Uroš I Vukanović

Ovaj članak je dobar. Kliknite ovde za više informacija.
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ukoliko ste tražili članak o kralju iz dinastije Nemanjića, pogledajte članak Stefan Uroš I (1243—1276).
Uroš I Vukanović
Srbija u vreme Uroša I Vukanovića
Lični podaci
Datum rođenjaoko 1084/1085.
Mesto rođenjaRaška
Datum smrtioko 1144/1145.
Mesto smrtiRaška
Porodica
SupružnikAna Diogen
PotomstvoJelena Vukanović, Uroš II Primislav, Beloš Vukanović, Desa, Marija Vukanović Pšemisl, Zavida
RoditeljiMarko
Ugarka
DinastijaVukanovići
raški veliki župan
Period1112. — oko 1144/1145.
PrethodnikVukan
NaslednikUroš II Primislav

Uroš I (Raška, 1084/1085 — Raška, 1144/1145) bio je raški veliki župan iz dinastije Vukanovića i vladao je od 1112. do oko 1144/1145. godine.

Rođen je verovatno oko 1084/1085. godine. Svoju mladost je proveo u Carigradu kao talac od verovatno desete godine svog života. U Carigradu se verovatno oženio Anom Diogen. Došao je na vlast prevarom, zbacio je Zavidu uz pomoć Ugarske. On se držao sporazuma sa Zavidinim sinovima koji su garantovale dve velike sile - Ugarska i Vizantija, tj. on je vladao Raškom, dok su Zavidini sinovi vladali očevim oblastima (Zetom) tokom njegove vladavine ili posle ugarsko-vizantijskog mirovnog sporazuma 1129. godine. Uroš je bio u početku protiv Vizantije, jer je podržavao Bodinovog sina Đorđa, koji je kod Uroša pronašao utočište na sedam godina. Zbog toga je bio kažnjen od provizantijske struje i na kratko zbačen sa prestola, ali je uz pomoć Đorđa opet došao na vlast 1126/1127. godine.

Tokom prve vladavine je pretrpeo veliki poraz od Vizantije 1128. godine. Svoju kćer Jelenu je udao za slepog Belu, a drugu kćer Mariju za Konrada od Znojma. Izgleda da je tada Raška došla u dobre odnose sa Ugarskom. Iako je verovatno bio vizantijski vazal, težio je ka odvajanjem, tražio je takvu podršku na Zapadu. Brak njegove kćeri Marije nije ispunio očekivanja i zato ova dinastija neće imati bitnu ulogu u balkanskoj politici, ali je zato pokazao da ume politički da deluje prema merilima svoga vremena, izgleda da je uveo Rašku u međunarodnu politiku. Verovatno je umro oko 1144/1145. godine i nasledio ga je njegov najstariji sin Uroš II Primislav.

Mladost[uredi | uredi izvor]

Raški veliki župan Uroš I je bio najverovatnije sin verovatno raškog župana Marka, brata velikog župana Raške Vukana, koje je Bodin, dukljanski kralj, verovatno 1083/1084. godine[1] postavio za svoje vladare. Sam Uroš se prvi put spominje u istorijskim izvorima u Aleksijadi Ane Komnine u opisu pohoda koji je vizantijski car Aleksije I Komnin preduzeo protiv Srba 1093/1094. godine. Kada je carska vojska zauzela Lipljan, veliki župan Vukan je caru Aleksiju odmah poslao pregovarače nudeći taoce i zakletvu da će ubuduće poštovati sporazume. Među dvadesetak uglednih talaca, rođaka i župana, koji su tom prilikom predati vizantijskom caru bila su dva Vukanova sinovca Uroš i Stefan Vukan. Nije poznato koliko dugo su Uroš i njegovi saputnici proveli vremena pod vizantijskom prismotrom.[2][3] Uroš je svoj život proveo u Vizantiji, u Carigradu, gde se upoznao sa vizantijskim svetom o čemu se malo zna.[4]

Urošev otac je vladao severnim delom Raške, verovatno Semberijom i Mačvom. Njegovi susedi su bili Ugri, koji su krajem 11. veka imali snažne prodore u Hrvatskoj i Dalmaciji. Sa Ugrima je Marko imao verovatno dobre odnose, jer mu se sin zvao Uroš, pa je Marku verovatno žena bila Ugarka. Ime „Uroš” potiče od mađarskog ur - u značenju principes, prenosno dominues, uz srpski završetak -oš (npr. u imenima Vujoš, Miloš, Dragoš). U latinskom kao Urosius, Uroscius ili Uron. Ime se pominje i iz ugarskih povelja iz 13. i 14. veka.[4] Brak sa ugarskom princezom je verovatno sklopljen 1084/1085. godine što bi značilo da je imao 10 godina kada je odveden u Carigrad.[1]

Vladavina[uredi | uredi izvor]

Prva vladavina[uredi | uredi izvor]

Kada je umro raški župan Vukan, verovatno 1112. godine, presto je trebalo da nasledi Zavida, koji je isto kao i svoj otac bio oslonjen na Vizantiju, ali se u nasleđe verovatno umešao Urošev otac Marko, koji je verovatno imao podršku Ugarske, tako da je verovatno Zavida oteran u Gornju Zetu, Ribnicu, gde je 1113. godine rođen osnivač dinastije Nemanjića, Stefan Nemanja.[5][6] Ukoliko je Đorđe zatekao Uroša I 1114. godine, a Stefan Nemanja se rodio u Ribnice 1113. godine, to znači da je to verovatno blizu godina početka njegove vladavine. To bi moglo da bude samo posle Vukanove smrti, kada je Vladimir bio otrovan (umro otrovan u Skadru 1111. godine). Urošev dolazak na vlast bi mogao da bude u prvoj polovini 1112. godine. Uroš I je uživao u pomoći Ugarske i Đorđa. U suštini su se oko prestola otimale dve struje, provizantijska i prougarska. Ukoliko je župan Marko iz ugarskih povelja 1111. i 1124. godine istovetan sa ocem Uroša I i Stefana Vukana, onda je indikativno da ga nema među županima svedocima na povelji iz 1113. godine. Malo je verovatno da je boravio u Raškoj da bi održao vlast Uroša I. U borbama na Dunavu svedoči podatak o županu Keledinu u borbama sa Romejima kod tvrđave Hram 1129. godine.[7] To je isti onaj Gledin (Keledin), koji se javlja u ugarskim poveljama iz 1111. i 1124. godine zajedno sa županom Markom.[8]

Slično je zadesilo i Duklju, gde je Vladimira otrovala Bodinova tada udovica Jakvinta 1111. godine. Tada se u Duklji učvrstio Bodinov sin Đorđe, koji je imao loše odnose sa Vizantijom, koja je podržavala drugu dukljansku dinastiju, koja je poticala od Branislava, Radoslavovog sina, koji je bio brat dukljanskog kralja Mihaila I Vojislavljevića. Godine 1113/1114. su vizantijske snage zauzele Skadar, pa je dukljanski vladar Đorđe našao utočište u Raškoj, kod Uroša I.[9][10]

Đorđe je bio pod zaštitom Uroša tokom sedam godina (1113/1114 — 1120/1121). Za to vreme je u Duklji vladao vizantijski štićenik Grubeša, u isto vreme između kraja vladavine Aleksija I i početka vladavina njegovog sina Jovana Komnina (1118—1143) je Vizantija rešavala probleme na Istoku, pa Vizantija verovatno na Uroševo tiho i nasilno preuzimanje vlasti nije reagovala, verovatno nije smetalo carigradskoj vladi.[10]

Godine 1120/1121. je Đorđe uz pomoć Uroša I povratio Duklju i ubio dukljanskog vladara Grubešu kod Bara, pa opet Vizantija nije reagovala, jer je i dalje bila zauzeta na Istoku. Za to vreme je Đorđe sređivao odnose svoje vladarske kuće. Uspeo je da se pomiri sa dvojicom braće od strica, Dragihnom i Dragilom, dok trećeg brata Gradihnu nije uspeo da privoli da se vrati u Duklju. U jednom trenutku, kada je došlo do promene prestola, Gradihna se sklonio u Rašku i tamo se oženio Zavidovom ćerkom i sa njom je imao tri sina: Radoslava, Vladimira i Jovana.[11] Verovatno je između 1123. i 1125. godine došlo na promeni prestola vlasti. Đorđe je po preuzimanju vlasti Dragihni i Dragilu dao Zetu,[12] gde se nalazio Zavida.[13]

Pop Dukljanin piše da je posle odlaska Đorđa već oko 1124. godine Dragilo za Đorđev račun napao Podgorje, koje je tada pripadalo Raškoj,[14] što verovatno znači da u tom trenutku više nije vladao Uroš. Nešto malo kasnije, godine 1126/1127. je sam Đorđe provalio u Rašku i tu je zatekao Uroša u tamnici, u koju su ga bacili njegovi srodnici. Gradihna je uspeo da pobegne u Zahumlje, a potom u Drač, gde se pridružio koaliciji protiv Đorđa, koja je izdašno bila pomogana od Vizantije. Đorđe je vratio Uroša na presto i vratio se u Duklju.[15][16]

Živkovićeva hipoteza o prestolu[uredi | uredi izvor]

Postavlja se pitanje ko je zbacio Uroša I sa vlasti. Živković misli da je verovatno učestvovao u ovome Gradihna, iako ga Pop Dukljanin ne pominje kao uzurpatora. Trebalo bi obratiti pažnju na imena deca Gradihninog brata Dragihne - Prvoslav, Sracimir, Nemanja i Grubeša.[15] Dve imena, Sracimir i Nemanja javljaju se i kod Zavidovih sinova. Misli da ovo nije slučajnost i da pokazuje određenu bliskost između Gradihne i njegove braće sa Zavidom. Verovatno se Gradihna oženio Zavidovom ćerkom. Misli da su Gradihna, Zavida i Dragihna pripadala istoj generaciji osamdesetih godina 11. veka, upravo kao i Uroš, pa bi ovo porodična veza mogla da se uspostavi brakom Zavidove ćerke i Gradihne.[16]

Druga vladavina[uredi | uredi izvor]

Uroševa druga vladavina verovatno počinje oko 1126/1127. godine. Izgleda da su Zavidu napali sa dve strane, Ugri Stefana II su sa jedne strane zarobili Zavidu. Na vlasti su se održali Zavidovi sinovi koje je posle Đorđe zbacio sa vlasti i postavio Uroša. Almoš, slepi stric ugarskog kralja Stefana II (1116 — 1131) je pobegao na carsku teritoriju i Jovan II Komnin je odbio da ga izruči. Nakon razmenjenih uvreda, Stefan je 1127. zauzeo i razrušio vizantijski Beograd i Braničevo, i krenuo je na jug, posle čega je otpočeo otvoreni rat sa carstvom. Car je veštom strategijom isterao Mađare, gde je odneo i veliki pobedu kod Braničeva, ali sa dosta neprilika, ali su Romeji zbog velikih gubitaka morali 1129. godine da prekinu ratovanje. Uroš je već na početku svoje druge vladavine napao 1127. godine Vizantiju i osvojio i razorio pograničnu tvrđavu Ras, a car je zapovednika Kritoplu, koji je pobegao sa mesta, naterao da kroz Carigrad ide na magarcu okrenut naopako i to u ženskom odelu.[17][18][19] Vizantija je odmah počela da interveniše i naterala je Uroša I na mir. Srpski zarobljenici su se naselili u okolini Nikomedije,[20][21] u Maloj Aziji. U to vreme je došao rat između Ugara i Vizantije, koji je trajao dve godine. Prema mirovnom sporazumu 1127/1128. godine, Uroš I je morao da vojno pomaže Vizantiji. Iz toga se može zaključiti da je slao 2000 pomoćnih vojnika na Zapad i 300 na Istok.[22][23][24][25]

Uroš je morao da krene u rat protiv svog nekadašnjeg saveznika Đorđa, jer je postao vizantijski vazal 1127/1128. godine. Posle niza manjih sukoba je Đorđe bio uhvaćen u gradu Kotor, koji mu je jedini preostao, a Aleksije Kontostefan ga je poslao u carigradsku tamnicu, gde je i umro. Uz verovatnu saglasnost Vizantije, presto je nasledio Gradihna i tu je vladao jedanaest godina. Od tada je u Duklji konačno zavladao mir.[26] Posle smrti Gradihne će snaga između Raške i Duklje polako kliziti ka Raškoj. Najveću udarac za Duklju je bio kada je Travunija predati Desi, sinu Uroša I oko 1144/1145. godine.[27][28] Osim toga su izgubljene i plodne župe u Gornjoj Zeti, blizu Podgorice, što je bio isto veliki udarac. Dukljanskom vladaru su preostali samo primorski gradovi i teritorije između Skadra i Kotora. U tom trenutku se vidi da Duklja gubi prevlast i da počinje da se bori za opstanak.[29]

Kada su Vizantija i Ugarska potpisala mir na jednom dunavskom ostrvu 1129. godine, zavladala je tišina na Balkanu, sve do kraja godine ili početka naredne godine, kada je Uroš I uradio jednu zanimljivu diplomatsku akciju. Te godine je svoju kćer udao za Belu, sina Almoševog (brat Kolomanov) i bratučeda ugarskog kralja Stefana II. Prema poznatom ugarskom piscu Bonfiniju (15. vek) i Bečkoj ilustrovanoj hronici je ugarski kralj Stefan II ostao bez naslednika, tako da je morao nešto da preduzme. Iz tog razloga je on pisao Urošu, „carskom komesu Makedoniju”, predlog da uda svoju kćer za Almoševog sina slepog Belu. Almoš je bio dobar vizantijski saveznik, čak je i dobio jedan grad na upravu. Umro je 1127. godine u Makedoniji, čak je i ime bio promenio u Konstantin.[30][31][32][33] Na sklapanje braka nije uticala politička prepreka, jer su Vizantija i Ugarska sklopile mir, a i verovatno je Bela isto mogući nosilac vizantijske politike. Time je Uroš I obezbedio jedan važan politički oslonac u Ugarskoj svome potomstvu.[34]

Srpske države polovinom 12. veka.

Oblast Rame koja se nalazila kao najisturenija župa u raškom Podgorju je najverovatnije Uroš I dao kao miraz uz svoju kćer Jelenu.[35] Od tada se u ugarskoj tituli nalazi i „Rame”. Najverovatnije je to uradio, jer je bosanski ban tada hteo da proširi svoje teritorije. Predajući Ramu je tako Uroš I zaštitio svoje granice.[36]

Uroš I je imao dve ćerke i tri sina. Od sinova je imao najstarijeg Uroša II Primislava, zatim Beloša i najmlađeg Desu, a osim poznate posle ugarske kraljice Jelene, poznata je i Marija, koja je bila udata (1134) za Konrada od Znojma.[37][38] Tako su dve srpske princeze bile udate za vladare zapadnih sila, dok Uroševa žena ostaje nepoznata. Raspoloživi izvori ne donose nikakve informacije, jedini izuzetak su srpski letopisi koji pominju Belog Uroša, rodonačelnika Nemanjića. Prema ovim izvorima Uroš I bi bio oženjen francuskom princezom Anom ili Katarinom,[39] dok latinski izvori o ovome ćute.[36] Prema nekim istoričarima je bio oženjen Anom Diogen, koja je rođena 1074. godine nešto posle smrti njenog oca Konstantina Diogena, sina Romana IV, u Antiohiji,[40]. Uroš se najverovatnije oženio njome, dok je boravio u Carigradu.[41]

Kraj vladavine[uredi | uredi izvor]

Kraj vladavine Uroša I je nepoznat. Poznato je da je njegov sin Uroš II Primislav prihvatio 1150. godine da šalje još više pomoćnih trupa Vizantiji na Istoku. Takođe je poznato da je 1146. godine Manojlo Komnin ratovao protiv sultana Masuda, pa bi Uroš II tada prvi put poslao svojih pomoćnih 300 vojnika caru.[42] Pop Dukljanin navodi da je Radoslav otišao kod novog vizantijskog cara da mu potvrdi vlast, najverovatnije 1143. godine kada je Manojlo i postao car. Posle toga su se pobunili neki njegovi stari neprijatelji i doveli su Desu u Travuniju i Zetu (Duklju),[43] pa je verovatno Uroš II tada i dalje bio veliki župan. Tako da bi se moglo reći da je Uroš I vladao do oko 1144/1145. godine.[44]

Srpski letopisi[uredi | uredi izvor]

U srpskim letopisima se pominje „Beli Uroš”, otac mu je bio Likinije, verovatno Srbin, a majka Konstantija. Nakon očeve smrti je pobegao u Zahumlje, gde se oženio sa ćerkom francuskog kralja, Anom sa kojom je imao Tihomira (Tehomila) i Čudomira (Čudomila), dok je prema drugim letopisima bio prognan bugarski car, pa je zato pobegao u Zetu gde je rodio Tihomira, a Tihomir Stefana Nemanju. Prema letopisima je Tihomir bio oženjen češkom princezom sa kojom je imao Zavidu, Stracimira (Sracimira), Prvoslava i Stefana Nemanju, dok drugi letopisi tvrde da su to bila deca Čudomira, takođe drugi letopisi tvrde da je Tihomir bio oženjen sestrom hrvatskog kralja Zvonimira. Ipak, Ljubomir misli da se jedan od Likinijih sinova doselio u srpsku zemlju i tamo dobio sina „Belog Uroša”, kako piše i u drugim letopisima. Drugi letopisi tvrde da je on u stvari bio Stefan Uroš I.[45]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Živković, Tibor (2005). Jedna hipoteza o poreklu velikog župana Uroša I. str. 16. 
  2. ^ Ann, Comn. II, 184.10 — 27
  3. ^ Ferjančić 2007, str. 50.
  4. ^ a b Živković 2006, str. 147. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFŽivković2006 (help)
  5. ^ Poznato je da je Zavida proteran iz svoje zemlje posle pobune njegove braće; upor. Žitije Svetog Simeona, 18. Onda je verovatno u prevratu učestvovao i njegov brat Stefan Vukan. Posle 1112. godine mu se gubi svaki trag. Verovatno je umro posle svrgavanja Zavide.
  6. ^ Živković 2006, str. 147 — 148. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFŽivković2006 (help)
  7. ^ Cinn. 11.18
  8. ^ Živković, Tibor (2005). Jedna hipoteza o poreklu velikog župana Uroša I. str. 21. 
  9. ^ Šišić 1928, str. 100 — 101.
  10. ^ a b Živković 2006, str. 148. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFŽivković2006 (help)
  11. ^ Šišić 1928, str. 101 — 102.
  12. ^ Šišić 1928, str. 101.
  13. ^ Živković 2006, str. 148 — 149. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFŽivković2006 (help)
  14. ^ Šišić 1928, str. 102 Dragilus...intravit in Podgoream regionem et obtinuit Onogoste et alias plurimas iupanias
  15. ^ a b Šišić 1928, str. 102.
  16. ^ a b Živković 2006, str. 149. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFŽivković2006 (help)
  17. ^ Cinn. 12.9 — 10
  18. ^ Ferjančić 2007, str. 14 — 15.
  19. ^ Ćorović 1933, str. 2.1.
  20. ^ Ferjančić 2007, str. 116 — 117.
  21. ^ Chon. 16.18 — 25
  22. ^ Podaci su sačuvani u vezi proširenih vazalnih obaveza Uroša II prema Vizantiji 1150. godine.
  23. ^ Cinn. 113.4 — 6
  24. ^ Ferjančić 2007, str. 37.
  25. ^ Živković 2006, str. 149 — 150. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFŽivković2006 (help)
  26. ^ Šišić 1928, str. 102 — 103.
  27. ^ Ne zna se kada je Desa zaposeo Travuniju, ali se smatra da je do ovog došlo četrdesetih godina 12. veka
  28. ^ Blagojević, Kneževine, 55 — 56, gde je navedena starija literatura o ovom pitanju.
  29. ^ Živković, Tibor (2006). Duklja između Raške i Vizantije u prvoj polovini 12. veka (PDF). str. 458 — 459. 
  30. ^ Bonfini, Antonio (1936). Antonius de Bonfinis, Rerum Ungaricarum Decades, ed. I. Fógel – B. Ivány – L. Juhász. B.G. Teubner. str. 117. 
  31. ^ Izvor iz 14. veka je precizniji, Marci Chronica, 91, “Statimquemisit nuncios in Serviam, et filiam Vros Comitis Magni in legitimam uxorem Belae traduxerunt"
  32. ^ O hronologiji braka više videti Makk, Ferenc (1989). The Árpads and the Comneni, Political Relations Between Hungary and Byzantium in the 12th Century. Akadémiai Kiadó. str. 14. 
  33. ^ Kalić 1998, str. 95-108.
  34. ^ Živković 2006, str. 150 — 151. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFŽivković2006 (help)
  35. ^ Živković 2004, str. 153–164
  36. ^ a b Živković 2006, str. 151. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFŽivković2006 (help)
  37. ^ Kalić 1986, str. 25.
  38. ^ Kalić 1997, str. 64.
  39. ^ Stojanović 1927, str. 20?.
  40. ^ Cawley, Charles (2010). Medieval Lands, Byzantium, Diogenes, Emperor 1068 — 1071
  41. ^ Istorija Srba - dr. Željko Fajfrić, Dom i škola, 2006. godina
  42. ^ Kalić 1970, str. 27.
  43. ^ Šišić 1928, str. 104 — 105.
  44. ^ Živković 2006, str. 152. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFŽivković2006 (help)
  45. ^ Stojanović 1927, str. CIII, 18 — 25.

Literatura[uredi | uredi izvor]


Veliki župan Raške
(1112. — oko 1145)

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Урош_I_Вукановић&oldid=27410032”