Bitka kod Petrovaradina

Bitka kod Petrovaradina
Deo Osmansko-habzburških sukoba
Bakrorez bitke kod Petrovaradina
Vreme 5. avgust 1716. Mesto Petrovaradin, južno od današnjeg Novog Sada, Srbija Ishod Pobeda Habzburške monarhije
Sukobljene strane
Habzburška monarhija	Osmansko carstvo
Komandanti i vođe
Eugen Savojski	Damat Ali-paša†
Jačina
~ 83,300 88 topova	104.000-170.00 175 topova
Žrtve i gubici
U sukobu 2. avgusta kod Karlovaca: 402 mrtvih ili nestalih, 294 ranjenih. Među retranšmanima tokom 3. i 4. avgusta 756 mrtvih i ranjenih. U toku bitke 5. avgusta 2122 mrtvih i 2367 ranjenih vojnika. 2 topa	~6.000 poginulih 175 topova

Bitka kod Petrovaradina je bila prva velika pobeda austrijske vojske u ratu između Austrije i Ocmanskog carstva (1716—1718) kod Petrovaradina, sada delu Novog Sada, Srbija. U nastojanju da izmeni odluke Karlovačkog mira i povrati Moreju, Osmansko carstvo, je preduzelo pohod na Austriju.

Pozadina

Krajem 17. i početkom 18. veka svaki mir sa Osmanskim carstvom, koje je bilo u stalnim sukobima sa svojim susedima, nije bio ništa drugo do primirje zaključeno na određeni broj godina. Nakon Mohačke bitke (1526) i osvajanja Ugarske, Osmanskom carstvu bio je otvoren put ka zapadnoj Evropi što ga je dva puta dovelo pred kapije Beča (1529. i 1683). Od sredine 18. veka polako dolazi do ravnoteže u odnosu snaga između Osmanskog i Habzburškog carstva. Iako je osmanska vojska uvek bila brojčano nadmoćnija, mogla joj se uspešno suprotstaviti i naneti joj poraz na otvorenom polju upola manja protivnička vojska, sastavljena podjednako od pešadije i konjice. Početak novog rata sa Osmanskim carstvom (1716–1718), za Beč je došao nakon višegodišnjeg Rata za špansko nasleđe (1701–1713) i Rakocijevog ustanka u Ugarskoj (1701–1711), koji su obeležili prvu deceniju 18. veka i vojno i finansijski iscrpeli Austriju. Uzroci za izbijanje ovog rata su duboki, dok je povod veoma lako mogao biti pronađen bilo sa osmanske ili austrijske strane. Napad Osmanskog carstva na posede Mletačke republike u Moreji i Dalmaciji i zalaganje Beča za obustavu neprijateljstava bili su dovoljni za početak Mletačko-turskog rata. Uprkos svim problemima, pre svega finansijske prirode, Austrija je po prvi put povela ofanzivan rat protiv Osmanskog carstva, bez saveznika i iz njega veoma brzo izašla kao pobednica. Na početku 18. veka Osmansko carstvo je prolazilo kroz duboku krizu, koja je bila posledica brojnih poraza na bojnom polju i gubitaka velikih teritorija prilikom zaključivanja mirovnih ugovora u Karlovcima (1699) i Konstantinopolju (1700). Zbog ove krize, Osmansko carstvo je vodilo miroljubivu politiku prema evropskim silama, što je dodatno pojačavalo nezadovoljstvo u vojsci i muslimanskom delu stanovništva. Ovo nezadovoljstvo je dovelo i do pobune janičara koja se završila abdikacijom sultana Mustafe II i dolaskom na presto njegovog brata Ahmeda III. Prve godine njegove vladavine obeležile su brojne reforme i carstvo nije moglo da iskoristi zauzetost Beča Ratom za špansko nasleđe i Rakocijevim ustankom. Uspešan ishod osmanskog rata protiv Rusije (1710–1711), pojačao je uverenost Porte da je vreme za reviziju mirovnih ugovora u Karlovcima i Konstantinopolju.

Nakon Mira potpisanog u Karlovcima 1699. godine, svaki put kada se govorilo o ratu, Venecija je izgledala kao najverovatnija meta. I sami Mlečani bili su svesni opasnosti. Tokom Rata za špansko nasleđe (1701-1714), Mletački poslanik u Konstantinopolju pridružio se Francuzima i Mađarima da privole velikog vezira da napadne Austriju. Iako ne gajeći naročit antagonizam prema Habzburgovcima, Mlečani su i te kako bili fanatično uporni da skrenu pažnju Porte sa Moreje (Peloponeza koji su dobili 1699). Nakon potpisivanja mira sa Rusijom 1713. pažnja Porte konačno je sa svom pažnjom usmerena je ka Moreji. Sultan Ahmed III je naredio da se zatvori Mletački ambasador i rat je objavljen krajem 1714. u „Manifestu“ koji se sadržavao 14 tačaka. Prva tačka odnosila na zarobljavanje jednog broda sa haremom, poslednja se odnosila na problem sa Crnom Gorom dok se ostalih 12 tačaka odnosilo na druga neprijateljstva. Otomanska vojska je naišla na slab otpor a Venecija suočena sa invazijom se okrenula jedinoj sili koja bi mogla da joj pruži pomoć – Beču.

Austrija i Mletačka republika bili su deo Svete Lige, savezu koji se suprotstavljao Otomanskoj agresiji, a kojoj su pripadali Kraljevina Poljska i Papska država. Odmah po dolasku vesti o objavi rata, Mletački Senat je apelovao na Karla VI da poštuje svoje obaveze prema Svetoj Ligi. Međutim, činilo se da Karlo neće pozitivno odgovoriti na taj apel. Te godine Venecija nije bila u najboljim odnosima sa Bečom. Venecija je imala promenljivu i često neprijateljsku politiku prema Habzburzima u toku rata za Špansko nasleđe. Nedavni pokušaj ohrabrivanja Porte da napadne Ugarsku, nikako se nije pozitivno odrazio na stav Beča. Povrh svega, Senat je stalno pokušavao da zadrži apsolutnu kontrolu nad Jadranskim morem, što je sa druge strane ugrožavalo interes Austrije za njenim sve većim trgovačkim interesom te je austrijski ambasador u Veneciji protestvovao protiv „Mletačkog samododeljenog dominiona nad Jadranskim morem“. To su bili samo neki razlozi zašto Beč nije hteo da podrži Veneciju, svog nepouzdanog saveznika. Jedan od drugih veoma bitnih razloga bila je gotovo prazna državna blagajna nakon rata za Špansko nasleđe. Tokom 1715. finansijski izveštaj o potrebama vojske u slučaju rata sa Otomanskim carstvom pokazao je veliki deficit. Bez obzira na nepoverenje koje je gajio prema Mlečanima i teške finansijske situacije, Karlo VI je i sam oklevao da izazove nov rat. Izabran od strane Britanaca, Holanđana, i Austrijanaca kao kandidat za Španski tron, Karlo je tamo živeo od 1703 – 1711 i postao veoma emotivno vezan za svoje španske podanike, naročito Katalonce koji su se hrabro borili na njegovoj strani. Bio je duboko razočaran kada je kao car morao da napusti zemlju koju je obožavao i prepusti je svom Francuskom rivalu Filipu Anžujskom. Karlo nije želeo formalno da mu prizna posed nad Španijom, tako da je sklapajući mir sa Francuskom odbio da sklopi mir sa Španijom. Kada je izbio rat sa Mletačkom, Austrija je formalno još uvek bila u ratu sa Španijom. Karlo se plašio da će Filip Anužujski sada Filip V iskoristiti sukob između Beča i Porte i napasti Austriju, naročito nekadašnje Španske posede u Italiji koji su posle rata za Špansko nasleđe dodeljeni Austriji.

Pored potencijalnih problema sa Španijom, Beč se susretao i sa drugim ozbiljnim međunarodnim problemima. Krajem 1714. najveći problem bio je nedostatak pouzdanih saveznika na zapadu. Britanija i Holandija, potpisale su separatni mir sa Francuskom u Utrehtu 1713. i od tada Beč sa sumnjom posmatra dva nekadašnja saveznika. Iako je Austrija bila u miru sa Francuskom, činjenica da je istom još uvek vladao Luj XIV, izazivalo je u Beču zebnju da bi mogao iskoristiti i najmanju priliku da napadne Austriju, dok se ona bori sa Otomanskim carstvom, ili da sa Španijom napadne Italiju i time opet započne rat za Špansko nasleđe. Sa tom razlikom što bi se sada Austrija borila sama.

Problemi na zapadu nisu bili jedina Austrijska briga. Veliki Severni rat je još uvek u toku, i postojala je opasnost njegovog proširenja, južno i zapadno, čime bi eventualno uključio i Austriju. Postojala je zabrinutost da bi Francuska, Švedska, Poljska, Pruska i neformalno Otomansko carstvo, mogli stvoriti savez koji bi za kratko vreme zapalio celu Evropu. Jedini način da se izbegne takva katastrofa je da Beč obnovi savez sa Britanijom, i osigura podršku među malim Nemačkim državama, i postigne sporazum sa Rusijom. Štaviše, ukoliko se rat na severu bude produžavao, Austrija najverovatnije neće moći da očekuje pomoć od Poljske, koja je bila četvrti član Svete lige.

Konačni razlog zbog čega Austrija nije želela da ratuje, je i naizgled isti takav stav Porte, koji nisu želeli rat sa Austrijom. Početkom Maja 1715. Muteferika Ibrahim Aga došao je u Beč kako bi objasnio motive za Sultanov napad na Moreju, kao i da naglasi želju svoga gospodara da ostane u prijateljskim odnosima sa Bečom. Sastao se i sa princem Evgenijem Savojskim kome je rekao da Porta nema nameru da izvrdava Mir u Karlovcima već samo da se bori protiv pohlepnih Mletaka i da završi njihovu nepravednu vladavinu nad Morejom. U odgovoru, Savojski je izrekao nekoliko uvijenih upozorenja u vezi sa nastavkom rata u Moreji, ali nije konkretnije pretio. Obe strane govorile su uopšteno, i ubrzo posle toga Turski izaslanik vratio se u Konstantinopolj. Ukoliko Austrijanci nisu želeli da se mešaju mogli su da se pouzdaju u obećanja Ibrahim Age i da prihvate mir. Uprkos svim ovim okolnostima, Beč je ipak odlučio da uđe u rat kao saveznik Venecije.

Replika Princa Eugena u ratnoj opremi

Početak rata

Neprijateljstva duž granice dva carstva počela su još tokom aprila 1716. godine sa promenljivim uspehom sukobljenih strana. U ovim operacija velikog učešća imali su Srbi koji su služili kao graničari na području Vojne krajine.

Spomenik na Vezircu

Pohod na Varadin

Marš osmanske vojske prema granicama Habzburških zemalja započeo je 24. maja iz Adrianopolja (Jedrena), da bi 22. jula ona stigla do Beograda. Dolazak vojske pod komandom velikog vezira Damat Ali-paše pozdravljen je počasnom topovskom paljbom sa zidina grada. Izvršena je smotra tvrđavskog garnizona i sazvan je Divan na kojem je razmatrano pitanje o pravcu predstojećeg pohoda. Prvobitni plan je podrazumevao pripreme za prelazak Dunava kod Beograda, što je značilo da je osmanska vojska nameravala da se sukobi sa austrijskom u Erdelju. Komandant janičara Husein-aga predlagao je pokret prema Temišvaru i dalje prema Erdelju. Kaplan Giraj, krimski kan, delio je njegovo mišljenje. Beglerbeg Rumelije Sari Ahmed-paša smatrao je da ordija neće biti u stanju da podnese put preko banatskih močvara i ritova, a nakon saznanja da se austrijska vojska okuplja kod Futoga podsetio je na katastrofalan poraz kod Sente i rekao da ne treba rizikovati još jednu armiju u prisustvu Savojskog na maršu prema Erdelju. Sari Ahmed-paša je izrazio i mišljenje da je najbolje da se pred Savojskog izađe najkraćim putem i jednom bitkom reši rat. Takođe, napomenuo je da bi tatarska konjica, kada bi se jednom pustila sa lanca tokom pokreta na Erdelj, bila pretovarena pljačkaškim plenom „te bi posle bila sposobna za borbu koliko i trudna žena”. Veliki vezir je saslušao diskusiju bez davanja mišljenja i posle Divana su započete pripreme za prelazak preko Save u pravcu Petrovaradina, što nam govori da se ipak priklonio mišljenju Ahmed-paše.

Izveštaji koji su pristizali Savojskom pominjali su da je među osmanskom vojskom bilo od 26.000 do 40.000 janičara, 30.000 spahija, između 6.000 i 20.000 Tatara, 12.000 Arnauta, Vlaha, Grka, Egipćana… a kao ukupan broj se pominjalo od 200.000 do 400.000 ljudi. Jedan osmanski izveštaj koji je najverovatnije nakon bitke sačinio Sari Ahmed-paša pominje 160.000 vojnika, „jezgro cele vojske koju imamo”. Pojedini zapadni istoričari smatraju da su naizgled preuveličane brojke dolazile od prisustva velikog broja pozadinskih jedinica koje su pratile vojsku na pohodima, a koje su činili brojni robovi, sluge, trgovci i zanatlije najrazličitijih profesija. Po nekima je ova pozadina mogla da broji i do 50.000 ljudi, ali ne treba zaboraviti činjenicu da je pobednik često broj poginulih, ranjenih i zarobljenih preuveličavao.

Prelazak osmanske vojske preko Save započeo je 24. jula, u petak. Veliki vezir je započeo prelaz preko Save tokom popodneva 28. jula „zbog preke potrebe da se poštuje predskazanje zvezda”, što je dovelo do gomilanja vojske i pojave poteškoća prilikom prelaska. Mnogi osmanski vojnici su to shvatili kao loše predznake to što nije odabran „srećan dan”. Sa zemunskog polja, u pravcu Petrovaradina, osmanska vojska je krenula 29. jula.

Koncentracija austrijske vojske

Tokom proleća 1716. godine regimente austrijske vojske bile su raspoređene u raznim zemljama daleko od granice sa Osmanskom carstvom. U nameri da prikrije svoje ratne operacije od neprijatelja princ Evgenije je iskusnu i dobro obučenu vojsku rasporedio po udaljenim vojnim logorima kraj srednjeg Dunava i Tise. Kako su operativne sposobnosti austrijskih pukova zavisile od dobre i brze komunikacije, na srednjem toku Dunava i Tise su sagrađeni pontonski mostovi koji su kasnije našli svoju primenu, posebno onaj kod Petrovaradina, neposredno pred bitku. Tokom jula 1716. godine austrijske trupe su napustile logore u Čongradu, Baji, Segedinu i dr. i organizovano se koncentrisale prema Futogu uz odlično izvedenu logistiku, obezbeđenu hranu, municiju, opremu i sl.

Počev od 29. jula austrijska vojska prelazi na desnu obalu Dunava kod Petrovaradina. Bila je sastavljena od 67 bataljona pešadije i 218 eskadrona konjice, i sa garnizonom u Tvrđavi brojala je preko 80.000 vojnika. Princ Evgenije, ispraćen od Karla VI i čitavog naroda, sa 16 brodova i više svojih generala, napustio je Beč 2. jula i stigao u Futog 9. jula. Osmanska vojska se 27. jula približila na tri dana marša od Petrovaradina i bila je samo Dunavom odvojena od carske vojske okupljene u Futogu i kod Rimskih šančeva.

Sukob prethodnica kod Karlovaca 2. avgusta

Tokom 26, 27. i 28. jula Veliki vezir Damad Ali-paša je prešao Savu sa preko 120.000 vojnika. Kada se osmanska vojska prethodnica približila Karlovcima, u jednom klancu naleteli na austrijsku prethodnicu. Oko 3000 osmanskih konjanika sukobilo se sa oko 8000 austrijskih vojnika pod komandom grofa Palfija, kojem je princ Evgenije usmeno zabranio da ulazi u bilo kakav sukob sa osmanskom vojskom i da vrši samo izviđanje. Grof Palfi je sa delovima nekoliko konjičkih pukova (najmanje oko 2300 konjanika) pošao prema Karlovcima Nakon što se osmanska izvidnica iznenada pojavila, grof Palfi nije mogao da izbegne sukob i prihvatio je borbu. Nakon povlačenja njegovih jedinica na bojnom polju je ostalo oko 400 mrtvih austrijskih vojnika, dok je jedan broj bio zarobljen. Među zarobljenima bio je i grof Zigfrid Brojner. Goneći austrijsku prethodnicu prve jedinice osmanske vojske su stigle pod Petrovaradin kasno uveče. Glavnina osmanske vojske pojavila se na brdima oko Petrovaradina narednog dana.

Opsada Petrovaradina

Spomenik princu Evgeniju Savojskom u Beču

U podne 3. avgusta, austrijski vojnici na prvoj liniji Kaprarinih šančeva ugledali su jednog Turčina koji se približavao sa belom zastavicom. Sa sobom je nosio pismo velikog vezira upućeno baronu Lefelholcu, zapovedniku Petrovaradina. Kada se ukazao na određenoj udaljenosti, iz tvrđave je izašao čovek koji mu je vezao oči i uveo ga u tvrđavu. Saveremeni Bečki istoričar Dimon navodi da je u pismu stajalo otprilike ovako: „Zapovedniče Petrovaradina, predajte uzvišenom sultanu grad koji mu je vaš gospodar nepravedno oteo. Ako tako postupite, biće vam dozvoljeno da slobodno odete, vi i vaši vojnici, zajedno sa svim što vam pripada. Ali ako nećete, znajte da za vas neće biti logora u kom ćete se moći sakriti i da ću vas zarobiti zajedno sa celim garnizonom.” Sa druge strane, savremeni osmanski istoričar Rašid pre opisa sukoba prethodnica kod Karlovaca 2. avgusta, navodi deo sadržine jednog drugog pisma i navodi sledeće sadržaj: „Ako ponovo ovaj put ne predate Varadin, budite spremni! ” Takođe, Rašid navodi i odgovor koji je dobijen usmeno: „Zadesila nas je takva klonulost i slabost tako da hajde da bez borbe i rata predamo tvrđavu. Videćemo se kroz dva dana i neka bude jasno: šta god da se desi, pojavite se.” Princ Evgenije uz svoj izveštaj caru Karlu VI, koji je nepotpun i nema naznačenog datuma, napisan najverovatnije par dana nakon bitke, šalje i originalno pismo, za koje kaže da mu je uputio lično veliki vezir putem „jednog Turčina, dva dana pre borbe” preko generala Lefelholca. Kasniji istoričar Nikolas Henderson navodi da se veliki vezir obratio princu Evgeniju sa rečima: „Nema sumnje da će krv koja bude potekla na obe strane pasti kao kletva na vas, vašu decu, i decu vaše dece do sudnjeg dana.”

Pod okriljem noći osmanska vojska je započela kopanje rovova. Zemljište ispred Kaprarinih šančeva je uzduž i popreko ispresecano dubokom rovovima, iskopanim bez reda i rasporeda, sa neujednačenim razmacima. Na nekim mestima, između dva rova, bilo je svega nekoliko stopa. Iz rovova, vojska koja je štitila kopače izazivala je čarke sa austrijskom vojskom na prvoj liniji Kaprarinih šančeva koji su, takođe, sve vreme bili pod udarom artiljerijske vatre. U ovih par dana pred bitku, broj ranjenih i mrtvih austrijskih vojnika na položajima u Kaprarinim šančevima popeo se na 756.

Forsiranje Dunava

U toku noći, oko 22 časa, prilikom prelaska jedinica pešadije, pod komandom princa Aleksandra fon Virtemberga, došlo je do prekida pontonskih mostova. Uzrok tome su bile vodenice na Dunavu, uzvodno od Petrovaradina, koje nekoliko dana ranije, zbog „stalnog jakog vetra”, nisu mogle da se izvuku na obalu. Iako je pokušano da se na vreme uklone pomoću šajki, što je donekle i uspelo, neke vodenice su se otkačile i naletele na pontonske mostove ispod Petrovaradina. Na prvom su oštetile pet pontona, a na drugom 18, čime je marš jedinica, radi jutarnjeg napada u 4 časa i 30 minuta, zakasnio dva i po časa. Preduzimljivošću generala Lefelholca oba pontonska mosta su bila popravljena.

Raspored austrijske vojsku pred bitku

Pred napad, austrijska vojska je bila raspoređena na frontu koji je bio širok nešto manje od 3 km. U centru iza spoljašnjeg Kaprarinog retranšmana nalazila se prva linija pešadije. Odmah iza nje nalazila se druga linija. Treća linija pešadije se nalazila iza unutrašnjeg Kaprarinog retranšmana zajedno sa artiljerijskim jedinicama koje su brojale 80 topova. U Kronverku, Hornverku i Gornjoj tvrđavi nalazile su se rezervne jedinice. Na levom krilu nalazila se konjica koju su činili pukovi kirasira i dragona. Na desnom krilu nalazile su se husarske, dragonske i kirasirske konjičke regimente. Bokove pešadije štitila je konjica koja je na levoj strani bojišta bila oslonjena i zaštićena močvarom, a na desnoj strani Dunavom. Na levoj obali Dunava kod Racke Varoši (danas Novi Sad), nalazila se rezerva sastavljena od tri husarska i jednog dragonskog puka.

Bitka

Diorama bitke kod Petrovaradina

Šest bataljona pešadije, pod komandom princa Aleksandra fon Virtemberga nalazila se kod petrovaradinskih ciglana, oslonjena desnim krilom na Kaprarine šančeve, a sa druge strane, na konjicu levog krila. Sve ukupno austrijsku vojsku je činilo oko 76.000 vojnika. Ovih šest bataljona je započelo bitku u 7 časova ujutru prodorom u pravcu osmanske baterije postavljene kod Crkve Sv. Roka. Istovremeno je nastupila pešadija u centru bojišta izlaskom iz prve linije Kaprarinih šančeva. Pešadija je odmah odbacila osmanske jedinice iz njihovih rovova iskopanih prethodnih dana. Na desnom krilu pešadije došlo je do konfuzije, što je izazvalo nered i na levom krilu pešadije. Osmanska pešadija u centru iskoristila je ovaj nered i jakim kontranapadom prodrla kroz prvu liniju Kaprarinih šančeva i počela da probija ugao druge linije koji se nalazio prema Dunavu, oslonjen na padinu gde se nalazila austrijska konjica desnog krila pod komandom generala Nadaždija. U centru bojišta, osmanske jedinice na levom krilu odbile su napad austrijske vojske koja se nakon pogibije generala Lankena i generala Valenštajna počela povlačiti. Na tom delu bojišta grof Boneval je ostao sam sa 200 vojnika od kojih je preživelo samo 25, a on je bio proboden kopljem u stomak. Kontranapad osmanske pešadije nije dugo trajao. Austrijska konjica je dala vremena pešadiji da se prestroji i ponovo dovede u linijski poredak. U svom prodoru austrijska konjica sa desnog krila, koja je od početka bila pod jakom artiljerijskom vatrom, brzo je napredovala i primoravala osmansku vojsku na povlačenje, ostavljajući tako dovoljno prostora pešadiji da se razvije po bojištu i krene napred. Konjica levog krila je brzo napredovala, prva je doprla do osmanskog logora i počela da probija barikade načinjene od zaprežnih kola. Ovo austrijsko napredovanje i probijanje osmanskih položaja na nekoliko mesta je dovelo do povlačenja osmanske vojske na celom bojištu.

Za osmansku vojsku, a pogotovo za velikog vezira, napad austrijske vojske bio je veliko iznenađenje. Vest o napadu zatekla je velikog vezira na jutarnjoj molitvi. Bio je „beo”, začuđen i iznenađen ovako iznenadnim napadom austrijske vojske. Uzeo je dogled u ruke i posmatrao tok napada. Neki dostojanstvenici su prišli njegovom ćehaji i upitali ga šta je razlog mirovanja velikog vezira. Svi su bili zaprepašćeni njegovim odgovorom da gledaju svoja posla i da se ne mešaju. Oko sat i po se čekalo ispred glavnog šatora velikog vezira. Neki od okupljenih osmanskih visokodostojnika u neposrednoj blizini, kada su videli da vojska beži i da je već kasno, ponovo su se obratili velikom veziru rečima da nije vreme da se stoji i da je potrebno da se pređe u juriš. Veliki vezir je to odobrio jer mu se učinilo razumno. U momentu kada su janičarski odredi i ostatak rezerve konačno pošli da pomognu desnom krilu, poginuo je Turk Ahmed-paša i celokupna vojska koja je bila pod njegovom komandom počela je da beži. Koristeći ovu priliku, austrijska vojska se opasno približila mestu gde se nalazio veliki vezir, počevši da probija liniju oko glavnog logora, koji je bio načinjen od zaprežnih kola. Jedinice koje su se nalazile u logoru, iza zaprežnih kola, počele su da beže. Veliki vezir je tada uzjahao svog konja i, u pokušaju da spreči povlačenje vojske, bio je ranjen u glavu. Pogodio ga je metak ispaljen sa neprijateljske strane.

O pogibiji velikog vezira, osmanski istoričar Rašid kaže:

"A on sam dade znak trojici svojih komornika i oni hrabro napadoše neprijatelja. Dok je išao za njima, jedan kuršum ga pogodi u čelo. Kada je posle ovog strašnog događaja na njegovom lepom i razvijenom konju počela da mu pada glava, prišlo mu je nekoliko hrabrih i odvažnih iz njegove pratnje. Njegovog konja su uzeli i poveli za svojim konjima drugi čohadar Deli Omer-aga i od glavnih konjušara Kurd Veli i ostali iz njegove lične pratnje. Preneli su ga na jedna bojna kola koja su se nalazila u blizini pomenutog mesta. Kada su se karlovačkim putem uputili nazad ka Beogradu, koliko mi je poznato, ispustio je dušu i tako je, postavši šehidom, stigao na kraj svog srećnog puta. Neka mu se Alah smiluje i nastani ga u dženetu. U tom momentu su se uz barjak zajedno vratili defterdar Mehmed-efendi koji se nalazio pokraj časne zastave i sa njim Ibrahim-efendi, reisulkutab Elhadž Mustafa-efendi, efendije tezkiredžije, ja ponizni rob, pet do deset zaima, spahijski aga i nekoliko divanskih dostojanstvenika. Uzeli smo bojna kola carske vojske i koja su se nalazila na karlovačkoj strani i uputili se ka Beogradu.”

Plen

Šator Damat Ali paše

Bitka je bila završena do 12 časova kada je princ Evgenije, iz šatora velikog vezira, slao prve izveštaje o pobedi. Ispred šatora velikog vezira pronađena su obezglavljena tela grofa Brojnera i ostalih vojnika zarobljenih par dana ranije u sukobu kod Karlovaca. U osmanskom kampu zaplenjena je velika količina ratnog materijala. Osmanska vojska je, sa namerom da spasi živu glavu, bila primorana da ostavi sve. Na bojnom polju su ostala najrazličitija artiljerijska oruđa, municija, tone baruta, šatori vojnika i oficira, hiljade konja i kamila, preko 100.000 vreća pirinča i kafe, desetine hiljada krupne i sitne stoke, a među najprestižnijim trofejima bile su zastave, konjski repovi i talambasi. Sve što je moglo biti pokazano caru kao trofej odneto je kao simbol pobede i izloženo u katedrali Sv. Stefana u Beču. Princ Evgenije za sebe je zadržao samo šator velikog vezira. (Vrednost šatora sultana zaplenjenog kod Sente 1697. godina bila je oko 40.000 florina, što bi danas iznosilo oko 800.000 evra.) Sve ostalo je podeljeno među vojnicima. Zaplenjena je velika količina konjske opreme i sedala, od kojih su mnoga bila posrebrena, ponekad pozlaćena ili ukrašena dragim kamenjem i plemenitim metalima, skupocena odeća, persijski i turski tepisi, jastuci, prekrivači i druge tkanine, predivni konji i kamile u koje su austrijski vojnici gledali u čudu, kao deca u iznenadnoj poseti cirkusu. Deo plena, pored osmanskih zastava, konjskih repova, sablji, tobolaca za strele, vrškastih kaciga i viteških košulja pletenih od gvozdene žice, kao i kalpak i oklop grofa Brojnera i lanac kojim je bio vezan nakon zarobljavanja kod Karlovaca, dugo se čuvao u zgradi Glavnog Arsenala Petrovaradinske tvrđave. Pobednička vojska se tokom 5. i 6, avgusta zadržala na osvojenim položajima, a 7. avgusta se prebacila u Bačku u logor kod Racenštata, gde je uz veliku svečanost i zahvalnost Bogu, služeći Te Deum - Tebe Boga slavim, proslavila ovu značajnu pobedu. Posle kratkog odmora, u daljem pohodu princ Evgenije je već u oktobru osvojio Temišvar.

Posledice

Poražena osmanska vojska se povukla ka Beogradu, gde je stigla u prvim jutarnjim satima narednog dana. Beživotno telo velikog vezira, još u krvavoj odeći, sahranjeno je u dvorištu džamije sultana Sulejmana. Kao jedan od glavnih razloga za poraz vojske bilo je neizvršavanje dobrih priprema prilikom opsade. Preživeli osmanski dostojanstvenici krivili su vezira i njegovu opsesiju astrološkim predviđanjima.

Razlog za poraz osmanske vojske treba gledati u taktici i načinu ratovanja. Razbijanje armije, smrt ili zarobljavanje osmanskih vojskovođa bilo je nezaobilazno u bitkama. Osmanska vojska bila je u stalnim ratovima, a na pohode je najčešće polazila sa velikim brojem pomoćnih trupa, pa je veliki broj artiljerijskih oruđa bio redovan plen neprijatelja. Kada je u pitanju broj poginulih osmanskih vojnika, najčešće se navodi podatak od 30.000. „Nismo uzeli više od 20 zarobljenika jer su naši ljudi tražili njihovu krv i sve su ih masakrirali”, zapisao je kasnije jedan o oficira pod komandom princa Evgenija. Zverstva sa jedne i druge strane bila su uobičajena kako u prošlom tako i u ovom ratu. Na primer, osmanski špijuni, koji bi bili pronađeni među srpskim jedinicama pod komadom princa Evgenija, nabijani su na kolac.

Nekoliko meseci kasnije, preko bojnog polja proći će ledi Meri, supruga ser Edvarda Vortli Montegjua, delegiranog britanskog ambasadora na putu ka Konstantinopolju. Po dolasku u Beograd, ona je, 18. februara 1717. godine, napisala pismo Aleksandru Poupu, kako su još uvek vidljivi tragovi poslednje pobede princa Evgenija „tog krvavog dana”. Po njenim rečima, na bojištu su još uvek ležale rasute lobanje i leševi nesahranjenih vojnika, konja i kamila. Iz pisma se vidi da nije mogla, bez užasavanja, da gleda na toliki broj iskasapljenih tela a da se ne osvrne na nepravednost rata, koji ubistvo čini ne samo neophodnim već i zaslužuje čast i pohvalu. „Ništa ne daje jasniji dokaz o nerazumnosti ljudskog roda, nego bes sa kojim se sukobljava oko malog parčeta zemlje” – zaključiće ledi Meri.

Ova velika bitka je ostavila tragove koji se i danas vide u toponima okolnim brda: Vezirac, Alibegovac i Zanoš. Nakon bitke kod Petrovaradina princ Evgenije je u ise godine osvojio Temišvar a naredne Beograd čime su stečeni povoljni uslovi za sklapanje mira Požarevcu kojim je Austrija dobila Banat, Malu Vlašku i severni deo Srbije.

Spomenik u čast pobede Savojskog nad Osmanlijama podignut je na Vezircu 1902. godine prema projektu zagrebačkog arhitekte Hermana Bolea.

Vidi još

• Petrovaradinska tvrđava
• Mesto bitke kod Petrovaradina 1716. godine

Literatura

Jokić, Siniša (2011). Bitka kod Petrovaradina 1716. godine (PDF). Novi Sad: Muzej grada Novog Sada, Istorijski arhiv grada Novog Sada. Arhivirano iz originala (PDF) 17. 08. 2016. g. Pristupljeno 21. 07. 2016. 

Spoljašnje veze

• Zvaničan sajt - Petrovaradinska tvrđava
• Tribina – TRI STOTINE GODINA OD PETROVARADINSKE BITKE