Srpska napredna stranka

Ova stranica je zaključana od daljih izmena anonimnih korisnika i novajlija zbog sumnjivog doprinosa istih, koji treba da se raspravi na stranici za razgovor
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Srpska napredna stranka (višeznačna odrednica).

Srpska napredna stranka
SkraćenicaSNS
PredsednikMiloš Vučević
Zamenik predsednikaJorgovanka Tabaković
Potpredsednici
Šef poslaničke grupeMilenko Jovanov
Osnivači
KoalicijaSrbija ne sme da stane
Osnovana8. septembar 2008. (2008-09-08)
Legalizovana10. oktobar 2008. (2008-10-10)
Odvojila se odSrpske radikalne stranke
SedišteUlica Palmira Toljatija 5/3, Beograd
NovineSNS Informator
Mladi ogranakUnija mladih
Ženski ogranakUnija žena
Broj članova  (2020)800.000
Ideologija
Politička pozicijaveliki šator
SlavaSveta Petka[1]
Međunarodno članstvoMeđunarodna demokratska unija
Evropska strankaEvropska narodna stranka (pridruženi član)
Boje  plava
Narodna skupština
103 / 250
Skupština AP Vojvodine
68 / 120
Skupština grada Beograda
39 / 110
Zastava stranke
Veb-sajt
sns.org.rs

Srpska napredna stranka (skraćeno SNS) je vladajuća politička stranka u Srbiji od 2012. Miloš Vučević je predsednik stranke od 2023.

Godine 2008. osnovali su je Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić, nakon što su prethodno napustili Srpsku radikalnu stranku (SRS). Prilikom osnivanja je došlo do sukoba sa radikalnom strankom oko toga da li poslanički klub naprednjaka treba da vrati mandate, pošto su ih dobili izborom sa liste radikalne stranke, a ne napredne. Na sednici narodne skupštine je odlučeno da poslanici imaju pravo da zadrže svoje mandate, pa je stranka odmah po osnivanju postala parlamentarna. SNS je do 2012. bila opozicija Demokratskoj stranci (DS) i Socijalističkoj partiji Srbije. Postala je najveća opoziciona stranka svojim zalaganjem protiv korupcije i protestima 2011. na kojima je tražila vanredne izbore. Godine 2012. Nikolić je izabran za predsednika Srbije, a na mestu predsednika SNS ga je nasledio Vučić. Tada je obrazovana i koaliciona vlada koju predvode SNS i Socijalistička partija Srbije (SPS). Godine 2014. Vučić je postao predsednik Vlade Srbije, dok je SNS postala najveća stranka u Beogradu (2014) i Vojvodini (2016).

SNS je izabrala Vučića za svog predsedničkog kandidata za izbore 2017, na kojima je i pobedio. Nakon njegovog izbora organizovani su masovni protesti, a na mestu predsednika Vlade ga je nasledila Ana Brnabić, nezavisna političarka koja je kasnije postala član SNS. Stranka je kasnije bila suočena sa protestima od 2018. do 2020. i osvojila je apsolutnu većinu poslaničkih mandata u Narodnoj skupštini nakon izbora 2020. koje je bojkotovala većina opozicionih stranaka. Srpski patriotski savez se 2021. utopio u SNS, dok su ekološki protesti organizovani 2021. i 2022. Vučić je ponovo izabran za predsednika 2022, a SNS je nastavila da vodi vladu sa SPS. Godinu dana kasnije Vučića je na mestu predsednika SNS nasledio Vučević.

Politikolozi smatraju SNS populističkom strankom, dok pojedini navode da nema koherentnu ideologiju ili da su populističke ideje sastavni deo njenog ideološkog profila. SNS podržava pristupanje Srbije Evropskoj uniji, ali politikolozi ističu da je njena podrška pragmatična. Pojedini opisuju SNS kao sveobuhvatnu stranku, dok je drugi pozicioniraju kao stranku centra, desnog centra ili desnice. Ekonomski neoliberalna, SNS se zalagala za štednju, reforme tržišne ekonomije, privatizaciju, ekonomsku liberalizaciju, a reformisala je plate, penzije, zakon o radu, uvela lex specialis za Beograd na vodi i reformisala Ustav u delu koji se odnosi na pravosuđe. Kritičari su ocenili da Srbija posle njenog dolaska na vlast pati od demokratskog nazadovanja u autoritarnost, kao i pada slobode medija i građanskih sloboda. Od 2020. SNS ima najmanje 800.000 članova, što je čini jednom od najvećih političkih stranka u Evropi po broju članova.

Istorija

Osnivanje

Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić na osnivačkoj konvenciji SNS, 21. oktobra 2008.

Sukob Tomislava Nikolića i Vojislava Šešelja izašao je na videlo nakon Nikolićeve izjave da će Srpska radikalna stranka (SRS) u Narodnoj skupštini podržati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju za pristupanje Srbije Evropskoj uniji, protiv čega su bili Šešelj i njegove pristalice.[2][3][4][5] Nikolić, koji je bio šef poslaničke grupe SRS i zamenik predsednika stranke od 1992, podneo je ostavku 7. septembra 2008.[4] Dan kasnije, Nikolić je sa još 10 narodnih poslanika formirao poslaničku grupu „Napred Srbijo”,[6] kojoj je narednih dana pristupilo još pet poslanika.[7][8] Božidar Delić i Jorgovanka Tabaković, visoki funkcioneri SRS, bili su jedni od osnivača Nikolićeve poslaničke grupe.[6]

Nikolić je 11. septembra najavio da će se poslanička grupa „Napred Srbijo” razviti u političku stranku.[9][10] Spekulisalo se da će novoformiranoj stranci pristupiti i Aleksandar Vučić, generalni sekretar SRS, što je Nikolić je kasnije tog dana i potvrdio.[9] Dan kasnije, SRS je razrešila Nikolića i još 17 narodnih poslanika iz stranke zbog protivljenja Šešelju, dok je Vučić napustio SRS 13. septembra.[11][12] Nikolić je naveo da će novoformirana stranka biti deo „savremene desnice”, uz podršku jačanja odnosa i sa Evropskom unijom i Rusijom.[12] On je 24. septembra najavio da će se ona zvati Srpska napredna stranka (SNS).[13][14] SNS je registrovana 10. oktobra, dok je 21. oktobra održana osnivačka konvencija na kojoj je predstavljeno Predsedništvo od 20 ljudi sa Nikolićem kao predsednikom i Vučićem kao zamenikom predsednika.[15][16] Do tada, SNS je dobila podršku članova SRS, dok je poslaničku grupu SNS činio 21 narodni poslanik.[17][18][19][20]

2008—2011.

Nikolić je bio predsednik SNS između 2008. i 2012.

U novembru 2008. SNS je pozvala da se vanredni parlamentarni izbori održe do oktobra 2009.[21] Ideju je kasnije podržao i Čedomir Jovanović, predsednik Liberalno-demokratske partije (LDP).[22] Kasnije istog meseca, Vučić je izjavio da će SNS biti opozicija Demokratskoj stranci (DS).[23] SNS se protivila inicijativi o ustavnim promenama u maju 2009. koju je nazvala „neozbiljnom”.[24] Mesec dana kasnije, SNS je učestvovala na lokalnim izborima u Zemunu, poznatom kao uporište SRS, gde je osvojila 34% glasova, a SRS samo 10%.[25] Do jula 2009. SNS je postala najjača opoziciona stranka u Srbiji.[26] U decembru 2009. učestvovala je na lokalnim izborima na Voždovcu i Kostolcu,[27] dok je na Voždovcu osvojila 37% glasova i 26 mandata u Skupštini opštine, dok je u Kostolcu osvojila 12% glasova.[28][29] SNS je posle izbora obrazovala lokalnu vlast sa Demokratskom strankom Srbije (DSS) i Novom Srbijom (NS) na Voždovcu.[30] CeSID, nevladina organizacija za praćenje izbora, tvrdi da je razlog izbornog uspeha SNS njihova obećanja o antikorupciji.[31]

U februaru 2010. SNS je saopštila da je prikupila preko 500.000 potpisa za vanredne parlamentarne izbore,[32] a mesec dana kasnije tvrdili su da je broj narastao na preko milion potpisa.[33] Posle marta 2010. tvrdili su da DS „uvlači zemlju u duboku krizu” i da će kao odgovor na to održati antivladine proteste u Beogradu..[34][35] SNS je deklarativno podržala Deklaraciju o Srebrenici kojom se osuđuje masakr u Srebrenici iz 1995, iako je ostala uzdržana pri glasanju u Narodnoj skupštini.[36][37] U decembru 2010. najavila je da će organizovati proteste u februaru 2011,[38] dok je NS saopštila da će se pridružiti protestima.[39] U januaru 2011. SNS je predala 304.580 potpisa za promenu Ustava.[40] U februaru 2011. počeo je niz antivladinih protesta koje je organizovala SNS.[41][42] Tražila je od Vlade da raspiše vanredne izbore do decembra 2011.[43][44][45] Protesti su prvobitno odganizovani u Beogradu, ali su se u martu i aprilu 2011. proširili i na druge gradove u Srbiji.[46][47][48] Nikolić je sredinom aprila stupio u štrajk glađu, nakon što je od predsednika Borisa Tadića zahtevao da raspiše vanredne parlamentarne izbore.[49]

2012—2013.

Članovi SNS tokom predizborne kampanje, 2012.

U novembru 2010. SNS je potpisala sporazum o saradnji sa NS i još dve stranke: Pokretom socijalista (PS) i Pokretom snaga Srbije (PSS).[50] U februaru 2011. one su održale sastanak i zajedno učestvovale u protestima koje je organizovala SNS.[51][52] Protesti su doprineli jačanju popularnosti SNS, dok su istraživanja javnog mnjenja pokazala da je dobila podršku birača tadašnje vladajuće DS.[53][54] Zbog antivladinih protesta, predsednik Tadić je pozvao na održavanje opštih izbora u proleće 2012.[55][56] U januaru 2012. potvrđeno je da će SNS učestvovati na zajedničkoj izbornoj listi zajedno sa NS, PS, PSS i osam manjih stranaka i udruženja.[57][58] Koalicija je kasnije nazvana „Pokrenimo Srbiju”.[59] Nikolić je izabran za predsedničkog kandidata SNS, dok se Tabakovićeva našla prva na listi na parlamentarnim izborima.[60][61]

Jorgovanka Tabaković je bila kandidat SNS-a za predsednika vlade 2012.[62]

Tokom kampanje, SNS je kritikovala DS dok je vodila kampanju na proevropskoj platformi, te obećala da će „ispraviti greške DS”.[53] Rudi Đulijani, bivši gradonačelnik Njujorka, sastao se sa Nikolićem i Vučićem tokom kampanje u Beogradu kako bi se konsultovao sa njima.[63][64] Na parlamentarnim izborima, koalicija koju predvodi SNS zauzela je prvo mesto sa 25% glasova i osvojila 73 mandata u Narodnoj skupštini, dok je sama SNS osvojio 55 mandata.[65][66] Nikolić je optužio DS za izbornu krađu, a na konferenciji za novinare pokazao kesu sa oko tri hiljade listića koji su navodno bačeni u kantu za smeće.[53] Na predsedničkim izborima, Nikolić se našao u drugom krugu protiv predsednika Tadića, kog je potom i pobedio.[67] SNS nije dobila najveći broj glasova samo na pokrajinskim izborima i izborima za odbornike Skupštine grada Beograda, te nije mogla da formira vlade u Vojvodini i Beogradu.[68][69] Ubrzo posle predsedničkih izbora, Nikolić je podneo ostavku na mesto predsednika SNS, nakon čega ga je u septembru 2012. nasledio Vučić,[70][71] dok je Tabakovićeva izabrana za zamenicu predsednika.[71]

Nikolić je posle izbora obavio konsultacije sa parlamentarnim strankama.[72] Posle konsultacija, mandat za formiranje Vlade dobio je Ivica Dačić, vođa Socijalističke partije Srbije (SPS).[53][73] Dačić je postigao dogovor sa SNS i Ujedinjenim regionima Srbije (URS), a članovi nove Vlade su 27. jula položili zakletvu.[74][75][76] Vučić postao prvi potpredsednik Vlade.[77] Nakon toga, Vučić je ušao u sukob sa preduzetnikom Miroslavom Miškovićem, tvrdivši da je Mišković 2000-ih navodno „dobio protivpravnu dobit”.[78] U decembru 2012. Mišković je uhapšen pod sumnjom za korupciju,[79][80] ali je u julu 2013. pušten iz pritvora.[81] U oktobru 2012. objavljeno je da SNS ima preko 330.000 članova.[82] Narodna partija (NP), koju je predvodila bivša gradonačelnica Novog Sada Maja Gojković, u decembru 2012. utopila se u SNS.[83] Do februara 2013. SNS je u anketama dobila preko 40% podrške, dok je DS, sada u opoziciji, imala 13%.[84]

U julu 2013. SNS i SPS su zaključile da i dalje vode Vladu bez URS,[85][86] te je ona rekonstruisana početkom septembra 2013.[87] U avgustu 2013. Zoran Babić je zamenio Veroljuba Arsića koji je obavljao funkciju šefa poslaničke grupe SNS.[88] Mesec dana kasnije, Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda, smenjen je posle izglasavanja nepoverenja koje su pozvale SNS i DSS, za koju su takođe glasale SPS i Partija ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS).[89] Gi de Loni, dopisnik za BBC News, Dragoljub Žarković, suosnivač lista Vreme i novinar Koča Pavlović, izjavili su da Vučić ima najveći uticaj i moć u Vladi zbog statusa predsednika najveće stranke u koalicionoj Vladi.[90][91][92] Freedom House, neprofitna istraživačka organizacija, napomenula je da su napori na suzbijanju korupcije tokom 2013. dobili različite rezultate.[93]

2014—2016.

Vučić je 2014. izabran za predsednika Vlade

SNS je 26. januara 2014. održala skupštinu na kojoj je Vučić ponovo izabran za njenog predsednika.[94] Na skupštini je predložio da se „ispita volja naroda”, te pozvao na vanredne parlamentarne izbore.[94][95] Predsednik Nikolić je raspustio Narodnu skupštinu 29. januara i odredio da se parlamentarni izbori održe 16. marta 2014.[96] U februaru SNS je predstavila svoju izbornu listu pod nazivom „Budućnost u koju verujemo”.[97] Pored toga, najavljeno je da će se na njenoj listi, pored NS, PS i PSS, nastupiti i Socijaldemokratska partija Srbije (SDPS), Srpski pokret obnove (SPO) i Demohrišćanska stranka Srbije (DHSS).[97][98] SNS je vodila kampanju na antikorupcijskoj platformi,[99] dok je Aleksandar Pavković, profesor Univerziteta Makvori, primetio da nema dokaza da platforma smanjuje korupciju.[100] SNS je svoju platformu zasnovala i na kritikama svojih protivnika, posebno DS.[101] Na parlamentarnim izborima, koalicija koju predvodi SNS osvojila je većinu od 158 mandata u Narodnoj skupštini.[102] Istovremeno, u Beogradu su održani izbori za odbornike Skupštine grada, na kojima je koalicija predvođena SNS osvojila 63 od 110 mandata.[103] Siniša Mali, nezavisni političar kog je kandidovala SNS, izabran je 24. aprila 2014. za gradonačelnika Beograda.[104] Vučić je tri dana kasnije izabran za predsednika Vlade, nakon čega je položio zakletvu.[105] Njegou prvu vladu činili su uglavnom funkcioneri SNS i SPS.[106][107] Agencija SAD za međunarodni razvoj primetila je da SNS sada ima „potpunu političku dominaciju” zbog statusa Vučića kao predsednika Vlade.[108] BBC News opisao je pobedu kao „događaj bez presedana”.[109]

U oktobru 2014. na vlast u Kragujevcu došao je Radomir Nikolić, sin predsednika Nikolića, nakon što je posle izglasavanja nepoverenja uspešno smenjen sa vlasti Veroljub Stevanović.[110][111] Početkom 2015. SNS je izvestila da ima oko 500.000 članova.[112] Od dolaska na vlast u Srbiji nije održan nijedan veći protest do onih u aprilu 2015.[113] Inicijativa Ne davimo Beograd (NDB), koja je predvodila proteste, suprotstavila se projektu Beograd na vodi na čijem je čelu Vlada Srbije,[114] koji je jedan od njenih predstavnika opisao kao „veliku prevaru”.[115][116] Projekat je ranije bio kritikovan, a Milan Nešić, novinar Radija Slobodna Evropa, opisao ga je kao „predizborni trik”.[117] Protesti su trajali do septembra 2015.[118] Nakon rezova u javnom sektoru, protesti su održani i u decembru 2015.[101][119] Freedom House je kritikovao Vladu koju predvodi SNS navodeći da pokazuje „oštru netrpeljivost prema bilo kakvoj vrsti kritike bilo od strane opozicionih stranaka, nezavisnih medija, civilnog društva, pa čak i običnih građana”.[120]

U januaru 2016. Vučić je najavio da će parlamentarni izbori biti održani u aprilu 2016.[121] Der Standard, austrijski dnevni list, naveo je da „[Vučić] sada ima apsolutnu većinu, te želi da je osigura i u naredne četiri godine”.[122] Vučić je naveo da je razlog za vanredne izbore „obezbeđivanje novog mandata za podsticanje pristupanja Evropskoj uniji”.[123] Krajem februara 2016. SNS je započela svoju kampanju.[124] Početkom marta, predsednik Nikolić je raspustio Narodnu skupštinu i zakazao parlamentarne izbore za 24. april 2016.[125][126] Ovoga puta SNS je učestvovala pod nazivom „Srbija pobeđuje”, dok su se na njenoj izbornoj listi našli i pojedinci iz PUPS i SNP, među kojima su i pojedinci iz stranaka koje su učestvovale sa SNS na izborima 2014.[127][128] Saopšteno je i da će Babića na mestu šefa poslaničke grupe SNS zameniti Aleksandar Martinović.[129] SNS je tokom kampanje izrazila podršku pristupanju Evropskoj uniji i vojnoj neutralnosti, uz očuvanje saradnje sa NATO, te obezbeđivanje ekonomskih reformi i ekonomije zapadnog tipa.[130] Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) je istakla da su bilbordi i posteri koji promovišu SNS bili dominantni tokom kampanje.[107] Na parlamentarnim izborima, koalicija koju predvodi SNS osvojila je većinu od 131 mandata u Narodnoj skupštini.[107][131] Istovremeno, u Vojvodini su održani i pokrajinski izbori na kojima je SNS osvojila 63 od 120 mandata u Skupštini Autonomne Pokrajine Vojvodine.[132] Florijan Biber, luksemburški politikolog, primetio je da „ubedljiva pobeda nije bila iznenađenje”.[133] DS, DSS, Socijaldemokratska partija (SDS), LDP, Liga socijaldemokrata Vojvodine (LSV), Dveri i Dosta je bilo (DJB), koji su bili opozicija SNS, tvrdili su da je SNS navodno izvela izbornu krađu.[134]

Ubrzo posle izbora, opozicione stranke organizovale su protest u Beogradu.[135] Još jedan niz antivladinih protesta počeo je u maju 2026. u Beogradu nakon rušenja privatnih objekata u Savamali, gradskom naselju u Beogradu gde je bila planirana gradnja Beograda na vodi.[136] Inicijativa NDB organizovala je proteste koji su potom trajali do oktobra 2016.[137][138] U maju 2016. Vučić je ponovo izabran za predsednika SNS.[139] U junu 2016. Igor Mirović je izabran za predsednika Pokrajinske Vlade Vojvodine.[140] Vučiću je predsednik Nikolić dao mandat za formiranje Vlade, što je sa SPS i uradio u avgustu 2016. godine.[141][142] Ana Brnabić, nezavisna političarka, postavljena je za ministarku u drugoj vladi Vučića.[142][143] U decembru 2016. Vučić je potvrdio da se neće kandidovati na predsedničkim izborima 2017, iako je naveo i da će glavni organ SNS odlučivati o svom predsedničkom kandidatu.[144]

2017—2019.

U januaru 2017. predsednik Nikolić je izjavio da bi želeo da se ponovo kandiduje za predsednika,[145] iako su ministri poput Zorane Mihajlović i Aleksandra Vulina nagovarali Vučića da se kandiduje umesto njega.[146][147] Mesec dana kasnije, SNS je najavila Vučića za svog predsedničkog kandidata.[148] Vučić je dobio podršku koalicionih partnera SNS, SPS, Saveza vojvođanskih Mađara (SVM) i Jedinstvene Srbije (JS).[149] Tokom perioda kampanje, objavljeno je da su glavni dnevni listovi, kao što su Alo!, Blic, Večernje novosti, Politika, Dnevnik, Kurir i Srpski telegraf, štampali predizborne plakate SNS na naslovnim stranama, što je Glas Amerike je nazvao „pokretom bez presedana”.[150] Vučić je vodio kampanju za podizanje životnog standarda, prodaju ili gašenje državnih preduzeća i smanjenje štednje.[151] Robert Krimer, američki politički konsultant, kritikovao ga je i naveo da bi „Vučić bio u poziciji da bira predsednika Vlade po svom izboru, [i] da kontroliše pravosuđe i izborni aparat — eliminišući sve provere i ravnoteže u Vladi Srbije”.[152] Na predsedničkim izborima, Vučić je u prvom krugu osvojio 55% glasova.[153]

Ubrzo nakon objavljivanja rezultata, izbili su masovni protesti u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i drugim mestima širom Srbije.[154][155][156] Protesti su trajali do Vučićeve inauguracije, koja je usledila 31. maja 2017.[157] U junu 2017. Vučić je predložio Brnabić za predsednicu Vlade.[158] Zakletvu je položila 29. juna 2017.[159] Radio Slobodna Evropa napominje da je, iako je funkcija predsednika ceremonijalna uloga, Vučić zadržao faktičku vlast nad SNS,[160] dok Beogradski centar za ljudska prava napominje da se politički sistem defakto pretvorio u predsednički, slično epohi Slobodana Miloševića.[161] Zoran Panović, novinar lista Danas, izvestio je da je do oktobra 2017. SNS imala blizu 600.000 članova.[162]

U januaru 2018. SNS je najavila učešće na izborima za odbornike Skupštine grada Beograda 2018. pod nazivom „Zato što volimo Beograd”.[163] Zoran Radojičić, dečji hirurg, izabran je za prvog na listi.[164] U februaru 2018. na konferenciji u Domu omladine Beograda predstavljeni su njeni kandidati i izborni program.[165] Na izborima za odbornike Skupštine grada SNS je osvojila 64 mandata.[166] Nevladina organizacija Crta napominje da je opozicione političare tokom kampanje najviše kritikovala SNS.[167] Radojičić je zamenio Malog, a za gradonačelnika je postavljen u junu 2018.[168]

U julu 2018. politikolog Boban Stojanović je izvestio da SNS ima oko 700.000 članova.[169] Niz antivladinih protesta, pod nazivom 1 od 5 miliona, počeo je u decembru 2018. nakon napada na Borka Stefanovića, opozicionog političara.[170] Demonstranti su kritikovali Vučića i SNS, tražili prestanak političkog nasilja i gušenje slobode medija i izražavanja.[171][172] Protesti, kojima je prisustvovalo više desetina hiljada, nastavljeni su i 2019.[171][173] U januaru 2019. SNS je organizovala skup podrške poseti Vladimira Putina Beogradu.[174][175] Mesec dana kasnije, SNS je pokrenula kampanju pod nazivom „Budućnost Srbije”.[176][177] Novinar Slobodan Georgiev primetio je da je kampanja efektivno ugušila proteste.[178] U oktobru 2019. predsednica Vlade Ana Brnabić je pristupila SNS.[179]

2020—2022.

Brnabić, nezavisna političarka koja je kasnije prešla u SNS, predsednica je Vlade od 2017, dok je ponovo izabrana 2020. i 2022.

U januaru 2020. Vučić je najavio da će izborni cenzus biti spušten na tri odsto.[180] Kritičari su to videli kao način na koji bi SNS dozvolila „kontrolisanu opoziciju” da uđe u Narodnu skupštinu.[180] U februaru 2020. SNS je najavila da će na parlamentarnim izborima 2020. učestvovati pod nazivom „Za našu decu”, navodeći da će više od 50 odsto njene izborne liste činiti mladi ljudi.[181] Lista koju predvodi SNS prosleđena je Republičkoj izbornoj komisiji (RIK) 5. marta,[182] iako je Vlada odložila izbore za 16. mart zbog početka pandemije kovida 19 u Srbiji.[183] Prvobitno planirani za 26. april, odloženi su do 21. juna 2020.[184] Istog meseca, antivladini protesti koji su počeli u decembru 2018, formalno su okončani u martu 2020. zbog pandemije kovida 19.[185] Savez za Srbiju, najveći opozicioni savez, najavio je da će bojkotovati izbore, tvrdeći da „neće biti slobodni i pošteni”.[186][187] U maju 2020. Freedom House je saopštio da u Srbiji vlada hibridni režim, pozivajući se na navodno „povećanje zarobljavanja države, zloupotrebu moći i zastrašivačke taktike” Vučića.[188] List Danas je u junu 2020. objavio da SNS ima preko 800.000 članova.[189]

Na parlamentarnim izborima, koalicija koju predvodi SNS osvojila je apsolutnu većinu od 188 mandata,[190] dok su uz SNS izborni cenzus prešle samo koalicija SPS—JS i SPAS.[191] Vučić je to opisao kao „istorijski trenutak”.[192] Novinar Milenko Vasović izbornu kampanju SNS video je kao promociju Vučića a ne same stranke.[193] Istovremeno, u Vojvodini su održani i pokrajinski izbori na kojima je SNS takođe osvojila apsolutnu većinu od 76 mandata.[194] CeSID je zaključio da su izbore odlikovali „minimalni demokratski standardim”,[195] dok je OEBS okarakterisala da su izbori dočekani sa političkom polarizacijom.[196] Biber je to opisao kao pirovu pobedu SNS i napomenuo da donošenje novih zakona neće uključivati opozicione stranke.[197] Ipak, novinar Patrik Kingsli je izjavio da bi izbori mogli da omoguće „veći zamah u mirovnim pregovorima sa Republikom Kosovo”.[198]

Nakon što je osvojila apsolutnu većinu u Narodnoj skupštini, Vlada Srbije podnela je ustavni amandman po pitanju pravosuđa.[199] U Beogradu je početkom jula 2020. počeo niz protesta i nereda protiv Vučića nakon najavljenog pooštravanje mera zbog širenja kovida 19.[200] Prijavljeno je da su demonstranti na protestima zauzeli miran pristup, iako je grupa demonstranata krajnje desnice takođe upala u Dom Narodne skupštine, te je policija ubrzo nakon toga očistila zgradu, ali su sukobi nastavljeni napolju.[201][202][203] Vlada je odgovorila nasilnim pristupom protestima.[202][204] Protesti su trajali do prve konstitutivne sednice izbornog zakonodavstva posle 2020, koja je održana 3. avgusta 2020.[205][206] Poslanička grupa SNS je posle prve konstitutivne sednice promenila naziv u „Aleksandar Vučić — Za našu decu”.[207] Predsednica Vlade Brnabić ponovo je izabrana u oktobru 2020, a njenu novu vladu uglavnom su činili članovi SNS, SPS i SPAS.[208] Narodna skupština usvojila je predlog ustavnih promena u decembru 2020.[209]

Početkom maja 2021. Vučić je saopštio da je podneo predlog za pripajanje SPAS u SNS.[210] Aleksandar Šapić, predsednik SPAS, izjavio je da je podržao predlog.[211] Spajanje je završeno 26. maja, nakon čega je Šapić imenovan za potpredsednika SNS, dok su poslanici SPAS ušli u SNS u junu 2021.[212][213][214] Dijalozi za poboljšanje izbornih uslova između vladajućih i opozicionih stranaka, u kojima je učestvovala SNS, počeli su u maju 2021. i trajali su do kraja oktobra 2021.[215][216] Niz ekoloških protesta počeo je u septembru 2021. zbog zabrinutosti građana oko projekta Jadar, odnosno rudarenja litijuma koji vodi Rio Tinto, anglo-australijska rudarska korporacija.[217] Vlada Srbije podržala je projekat Jadar,[218] a proteste su kritikovali i zvaničnici SNS.[219][220] Protesti su trajali do 15. februara 2022.[221] Vlada Srbije usvojila je izmene Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi 10. novembra 2021.[222] Izmene su naišle na kritike zbog ukidanja izlaznosti od 50 odsto koliko je bilo potrebno za prolazak referenduma.[223][224] Vučić je krajem novembra 2021. ponovo izabran za predsednika SNS.[225] U januaru 2022. održan je ustavni referendum.[226] Za predložene izmene glasala je većina od 60% birača,[226] opciju koju je podržala SNS.[227]

Pripremajući se za opšte izbore 2022, SNS i SPS najavile su da se neće učestvovati na jedinstvenoj izbornoj listi, kao i da će SPS podržati predsedničkog kandidata SNS.[228] Pored toga, SNS je Šapića proglasila za svog kandidata za gradonačelnika na izborima za odbornike Skupštine grada Beograda.[229] Narodna skupština je raspuštena u februaru 2022. radi raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora, dok su sledećeg meseca su raspisani i predsednički izbori.[230][231] Na izborima 2022. SNS je učestvovala pod nazivom „Zajedno možemo sve”,[232] dok je Vučić najavljen kao predsednički kandidat SNS u martu 2022.[233] Transparentnost Srbija je navela da je SNS imala „značajnu dominaciju u medijima” tokom perioda kampanje, dok Crta navodi da je period kampanje protekao u gorim uslovima nego 2020.[234][235] Na predsedničkim izborima, Vučić je ponovo izabran nakon što je osvojio 60% glasova, dok je na parlamentarnim koalicija predvođena SNS osvojila 120 mandata.[236][237] Na izborima za odbornike Skupštine grada Beograda, koalicija koju predvodi SNS osvojila je 48 mandata.[238] Šapić je za gradonačelnika Beograda izabran u junu 2022.[239] Milenko Jovanov imenovan je za šefa poslaničke grupe SNS u avgustu 2022, zamenivši Martinovića, koji je bio njen šef od 2016.[240] Kasnije tog meseca, predsednica Vlade Brnabić dobila je još jedan mandat za formiranje Vlade.[241] Sastav njene treće vlade objavljen je 23. oktobra, dok su članovi vlade položili zakletvu 26. oktobra.[242][243]

2023—danas

Official portrait of Miloš Vučević from 2022
Miloš Vučević je u maju 2023. izabran za predsednika SNS

U februaru 2023. dva poslanika, kao i dva odbornika Skupštine grada Beograda, koja su ranije bila članovi Zavetnika, prešli su u SNS, navodeći svoje neslaganje sa bivšem predsednikom stranke.[244] Kasnije tog meseca, još jedan odbornik Skupštine grada Beograda prešao je u SNS, dok je u martu 2023. poslanik koji je ranije bio član Pokreta obnove Kraljevine Srbije (POKS) prešao u SNS.[245][246] Bolja Srbija, na čelu sa jedinim poslanikom Draganom Jovanovićem, u aprilu se utopila u SNS.[247][248] Žika Gojković, nekadašnji predsednik POKS, u SNS je došao krajem oktobra 2023.[249]

Počev od septembra 2022. pojavile su se spekulacije da li će Vučić osnovati zasebnu političku stranku.[250] Vučić je u martu 2023. potvrdio formiranje Narodnog pokreta za državu (NPZD).[251] Najavljeno je da će SNS biti član tog pokreta.[252] Prvobitno je bilo predviđeno da pokret bude formiran do maja 2023, međutim, datum formalizacije je potom pomeren na jesen 2023.[253][254] Na sednici Glavnog odbora SNS, održanoj u oktobru 2023, nije bilo ni pomena o NPZD. Međutim, kasnije istog meseca, Vučić je najavio da će NPZD biti ozvaničen „u narednom periodu”.[255][256]

Skupština stranke i izbori rukovodstva održani su 27. maja 2023.[257][258] Miloš Vučević je izabran za Vučićevog naslednika i predsednika SNS.[259][260] Novinarka Ana Lalić promenu je okarakterisala kao „kozmetičku”.[261] Vučević je blizak saradnik i advokat porodice Vučić, među kojima je i Andrej Vučić.[262]

Posle višestrukog ubistva u OOŠ „Vladislav Ribnikar” i okolini Mladenovca i Smedereva u maju 2023, SNS se supčila sa antivladinim protestima pod nazivom Srbija protiv nasilja.[263][264][265] Protestima je prisustvovalo na desetine hiljada demonstranata i uprkos tome što su ih organizovale opozicione stranke, nije prijavljeno da se na protestima vide simboli bilo koje stranke.[266][267] Pošto SNS nije prihvatila zahteve protesta, opozicione stranke koje su organizovale proteste počele su da traže vanredne izbore u septembru 2023.[268] Vučić je tokom 2023. nekoliko puta najavljivao da će raspisati vanredne izbore, a na kraju je odredio 17. decembar kao datum izbora.[269][270] Za parlamentarne izbore 2023. SNS je najavila da će učestvovati na listi pod nazivom Srbija ne sme da stane.[271] Na parlamentarnim izborima, SNS su se pridružile i stranke poput Zdrave Srbije Milana Stamatovića, Stranke moderne Srbije Tatjane Macure, Levice Srbije Radoslava Milojičića i Saveza socijaldemokrata Dejana Bulatovića.[272][273] Pokrajinski izbori su takođe raspisani 16. novembra. SNS je istog dana predala svoju izbornu listu.[274][275] Mirović se prvi put nije pojavio na izbornoj listi SNS za pokrajinske izbore.[276]

Na parlamentarnim izborima, koalicija koju predvodi SNS osvojila je 128 mandata, od kojih je 103 pripalo samoj stranci.[277]

Ideologija i platforma

Političke sklonosti

Aleksandar Vučić je nakon osnivanja SNS odustao od podrške formiranju Velike Srbije, dok je Tomislav Nikolić izjavio da će SNS nastaviti pristupanje Srbije Evropskoj uniji.[278][279] SNS je za svoje glavne zadatke proglasila „borbu protiv korupcije i ostvarivanje vladavine prava”,[280] a sebe opisala kao „državotvornu stranku”.[281] Njena bela knjiga (izborni program) objavljena je u oktobru 2011.[282] Jovan Teokarević, vanredni profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, opisao je njihovu ideološku orijentaciju kao „potpuni zaokret” u poređenju sa Srpskom radikalnom strankom (SRS).[283] Bojana Barlovac, novinarka Balkan Insight, izjavila je da se SNS „mnogo zbližila sa DS po svom profilu politike”, iako je 2013. SNS opisala kao konzervativnu stranku.[284][285]

SNS je opisana kao populistička stranka.[286] Sonja Biserko je navela da je SNS populistička stranka, kao i da je svoju ideološku sliku izgradila na „društvenom nezadovoljstvu”.[287] Zoran Lutovac, politikolog i kasnije predsednik DS, nazvao je SNS populističkom strankom.[288] On je dodao i da SNS nema „koherentnu ideologiju” i da njena koalicija „uključuje sve, bez obzira na njihovu ideologiju”.[288] Naučnici i politikolozi kao što su Žisten Vajs i Florijan Biber takođe su se složili da je SNS populistička stranka.[289][290] Zoran Stojiljković i Dušan Spasojević, profesori Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, napomenuli su da je formiranjem SNS politički sistem Srbije dobio karakteristike umerenog pluralizma i opisali SNS kao sveobuhvatnu stranku.[291] Pored toga, napomenuli su da je SNS formirana kao stranka desnog centra,[292] iako je njen imidž posle izbora 2012. pomeren ka centru.[291] Stojiljković i Spasojević su primetili i da je SNS pokazala „jasne populističke elemente”,[292] te da su „populističke ideje sastavne i važne za njen ideološki profil”.[292] Marko Stojić, predavač na Univerzitetu Metropoliten u Pragu, takođe je primetio da SNS ima eklektičan ideološki profil, kao i da joj nedostaju čvrsti politički principi,[293] dok je takođe opisao i kao „tipično sveobuhvatnu stranku”.[294] Erik Gordi, profesor na Londonskom univerzitetskom koledžu, SNS je video kao strankom „baziranom oko [Vučića]”.[295] Politička analitičarka Ivana Petronijević Terzić je SNS opisala kao klijentelističku stranku i rekla da SNS ne predstavlja nikakvu ideologiju niti kategoriju stanovništva.[20] Dušan Milenković, politički konsultant, uporedio je SNS sa Savezom komunista Jugoslavije (SKJ), ali je dodao da za razliku od SKJ, SNS nema jasnu ideologiju i da je njena politika zasnovana na populističkim stavovima koje se prostiru na širok spektar političke ideologije, od levice do desnice.[296]

Ognjen Zorić sa Radija Slobodna Evropa takođe je opisao stranku kao centrističku i sveobuhvatnu, iako je primetio da su „neki analitičari takođe konstatovali da je stranka desničarska i konzervativna”.[297] Biber je SNS opisao kao stranku desnog centra, ali i kao „neideološku”.[298] BBC News je napomenuo da SNS „nema jasnu programsku ni ideološku viziju” i dodao da funkcioniše kao sveobuhvatna stranka.[299] Bojan Klačar iz CeSID je naveo da SNS „zagovara ideologiju desnog centra”, ali je naveo da je „što je još važnije, SNS je sveobuhvatna stranka” koja obuhvata širok spektar mišljenja, te da se SNS može smatrati i liberalnom i proevropskom strankom.[300][301] Politikolozi Đorđe Pavićević i Boban Stojanović, novinar Ivan Radovanović i autori Aleksandar Marinković i Novak Gajić takođe su opisali SNS kao sveobuhvatnu stranku.[302][303][304] Danas je primetio da je SNS, kao sveobuhvatna stranka, nastojala „privući sve birače, bez obzira na ideološku opredeljenost” i da koketira sa „najrazličitijim ideologijama”.[296]

Politikolog Vasilis Pecinis izjavio je da je SNS iskoristila fragmentaciju političkih stranaka centra i desnog centra, kao i da je učvrstila svoju vlast tako što je dominirala „kontinuumom koji se proteže od liberalnog centra do konzervativne desnice”.[305] Pored toga, politikolog Branislav Radejić, autor Lorens Mičel i Palgrejv Mekmilan u svojoj knjizi The Statesman's Yearbook opisali su SNS kao centristu stranku,[306][307][308] dok su Džordž Vasilev, predavač na Univerzitetu u Melburnu, i Srđan Mladenov Jovanović, naučnik, svrstali su SNS na desni centar.[309][310] Pojedini autori su je takođe opisali kao desničarsku stranku.[311][312]

Sociolog Jovo Bakić opisao je SNS kao „pragmatično reprofilisanu” i umereno konzervativnu stranku i uporedio njen razvoj sa projektima Đanfranka Finija u Italiji.[313] Pored toga, on je naveo da je „SNS od svog osnivanja želela da se preoblikuje u konzervativnu stranku”.[314] Neki naučnici i novinari su SNS opisali i kao konzervativnu,[315] liberalno-konzervativnu[316][317] i nacionalno-konzervativnu.[318][319] Stojić je rekao da je SNS, iako „tvrdi da pripada [konzervativnoj] porodici”, suštinski pragmatična i slabo ideološki profilisana.[294]

Privreda

SNS je ekonomski neoliberalna,[294][320][321][322] a zalaže se za štednju, reforme tržišne privrede, privatizaciju, smanjenje potrošnje i liberalizaciju zakona o radu.[323] Stojiljković i Spasojević su napomenuli da je SNS već u izbornom periodu 2012. ispoljila svoju neoliberalnu poziciju, kao i da je vodila kampanju za značajno smanjenje subvencija, ali i broja narodnih poslanika, ministarstava, agencija, zavoda, državne uprave.[292] Pored toga, Stojiljković je opisao kao „neoliberalno-populističkom” strankom.[324] Tokom vlasti, SNS je uvela zakon kojim su reformisane plate i penzije, što je izazvalo kontroverzu s obzirom da su ovim zakonom smanjene.[299] Takođe je reformisala zakon o radu, uvela lex specialis za Beograd na vodi i reformisala zakon o finansijskoj pomoći porodicama i donacijama organa.[299]

Mediji i građanske slobode

SNS je sprovela politiku centralizacije, posebno u Vojvodini.[325] Od dolaska na vlast 2012, posmatrači su ocenili da Srbija pati od demokratskog nazadovanja u autoritarizam,[326][327] praćenog padom slobode medija i građanskih sloboda.[328][329] Istraživanje koje je Cenzolovka sprovela 2015. navodi da je SNS koristila medije da bi povećala svoj uticaj.[330] Pored toga, SNS je optužena da plaća internet trolovima da hvale vlast i osuđuju one koji na internet forumima i društvenim mrežama misle suprotno.[331] Twitter je 2020. suspendovao 8.558 naloga koji su promovisali SNS i Vučića, kritikujući opoziciju.[332][333] Godine 2022. Meta Platforms je suspendovala 5.374 naloga i 12 Facebook grupa koje su bile povezane sa SNS, navodeći da je „SNS mreža funkcionisala drugačije od tradicionalnih trolovačkih mreža”.[334] Pored toga, Meta je otkrila da je SNS potrošila preko 150.000 dolara na oglašavanje putem platformi Facebook i Instagram.[334] U julu 2023. u javnost je procurila informacija o 14.310 naloga na više društvenih mreža koji su hvalili SNS, Vučića i Vladu, dok su takođe kritikovali opoziciju.[335][336] Kao odgovor, narodni poslanik Nebojša Bakarec pokrenuo je kampanju pod nazivom „Da, ja sam bot”,[337] a Vučić je kasnije na Instagram postavio fotografiju s tekstom „Da, i ja sam SNS bot”.[338][339]

Godine 2019. Institut V-Dem je kategorisao Srbiju kao izbornu autokratiju. V-Dem je takođe naveo da su standardi pravosuđa i izbornog integriteta pali u poslednjih deset godina.[340] Prema izveštaju organizacije Freedom House iz 2022, SNS je „ugrozila politička prava i građanske slobode, izvršila pritisak na nezavisne medije, opoziciju i organizacije civilnog društva”.[341] Pored toga, navodi se da internet portali bliski Vladi koji „manipulišu činjenicama i kleveću nezavisne medije” nastavljaju da dobijaju javna sredstva na državnom i lokalnom nivou.[342] Vučić i Brnabić su kritikovali ovaj izveštaj.[343][344]

Spoljna politika

Novinari su SNS opisali kao proevropsku stranku.[345][346] SNS se zalaže za bliske ekonomske i političke veze, kao i za ulazak Srbije u Evropsku uniju, uz „produktivne veze” sa Rusijom.[347][348] Biserko je navela da je njena podrška Evropskoj uniji više „deklarativna” nego suštinska.[282] Stojić je SNS opisao kao „mekog evroentuzijastu”.[294] Politikolog Vladimir Goati je stav SNS prema Evropskoj uniji opisao više pragmatičnim nego ideološkim,[349] dok je ekonomski antropolog Jovana Diković SNS nazvala „evropragmatičnom” strankom.[350]

U izveštaju iz 2014. Freedom House je naveo da je Vlada koju predvodi SNS unapredila pristupanje Srbije Evropskoj uniji.[93] Dragan Đukanović, profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, primetio je da je SNS dobila podršku SAD i Evropske unije zbog svoje proevropske agende.[351] Godine 2013. Biserko je tvrdila da je SNS deklarativno usvojila stavove DS i LDP o Evropskoj uniji.[352] Jacobin, američki socijalistički časopis, opisao je SNS kao spoj „nacionalističkog, proruskog krila i modernizujućeg, proevropskog krila”, dok je Nikolića opisao kao predstavnika proruskog krila, a Vučića u proevropskog krila, iako se obojica slažu oko neoliberalne štednje.[353]

U studiji koju je objavio Evropski parlament navodi se da je Vlada koju predvodi SNS nastavila „politiku četiri stuba”, koja se zalaže za saradnju sa Evropskom unijom, SAD, Rusijom i Kinom, koju je ranije uveo Boris Tadić, bivši predsednik Srbije i DS.[354] Tokom evropske migrantske krize 2015, Vlada Srbije nije uvela nikakva ograničenja za migrante prilikom prelaska u Evropsku uniju,[355] što je Vedran Džihić napisao kao pragmatičan potez,[356] a Stojić kao „populističko-evroentuzijastičan”.[294] SNS podržava vojnu neutralnost i protivi se ulasku u NATO, iako je Srbija nastavila vojnu saradnju sa NATO.[347][357][358]

Nakon početka invazije Rusije na Ukrajinu, Vlada Srbije je osudila invaziju, ali nije primenila sankcije Rusiji.[359][360] Srbija je u Ujedinjenim nacijama glasala za rezolucije kojima se osuđuje invazija na Ukrajinu.[361][362] Nikola Selaković iz SNS je takođe rekao da Srbija neće priznati referendume o aneksiji u Ukrajini pod okupacijom Rusije iz 2022.[363] Vučić je kritikovao grupu Vagner, a Ukrajinu opisao kao prijatelja Srbije.[364][365]

Demografske karakteristike

Politikolog Slaviša Orlović je 2011. primetio da su pristalice SNS uglavnom nezaposleni, penzioneri i domaćice.[366] Prema istraživanju organizacije CeSID iz 2012. većina pristalica SNS bili su muškarci, sa osnovnom ili srednjom školom, radnici, tehničari i izdržavana lica, dok su imali široko rasprostranjenu starosnu strukturu.[367] CeSID je 2014. izvestio da se glasačka baza SNS sada uglavnom sastoji od ljudi starijih od 50 godina, dok ideološki gledano nisu bili opredeljenji.[368] Prema istraživanju javnog mnjenja koje je sprovela Nova srpska politička misao tokom 2016, većina pristalica SNS bila je starija od 60 godina, dok je samo 12% imalo završen fakultet.[369]

Organizacija

SNS ima Predsedništvo koje deluje kao operativno-politički organ stranke, a sastoji se od 30 članova.[‡ 1] Takođe ima Glavni i Izvršni odbor.[‡ 2][‡ 3] Aktuelni predsednik SNS je Miloš Vučević, koji je izabran 2023.[260] Jorgovanka Tabaković je zamenica predsednika.[71][225] Aktuelni potpredsednici SNS su Ana Brnabić, Irena Vujović, Marko Đurić, Nevena Đurić, Siniša Mali, Vladimir Orlić i Aleksandar Šapić, koji su izabrani 2021, a potom ponovo izglasani 2023. osim Vujović, koja je smenjena.[225][370] Milenko Jovanov je na čelu poslaničke grupe SNS od 2022, dok je Darko Glišić predsednik Izvršnog odbora stranke.[240][371]

Sedište SNS se nalazi u ulici Palmira Toljatija 5/3 u Beogradu.[372] List stranke je SNS Informator.[‡ 4] Ima i omladinsko i žensko krilo.[‡ 5][373] SNS vodi i fondaciju Za srpski narod i državu, koju je osnovana 2019.[374] SNS je najviše podrške dobila zbog Vučića.[325] Istraživanje javnog mnjenja Faktora plus u decembru 2014. pokazalo je da 80% birača SNS ne bi glasalo za SNS da je na čelu stranke neko drugi osim Vučića.[375] Sa najmanje 800.000 članova od 2020,[189] SNS je najveća politička stranka u Evropi po broju članova.[376]

Petronijević Terzić je 2023. izjavila da je SNS koristila organe lokalne samouprave u partijske svrhe, kao i sredstva lokalnih javnih preduzeća za stranačke skupove, mitinge i promocije.[20] Transparentnost Srbija je takođe izvestila da je tokom kampanje za parlamentarne izbore 2016. SNS koristila zvanične događaje, poput otvaranja privatnih fabrika, za širenje svojih izbornih poruka.[377]

Međunarodna saradnja

Godine 2011. SNS je potpisala sporazum o saradnji sa Slobodarskom partijom Austrije.[378] Takođe je sarađivala i sa Fidesom, vladajućom strankom u Mađarskoj. Godine 2019. članovi Fidesa prisustvovali su mitingu SNS.[379] Godine 2014. objavljeno je da SNS ima veze sa Novom srpskom demokratijom u Crnoj Gori,[380] dok su funkcioneri SNS tokom 2015. takođe prisustvovali mitingu Demokratske partije socijalista (DPS).[381] SNS je optužea da „praktično vodi” Srpsku listu u Republici Kosovo,[a][382] a Vučić je takođe optužen da stoji iza te stranke.[383][384]

Godine 2013. predstavnici SNS u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope (PSSE) pristupili su Evropskoj narodnoj stranci (ENS).[385] Iste godine SNS je dobila podršku Hrišćansko-demokratske unije Nemačke (HDU) zbog postizanja Briselskog sporazuma.[325] Godine 2015. SNS je dobila podršku HDU u pogledu članstva u ENS.[386] Godinu dana kasnije, SNS i njeno omladinsko krilo postali su pridruženi članovi ENS.[387][388] Godine 2018. funkcioneri SNS prisustvovali su kongresu HDU.[389] Iste godine SNS je postala član Međunarodne demokratske unije.[390] U PSSE, SNS je takođe bila povezana sa Grupom slobodnih demokrata. Dubravka Filipovski je nekada bila potpredsednica ove grupe.[391]

Godine 2019. SNS je učestvovala na sastanku sa zvaničnicima Komunističke partije Kine (KPK).[392] Na sastanku su se stranke „zavetovale da će uspostaviti sve bliže odnose”.[393] Zvaničnici SNS su takođe bili prisutni na samitu 2021. koji je organizovala KPK, dok je SNS 2023. opisala KPK kao svoju inspiraciju.[394][395] Godine 2010. SNS je uspostavila veze sa Jedinstvenom Rusijom (JR).[396] Godine 2011. Nikolić je bio na kongresu JR, dok su godinu dana kasnije funkcioneri SNS bili prisutni na konferenciji JR.[397][398] Od tada, SNS i JR su potpisali nekoliko sporazuma o saradnji,[399][400] poslednji 2021.[401]

Spisak predsednika

Br. Predsednik Rođenje—smrt Početak mandata Završetak mandata
1. Tomislav Nikolić 1952— 21. oktobar 2008. 24. maj 2012.
2. Aleksandar Vučić 1970— 24. maj 2012. 27. maj 2023.
3. Miloš Vučević 1974— 27. maj 2023. danas

Rezultati na izborima

Parlamentarni izbori

Narodna skupština Republike Srbije
Godina Vođa Glasovi % od važećih Br. Mandati Promena Koalicija Status
2012. Tomislav Nikolić 940.659 25,16% Rast 1.
58 / 250
 Rast 37 PS vlada
2014. Aleksandar Vučić 1.736.920 49,96% Stagnacija 1.
128 / 250
 Rast 70 BKV vlada
2016. 1.823.147 49,71% Stagnacija 1.
93 / 250
 Pad 35 SP vlada
2020. 1.953.998 63,02% Stagnacija 1.
157 / 250
 Rast 64 ZND vlada
2022. 1.635.101 44,27% Stagnacija 1.
95 / 250
 Pad 62 ZMS vlada
2023. Miloš Vučević 1.783.701 48,07% Stagnacija 1.
103 / 250
 Rast 8 SNSDS N/D

Predsednički izbori

Predsednik Republike Srbije
Godina Kandidat 1. krug — glasovi % od važećih 2. krug — glasovi % od važećih
2012. Tomislav Nikolić 2. 979.216 26,22% 1. 1.552.063 51,16%
2017. Aleksandar Vučić 1. 2.012.788 56,01% N/D — —
2022. 1. 2.224.914 60,01% N/D — —

Pokrajinski izbori

Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine
Godina Vođa Glasovi % od važećih Br. Mandati Promena Koalicija Status
2012. Igor Mirović 185.309 19,26% Rast 2.
22 / 120
 Rast 22 PS opozicija
2016. 428.452 45,78% Rast 1.
63 / 120
 Rast 41 SP vlada
2020. 498.495 61,58% Stagnacija 1.
65 / 120
 Rast 2 ZND vlada
2023. Damir Zobenica predstojeći VNSDS N/D

Izbori za odbornike Skupštine grada Beograda

Skupština grada Beograda
Godina Vođa Glasovi % od važećih Br. Mandati Promena Koalicija Status
2012. Tomislav Nikolić 219.198 26,83% Rast 2.
37 / 110
 Rast 37 PS opozicija
2014. Aleksandar Vučić 351.183 43,62% Rast 1.
63 / 110
 Rast 26 BKV vlada
2018. 366.461 44,99% Stagnacija 1.
64 / 110
 Rast 1 ZSVB vlada
2022. 348.345 38,83% Stagnacija 1.
36 / 110
 Pad 28 ZMS vlada
2023. Miloš Vučević predstojeći BNSDS N/D

Napomene

  1. ^ Republika Kosovo (alb. Republika e Kosovës) једнострано је проглашена држава на територији Републике Србије, противно Уставу Србије и Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација. Према Резолуцији 1244, цела територија Косова и Метохије, правно гледано, налази се у саставу Србије док не буде постигнуто коначно решење. Србија не признаје једнострано отцепљење, по међународном праву, њене територије, прецизније аутономне покрајине под привременом управом Уједињених нација (УНМИК). Влада са седиштем у Приштини има дефакто власт над већином територије, док поједине структуре Србије функционишу на северу и у српским енклавама.

Референце

  1. ^ Обележена страначка слава Света Петка
  2. ^ Gorup, Radmila (2013). After Yugoslavia: The Cultural Spaces of a Vanished Land. Stanford University Press. стр. 72. ISBN 9780804787345. 
  3. ^ Pavlović, Dušan (2. 7. 2009). „DS i SNS – borba za srednjeg glasača”. Politika (на језику: српски). Приступљено 11. 4. 2022. 
  4. ^ а б „Serb opposition leader resigns”. BBC News (на језику: енглески). 7. 9. 2008. Приступљено 11. 4. 2022. 
  5. ^ Kojić, Nikola (12. 8. 2023). „Najveće podele u partijama od 1990: Skoro da nema stranke koja se nije pocepala”. N1 (на језику: српски). Приступљено 12. 8. 2023. 
  6. ^ а б „Nikolić oformio poslanički klub”. B92 (на језику: српски). 8. 9. 2008. Приступљено 11. 4. 2022. 
  7. ^ Maksimović, Marina (9. 9. 2008). „Toma podelio stranku”. Deutsche Welle (на језику: српски). Приступљено 11. 4. 2022. 
  8. ^ „Tomislav Nikolić: Ono što je bila SRS više ne postoji”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 8. 9. 2008. Приступљено 11. 4. 2022. 
  9. ^ а б „Nikolić osniva novu stranku”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 11. 9. 2008. Приступљено 11. 4. 2022. 
  10. ^ „Nikolić i Vučić osnivaju stranku?”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српски). 14. 9. 2008. Приступљено 11. 4. 2022. 
  11. ^ „Nikolić nije više u SRS-u”. B92 (на језику: српски). 12. 9. 2008. Приступљено 11. 4. 2022. 
  12. ^ а б „Zbogom SRS”. Deutsche Welle (на језику: српски). 13. 9. 2008. Приступљено 11. 4. 2022. 
  13. ^ „Nikolić party to be called "Serb Progressive"”. B92 (на језику: српски). 14. 9. 2008. Архивирано из оригинала 28. 9. 2008. г. Приступљено 11. 4. 2022. 
  14. ^ „Nikolić osniva naprednu stranku”. Mondo (на језику: српски). 24. 9. 2008. Приступљено 11. 4. 2022. 
  15. ^ „Nikolić: Službeno osnovana Srpska napredna stranka”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српски). 10. 10. 2008. Приступљено 11. 4. 2022. 
  16. ^ „Nikolić party holds founding congress”. B92 (на језику: енглески). 22. 10. 2008. Приступљено 11. 4. 2022. 
  17. ^ Zoran Stojiljković; Jelena Lončar; Dušan Spasojević (2012). Političke stranke i zakonodavna aktivnost Narodne skupštine Republike Srbije: studije u okviru projekta: jačanje odgovornosti Narodne skupštine Republike Srbije. Beograd: Fakultet političkih nauka, Centar za demokratiju. стр. 36. ISBN 978-86-84031-53-4. OCLC 808939935. 
  18. ^ „Nikolić: Poslanički klub "Napred Srbijo" ima 20 članova”. Radio Television of Vojvodina (на језику: српски). 26. 9. 2022. Приступљено 11. 4. 2022. 
  19. ^ „Nikolićeva stranka: Do 21. oktobra sve spremno”. Radio Television of Vojvodina (на језику: српски). 21. 9. 2008. Приступљено 11. 4. 2022. 
  20. ^ а б в Petronijević Terzić, Ivana (28. 7. 2023). „Ko je ko u vladajućoj koaliciji”. Demostat (на језику: српски). Приступљено 29. 7. 2023. 
  21. ^ „Vučić: Parlamentarni izbori do oktobra 2009 godine”. Radio Television of Vojvodina (на језику: српски). 11. 11. 2008. Приступљено 24. 5. 2022. 
  22. ^ „Jovanović i Vučić za izbore 2009.”. Blic (на језику: српски). 17. 12. 2008. Приступљено 24. 5. 2022. 
  23. ^ „SNS će biti opozicija”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 25. 11. 2008. Приступљено 24. 5. 2022. 
  24. ^ „SNS: Inicijativa za promenu Ustava neozbiljna”. Radio Television of Vojvodina (на језику: српски). 10. 5. 2009. Приступљено 24. 5. 2022. 
  25. ^ „Konačni rezultati u Zemunu”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 11. 6. 2009. Приступљено 24. 5. 2022. 
  26. ^ Džihić, Vedran; Kramer, Helmut (2009). Kosovo After Independence: Is the EU's EULEX Mission Delivering on its Promises? (PDF). Berlin: Friedrich Ebert Foundation. стр. 5. ISBN 978-3-86872-152-2. 
  27. ^ Didanović, Vera (10. 12. 2009). „Naprednjaci napred, demokrate sto”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 24. 5. 2022. 
  28. ^ „SNS pobedila na Voždovcu - četiri liste prešle cenzus”. Radio Television of Vojvodina (на језику: српски). 7. 12. 2009. Приступљено 24. 5. 2022. 
  29. ^ „Voždovac: SNS pobedio, G17+ ispod cenzusa!”. Deutsche Welle (на језику: српски). 7. 12. 2009. Приступљено 24. 5. 2022. 
  30. ^ „Naprednjaci formiraju vlast na Voždovcu”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 15. 12. 2009. Приступљено 24. 5. 2022. 
  31. ^ Borba protiv korupcije: između norme i prakse (PDF) (на језику: српски). CeSID. 2016. стр. 8. 
  32. ^ „SNS: Više od pola miliona potpisa”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 15. 12. 2010. Приступљено 1. 9. 2022. 
  33. ^ „SNS: Sve više razloga za izbore”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 28. 3. 2010. Приступљено 1. 9. 2022. 
  34. ^ „SNS: Vlada stvara novu krizu”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 14. 3. 2010. Приступљено 1. 9. 2022. 
  35. ^ „Beogradski SNS najavljuje demonstracije”. Radio Television of Vojvodina (на језику: српски). 25. 3. 2010. Приступљено 1. 9. 2022. 
  36. ^ Cvetković, Ljudmila; Martinović, Iva (30. 3. 2010). „Skupština Srbije usvojila Deklaraciju o Srebrenici”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српски). Приступљено 1. 9. 2022. 
  37. ^ „Usvojena Deklaracija o Srebrenici”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 30. 3. 2010. Приступљено 1. 9. 2022. 
  38. ^ „Naprednjaci najavili miting za 4. februar u Beogradu”. Danas (на језику: српски). 24. 12. 2010. Приступљено 1. 9. 2022. 
  39. ^ „SNS najavila miting za 4. februar”. Radio Television of Vojvodina (на језику: српски). 24. 12. 2010. Приступљено 1. 9. 2022. 
  40. ^ „SNS predao potpise za izmenu Ustava”. B92 (на језику: српски). 13. 1. 2011. Приступљено 1. 9. 2022. 
  41. ^ Vasović, Aleksandar (5. 2. 2011). „Serbia holds biggest opposition protest in years”. Reuters. Приступљено 1. 9. 2022. 
  42. ^ „Serbian opposition rally calls for early elections”. Deutsche Welle. 2. 2. 2011. Приступљено 1. 9. 2022. 
  43. ^ „SNS i NS: Protesti do ispunjenja”. B92 (на језику: српски). 1. 2. 2011. Приступљено 1. 9. 2022. 
  44. ^ „SNS: Izbori ili protesti”. B92 (на језику: српски). 5. 2. 2011. Приступљено 1. 9. 2022. 
  45. ^ „Novi rok SNS-a”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 10. 4. 2011. Приступљено 1. 9. 2022. 
  46. ^ „Protest ispred Predsedništva Srbije”. B92 (на језику: српски). 19. 4. 2011. Приступљено 1. 9. 2022. 
  47. ^ „SNS: Tadićev režim u histeriji”. B92 (на језику: српски). 7. 4. 2011. Приступљено 1. 9. 2022. 
  48. ^ „Miting SNS u Nišu”. Južne vesti (на језику: српски). 28. 10. 2011. Приступљено 1. 9. 2022. 
  49. ^ „Nikolić stabilan, izbori cilj”. Nezavisne novine (на језику: српски). 17. 4. 2011. Приступљено 1. 9. 2022. 
  50. ^ „Opozicija se okuplja oko Srpske napredne stranke”. Boom93 (на језику: српски). 2010-11-16. Архивирано из оригинала 02. 02. 2022. г. Приступљено 2022-09-02. 
  51. ^ „Miting opozicije u Beogradu”. Radio Television of Republika Srpska (на језику: српски). 2011-02-05. Приступљено 2022-09-02. 
  52. ^ Mrdić, Uglješa (2011-04-15). „Tomislav Nikolić: Posle izbora moguća je samo proevropska vlada”. Pečat (на језику: српски). Приступљено 2022-09-02. 
  53. ^ а б в г Kojić, Nikola (2020-06-05). „Izbori 2012: Poraz Tadića i DS, Dačićev preokret i dolazak SNS na vlast”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2022-09-02. 
  54. ^ Milovanović, Bojana (2011-08-08). „Parties jockey for support well ahead of Serbia's elections”. Southeast European Times. Архивирано из оригинала 2011-10-17. г. Приступљено 2022-09-02. 
  55. ^ „Report: Elections to be held in spring 2012”. B92 (на језику: енглески). 2011-06-29. Приступљено 2022-09-02. 
  56. ^ „Raspisani parlamentarni izbori”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2012-03-13. Приступљено 2022-09-02. 
  57. ^ „NS: Nikolić nosilac liste SNS-NS-PSS-PS”. Mondo (на језику: српски). 2012-01-22. Приступљено 2022-09-02. 
  58. ^ „Ko su kandidati za poslanike”. Vreme (на језику: српски). 2012-03-22. Приступљено 2022-09-02. 
  59. ^ „Proglašena izborna lista SNS”. B92 (на језику: српски). 2012-03-20. Приступљено 2022-09-02. 
  60. ^ „Tomislav Nikolić kandidat SNS za predsednika”. Blic (на језику: српски). 2012-04-05. Приступљено 2022-09-02. 
  61. ^ „Jorgovanka Tabaković kandidatkinja SNS za premijerku Srbije”. Blic (на језику: српски). 2012-04-26. Приступљено 2022-09-02. 
  62. ^ „Jorgovanka Tabaković kandidat SNS-a za premijera”. SNS. 27. април 2012. Приступљено 4. март 2024. 
  63. ^ Stilin, Bojan (2012-04-20). „Rudy Giuliani došao u Srbiju podržati Tomu Nikolića”. tportal (на језику: хрватски). Приступљено 2022-09-02. 
  64. ^ Kirchick, James (2012-05-24). „Rudy Giuliani Hits a New Low: Consulting for Serbian Nationalists”. Tablet. Приступљено 2022-09-02. 
  65. ^ „SNS najjači u Skupštini, Nikolić i Tadić u drugom krugu, Đilas vodi u Beogradu”. Radio Free Europe (на језику: српски). 2012-05-06. Приступљено 2022-09-02. 
  66. ^ „RIK: Rezultati parlamentarnih izbora na osnovu 97,51 odsto biračkih mesta”. eizbori (на језику: српски). 2012-05-07. Архивирано из оригинала 2012-10-10. г. Приступљено 2022-09-02. 
  67. ^ „Konačni rezultati predsedničkih izbora”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2022-09-02. Приступљено 2022-09-02. 
  68. ^ „Konačni rezultati pokrajinskih izbora”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2022-09-02. Приступљено 2022-09-02. 
  69. ^ „Konačni rezultati za Beograd”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2022-09-02. Приступљено 2022-09-02. 
  70. ^ „Nikolić podneo ostavku i zaplakao”. B92 (на језику: српски). 2012-05-24. Приступљено 2022-09-02. 
  71. ^ а б в „Progressives elect new leader, deputy leader”. B92. 2012-09-29. Архивирано из оригинала 2014-02-04. г. Приступљено 2012-09-29. 
  72. ^ „Nikolić počeo konsultacije o vladi sa SPS-PUPS-JS”. Nezavisne novine (на језику: српски). 2012-06-11. Приступљено 2022-09-02. 
  73. ^ „Sve izvesnija koalicija SNS -SPS”. B92 (на језику: српски). 2012-06-26. Приступљено 2022-09-02. 
  74. ^ „Nova vlada položila zakletvu”. B92 (на језику: српски). 2012-07-27. Приступљено 2022-09-02. 
  75. ^ Petrović, Vesna; Joksimović, Vladan (2013). Ljudska prava u Srbiji: pravo, praksa i međunarodni standardi ljudskih prava (PDF) (на језику: српски). Belgrade: Beogradski centar za ljudska prava. стр. 244. ISBN 978-86-7202-141-7. 
  76. ^ „Srbija ima novu vladu”. Deutsche Welle (на језику: српски). 2012-07-27. Приступљено 2022-09-02. 
  77. ^ „Sastav Dačićevog kabineta”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2012-07-27. Приступљено 2022-09-02. 
  78. ^ Gligorijević, Jovana (2012-10-31). „Udario junak na junaka”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2022-09-02. 
  79. ^ Barlovac, Bojana (2012-12-12). „Serbian Police Arrest Miroslav Miskovic”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-02. 
  80. ^ Vasović, Aleksandar (2012-12-12). „Police arrest Serbia's richest man in anti-graft probe”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-02. 
  81. ^ „Serbia Tycoon Miskovic Pays 12 Million Euro Bail”. Balkan Insight (на језику: енглески). 2013-07-22. Приступљено 2022-09-02. 
  82. ^ Cvejić, Bojan (2013-01-21). „SNS najmasovnija, DS napustilo 3.000 članova”. Danas (на језику: српски). Приступљено 2022-09-02. 
  83. ^ „Maja Gojković: Narodna partija kolektivno prešla u SNS”. Blic (на језику: српски). 2012-12-03. Приступљено 2013-08-06. 
  84. ^ „SNS na istorijskom maksimumu - 41%”. B92 (на језику: српски). 2013-02-27. Приступљено 2022-09-03. 
  85. ^ „Rekonstrukcija vlade Vučiću se obila o glavu?”. Deutsche Welle (на језику: српски). 2013-07-31. Приступљено 2022-09-03. 
  86. ^ Vasović, Aleksandar (2013-08-14). „McKinsey consultant Krstic to be Serbian finance minister”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-03. 
  87. ^ „Jedanaest novih ministara”. Politika (на језику: српски). 2013-08-29. Приступљено 2022-09-03. 
  88. ^ „Zoran Babić šef poslaničke grupe SNS”. Kurir (на језику: српски). 2013-08-27. Приступљено 2022-09-22. 
  89. ^ „Belgrade Mayor Dragan Đilas dismissed”. European Forum (на језику: енглески). 2013-09-24. Архивирано из оригинала 03. 09. 2022. г. Приступљено 2022-09-03. 
  90. ^ De Launey, Guy (2014-01-24). „Serbia transforming from pariah to EU partner”. BBC News. Приступљено 2022-09-03. 
  91. ^ Žarković, Dragoljub (2013-11-13). „Tužni tok ministarkine karijere – Ko je sklonio Zoranu Mihajlović da se Aleksej Miler ne bi iznervirao?”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2022-09-03. 
  92. ^ Pavlović, Koča (2014-03-23). „Living the Serbian dream: a look at Aleksandar Vučić's election victory”. openDemocracy (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-19. 
  93. ^ а б Savić, Miša (2014). „Serbia” (PDF). Freedom House. Приступљено 2022-09-20. 
  94. ^ а б Gligorijević, Jovana (2014-01-29). „Tamo gde je sve po mom”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2022-09-19. 
  95. ^ „Neću da budem premijer bez izbora”. B92 (на језику: српски). 2014-01-26. Приступљено 2022-09-19. 
  96. ^ „Nek su nam srećni novi izbori”. B92.net (на језику: српски). 2014-01-29. Приступљено 2022-09-19. 
  97. ^ а б „SNS predstavila izbornu listu”. Nezavisne novine (на језику: српски). 2014-02-04. Приступљено 2022-09-19. 
  98. ^ Vasiljević, P. (2014-02-03). „Vučić: Bićemo uvek uz narod”. Novosti (на језику: српски). Приступљено 2022-09-19. 
  99. ^ „Programi ili parole”. Deutsche Welle (на језику: српски). 2014-03-01. Приступљено 2022-09-19. 
  100. ^ Pavković, Aleksandar (2014-04-02). „Serbian election: after a landslide victory, is EU accession next?”. The Conversation (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-19. 
  101. ^ а б Savić, Miša (2015). „Serbia”. Freedom House (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-21. 
  102. ^ Kojić, Nikola (2020-06-11). „Izbori 2014: Najniža izlaznost u istoriji, ubedljiva pobeda SNS, Vučić premijer”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2022-09-19. 
  103. ^ „Konačni rezultati izbora za Beograd”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2014-03-17. Приступљено 2022-09-19. 
  104. ^ „Siniša Mali gradonačelnik Beograda”. Nezavisne novine (на језику: српски). 2014-04-24. Приступљено 2022-09-19. 
  105. ^ „Serbia swears in new prime minister”. Deutsche Welle (на језику: енглески). 2014-04-27. Приступљено 2022-09-19. 
  106. ^ „Srbija ima novu vladu”. Deutsche Welle (на језику: српски). 2014-04-28. Приступљено 2022-09-19. 
  107. ^ а б в Prevremeni parlamentarni izbori 24. april 2016. (PDF) (на језику: српски). Warsaw: Kancelarija za demokratske institucije i ljudska prava. 2016. 
  108. ^ „The 2014 CSO Sustainability Index for Central and Eastern Europe and Eurasia” (PDF). United States Agency for International Development. 2014. стр. 195. Архивирано из оригинала (PDF) 01. 09. 2022. г. Приступљено 2022-09-02. 
  109. ^ „Serbia election: Pro-EU Prime Minister Vucic claims victory”. BBC News (на језику: енглески). 2016-04-24. Приступљено 2022-09-22. 
  110. ^ „Naprednjaci srušili Stevanovića: Nikolić na čelu Kragujevca”. N1 (на језику: српски). 2014-10-28. Приступљено 2022-09-20. 
  111. ^ Gligorijević, Jovana (2014-11-05). „Prvi sin u svom gradu”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2022-09-20. 
  112. ^ Femić, Ratko (2015-01-31). „Srbija, država partijskih knjižica”. Al Jazeera (на језику: бошњачки). Приступљено 2022-09-21. 
  113. ^ Ćetković, Kristina (2015-04-26). „Protest zbog potpisivanja ugovora "Beograd na vodi"”. Analitika (на језику: српски). Приступљено 2022-09-21. 
  114. ^ „Potpisan ugovor o Beogradu na vodi”. Vreme (на језику: српски). 2015-04-30. Приступљено 2022-09-21. 
  115. ^ Mihajlović, Branka (2015-09-21). „Ugovor o Beogradu na vodi otkriva veliku prevaru”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 2022-09-21. 
  116. ^ Rudić, Mirko (2015-04-08). „Ko nam nudi patku”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2022-09-21. 
  117. ^ Nešić, Milan (2014-02-17). „Beograd na vodi: Predizborni trik ili realnost”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 2022-09-21. 
  118. ^ „Protesti zbog projekta "Beograd na vodi"”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2015-09-27. Приступљено 2022-09-21. 
  119. ^ Nešić, Milan (2015-12-24). „Protest paora ispred Skupštine Srbije: Čija je naša zemlja?”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 2022-09-21. 
  120. ^ Damnjanović, Miloš (2016). „Serbia”. Freedom House (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-22. 
  121. ^ Petrović, Ivica (2016-01-18). „Zašto su raspisani izbori u Srbiji?”. Deutsche Welle (на језику: српски). Приступљено 2022-09-21. 
  122. ^ Bojić, Saša (2016-01-19). „Izbori – može mu se”. Deutsche Welle (на језику: српски). Приступљено 2022-09-21. 
  123. ^ Macdowall, Andrew (2016-01-19). „Serb election likely to result in government romp”. Politico (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-21. 
  124. ^ Nikitović, Vladimir (2016-02-26). „SNS kampanja od vrata do vrata: Da li glasaš za nas ili ne?”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 2022-09-22. 
  125. ^ „Nikolić raspisao izbore: Želim da pobedi SNS”. B92 (на језику: српски). 2016-03-04. Приступљено 2022-09-22. 
  126. ^ Stojanović, Boban; Casal Bértoa, Fernando (2016-04-22). „There are 4 reasons countries dissolve their parliaments. Here's why Serbia did.”. Washington Post (на језику: енглески). ISSN 0190-8286. Приступљено 2022-09-22. 
  127. ^ „Proglašena prva lista - "Aleksandar Vučić - Srbija pobeđuje"”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2016-03-06. Приступљено 2022-09-22. 
  128. ^ „Kandidati za poslanike 2016: Lista Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje”. Vreme (на језику: српски). 2016-03-10. Приступљено 2022-09-22. 
  129. ^ Milenković, M. R. (2016-03-03). „Martinović budući šef poslaničke grupe?”. Danas (на језику: српски). Приступљено 2022-09-22. 
  130. ^ Glavonjić, Zoran (2016-04-19). „Gde ko stoji: Ključni stavovi pred izbore”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 2022-09-22. 
  131. ^ „Izborni rezultat 2016”. Vreme (на језику: српски). 2016-04-28. Приступљено 2022-09-22. 
  132. ^ „Izbori Vojvodina 2016: SNS dobio većinu od 120 mandata”. 021.rs (на језику: српски). 2016-04-26. Приступљено 2022-09-22. 
  133. ^ Stavljanin, Dragan (2016-04-28). „Serbian Elections: The Ghost of Milosevic Haunts Serbia's European Path”. Radio Free Europe. Приступљено 2022-09-22. 
  134. ^ „Lideri četiri opozicione stranke podnose krivične prijave protiv Pošta Srbije”. Nova Ekonomija (на језику: српски). 2016-04-28. Приступљено 2022-09-22. 
  135. ^ „Srbija: Protest opozicije zbog sumnje u izbornu krađu”. Radio Free Europe (на језику: српски). 2016-04-30. Приступљено 2022-09-22. 
  136. ^ „Čiji je Beograd: drugi protest, dvaput više ljudi na ulicama”. Vice (на језику: српски). 2016-05-25. Приступљено 2022-09-22. 
  137. ^ Zorić, Jelena (2016-06-03). „Ne davimo Beograd: Ko su i ko ih finansira”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2022-09-22. 
  138. ^ Veselinović, Stefan (2016-10-21). „Posle 15 godina muzika je opet deo jednog građanskog protesta”. Vice (на језику: српски). Приступљено 2022-09-22. 
  139. ^ Zorić, Ognjen (2016-05-28). „Skupština SNS izabrala novo rukovodstvo”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 2022-09-22. 
  140. ^ Šinković, Norbert (2016-06-20). „Mirović novi predsednik Pokrajinske vlade”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 2022-09-28. 
  141. ^ Nasaković, Đorđe (2016-08-08). „Objavljen sastav nove Vlade”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2022-09-22. 
  142. ^ а б „New Serbian government gets parliament approval”. Reuters (на језику: енглески). 2016-08-11. Приступљено 2022-09-22. 
  143. ^ Pantović, Milivoje (2016-08-10). „New Serbian Cabinet is Mix of Old and New”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-22. 
  144. ^ „Vučić: Nikolić je imao dobre rezultate”. N1 (на језику: српски). 2016-12-27. Приступљено 2022-09-22. 
  145. ^ „Nikolić: Iznenadila bi me kandidatura Vučića”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2017-01-06. Приступљено 2022-09-22. 
  146. ^ „Vulin: Građani žele Vučićevu kandidaturu”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2017-01-01. Приступљено 2022-09-22. 
  147. ^ „Mihajlović: Glasam da Vučić bude kandidat SNS-a za predsednika”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2017-01-06. Приступљено 2022-09-22. 
  148. ^ Živanović, Maja (2017-02-15). „PM Aleksandar Vucic to Run for Serbian Presidency”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-22. 
  149. ^ „Kandidature za predsedničke izbore”. Vreme (на језику: српски). 2017-03-04. Приступљено 2022-09-22. 
  150. ^ Nenadović, Aleksandra (2017-03-31). „Major Serbian Newspapers Print Ruling Party Campaign Posters”. Voice of America (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-22. 
  151. ^ Filipović, Gordana (2017-03-28). „How a Premier May Become a Strongman in Serbia”. Bloomberg. Приступљено 2022-09-22. 
  152. ^ Crosby, Alan (2017-03-31). „Vucic's Bid To Cement Power In Serbia Raises Concerns Ahead Of Presidential Vote”. Radio Free Europe (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-22. 
  153. ^ „Zvanični rezultati predsedničkih izbora 2017.”. Vreme (на језику: српски). 2017-04-21. Приступљено 2022-09-22. 
  154. ^ da Silva, Chantal (2017-04-08). „Media 'turning blind eye' to Serbian anti-corruption rallies”. The Independent (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-22. 
  155. ^ Živanović, Maja (2017-04-10). „Serbia Protests: Thousands Demand Vucic's Resignation”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-22. 
  156. ^ Crosby, Alan; Martinović, Iva (2017-04-17). „Whistles And Passports: Serbia's Young Protesters Take On 'The System'”. Radio Free Europe (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-22. 
  157. ^ „Svetski mediji o inauguraciji Vučića”. N1 (на језику: српски). 2017-05-31. Приступљено 2022-09-22. 
  158. ^ Petrović, Ivica (2017-06-22). „Lažna drama u Srbiji oko Brnabićke”. Deutsche Welle (на језику: хрватски). Приступљено 2022-09-22. 
  159. ^ „Serbian Lawmakers, In Historic First, Elect Openly Gay, Female Prime Minister”. Radio Free Europe (на језику: енглески). 2017-06-30. Приступљено 2022-09-22. 
  160. ^ „Serbian President Discusses Borders, Trade With Bosnian Leaders”. Radio Free Europe (на језику: енглески). 2017-09-07. Приступљено 2022-09-23. 
  161. ^ Petrović, Vesna (2018). Ljudska prava u Srbiji 2017: Pravo, praksa i međunarodni standardi ljudskih prava (на језику: српски). Belgrade: Beogradski centar za ljudska prava. ISBN 978-86-7202-188-2. 
  162. ^ Panović, Zoran (2017-10-16). „Sto pedeset godina "Kapitala" Karla Marksa”. Demostat (на језику: српски). Приступљено 2022-09-23. 
  163. ^ „SNS predala listu za izbore u Beogradu”. N1 (на језику: српски). 2018-01-15. Приступљено 2022-09-23. 
  164. ^ „Ko je u prvih 20 na listi SNS za Beograd”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2018-01-14. Приступљено 2022-09-23. 
  165. ^ „SNS predstavio kandidate za odbornike i program za bolji i lepši Beograd”. Novinska agencija Beta (на језику: српски). 2018-02-05. Архивирано из оригинала 23. 09. 2022. г. Приступљено 2022-09-23. 
  166. ^ „Konačni rezultati beogradskih izbora 2018.”. N1 (на језику: српски). 2018-03-05. Приступљено 2022-09-24. 
  167. ^ Beogradski izbori 2018: finalni izveštaj CRTA posmatračke misije (PDF) (на језику: српски). Belgrade: CRTA. 2018. стр. 59. 
  168. ^ „Zvanično - Zoran Radojičić novi gradonačelnik Beograda”. B92 (на језику: српски). 2018-06-07. Приступљено 2022-09-24. 
  169. ^ Petrović, Ivica (2018-07-13). „Vlast u Srbiji – neupitni autoritet”. Deutsche Welle (на језику: бошњачки). Приступљено 2022-09-24. 
  170. ^ „Thousands protest in Serbia over attack on opposition politician”. Reuters (на језику: енглески). 2018-12-08. Приступљено 2022-09-25. 
  171. ^ а б „Serbia: thousands rally in fourth week of anti-government protests”. The Guardian (на језику: енглески). 2018-12-30. Приступљено 2022-09-25. 
  172. ^ „Serbia Leader Announces Arrest of Mayor Over Attack on Journalist”. Voice of America (на језику: енглески). 2019-01-25. Приступљено 2022-09-25. 
  173. ^ „More than 10,000 protest in Belgrade against Serbian president”. Reuters (на језику: енглески). 2019-01-19. Приступљено 2022-09-25. 
  174. ^ Miladinović, Aleksandar (2019-01-17). „Pet stvari koje su obeležile "Putindan" u Beogradu”. BBC News (на језику: српски). Приступљено 2022-09-25. 
  175. ^ Marković, Tomislav (2019-02-03). „Srpska napredna stranka, kula od članskih karata”. Al Jazeera (на језику: бошњачки). Приступљено 2022-09-25. 
  176. ^ „"Budućnost Srbije" na jugu”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2019-02-07. Приступљено 2022-09-25. 
  177. ^ „Nadežda Gaće o Vučićevoj kampanji Budućnost Srbije”. N1 (на језику: српски). 2019-02-08. Приступљено 2022-09-25. 
  178. ^ Georgiev, Slobodan (2019-04-24). „Vucic Rally May Have Silenced Serbia's Protest Movement”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-25. 
  179. ^ „PM Brnabic joins Vucic's ruling Serbian Progressive Party”. N1 (на језику: српски). 2019-10-10. Приступљено 2022-09-25. 
  180. ^ а б Petrović, Ivica (2020-01-12). „Cenzus od tri odsto – makijavelistički potez?”. Deutsche Welle (на језику: српски). Belgrade. Приступљено 2022-09-25. 
  181. ^ Pujkilović, Milica (2020-02-18). „Zagrevanje za kampanju – slogan SNS-a i rasprava o bojkotu”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). Приступљено 2022-09-26. 
  182. ^ „Srpska napredna stranka prva predala listu za izbore”. Radio Free Europe (на језику: српски). 2020-03-05. Приступљено 2022-09-26. 
  183. ^ „Serbia postpones April 26 elections due to coronavirus outbreak - state election commission”. Reuters (на језику: енглески). 2020-03-16. Приступљено 2022-09-26. 
  184. ^ „Serbia to hold general election despite pandemic”. Associated Press (на језику: енглески). 2020-05-04. Приступљено 2022-09-26. 
  185. ^ „Srbija: Obustava protesta subotom dok se ne popravi epidemiološka situacija”. Radio Free Europe (на језику: српски). 2020-03-10. Приступљено 2022-09-26. 
  186. ^ „Serbia calls election; opposition to boycott”. Al Jazeera (на језику: енглески). 2020-03-04. Приступљено 2022-09-26. 
  187. ^ „Učvršćivanje Vučićeve dominacije”. Radio Free Europe (на језику: српски). 2020-06-22. Приступљено 2022-09-26. 
  188. ^ Božić Krainčanić, Svetlana (2020-05-06). „Fridom Haus: Srbija i Crna Gora više nisu u kategoriji demokratija”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 2022-09-26. 
  189. ^ а б Lazarević, Milan (18. 6. 2020). „Kako se zaposliti bez članstva u SNS”. Danas (на језику: српски). Приступљено 26. 9. 2022. 
  190. ^ „RIK objavio konačne rezultate parlamentarnih izbora, izlaznost oko 49 odsto”. Danas (на језику: српски). 2020-07-05. Приступљено 2022-09-26. 
  191. ^ „SNS-u više od 60 odsto glasova, u parlament ulaze SPS-JS i Šapićeva lista”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2020-06-21. Приступљено 2022-09-26. 
  192. ^ Pantović, Milivoje (2020-06-19). „Serbia election: Vucic declares landslide win in controversial vote”. euronews (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-26. 
  193. ^ Vasović, Milenko (2020-06-19). „Serbia's Infallible Leader no Longer Needs a Party”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-26. 
  194. ^ „Konačni rezultati pokrajinskih izbora: Mandate podelilo sedam lista, SNS uzela 76 od 120 mandata”. 021.rs (на језику: српски). 2020-07-02. Приступљено 2022-09-26. 
  195. ^ „Procena RIK-a: Izlaznost 50,32 odsto, SNS osvojio 61,59 odsto ili 191 mandat”. Voice of America (на језику: српски). 2020-06-22. Приступљено 2022-09-26. 
  196. ^ „Serbian parliamentary elections well run, but ruling party dominance and lack of media diversity limited voters' choice, international observers say”. Organization for Security and Co-opeartion in Europe (на језику: енглески). 2020-06-22. Приступљено 2022-09-26. 
  197. ^ „Ruling Conservatives Set to Win Serbian Parliamentary Vote”. Voice of America (на језику: енглески). 2020-06-21. Приступљено 2022-09-26. 
  198. ^ Kingsley, Patrick (2020-06-22). „Serbia's Strongman Wins Big in Election Boycotted by the Opposition”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-09-26. 
  199. ^ „Predlog za promenu Ustava Republike Srbije” (PDF). National Assembly of Serbia. Belgrade. Приступљено 2022-09-26. 
  200. ^ Marinković, Lazara; Anđelković, Nataša; Mitrović, Nemanja (2020-07-08). „Srbija, protesti i policija: Kratak pregled prekomerne upotrebe sile”. BBC News (на језику: српски). Приступљено 2022-09-26. 
  201. ^ „Coronavirus: Belgrade protesters storm Serb parliament over curfew”. BBC News (на језику: енглески). 2020-07-08. Приступљено 2022-09-26. 
  202. ^ а б „Thousands protest against Serbian leader despite warnings of virus risk”. Reuters (на језику: енглески). 2020-07-08. Приступљено 2022-09-26. 
  203. ^ „Antivladini protesti u Beogradu večeras bez nasilja”. Al Jazeera (на језику: бошњачки). 2020-07-11. Приступљено 2022-09-26. 
  204. ^ „Policija pendrecima tukla muškarce koji su mirno sedeli na klupi u beogradskom parku”. 021.rs (на језику: српски). 2020-07-08. Приступљено 2022-09-26. 
  205. ^ „Serbian parliament meets in constitutive session”. N1 (на језику: српски). 2020-08-03. Приступљено 2022-09-26. 
  206. ^ „Eggs and tomatoes thrown to the Assembly”. B92 (на језику: енглески). 2020-08-03. Приступљено 2022-09-26. 
  207. ^ „Poslanička grupa "Aleksandar Vučić – za našu decu"”. National Assembly of Serbia (на језику: српски). Приступљено 2022-09-26. 
  208. ^ „Srbija dobila novu vladu, Brnabić drugi put premijerka”. Al Jazeera (на језику: бошњачки). 2020-10-28. Приступљено 2022-09-26. 
  209. ^ „Vlada predlaže promenu Ustava u delu koji se odnosi na sudove i javna tužilaštva”. Danas (на језику: српски). 2020-12-03. Приступљено 2022-09-26. 
  210. ^ „Vučić pozvao Šapića na ujedinjenje”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2021-05-05. Приступљено 2022-09-26. 
  211. ^ „Šapić: Do kraja meseca SPAS i SNS deo zajedničke organizacije, najviše mogu da pružim na lokalu”. Danas (на језику: српски). 2021-05-07. Приступљено 2022-09-26. 
  212. ^ „Danas: Šapić gasi SPAS zbog ujedinjenja sa SNS”. N1 (на језику: српски). 2021-05-26. Приступљено 2022-09-26. 
  213. ^ „SPAS zvanično pristupio SNS, Šapić izabran za potpredsednika Glavnog odbora”. N1 (на језику: српски). 2021-05-29. Приступљено 2022-09-26. 
  214. ^ „Skupština Srbije od danas ima jednu poslaničku grupu manje”. N1 (на језику: српски). 2021-06-07. Приступљено 2022-09-26. 
  215. ^ „Završen prvi sastanak Radne grupe za međustranački dijalog bez posrednika iz EU”. N1 (на језику: српски). 2021-05-18. Приступљено 2022-09-26. 
  216. ^ Popović, Aleksandra (2021-10-29). „Sporazum sa vlašću: Dveri i DJB potpisali, ali nisu sasvim zadovoljni”. Danas (на језику: српски). Приступљено 2022-09-26. 
  217. ^ Slavković, Stefan (2021-09-23). „In Serbia, the Fight for 'Green' Votes Turns Ugly”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-27. 
  218. ^ „Projekat Jadar – Kompanija Rio Tinto nastavlja ulaganje u rudnik litijuma kod Loznice”. Insajder (на језику: српски). 2017-07-24. Приступљено 2022-09-27. 
  219. ^ „Mihajlović: Ekološki skup iskorišćen za promociju pojedinih koji žele u politiku”. N1 (на језику: српски). 2021-09-11. Приступљено 2022-09-27. 
  220. ^ „Vučić o ekološkom protestu: Pored antivaksera, u Srbiji se pojavili i antirudari”. N1 (на језику: српски). 2021-09-12. Приступљено 2022-09-27. 
  221. ^ „Police cordon stops environmental activists' march”. N1 (на језику: српски). 2022-02-15. Приступљено 2022-09-27. 
  222. ^ „Vlada usvojila Predlog zakona o referendumu i narodnoj inicijativi”. Danas (на језику: српски). 2021-11-09. Приступљено 2022-09-27. 
  223. ^ „Predlog o ukidanju cenzusa na referendumu: NVO strahuju od zloupotreba”. N1 (на језику: српски). 2021-11-10. Приступљено 2022-09-27. 
  224. ^ „Serbian Lawmakers Pass Law Removing Turnout Threshold In Referendums”. Radio Free Europe (на језику: енглески). 2021-11-26. Приступљено 2022-09-27. 
  225. ^ а б в „Vučić predsednik SNS do izbora, izabrani novi potpredsednici”. Danas (на језику: српски). 2021-11-27. Приступљено 2022-09-27. 
  226. ^ а б Stojanović, Milica (2022-01-16). „Serbia Votes 'Yes' to Judiciary Constitution Changes”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-27. 
  227. ^ „Vučić: Ovaj referendum je važan za budućnost naše zemlje”. B92 (на језику: српски). 2022-01-11. Приступљено 2022-09-27. 
  228. ^ „SNS i SPS s posebnim listama na izbore, zajednički kandidat za predsednika”. N1 (на језику: српски). 2022-01-29. Приступљено 2022-09-27. 
  229. ^ „Nova.rs: Aleksandar Šapić prvi na listi SNS za Beograd”. N1 (на језику: српски). 2022-01-26. Приступљено 2022-09-27. 
  230. ^ „Raspisani parlamentarni i lokalni izbori, Vučić poručio - neka su vam srećni”. N1 (на језику: српски). 2022-02-15. Приступљено 2022-09-27. 
  231. ^ „Ivica Dačić raspisao predsedničke izbore”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 2022-03-02. Приступљено 2022-09-27. 
  232. ^ Stanković, Stefan (2022-02-17). „Ko je sve na listi naprednjaka za parlamentarne i beogradske izbore”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2022-09-27. 
  233. ^ „Vučić kandidat SNS-a za predsednika Srbije”. B92 (на језику: српски). 2022-03-06. Приступљено 2022-09-27. 
  234. ^ „Transparentnost: Izrazita medijska dominacija vladajuće stranke i kandidata”. N1 (на језику: српски). 2022-03-31. Приступљено 2022-09-27. 
  235. ^ Komazec, Marija (2022-03-31). „Istraživanje Crte: Izborna kampanja u lošijim uslovima nego ona iz 2020. godine”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2022-09-27. 
  236. ^ „RIK usvojio konačne rezultate predsedničkih izbora”. Danas (на језику: српски). 2022-05-09. Приступљено 2022-09-27. 
  237. ^ „79. sednica Republičke izborne komisije”. Republic Electoral Commission (на језику: српски). 2022-07-05. Приступљено 2022-09-27. 
  238. ^ „Objavljeni konačni rezultati izbora u Beogradu, SNS-u najviše mandata”. Radio Free Europe (на језику: српски). 2022-05-09. Приступљено 2022-09-27. 
  239. ^ „Šapić izabran za gradonačelnika Beograda, obećava pomoć oko "lažnih doktorata"”. Danas (на језику: српски). 2022-06-20. Приступљено 2022-09-27. 
  240. ^ а б „SNS nakon konstitutivne sednice: Milenko Jovanov novi šef poslaničke grupe”. Danas (на језику: српски). 2022-08-01. Приступљено 2022-09-27. 
  241. ^ Kovačević, Emina (2022-08-27). „Ana Brnabić mandatar za sastav nove vlade”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2022-09-27. 
  242. ^ Sovrlić, Sanja (23. 10. 2022). „Vučić objavio imena ministara u novoj vladi, i već je oročio - na dve zime”. N1 (на језику: српски). Приступљено 24. 10. 2022. 
  243. ^ „Izglasana nova Vlada Srbije, premijerka i ministri položili zakletvu”. N1 (на језику: српски). 26. 10. 2022. Приступљено 26. 10. 2022. 
  244. ^ „Glišić izjavio da je pet Zavetnika prešlo u SNS, iz te stranke podsećaju - kad”. N1 (на језику: српски). 3. 2. 2023. Приступљено 3. 2. 2023. 
  245. ^ Milićević, Nenad (14. 2. 2023). „Glišić: Dvojica poverenika POKS-a i beogradski odbornik iz DSS prešli u SNS”. N1 (на језику: српски). Приступљено 14. 2. 2023. 
  246. ^ Gajić, Petar (29. 3. 2023). „Poslanica s liste Dveri i POKS prešla u SNS, a šta kažu - kad se očekuju izbori?”. N1 (на језику: српски). Приступљено 1. 4. 2023. 
  247. ^ „Članovi Bolje Srbije pristupili SNS-u: "Preletač povratnik" Dragan Jovanović iz Topole”. Danas (на језику: српски). 12. 4. 2023. Приступљено 13. 4. 2023. 
  248. ^ „Glišić: Stranka Bolja Srbija danas kolektivno pristupila SNS-u”. Politika (на језику: српски). 12. 4. 2023. Приступљено 13. 4. 2023. 
  249. ^ „Nekadašnji lider POKS-a Žika Gojković postao član SNS”. N1 (на језику: српски). 31. 10. 2023. Приступљено 10. 11. 2023. 
  250. ^ Vlaović, G. (12. 9. 2022). „Vučić gasi Srpsku naprednu stranku i formira "Moju Srbiju"?”. Danas (на језику: српски). Приступљено 11. 3. 2023. 
  251. ^ Barišić, Vera (8. 3. 2023). „Formiranje Narodnog pokreta”. FoNet portal (на језику: српски). Приступљено 11. 3. 2023. 
  252. ^ „Vučević zvanično novi predsednik SNS: Mogu vanredni izbori, ne i prelazna vlada”. N1 (на језику: српски). 27. 5. 2023. Приступљено 27. 5. 2023. 
  253. ^ „Vučić najavio povlačenje sa čela SNS-a 27. maja, formiranje Narodnog pokreta za Srbiju na Vidovdan”. Danas (на језику: српски). 20. 4. 2023. Приступљено 21. 4. 2023. 
  254. ^ „Glišić (SNS) o Narodnom pokretu za državu: Videćemo, možda s jeseni budu neki konkretni koraci po tom pitanju”. NOVA portal (на језику: српски). 29. 7. 2023. Приступљено 12. 8. 2023. 
  255. ^ Radovanović, Vojin (17. 10. 2023). „"Bio formiran ili ne - svešće se na slogan": Svi rokovi prošli, izbori se bliže, a Narodnog pokreta za državu još nema”. Danas (на језику: српски). Приступљено 18. 10. 2023. 
  256. ^ Lukač, Davor (22. 10. 2023). „Uskoro narodni pokret”. FoNet portal (на језику: српски). Приступљено 23. 10. 2023. 
  257. ^ Milenković, M. R. (10. 3. 2023). „Vučić na sednici GO SNS: Tražim vašu podršku, sazvaću Skupštinu SNS 27. maja”. Danas (на језику: српски). Приступљено 11. 3. 2023. 
  258. ^ „Vučić najavio povlačenje sa čela SNS-a 27. maja, formiranje Narodnog pokreta za Srbiju na Vidovdan”. Danas (на језику: српски). 20. 4. 2023. Приступљено 21. 4. 2023. 
  259. ^ „SNS sutra dobija novog predsednika: Najavio Vučić na mitingu”. N1 (на језику: српски). 26. 5. 2023. Приступљено 26. 5. 2023. 
  260. ^ а б Marić, Dunja (27. 5. 2023). „Miloš Vučević novi predsednik SNS”. NOVA portal (на језику: српски). Приступљено 27. 5. 2023. 
  261. ^ „Ana Lalić: Vučević samo kozmetička promena, SNS ostaje u rukama porodice Vučić”. N1 (на језику: српски). 27. 5. 2023. Приступљено 27. 5. 2023. 
  262. ^ Sejdinović, Nedim (10. 3. 2021). „Čovek bez svojstava”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 27. 5. 2023. 
  263. ^ „Belgrade shooting: Teen made 'kill list' for Serbia school attack”. BBC News (на језику: енглески). 3. 5. 2023. Архивирано из оригинала 3. 5. 2023. г. Приступљено 17. 5. 2023. 
  264. ^ Dragojlo, Saša (5. 5. 2023). „Second Mass Shooting in Two Days Stuns Serbia, Killing Eight”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 17. 5. 2023. 
  265. ^ „Protest protiv nasilja: Građani tražili ostavke, organizatori – na ulici 50.000”. N1 (на језику: српски). 8. 5. 2023. Архивирано из оригинала 18. 5. 2023. г. Приступљено 17. 5. 2023. 
  266. ^ „Tens of thousands march in Belgrade after mass shootings”. The Guardian (на језику: енглески). 12. 5. 2023. ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 17. 5. 2023. г. Приступљено 17. 5. 2023. 
  267. ^ Jeremić, Ivana; Stojanović, Milica; Dragojlo, Saša (12. 5. 2023). „Serbians Hold Mass Protest Against Culture of Violence After Shootings”. Balkan Insight (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 12. 5. 2023. г. Приступљено 18. 5. 2023. 
  268. ^ Bogdanović, Nevena (5. 9. 2023). „Zbog neispunjenih zahteva opozicija traži izbore u Srbiji”. Radio Free Europe (на језику: српски). Приступљено 10. 11. 2023. 
  269. ^ „Aleksandar Vučić u Smederevu: Izbori će biti najkasnije u septembru”. Vreme (на језику: српски). 14. 5. 2023. Приступљено 14. 5. 2023. 
  270. ^ „Vučić: Izbori će biti održani 17. decembra”. N1 (на језику: српски). 12. 10. 2023. Приступљено 12. 10. 2023. 
  271. ^ „SNS prva predala RIK-u izbornu listu uz 92.637 potpisa podrške”. Tanjug (на језику: српски). 2. 11. 2023. Приступљено 2. 11. 2023. 
  272. ^ „Vučić: Izbore raspisujem u sredu ili četvrtak”. N1 (на језику: српски). 27. 10. 2023. Приступљено 29. 10. 2023. 
  273. ^ „Macura, Kena, Bulatović: Vučića zvali šonjom i izdajnikom Kosova - novi SNS lavovi za svoj prelet krive sve od Đilasa do Danasa”. Danas (на језику: српски). 5. 11. 2023. Приступљено 7. 11. 2023. 
  274. ^ „Predata Izborna lista Aleksandar Vučić – Vojvodina ne sme da stane”. Insajder (на језику: српски). 16. 11. 2023. Приступљено 16. 11. 2023. 
  275. ^ „Raspušta se pokrajinski parlament”. N1 (на језику: српски). 16. 11. 2023. Приступљено 16. 11. 2023. 
  276. ^ Valtner, Lidija (21. 11. 2023). „Mirovića nema na listi naprednjaka za Vojvodinu, zašto?”. Danas (на језику: српски). Приступљено 21. 11. 2023. 
  277. ^ „CeSID i IPSOS obradili 99,8 odsto uzorka: SNS-u 128 mandata, SPN-u 65”. N1 (на језику: српски). 2023-12-18. Приступљено 2023-12-19. 
  278. ^ „Velika Srbija nerealna”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 30. 10. 2008. Приступљено 1. 9. 2022. 
  279. ^ „Nikolić: Srbija na dobrom putu ka EU”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 3. 7. 2009. Приступљено 1. 9. 2022. 
  280. ^ Dulić, Jasminka (2012). Političko-ideološke orijentacije i stranačke preferencije stanovnika Vojvodine (PDF) (на језику: српски). Belgrade: Faculty of Political Studies. стр. 90. 
  281. ^ Zgodić, Esad (2015). „O jednoj zlotvornoj uobrazilji: državotvorne i stožerne nacionalne partije” [About a malicious conceit: state-forming and central national parties]. Godišnjak 2015 (PDF) (на језику: бошњачки). Sarajevo: Preporod. стр. 132. ISSN 1512-8180. 
  282. ^ а б Biserko, Sonja (2011). Opstrukcija Evropskog puta (на језику: српски). Belgrade: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. ISBN 978-86-7208-185-5. 
  283. ^ Teokarević, Jovan (јун 2011). The Western Balkans and the EU: The Hour of Europe. Paris: Institute for Security Studies. стр. 63. ISBN 978-92-9198-187-8. ISSN 1017-7566. doi:10.2815/24268. 
  284. ^ Barlovac, Bojana (27. 9. 2010). „Key Parties in Serbia”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2. 9. 2022. 
  285. ^ Barlovac, Bojana (29. 1. 2013). „Tensions Rise over Status of Serbian Province”. Balkan Insight. Приступљено 3. 9. 2022. 
  286. ^ Bilefsky, Dan (25. 7. 2012). „Next Premier of Serbia Is From Party of Milosevic”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2. 9. 2022. 
  287. ^ Biserko, Sonja (2011). Ljudska prava: odraz institucionalne nemoći (на језику: српски). Belgrade: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. ISBN 978-86-7208-179-4. 
  288. ^ а б Lutovac, Zoran (2017). Populizam (на језику: српски). Belgrade: Institut društvenih nauka. ISBN 978-86-7093-190-9. 
  289. ^ Vaïsse, Justin; Dennison, Susi (2013). European Foreign Policy: Scoreboard (PDF). London: European Council on Foreign Relations. стр. 80. ISBN 978-1-906538-73-6. 
  290. ^ Bieber, Florian (2017). „Belated Transitions in South Eastern Europe”. The Routledge Handbook of East European Politics. Routledge. стр. 27—38. ISBN 9781315687681. doi:10.4324/9781315687681-3. „...and in Serbia, where the populist Serbian Progressive Party...” 
  291. ^ а б Stojiljković, Zoran; Spasojević, Dušan (2016). Programske pozicije i unutarstranački odnosi stranaka u Srbiji (PDF) (на језику: српски). Belgrade: Faculty of Political Sciences, University of Belgrade. 
  292. ^ а б в г Stojiljković, Zoran; Spasojević, Dušan (2018). „Populistički Zeitgeist u "proevropskoj" Srbiji”. Politička misao: Časopis za politologiju (на језику: српски). 55 (3): 104—128. S2CID 166171942. doi:10.20901/pm.55.3.04 Слободан приступ — преко Hrčak. 
  293. ^ Stojić, Marko (2015). „Transformation or Defiance: The Impact of the European People's Party on Serbian and Croatia Parties”. Politologický časopis. XXII (2): 159. ISSN 1211-3247. 
  294. ^ а б в г д Stojic, Marko (2018). Party responses to the EU in the western Balkans : transformation, opposition or defiance?. Cham, Switzerland. ISBN 978-3-319-59563-4. OCLC 1003200383. 
  295. ^ Maričić, Slobodan (8. 8. 2022). „Partijski sukobi bez epiloga: Zašto se SNS nijednom nije pocepao, a DS jeste”. BBC News (на језику: српски). Приступљено 29. 12. 2022. 
  296. ^ а б Milenković, Mirjana R. (21. 10. 2023). „Koliko se SNS promenio od osnivanja do danas: Iz stranke nestali gotovo svi osnivači, a Vučić postao Šešelj sa novom ambalažom”. Danas (на језику: српски). Приступљено 23. 10. 2023. 
  297. ^ Zorić, Ognjen (25. 1. 2018). „Desno od Vučića i naprednjaka”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српски). Приступљено 23. 9. 2022. 
  298. ^ Bieber, Florian (16. 8. 2017). „Patterns of competitive authoritarianism in the Western Balkans”. East European Politics. 34 (3): 343. S2CID 158413291. doi:10.1080/21599165.2018.1490272 Слободан приступ. 
  299. ^ а б в „Deset godina SNS: Šta treba da znate u 100 i 500 reči”. BBC News (на језику: српски). 22. 10. 2018. Приступљено 27. 5. 2023. 
  300. ^ Klačar, Bojan (4. 8. 2020). „Serbia's Right-Wing Shift Risks Fuelling Extremism”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 28. 9. 2022. 
  301. ^ Petrović, Ivica (29. 10. 2018). „Sopstveni put u populizam”. Deutsche Welle (на језику: српски). Приступљено 28. 9. 2022. 
  302. ^ Miladinović, Aleksandar (20. 5. 2020). „Koliko su se naprednjaci promenili od dolaska na vlast”. BBC News (на језику: српски). Приступљено 26. 9. 2022. 
  303. ^ Marinković, Aleksandar; Gajić, Novak (2022). „Serbia: three phases of local electoral politics after 1990”. The Routledge handbook of local elections and voting in Europe. Adam Gendźwiłł, Ulrik Kjaer, Kristof Steyvers. Abingdon, Oxon: Routledge. ISBN 978-1-003-00967-2. OCLC 1273727774. 
  304. ^ Valtner, Lidija (22. 10. 2018). „Šta je novo osnivanje SNS donelo političkoj sceni Srbije?”. Danas (на језику: српски). Приступљено 28. 9. 2022. 
  305. ^ Lordkipanidze, Mariam; Albrecht, Héloïse; Petsinis, Vassilis (2022). „Mapping European Populism: Populist Authoritarian Tendencies in Central and Eastern Europe, and Challenges to the EU”. European Center for Populism Studies. doi:10.55271/rp0004. 
  306. ^ Radeljić, Branislav (2022). Turkey's Return to the Western Balkans: Policies of Continuity and Transformation. Springer. стр. 83. ISBN 9783031100741. 
  307. ^ Mitchell, Laurence (2013). Serbia: the Bradt travel guide (4 изд.). Chalfont St. Peter. стр. 34. ISBN 978-1-84162-463-1. OCLC 839317078. 
  308. ^ Palgrave Macmillan, ур. (2017). The Statesman's Yearbook 2017: The Politics, Cultures and Economies of the World. Springer. стр. 1050. ISBN 9781349683987. 
  309. ^ Vasilev, George (2016). „LGBT recognition in EU accession states: How identification with Europe enhances the transformative power of discourse”. Review of International Studies (на језику: енглески). 42 (4): 748—772. ISSN 0260-2105. S2CID 146627940. doi:10.1017/S0260210515000522. 
  310. ^ Jovanović, Srđan Mladenov (15. 3. 2021). „The portal 'Nationalist' as the nutshell of recent Serbian nationalism”. National Identities (на језику: енглески). 23 (2): 149—162. Bibcode:2021NatId..23..149J. ISSN 1460-8944. S2CID 216247990. doi:10.1080/14608944.2020.1733511. 
  311. ^ Iazzolino, Gianluca; Stremlau, Nicole (2019), Voltmer, Katrin; Christensen, Christian; Neverla, Irene; Stremlau, Nicole, ур., „Hybrid Governance, Strategic Communication and the Quest for Institutional Legitimacy”, Media, Communication and the Struggle for Democratic Change (на језику: енглески), Cham: Springer International Publishing, стр. 185—204, ISBN 978-3-030-16747-9, S2CID 203243609, doi:10.1007/978-3-030-16748-6_8, Приступљено 28. 9. 2022 
  312. ^ Himmrich, Julia (2020), Armakolas, Ioannis; Ker-Lindsay, James, ур., „Germany: From Cautious Recogniser to Kosovo's Key EU Ally”, The Politics of Recognition and Engagement (на језику: енглески), Cham: Springer International Publishing, стр. 61—82, ISBN 978-3-030-17944-1, S2CID 198827704, doi:10.1007/978-3-030-17945-8_4, Приступљено 28. 9. 2022 
  313. ^ Bakić, Jovo (фебруар 2013). Right-Wing Extremism in Serbia (PDF). Berlin: Friedrich Ebert Foundation. стр. 2. ISBN 978-3-86498-463-1. 
  314. ^ Bakić, Jovo (2013). „Populizam ili demagogija u političkom životu Srbije?”. Promene osnovnih struktura društva Srbije u periodu ubrzane transformacije (PDF) (на језику: српски). Belgrade: Čigoja štampa. стр. 227. 
  315. ^ Garding, Sarah (2018). „Weak by design? Diaspora engagement and institutional change in Croatia and Serbia”. International Political Science Review. 39 (3): 353—368. ISSN 0192-5121. S2CID 158578424. doi:10.1177/0192512118755202. 
  316. ^ Čamprag, Nebojša (2. 1. 2019). „Re-imagineering Belgrade and Skopje: urban megaprojects between politics and struggle”. European Planning Studies (на језику: енглески). 27 (1): 181—200. ISSN 0965-4313. S2CID 158202545. doi:10.1080/09654313.2018.1545011. 
  317. ^ Dérens, Jean-Arnault (1. 12. 2016). „Rewriting Balkan history”. Le Monde (на језику: енглески). Приступљено 28. 9. 2022. 
  318. ^ Zulianello, Mattia (април 2020). „Varieties of Populist Parties and Party Systems in Europe: From State-of-the-Art to the Application of a Novel Classification Scheme to 66 Parties in 33 Countries”. Government and Opposition. Cambridge University Press. 55 (2): 327—347. doi:10.1017/gov.2019.21 Слободан приступ. 
  319. ^ Zurnić, Marija (2018). Corruption and Democratic Transition in Eastern Europe: The Role of Political Scandals in Post-Milošević Serbia. Springer. стр. 48. ISBN 978-3-319-90101-5. 
  320. ^ Piletić, Aleksandra (15. 2. 2021). „The role of the urban scale in anchoring authoritarian neoliberalism: a look at post-2012 neoliberalization in Belgrade, Serbia”. Globalizations. 19 (2): 285—300. doi:10.1080/14747731.2021.1882817 Слободан приступ. 
  321. ^ Cengiz Günay and Vedran Džihić, ур. (6. 7. 2016). „Decoding the authoritarian code: exercising 'legitimate' power politics through the ruling parties in Turkey, Macedonia and Serbia”. Southeast European and Black Sea Studies (на језику: енглески). Taylor & Francis Online. 16 (4): 529—549. S2CID 157397873. doi:10.1080/14683857.2016.1242872. 
  322. ^ Mitrović, Nemanja (1. 12. 2023). „Utiče li ideologija na birače i njihov izbor”. BBC News (на језику: српски). Приступљено 1. 12. 2023. 
  323. ^ Stratulat, Corina (2014). EU integration and party politics in the Balkans (PDF). European Policy Centre. стр. 56. ISSN 1782-494X. 
  324. ^ Milanović Hrašovec, Ivana (14. 3. 2018). „Razorna kombinacija neoliberalizma i klijentelizma”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 28. 9. 2022. 
  325. ^ а б в Biserko, Sonja (2015). Politička kultura protiv evropeizacije (PDF) (на језику: српски). Belgrade: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. 
  326. ^ Bieber, Florian (јул 2018). „Patterns of competitive authoritarianism in the Western Balkans”. East European Politics. 38 (3): 337—54. doi:10.1080/21599165.2018.1490272 Слободан приступ. 
  327. ^ Castaldo, Antonino (25. 11. 2020). „Back to Competitive Authoritarianism? Democratic Backsliding in Vučić's Serbia”. Europe-Asia Studies (на језику: енглески). 72 (10): 1617—1638. ISSN 0966-8136. S2CID 225172203. doi:10.1080/09668136.2020.1817860. hdl:10451/44515 Слободан приступ. 
  328. ^ Maerz, Seraphine F; et al. (april 2020). „State of the world 2019: autocratization surges – resistance grows”. Democratization. 27 (6): 909—927. doi:10.1080/13510347.2020.1758670 Slobodan pristup. 
  329. ^ Castaldo, Antonino; Pinna, Alessandra (2017). „De-Europeanization in the Balkans. Media freedom in post-Milošević Serbia”. European Politics and Society. 19 (3): 264—281. S2CID 159002076. doi:10.1080/23745118.2017.1419599. hdl:10451/30737 Slobodan pristup. 
  330. ^ „War of Words: EU vs. Serbia”. European Western Balkans (na jeziku: engleski). 26. 1. 2015. Pristupljeno 21. 9. 2022. 
  331. ^ Rujević, Nemanja (5. 1. 2017). „Serbian government trolls in the battle for the internet”. Deutsche Welle (na jeziku: engleski). Pristupljeno 22. 9. 2022. 
  332. ^ „Tviter izbrisao više od 8.500 "bot" naloga koji su promovisali Vučića i SNS”. Danas (na jeziku: srpski). 2. 4. 2020. Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  333. ^ Borger, Julian (2. 4. 2020). „Twitter deletes 20,000 fake accounts linked to Saudi, Serbian and Egyptian governments”. The Guardian (na jeziku: engleski). Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  334. ^ a b Vulović, Neda (25. 2. 2023). „Meta: SNS potrošio 150 hiljada dolara na Fejsbuku i Instagramu”. N1 (na jeziku: srpski). Pristupljeno 25. 2. 2023. 
  335. ^ Đošić, Miloš (9. 7. 2023). „Spisak botova osvanuo na internetu: Niko od naprednjaka se do sada nije oglasio”. N1 (na jeziku: srpski). Pristupljeno 9. 7. 2023. 
  336. ^ „Na internetu objavljen spisak SNS botova, a na njemu zaposleni u kabinetu gradonačelnika Leskovca, direktori i šefovi gradskih službi”. Rešetka (na jeziku: srpski). 7. 7. 2023. Pristupljeno 9. 7. 2023. 
  337. ^ „Bakarec pokrenuo kampanju "Da, ja sam bot" – odgovor na spisak botova SNS”. NOVA portal (na jeziku: srpski). 11. 7. 2023. Pristupljeno 11. 7. 2023. 
  338. ^ „Vučić podelio: Da, i ja sam SNS bot”. N1 (na jeziku: srpski). 11. 7. 2023. Pristupljeno 11. 7. 2023. 
  339. ^ „I ja sam bot SNS: Vučić na spisak botova reagovao fotografijom ljudi koji ne postoje”. NOVA portal (na jeziku: srpski). 11. 7. 2023. Pristupljeno 11. 7. 2023. 
  340. ^ Lindberg, Staffan (2021). Autocratization Turns Viral: Democracy Report 2021 (PDF). Gothenburg: V-Dem Institute. 
  341. ^ „Serbia”. Freedom House (na jeziku: engleski). 2022. Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  342. ^ Diković, Jelena (23. 9. 2021). „Aleksandar Vučić i SNS već deset godina ugrožavaju demokratiju i ljudska prava u Srbiji”. Danas (na jeziku: srpski). Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  343. ^ Nešić, Nenad (21. 4. 2022). „Umesto kao upozorenje, Vučić izveštaj Fridom hausa doživljava - neozbiljnim”. N1 (na jeziku: srpski). Pristupljeno 15. 10. 2022. 
  344. ^ „Brnabić: Sraman izveštaj Fridom hausa”. N1 (na jeziku: srpski). 20. 4. 2022. Pristupljeno 15. 10. 2022. 
  345. ^ Byrne, Andrew (24. 4. 2016). „Ruling Progressive party claims Serbia election victory”. Financial Times. Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  346. ^ Andrić, Gordana (14. 11. 2014). „Seselj Homecoming Promises to Shake Up Serbia”. Balkan Insight (na jeziku: engleski). Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  347. ^ a b Beckmann-Dierkes, Norbert; Rankić, Slađan (13. 5. 2022). „Parlamentswahlen in Serbien 2022” (PDF). Konrad Adenauer Foundation (na jeziku: nemački). str. 2. Pristupljeno 27. 12. 2022. 
  348. ^ Konitzer, Andrew (2011). „Serbia between East and West”. Russian History. 38: 107. ISSN 1876-3316. doi:10.1163/187633111X549623 — preko Brill. 
  349. ^ Goati, Vladimir (2013). Izbori u Srbiji i Crnoj Gori od 1990. do 2013. i u SRJ od 1992. do 2003. (na jeziku: srpski). Belgrade: CeSID. str. 93. ISBN 978-86-83491-53-7. 
  350. ^ Diković, Jovana (2012). U tradiciji ideja: evroskepticizam u Srbiji - diskurs antizapadnjaštva? (na jeziku: srpski). Belgrade: Etnografski institut. str. 29. doi:10.2298/GEI1202025D. 
  351. ^ Đukanović, Dragan (2015). „Spoljnopolitičko pozicioniranje Srbije (SRJ/SCG) od 1992. do 1995. godine”. Međunarodna politika (PDF) (na jeziku: srpski). Belgrade: Institut za međunarodnu politiku i privredu. str. 121. ISSN 0543-3657. 
  352. ^ Biserko, Sonja (2013). Ljudska prava u Srbiji: iskonski otpor liberalnim vrednostima (PDF) (na jeziku: srpski). Belgrade: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. str. 31. 
  353. ^ Ilić, Pavle (16. 4. 2017). „The Serbian Left's Next Move”. Jacobin (na jeziku: engleski). Pristupljeno 22. 9. 2022. 
  354. ^ Hartwell, Christopher; Sidlo, Katarzyna (2017). Serbia's cooperation with China, the European Union, Russia and the United States of America (PDF). Brussels: European Parliament. str. 11. ISBN 978-92-846-2211-5. 
  355. ^ Macdowall, Andrew (18. 9. 2015). „Wait, the Serbs are now the good guys?”. Politico (na jeziku: engleski). Pristupljeno 21. 9. 2022. 
  356. ^ Džihić, Vedran (7. 9. 2020). „Serbia Must Choose Soon Between Despotism and Rational State”. Balkan Insight (na jeziku: engleski). Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  357. ^ Kisić, Izabela (2013). The Core Elements at the First Level - Truth, Reconciliation and Compensation (PDF). Austrian Armed Forces Press. str. 84. 
  358. ^ Šunter, Daniel (7. 7. 2021). „Saradnja koja se prećutkuje”. Vreme (na jeziku: srpski). Pristupljeno 28. 11. 2022. 
  359. ^ Beckmann-Dierkes, Norbert; Rankić, Slađan (jul 2022). „Serbian Foreign Policy in the Wake of the War in Ukraine” (PDF). Konrad Adenauer Foundation. str. 1—2. Pristupljeno 11. 8. 2023. 
  360. ^ Zawadewicz, Bogdan (27. 2. 2023). „Closer to the West? Serbia's foreign policy after the Russian invasion of Ukraine”. OSW Centre for Eastern Studies (na jeziku: engleski). Pristupljeno 11. 8. 2023. 
  361. ^ „Serbia votes 'yes' to UN's resolution condemning Russian attack, West welcomes”. N1 (na jeziku: srpski). 2. 3. 2022. Pristupljeno 11. 8. 2023. 
  362. ^ Stojanović, Milica (13. 10. 2022). „Serbia Backs UN Resolution Against Russian Annexations in Ukraine”. Balkan Insight. Pristupljeno 11. 8. 2023. 
  363. ^ „Balkan Ally Serbia Says It Won't Recognize Russia's Staged Votes In Occupied Ukraine”. Radio Free Europe (na jeziku: engleski). 26. 9. 2022. Pristupljeno 11. 8. 2023. 
  364. ^ „Serbia slams Russia's Wagner group for Ukraine recruitment bid”. Al Jazeera (na jeziku: engleski). 17. 1. 2023. Pristupljeno 11. 8. 2023. 
  365. ^ „Predsednik: Ukrajina prijatelj Srbije, ne vidim nijedan problem u odnosima”. N1 (na jeziku: srpski). 10. 8. 2023. Pristupljeno 11. 8. 2023. 
  366. ^ Orlović, Slaviša (2011). Partije i izbori u Srbiji: 20 godina (na jeziku: srpski). Belgrade: Friedrich Ebert Foundation. str. 35. ISBN 9788684031497. Arhivirano iz originala 24. 1. 2023. g. Pristupljeno 18. 1. 2023. 
  367. ^ Vuković, Đorđe (2012). Oko izbora 18 (PDF) (na jeziku: srpski). Belgrade: CeSID. ISBN 978-86-83491-52-0. Arhivirano (PDF) iz originala 23. 9. 2021. g. Pristupljeno 6. 1. 2023. 
  368. ^ Klačar, Bojan (2014). Oko izbora 19 (PDF) (na jeziku: srpski). Belgrade: CeSID. ISBN 978-86-83491-55-1. Arhivirano (PDF) iz originala 20. 1. 2022. g. Pristupljeno 25. 1. 2023. 
  369. ^ Vukadinović, Đorđe (24. 2. 2016). „Srbija pred izborima”. Vreme (na jeziku: srpski). Pristupljeno 9. 2. 2023. 
  370. ^ „Srpska napredna stranka izabrala novo rukovodstvo uoči izbora”. N1 (na jeziku: srpski). 13. 10. 2023. Pristupljeno 13. 10. 2023. 
  371. ^ „Darko Glišić”. Istinomer (na jeziku: srpski). Pristupljeno 22. 5. 2023. 
  372. ^ „Izvod iz registra političkih stranaka” (PDF). Ministry of Public Administration and Local Self-Government (na jeziku: srpski). 31. 8. 2022. str. 7. Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  373. ^ Mitrović, Igor (1. 3. 2016). „Unija žena SNS uručila pomoć deci sa smetnjama u razvoju”. Bor030 (na jeziku: srpski). Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  374. ^ „SNS osnovala fondaciju "Za srpski narod i državu"”. Istinomer (na jeziku: srpski). 4. 11. 2019. Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  375. ^ „SNS bi, bez Vučića, imao 80 odsto manje glasova”. Vijesti (na jeziku: srpski). 20. 12. 2014. Pristupljeno 19. 9. 2022. 
  376. ^ „Istraživanje: SNS najveća partija u Evropi; član svaki deseti stanovnik Srbije”. B92 (na jeziku: srpski). 14. 12. 2019. Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  377. ^ Minić, Zlatko; Nenadić, Nemanja (2017). „Funkcionerska kampanja kao vid zloupotrebe javnih resursa: opis problema i moguća rešenja” (PDF). Transparency Serbia (na jeziku: srpski). Belgrade. str. 30. Pristupljeno 29. 7. 2023. 
  378. ^ „S kim je SNS bliska u Evropi?”. B92 (na jeziku: srpski). 24. 6. 2011. Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  379. ^ Aleksandar Ivković (23. 3. 2020). „A year after suspending Fidesz, EPP still turning a blind eye to Serbian Progressive Party”. European Western Balkans (na jeziku: engleski). Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  380. ^ Clark, David; Foxall, Andrew (2014). Russia's Role in the Balkans – Cause for Concern? (PDF). London: The Henry Jackson Society. str. 11. 
  381. ^ „Selaković: Samo sa DPS možemo ljudima da vratimo osmeh”. Direktno (na jeziku: srpski). 1. 9. 2020. Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  382. ^ Coleman, Christopher C. (2022). „Fragmented Societies and a Fragmenting International System: Implications”. International Negotiation. 27 (1): 32. S2CID 240250423. doi:10.1163/15718069-bja10044 — preko Brill. 
  383. ^ Vasović, Milenko (16. 10. 2019). „Serbia's President Was Real Loser in Kosovo Election”. Balkan Insight (na jeziku: engleski). Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  384. ^ „Scenario: Territorial exchange between Serbia and Kosovo and its potential impact on Serbian Communities South of the Ibar” (PDF). Aktiv. str. 8. Arhivirano iz originala (PDF) 26. 10. 2021. g. Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  385. ^ „SNS becomes member of European People's Party”. B92. 24. 4. 2013. Arhivirano iz originala 6. 10. 2013. g. Pristupljeno 28. 4. 2013. 
  386. ^ „CDU podržava SNS u Evropskoj narodnoj partiji”. N1 (na jeziku: srpski). 21. 7. 2015. Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  387. ^ Jovanov, Ivan; Stankovski, Ilija (2020). Youth Policies in the Western Balkans and the EU (PDF). Konrad Adenauer Foundation. str. 50. 
  388. ^ Stojanović, Boban (2017). Alternativni izveštaj o položaju i potrebama mladih u Republici Srbiji (PDF) (na jeziku: srpski). Belgrade: Krovna organizacija mladish Srbije. str. 65. ISBN 978-86-80578-02-6. 
  389. ^ „Delegacija SNS na 31. kongresu CDU u Hamburgu”. Novosti (na jeziku: srpski). 8. 12. 2018. Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  390. ^ „SNS postala punopravna članica Međunarodne demokratske unije”. Radio Television of Vojvodina (na jeziku: srpski). 21. 2. 2018. Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  391. ^ „Ms Dubravka Filipovski (Serbia, EPP/CD)”. Parliamentary Assembly of the Council of Europe. Pristupljeno 29. 7. 2023. 
  392. ^ „Sastanak zvaničnika SNS i Komunističke partije Kine”. N1 (na jeziku: srpski). 14. 10. 2019. Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  393. ^ Stojanović, Milica (14. 10. 2019). „Chinese and Serbian Ruling Parties Pledge 'All-Time' Friendship”. Balkan Insight (na jeziku: engleski). Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  394. ^ „Šapić: Učešće na samitu KP Kine velika čast za SNS”. NOVA portal (na jeziku: srpski). 6. 7. 2021. Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  395. ^ Bogdanović, Nevena (1. 8. 2023). „Naprednjaci iz Srbije po inspiraciju kod komunista Kine”. Radio Free Europe (na jeziku: srpski). Pristupljeno 1. 8. 2023. 
  396. ^ „Jedinstvena Rusija i SNS potpisale sporazum o saradnji”. Radio Television of Vojvodina (na jeziku: srpski). 27. 10. 2010. Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  397. ^ „Nikolić na kongresu Jedinstvene Rusije”. Radio Television of Serbia (na jeziku: srpski). 28. 11. 2011. Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  398. ^ Blank, Stephen J. (2012). Perspectives on Russian Foreign Policy. U.S. Army War College Press. str. 80. ISBN 978-1-58487-536-9. 
  399. ^ Mihajlović, Branka (28. 6. 2016). „Šta je SNS potpisao sa Putinovom strankom?”. Radio Slobodna Evropa (na jeziku: srpski). Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  400. ^ Božić Krainčanić, Svetlana (3. 12. 2018). „Srpski saveznici Putinove politike”. Radio Slobodna Evropa (na jeziku: srpski). Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  401. ^ „Moskva: Vučević i Klimov o saradnju SNS i Jedinstvene Rusije”. Tanjug (na jeziku: srpski). 1. 6. 2021. Pristupljeno 28. 9. 2022. 

Primarni izvori

  1. ^ „Predsedništvo”. Serbian Progressive Party (na jeziku: srpski). 1. 2. 2013. Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  2. ^ „Glavni odbor”. Serbian Progressive Party (na jeziku: srpski). 1. 2. 2013. Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  3. ^ „Izvršni odbor”. Serbian Progressive Party (na jeziku: srpski). 1. 2. 2013. Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  4. ^ „SNS Informator”. Serbian Progressive Party (na jeziku: srpski). Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  5. ^ „Unija mladih Srpske napredne stranke”. Serbian Progressive Party (na jeziku: srpski). 15. 2. 2013. Pristupljeno 28. 9. 2022. 

Spoljašnje veze

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_напредна_странка&oldid=27705248”