgovinski partneri su Japan, Kina, Singapur, Južna Koreja i SAD, kao i zemlje Evropske unije.[110]

Pirinač je najvažnija poljoprivredna kultura u zemlji a Indonezija je treći proizvođač ove namirnice u svetu, dok je u proizvodnji palminog ulja, kaučuka, kasave i kokosa na prvom mestu u svetu.[111] Ostali bitniji poljoprivredni proizvodi su kakao, kafa, duvan, čaj, i banane.[111]

Kao veliki proizvođač nafte Indonezija je dugo godina bila članica OPEK-a, sve do 2009. kada je zamrzla članstvo.[112] Rekordnu proizvodnju nafte ostvarivala je 1981. i 1991. od kada je proizvodnja prepolovljena.[113] Dnevna proizvodnja nafte je tokom 2014. bila 852.000 barela što je Indoneziju svrstalo na 23. mesto u svetu.[114] Tokom 2014. Indonezija je proizvela 73,4 milijarde kubnih metara prirodnog gasa, po čemu je 10. u svetu, dok su domaće potrebe bile skoro upola manje i iznosile su 38,4 milijarde kubnih metara.[115]

Stanovništvo[uredi]

Prema rezultatima popisa stanovništva sprovedenog 2010. u Indoneziji je živelo 237,6 miliona stanovnika.[116] Prema proceni iz 2017. godine, Indonezija je imala 260 miliona stanovnika.[116] Prosečna stopa prirodnog priraštaja je u razdoblju od 2000. do 2010. iznosila 1,49%.[116] Stanovništvo Indonezije je neravnomerno raspoređeno pa neka područja, kao što je Java , gde živi 140 miliona stanovnika na ostrvu, imaju izuzetno veliku gustinu naseljenosti, dok su neka, poput Papue, retko naseljena.[117] U proseku u Indoneziji žive 132 osobe po kvadratnom kilometru, međutim, na Javi taj broj prelazi 1.000, a na području Džakarte živi više od 15.000 ljudi po kvadratnom kilometru.[117] Na Javi živi 57% stanovništva Indonezije,[117] ujedno je ovo ostrvo najnaseljenije na svetu.[118]

Etnička struktura[uredi]

Mapa Indonezije na kojoj su označene veće etničke grupe.

U etničkom pogledu stanovništvo Indonezije je veoma heterogeno. Na indonežanskom arhipelagu postoje 634 etničke grupe i podgrupe,[119] i govori se više od 1.400 jezika.[120] Većina Indonežana su potomci austronezijskih naroda koji su na ovo područje verovatno došli sa Tajvana. Druga veća grupacija su Melanežani, koji nastanjuju istočnu Indoneziju.[45][121]

Javanci čine nešto više od 40% stanovnika Indonezije i daleko su najbrojnija etnička grupa.[122] Takođe, oni su dominantni i u političkom i u kulturnom pogledu.[123] Pored njih, najbrojnije etničke grupe su Sundi (15,5%), Malajci (3,7%), Bataci (3,58%), Madurci (3,03%), Betavi (2,88%), Minangkabaui (2,73%), Buginci (2,71%), Bantenci (1,96%), i Banjarci (1,74%).[124] Etnički Kinezi čine nešto više od jednog procenta stanovništva[124] ali su veoma uticajni, posebno u sferi privrede i trgovine.[125][126][127][128][129]

Religija[uredi]

Iako je u Indoneziji sloboda veroispovesti zajamčena ustavom,[130] zvanično je priznato samo šest religija: islam, hrišćanstvo (protestantizam, rimokatolicizam) , hinduizam, budizam i konfučijanizam.[131] Dominantna religija je islam, koju ispoveda 87,2% stanovnika,[132] takođe, Indonezija je zemlja sa najviše stanovnika u kojoj su muslimani većina.[6] Skoro celokupno muslimansko stanovništvo su suniti, dok šiiti čine 0,5% a ahmedije 0,2% islamskih vernika u zemlji.[133][134] Protestanti čine 6,96%, katolici 2,91%, hinduisti 1,69%, budisti 0,72% stanovništva.[132] U 13. veku islam su na prostore indonežanskog arhipelaga doneli arapski trgovci, a do 16. veka postao je dominantna religija.[135] Katolicizam je u ove krajeve došao sa prvim portugalskim kolonistima i misionarima,[136][137][138] dok je širenje protestantizma rezultat kolonijalne vladavine Holanđana.[137][139][140][141] Većina indonežanskih hinduista su Balinežani,[142] a većina budista su etnički Kinezi.[143] Bez obzira što su hinduizam i budizam manjinske religije one imaju snažan uticaj na indonežansku kulturu.

Jezici[uredi]

Zvanični nacionalni jezik je indonežanski. Koristi se u školama, političkom životu, ekonomiji, trgovini, medijima. Skoro svi Indonežani razumeju ovaj jezik. Indonežanski jezik je veoma sličan malajskom jeziku. Promovisali su ga nacionalisti 1920-ih, a postao je zvaničan sticanjem nezavisnosti 1945. Većina Indonežana govori i neke od stotina lokalnih jezika. Među njima je najznačajniji javanski, kao jezik najveće i najuticajnije etničke grupe[144].

Na zapadnoj Novoj Gvineji, regiji sa svega 2,7 miliona stanovnika, govori se više od 500 domorodačkih papuanskih i austronezijskih jezika.

Najveći gradovi[uredi]

 

Izvor: citypopulation.de (2010)[145]
Grad Pokrajina Populacija

Džakarta
Surabaja
Surabaja
Bandung
Bandung
Bekasi
Bekasi
1. Džakarta Džakarta 9.588.198 Medan
Medan
Depok
Depok
Semarang
Semarang
2. Surabaja Istočna Java 2.765.487
3. Bandung Zapadna Java 2.394.873
4. Bekasi Zapadna Java 2.334.871
5. Medan Severna Sumatra 2.097.610
6. Tangerang Banten 1.798.601
7. Depok Zapadna Java 1.738.570
8. Semarang Centralna Java 1.555.984
9. Palembang Južna Sumatra 1.455.284
10. Makasar Južni Sulavesi 1.338.663
11. Južni Tangerang Banten 1.290.322
12. Bogor Zapadna Java 950.334
13. Batam Rijau 944.285
14. Pekanbaru Rijau 897.767
15. Bandar Lampung Lampung 881.801
16. Padang Zapadna Sumatra 833.562
17. Malang Istočna Java 820.243
18. Denpasar Bali 788.589
19. Samarinda Istočni Kalimantan 727.500
20. Tašikmalaja Zapadna Java 635.464

Kultura[uredi]

Etnička šarolikost Indonezije je doprinela visokom stepenu kulturne raznovrsnosti ovog podneblja. Na razvoj ovdašnje kulture veliki uticaj su imali budizam, hinduizam, islam, kao i razni oblici paganizma. Takođe, strani osvajači Indusi, Kinezi, Arapi i Evropljani su dali značajan kulturni doprinos indonežanskom arhipelagu.

Književnost[uredi]

Književnost na ovom podneblju može se podeliti na četiri perioda: najstariji prehindu, hindu-budistički, islamski i savremeni. Iz prehindu perioda je ostalo malo sačuvanih dela. Od VII do XV veka trajao je hindu-budistički period, tokom kog se književnost razvijala na dvorovima prinčeva feudalaca. Ondašnji književnici su uglavnom pisali himne i pohvale u slavu kraljeva i prinčeva; na javanskom i na sanskrtu. Tokom vladavine kralja Hajam-Varuka u VIII veku, Pu Prapanti je napisao delo Nagarakrtagama u kom je opisao veličinu Hajram-Varukinog kraljevstva, kao i njegova putovanja. Drugi znameniti književnik u ovom razdoblju, Mpu Tantular, napisao je delo Pararaton u kom je opisan život indonežanskih kraljeva, pored toga on je zaslužan za krilaticu jedinstvo u različitosti koja se nalazi na grbu Indonezije.

Pramudja Ananta Tur, najpoznatiji indonežanski romanopisac

U islamskom periodu dolazi do bržeg razvoja književnosti, naročito na srednjoj i istočnoj Javi. Pod uticajem islamske teologije na javanskom jeziku dela su napisali čuveni književnici Ćosobipura i Rongovarsito. Uporedo se razvija i književnost na malajskom, na kom je napisana legendarna priča Hikajat Hang Tuah, o herojskim delima oficira Hang Tuaha.

Značaj i uticaj indonežanskog jezika raste početkom 20. veka. Tada nastaje savremena indonežanska književnost a dvadesetih godina 20. veka javljaju se novi literarni pravci. Među njima se ističe rad grupe Pudžang baru koju predvodi pesnik i esejist Takdir Ali Sjahban. Pored njega u ovoj grupi su i Sanesi Pane i njegov brat Armijin Pane. Abdul Muis je sa romanom Nemudro vaspitanje postigao veliki uspeh.

Stvaranjem indonežanske države na scenu stupa nova generacija mladih indonežanskih pisaca, koja odbacuje staromodno i tradicionalno i stvara novi književni izraz. Najznamenitiji među njima je pesnik Čairil Anvar, koji je opisivao psihička stanja i uzbuđenja, a njegova zbirka Buka i prašina iz 1949. doživela je veliki uspeh. Pored njega tu su i Posihon Anvara i Asrul Sanija.

U savremenoj indonežanskoj književnosti izdvajaju se Multatuli, kritičar odnosa Holanđana prema Indonežanima tokom kolonijalne vladavine; Muhamed Jami i Hamka, uticajni nacionalni pisci i političari[146], i pisac socijalnih tematike Pramudja Ananta Tur, najpoznatiji indonežanski romanopisac.[147][148][149]

Na svim indonežanskim ostrvima razvijena je usmena narodna književnost, koja obiluje bajkama, zagonetkama, izrekama i poslovicama.

Sport[uredi]

Ceremonija otvaranja Igara jugoistočne Azije 2011. u Palembangu.

Najpopularniji sportovi u Indoneziji su badminton i fudbal. Indonežanski igrači badmintona su od 1949. osvojili Tomasov kup (ekipno svetsko prvenstvo za muškarce) trinaest puta, kao i brojne medalje na Olimpijskim igrama. U ženskoj konkurenciji su osvojili Uber kup, ekvivalent Tomasovom kupu, tri puta, 1975, 1994. i 1996. godine. Najveći uspesi indonežanske fudbalske reprezentacije su učešće na Svetskom prvenstvu 1938. kao Holandska Indija i na Olimpijskim igrama 1956. kada su odigrali nerešeno sa reprezentacijom Sovjetskog Saveza. Na Azijskim igrama 1958. osvojili su bronzanu medalju, dok su se na Kupu Azije pojavili prvi put 1996. godine. Na kupovima Azije 2000, 2004. i 2007. Indonezija nije uspela da prođe prvi krug takmičenja.

Boks je najpopularniji borilački sport. Neki od poznatijih indonežanskih boksera su Elijas Pikal, trostruki prvak u supermuva kategoriji u verziji IBF; Niko Tomas, Muhamed Rahman, i Kris Džon.[150] Među tradicionalne sportove spada sepak takro, i trka bikova u Maduri. Penčak silat je indonežanska borilačka veština uvrštena među discipline na Igrama jugoistočne Azije.

Indonezija je od 1977. deset puta bila najuspešnija na Igrama jugoistočne Azije.

Reference[uredi]

  1. ^ „Badan Pusat Statistik”. Arhivirano iz originala na datum 25. 07. 2015. Pristupljeno 24. 09. 2015. 
  2. ^ „Indonesia”. International Monetary Fund. Pristupljeno 27. 10. 2013. 
  3. ^ Hidayat, Rafki (07. 06. 2017). „Indonesia counts its islands to protect territory and resources”. BBC. Arhivirano iz originala na datum 05. 07. 2017. Pristupljeno 05. 07. 2017. 
  4. 4,0 4,1 popis2015 2015, str. 9.
  5. ^ popis2015 2015, str. 2.
  6. 6,0 6,1 „Christian Wins in World's Most Populous Muslim Nation”. Lucille Talusan. CBN News. 05. 12. 2014. Pristupljeno 19. 10. 2015. 
  7. 7,0 7,1 7,2 „Gross domestic product 2014” (PDF). Svetska banka. Svetska banka. 18. 09. 2015. Pristupljeno 07. 10. 2015. 
  8. 8,0 8,1 „Gross domestic product 2014, PPP” (PDF). Svetska banka. Svetska banka. 18. 09. 2015. Pristupljeno 07. 10. 2015. 
  9. 9,0 9,1 Tomascik 1996.
  10. ^ Earl, George SW (1850). „On The Leading Characteristics of the Papuan, Australian and Malay-Polynesian Nations”. Journal of the Indian Archipelago and Eastern Asia (JIAEA): 119. 
  11. ^ Logan, James Richardson (1850). „The Ethnology of the Indian Archipelago: Embracing Enquiries into the Continental Relations of the Indo-Pacific Islanders”. Journal of the Indian Archipelago and Eastern Asia (JIAEA): 4:252—347. 
  12. ^ Earl, George SW (1850). „On The Leading Characteristics of the Papuan, Australian and Malay-Polynesian Nations”. Journal of the Indian Archipelago and Eastern Asia (JIAEA): 254,277—8. 
  13. 13,0 13,1 Justus M van der Kroef (1951). „The Term Indonesia: Its Origin and Usage”. Journal of the American Oriental Society. 71 (3): 166—71. JSTOR 595186. doi:10.2307/595186. 
  14. ^ popis2015 2015, str. 5.
  15. ^ Witton 2003, str. 139.
  16. ^ Witton 2003, str. 181.
  17. ^ Witton 2003, str. 251.
  18. ^ Witton 2003, str. 435.
  19. ^ „Volcanoes of Indonesia”. Global Volcanism Program. Smithsonian Institution. Pristupljeno 14. 10. 2015. 
  20. ^ „The Human Toll”. UN Office of the Special Envoy for Tsunami Recovery. United Nations. Arhivirano iz originala na datum 19. 05. 2007. Pristupljeno 14. 10. 2015. 
  21. ^ Whitten 1996, str. 95-97.
  22. ^ „About Jakarta And Depok”. University of Indonesia. University of Indonesia. Arhivirano iz originala na datum 04. 05. 2006. Pristupljeno 14. 10. 2015. 
  23. ^ Brown 1997, str. 7.
  24. ^ „Indonesia's Natural Wealth: The Right of a Nation and Her People”. Islam Online. 22. 05. 2003. Arhivirano iz originala na datum 17. 10. 2006. Pristupljeno 15. 10. 2015. 
  25. ^ „Globalis-Indonesia”. Globalis, an interactive world map. Global Virtual University. Pristupljeno 15. 10. 2015. 
  26. ^ Whitten 1996.
  27. ^ Monk 1996.
  28. ^ „Indonesia”. InterKnowledge Corp. Pristupljeno 06. 10. 2006. 
  29. ^ „Lambertini, A Naturalist's Guide to the Tropics, excerpt”. Press.uchicago.edu. Pristupljeno 15. 10. 2015. 
  30. ^ Tamindael, Otniel (17. 05. 2011). „Coral reef destruction spells humanitarian disaster”. Antara news. Pristupljeno 15. 10. 2015. 
  31. 31,0 31,1 Severin 1997.
  32. ^ Wallace 2000.
  33. 33,0 33,1 Miller, Jason R. (30. 01. 1997). „Deforestation in Indonesia and the Orangutan Population”. TED Case Studies. Arhivirano iz originala na datum 11. 08. 2007. Pristupljeno 19. 10. 2015. 
  34. ^ Higgins, Andrew (19. 11. 2009). „A climate threat, rising from the soil”. The Washington Post. Pristupljeno 19. 10. 2015. 
  35. ^ „Leucopsar rothschildi”. IUCN. IUCN. Pristupljeno 19. 10. 2015. 
  36. ^ Massicot, Paul. „Animal Info – Indonesia”. Animal Info – Information on Endangered Mammals. Pristupljeno 19. 10. 2015. 
  37. ^ „Rhinoceros sondaicus”. IUCN. IUCN. Pristupljeno 19. 10. 2015. 
  38. ^ „Palm oil”. rainforest-rescue.org. rainforest-rescue.org. Pristupljeno 19. 10. 2015. 
  39. ^ Choi, Kildo; Driwantoro, Dubel (2007). „Shell tool use by early members of Homo erectus in Sangiran, central Java, Indonesia: cut mark evidence”. Journal of Archaeological Science. 34: 48. doi:10.1016/j.jas.2006.03.013. 
  40. ^ Finding showing human ancestor older than previously thought offers new insights into evolution. Terradaily.com. 5 July 2011. Pristupljeno 29 January 2012.
  41. ^ Pope, GG (1988). „Recent advances in far eastern paleoanthropology”. Annual Review of Anthropology. 17: 43—77. doi:10.1146/annurev.an.17.100188.000355. 
  42. ^ Pope, GG (1983). „Evidence on the age of the Asian Hominidae”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 80 (16): 4988—92. PMC 384173Slobodan pristup. PMID 6410399. doi:10.1073/pnas.80.16.4988. 
  43. ^ de Vos, JP; Sondaar, PY (1994). „Dating hominid sites in Indonesia”. Science. 266 (16): 4988—92. doi:10.1126/science.7992059. 
  44. ^ „The Great Human Migration”. Smithsonian. jul 2008: 2. 
  45. 45,0 45,1 Taylor 2003, str. 5-7.
  46. ^ Taylor 2003, str. 8-9.
  47. ^ Taylor 2003, str. 15-18.
  48. ^ Taylor 2003, str. 3.
  49. ^ Taylor 2003, str. 9-11.
  50. ^ Taylor 2003, str. 13-15.
  51. ^ Taylor 2003, str. 18-20.
  52. ^ Taylor 2003, str. 22-23.
  53. ^ Vickers 2005, str. 18-20.
  54. ^ Vickers 2005, str. 60.
  55. ^ Vickers 2005, str. 133-134.
  56. ^ Guide to the Temples of Java (Indonesia) by Approach Guides, David Raezer, Jennifer Raezer
  57. ^ Taylor 2003, str. 22-26.
  58. ^ Ricklefs 1991, str. 3.
  59. ^ Lewis, Peter (1982). „The next great empire”. Futures. 14 (1): 47—61. doi:10.1016/0016-3287(82)90071-4. 
  60. ^ Ricklefs 1991, str. 3-14.
  61. ^ Ricklefs 1991, str. 12-14.
  62. ^ Ricklefs 1991, str. 22-24.
  63. ^ Ricklefs 1991, str. 24.
  64. ^ Holandski vojnici su konstantno gušili pobune na Javi i izvan nje. Uticaj lokalnih vođa kao što su princ Diponegoro u središnjoj Javi, imam Bondžol u središnjoj Sumatri i Patimura na Molucima, kao i krvavi tridesetogodišnji rat u Aćehu oslabili su Holanđane i vezali ruke kolonijalnim vojnim snagama.(Schwartz (1999). „A Nation in Waiting: Indonesia's Search for Stability. 2nd Edition”. St Leonards, NSW: Allen & Unwin.: 3—4. )
  65. ^ Gert Oostindie and Bert Paasman (1998). „Dutch Attitudes towards Colonial Empires, Indigenous Cultures, and Slaves”. Eighteenth-Century Studies. 31 (3): 349—55. doi:10.1353/ecs.1998.0021. 
  66. ^ „Indonesia: World War II and the Struggle For Independence, 1942–50; The Japanese Occupation, 1942–45”. Library of Congress. 1992. 
  67. ^ Citirano: Dower, John W. War Without Mercy: Race and Power in the Pacific War (1986; Pantheon. ISBN 978-0-394-75172-6.)
  68. ^ Mook, HJ Van (1949). „Indonesia”. Royal Institute of International Affairs. 25 (3): 274—85. JSTOR 3016666. 
  69. 69,0 69,1 Bidien, Charles (05. 12. 1945). „Independence the Issue”. Far Eastern Survey. 14 (24): 345—8. JSTOR 3023219. doi:10.1525/as.1945.14.24.01p17062. 
  70. ^ Taylor 2003, str. 325.
  71. ^ „Indonesian War of Independence”. Military. Global Security. Pristupljeno 11. 12. 2006. 
  72. ^ „Indonesia's 1969 Takeover of West Papua Not by "Free Choice". National Security Archive. 09. 07. 2004. Pristupljeno 09. 10. 2015. 
  73. ^ Irian Jaya Under the Gun, Jim Elmslie. University of Hawaii Press.2002. str. 12..
  74. ^ Ricklefs 1991, str. 237-280.
  75. ^ Friend 2003, str. 107-109.
  76. ^ Chris Hilton (writer and director) (2001). Shadowplay (Television documentary). Vagabond Films and Hilton Cordell Productions. 
  77. ^ Ricklefs 1991, str. 280-284.
  78. ^ Ricklefs 1991, str. 287-290.
  79. ^ John Roosa and Joseph Nevins (05. 11. 2005). „40 Years Later: The Mass Killings in Indonesia”. CounterPunch. Pristupljeno 12. 11. 2006. 
  80. ^ Cribb, Robert (2002). „Unresolved Problems in the Indonesian Killings of 1965–1966”. Asian Survey. 42 (4): 550—563. doi:10.1525/as.2002.42.4.550. 
  81. ^ Legge, John D. (1968). „General Suharto's New Order”. Royal Institute of International Affairs. 44 (1): 40—47. JSTOR 2613527. 
  82. ^ Vickers 2005, str. 163.
  83. ^ David Slater, Geopolitics and the Post-Colonial: Rethinking North–South Relations, London: Blackwell. pp. 70.
  84. ^ Delhaise 1998, str. 123.
  85. ^ „President Suharto resigns”. BBC. 21. 05. 1998. Pristupljeno 09. 10. 2015. 
  86. ^ Burr, W.; Evans, M. L. (06. 12. 2001). „Ford and Kissinger Gave Green Light to Indonesia's Invasion of East Timor, 1975: New Documents Detail Conversations with Suharto”. National Security Archive Electronic Briefing Book No. 62. National Security Archive, The George Washington University, Washington, DC. Pristupljeno 09. 10. 2015. ; „International Religious Freedom Report”. Bureau of Democracy, Human Rights, and Labor. US: Department of State. 17. 10. 2002. Arhivirano iz originala na datum 16. 07. 2011. Pristupljeno 09. 10. 2015. 
  87. ^ Hefner, Robert W. (2000). „Religious Ironies in East Timor”. Religion in the News. 3 (1). Arhivirano iz originala na datum 07. 01. 2007. Pristupljeno 12. 12. 2006. 
  88. ^ „Aceh rebels sign peace agreement”. BBC. 15. 08. 2005. Pristupljeno 09. 10. 2015. 
  89. ^ „The Carter Center 2004 Indonesia Election Report” (PDF) (Saopštenje). The Carter Center. 2004. Pristupljeno 18. 10. 2015. 
  90. ^ (2002), The fourth Amendment of 1945 Indonesia Constitution, Chapter III – The Executive Power, Art. 7.
  91. ^ People's Consultative Assembly (MPR-RI). Ketetapan MPR-RI Nomor II/MPR/2000 tentang Perubahan Kedua Peraturan Tata Tertib Majelis Permusyawaratan Rakyat Republik Indonesia (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) na datum 21. 07. 2011. Pristupljeno 18. 10. 2015. 
  92. 92,0 92,1 92,2 „Background Note: Indonesia”. U.S. Library of Congress. U.S. Department of State. Arhivirano iz originala na datum 21. 08. 2011. Pristupljeno 18. 10. 2015. 
  93. ^ Indrayana 2008, str. 226-227.
  94. ^ „Indonesia – Foreign Policy”. U.S. Library of Congress. U.S. Library of Congress. Pristupljeno 19. 10. 2015. 
  95. ^ Indonezija se privremeno povukla iz Ujedinjenih nacija 20. januara 1965. u znak protesta zbog izbora Malezija za nestalnog člana Saveta bezbednosti. Nameru da „nastavi punu saradnju sa Ujedinjenim nacijama i da nastavi da učestvuje u njenom radu“ objavila je 19. septembra 1966, a za ponovno pristupanje UN pozvana je 28. septembra iste godine.
  96. ^ Chew, Amy (07. 07. 2002). „Indonesia military regains ground”. CNN Asia. Pristupljeno 19. 10. 2015. 
  97. ^ Witular, Rendi A. (19. 05. 2005). „Susilo Approves Additional Military Funding”. The Jakarta Post. Pristupljeno 19. 10. 2015. 
  98. ^ Friend 2003, str. 473-475.
  99. ^ Friend 2003, str. 484.
  100. ^ Friend 2003, str. 270-273.
  101. ^ Friend 2003, str. 477-480.
  102. ^ „Indonesia flashpoints: Aceh”. BBC News. BBC. 29. 12. 2005. Pristupljeno 19. 10. 2015. 
  103. ^ „Indonesia agrees Aceh peace deal”. BBC News. BBC. 17. 07. 2005. Pristupljeno 19. 10. 2015. ; Harvey, Rachel (18. 09. 2005). „Indonesia starts Aceh withdrawal”. BBC News. BBC. Pristupljeno 19. 10. 2015. 
  104. ^ Miller, Michelle Ann (2004). „The Nanggroe Aceh Darussalam law: a serious response to Acehnese separatism?”. Asian Ethnicity. 5 (3): 333—351. doi:10.1080/1463136042000259789. 
  105. ^ Pozicije guvernera i viceguvernera rezervisane su za potomke sultana Jogjakarte i Paku Alama, kao u sultanatu. (Objašnjenje indonežanskog zakona broj 22/1999 Regarding Regional Governance. People's Representative Council (1999). Chapter XIV Other Provisions, Art. 122; Indonesia Law No. 5/1974 Concerning Basic Principles on Administration in the RegionPDF (146 KB) (prevedeno na engleski). The President of Republic of Indonesia (1974). Chapter VII Transitional Provisions, Art. 91)
  106. ^ „Economy of Indonesia”. State.gov. 03. 11. 2010. Arhivirano iz originala na datum 21. 08. 2011. Pristupljeno 10. 04. 2011. 
  107. ^ „Statistical Yearbook for Asia and the Pacific 2014” (PDF). United Nations 2014. United Nations 2014. 2014. Pristupljeno 24. 10. 2015. 
  108. ^ popis2015 2015, str. 90-91.
  109. ^ popis2015 2015, str. 509.
  110. ^ „Direction of merchandise trade, 2007 and 2011” (PDF). Svetska trgovinska organizacija. Svetska trgovinska organizacija. Pristupljeno 30. 10. 2015. 
  111. 111,0 111,1 „Top Production Indonesia 2012”. FAO. FAO. Pristupljeno 31. 10. 2015. 
  112. ^ „Indonesia officially asks OPEC to reactivate its membership”. OPEC. OPEC. 08. 09. 2015. Pristupljeno 31. 10. 2015. 
  113. ^ „Indonesia Crude Oil Production”. United States Energy Information Administration. indexmundi.com. Pristupljeno 31. 10. 2015. 
  114. ^ „Crude Oil”. BP Statistical Review of World Energy 2015. indonesia-investments.com. 09. 10. 2015. Pristupljeno 31. 10. 2015. 
  115. ^ „Natural Gas”. BP Statistical Review of World Energy 2015. indonesia-investments.com. 09. 10. 2015. Pristupljeno 31. 10. 2015. 
  116. 116,0 116,1 116,2 popis2015 2015, str. 76.
  117. 117,0 117,1 117,2 popis2015 2015, str. 77.
  118. ^ „World’s Most Populous Islands”. Joshua Calder. worldislandinfo.com. 31. 01. 2007. Pristupljeno 01. 11. 2015. 
  119. ^ „Changing Ethnic Composition: Indonesia, 2000-2010” (PDF). Aris Ananta, Evi Nurvidya Arifin, M. Sairi Hasbullah, Nur Budi Handayani, Agus Pramono. str. 1. Pristupljeno 01. 11. 2015. 
  120. ^ „Changing Ethnic Composition: Indonesia, 2000-2010” (PDF). Aris Ananta, Evi Nurvidya Arifin, M. Sairi Hasbullah, Nur Budi Handayani, Agus Pramono. str. 24. Pristupljeno 01. 11. 2015. 
  121. ^ Dawson 1994, str. 7.
  122. ^ „Jumlah dan Persentase Penduduk menurut Kelompok Suku Bangsa, 2010” (PDF). subdirektorat statistik demograf. Badan Pusan Statistik. str. 9. Pristupljeno 01. 11. 2015. 
  123. ^ Kingsbury 2003, str. 131.
  124. 124,0 124,1 „Changing Ethnic Composition: Indonesia, 2000-2010” (PDF). Aris Ananta, Evi Nurvidya Arifin, M. Sairi Hasbullah, Nur Budi Handayani, Agus Pramono. str. 14. Pristupljeno 01. 11. 2015. 
  125. ^ Schwarz 1994, str. 53.
  126. ^ Schwarz 1994, str. 80-81.
  127. ^ Friend 2003, str. 85-87.
  128. ^ Friend 2003, str. 164-165.
  129. ^ Friend 2003, str. 233-237.
  130. ^ „The 1945 Constitution of the Republic of Indonesia”. US-ASEAN. Arhivirano iz originala na datum 09. 01. 2006. Pristupljeno 02. 11. 2015. 
  131. ^ Yang, Heriyanto (avgust 2005). „The History and Legal Position of Confucianism in Post Independence Indonesia” (PDF). Marburg Journal of Religion. 10 (1): 8. Pristupljeno 02. 11. 2015. 
  132. 132,0 132,1 „Jumlah dan Persentase Penduduk menurut Kelompok Suku Bangsa, 2010” (PDF). subdirektorat statistik demograf. Badan Pusan Statistik. str. 10. Pristupljeno 01. 11. 2015. 
  133. ^ „International Religious Freedom Report 2008”. US Department of State. Pristupljeno 02. 11. 2015. 
  134. ^ Reza, Imam. „Shia Muslims Around the World”. Arhivirano iz originala na datum 22. 05. 2009. Pristupljeno 02. 11. 2015. 
  135. ^ „Indonesia – Islam”. U.S. Library of Congress. Pristupljeno 02. 11. 2015. 
  136. ^ Ricklefs 1991, str. 25-26.
  137. 137,0 137,1 Ricklefs 1991, str. 28.
  138. ^ „1500 to 1670: Great Kings and Trade Empires”. Sejarah Indonesia. Pristupljeno 02. 11. 2015. 
  139. ^ Ricklefs 1991, str. 62.
  140. ^ Vickers 2005, str. 22.
  141. ^ Goh 2005, str. 80.
  142. ^ Oey, Eric (1997). „Bali” (3rd izd.). Singapore: Periplus Editions. ISBN 978-962-593-028-2. 
  143. ^ „Indonesia – Buddhism”. U.S. Library of Congress. Pristupljeno 15. 10. 2006. 
  144. ^ Indonesia - The World Factbook. Retrieved on 2007-08-14.
  145. ^ „INDONESIA: Urban City Population”. Badan Pusat Statistik, Republik Indonesia. Pristupljeno 18 oktobar 2015.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |access-date= (pomoć)
  146. ^ Taylor 2003, str. 299-301.
  147. ^ Vickers 2005, str. 3-7.
  148. ^ Friend 2003, str. 74.
  149. ^ Friend 2003, str. 180.
  150. ^ „Tujuh Juara Tinju Dunia dari Indonesia”. goodnewsfromindonesia. Pristupljeno 06. 11. 2015. 

Literatura[uredi]

Istorija

  • Delhaise, Philippe F (1998). Asia in Crisis: The Implosion of the Banking and Finance Systems. Willey. ISBN 978-0-471-83450-2. 
  • Brown, Colin (2003). A short history of Indonesia: the unlikely nation?. Allen Unwin. ISBN 978-1-86508-838-9. 
  • Ricklefs, M. C. (1991). A History of Modern Indonesia since c.1300, Second Edition. MacMillan. ISBN 978-0-333-57689-2. 
  • Friend, T. (2003). Indonesian Destinies. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01137-3. 
  • Vickers, Adrian (2005). A History of Modern Indonesia. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-54262-3. 
  • Taylor, Jean Gelman (2003). Indonesia: Peoples and Histories. New Haven and London: Yale University Press. ISBN 978-0-300-10518-6. 
  • Whitten, T; Soeriaatmadja, RE; Suraya, AA (1996). The Ecology of Java and Bali. Hong Kong: Periplus Editions. str. 309—12. 

Geografija

Biljni i životinjski svet

  • Whitten, T.; Henderson, G.; Mustafa, M. (1996). The Ecology of Sulawesi. Hong Kong: Periplus Editions Ltd. ISBN 978-962-593-075-6. 
  • Brown, Lester R. (1997). State of the World 1997: A Worldwatch Institute Report on Progress Toward a Sustainable Society (14th edition). New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-04008-1. 
  • Tomascik, T; Mah, JA; Nontji, A; Moosa, MK (1996). The Ecology of the Indonesian Seas – Part One. Hong Kong: Periplus Editions. ISBN 978-962-593-078-7. 
  • Monk, K.A.; Fretes, Y.; Reksodiharjo-Lilley, G. (1996). The Ecology of Nusa Tenggara and Maluku. Hong Kong: Periplus Editions Ltd. ISBN 978-962-593-076-3. 
  • Severin, Tim (1997). The Spice Island Voyage: In Search of Wallace. Great Britain: Abacus Travel. ISBN 978-0-349-11040-0. 

Politika

  • Indrayana, Denny (2008). Indonesian Constitutional Reform 1999-2002: An Evaluation of Constitution-Making in Transition. Jakarta: Kompas Book Publishing. ISBN 978-979-709-394-5. 

Stanovništvo

  • Schwarz, A. (1994). A Nation in Waiting: Indonesia in the 1990s. Westview Press. ISBN 978-1-86373-635-0. 
  • Dawson, B.; Gillow, J. (1994). The Traditional Architecture of Indonesia. London: Thames and Hudson Ltd. str. 7. ISBN 978-0-500-34132-2. 
  • Goh, Robbie B.H. (2005). Christianity in Southeast Asia. Institute of Southeast Asian Studies. str. 80. ISBN 978-981-230-297-7. 

Spoljašnje veze[uredi]