Živko Pavlović

Ukoliko ste tražili drugu osobu, pogledajte članak Živko Pavlović (slikar).

Živko Pavlović
Divizijski general Živko Pavlović
Lični podaci
Puno ime	Živko Petrović
Datum rođenja	(1871-03-13)13. mart 1871.
Mesto rođenja	Bašin kod Smederevske Palanke, Kneževina Srbija
Datum smrti	25. april 1938.(1938-04-25) (67 god.)
Mesto smrti	Beograd, Kraljevina Jugoslavija
Vojna karijera
Služba	1889 — 1923.
Vojska	Kraljevina Srbija Kraljevina SHS Kraljevina Jugoslavija
Čin	Divizijski general
Jedinica	Šumadijska divizija Jadranska divizijska oblast
Učešće u ratovima	Prvi balkanski rat Drugi balkanski rat Prvi svetski rat
Odlikovanja	Orden Belog orla sa mačevima Orden Karađorđeve Zvezde sa mačevima Orden Svetog Save Orden Đorđa I Orden Legije časti

Živko Pavlović (Bašin kod Smederevske Palanke, 1/13. mart 1871 — Beograd, 25. april 1938) bio je oficir srpske vojske, divizijski general jugoslovenske vojske, profesor, upravnik Vojne akademije, vojni pisac i akademik.

Rođen je u selu Bašin od oca Gavrila i majke Ane Petrović. Promenio je svoje rođeno prezime Petrović u stričevo prezime Pavlović, kod koga je živeo sa maćehom posle smrti svojih roditelja. Posle završetka osnovne škole, Živko je upisao Kragujevačku gimnaziju. U to vreme u Vojnoj akademiji je radio mladi oficir (budući vojvoda) Stepa Stepanović, što je doprinelo da Pavlović upiše nižu školu Vojne akademije 1892. godine. Klasni drug mu je bio budući armijski general i ministar vojske i mornarice Petar Pešić.

Posle završetka Akademije, Živko je bio vodnik, a nakon toga je upisao Višu školu Vojne Akademije 1. septembra 1894. godine. U narednom periodu prošao je sve dužnosti od vodnika u Moravskom artiljerijskom puku, do komandira baterije. Od 1899. do 1892. je bio na generalštabnoj pripremi u Beogradu. Godine 1902. je poslat u Berlin na usavršavanje. Posle povratka iz Berlina postao je ordonans oficir kralja i tu dužnost je obavljao do 1905. godine. Dve godine kasnije postao je ađutant kraljevića Đorđa, a nakon te dužnosti bio je i profesor Aleksandra Karađorđevića u periodu od 1908—1911. Od 1910—1912, vršio je funkciju načelnika Operativnog odeljenja Glavnog generalštaba i na tom položaju se zadržao do početka Prvog balkanskog rata.

Pred Prvi balkanski rat izabran je među četvoricom najbližih Putnikovih saradnika i tada je postao šef odseka za izradu naređenja u operativnom odeljenju Vrhovne komande a posle okončanja službovanja na tom položaju, bio je u delegaciji koja je zaključivala mir u Londonu. Učestvovao je u opsadi Skadra, kada je unapređen u generalštabnog pukovnika, a kasnije je učestvovao i u Bregalničkoj bici. Nakon ove pobede vojvoda Putnik je urgirao da se na njegov predlog vanredno unapredi u čin generala ali je on to odbio.

Na početku Prvog svetskog rata, Pavlović je rukovodio mobilizacijom stanovništva. Bio je bliski saradnik Radomira Putnika i zajedno sa njim je razrađivao planove za bitke. Posle Trojne ofanzive, vlada je smenila Radomira Putnika, a zajedno sa njim i Živka Pavlovića njegovog zamenika. Došao je u sukob prilikom planiranja Solunskog fronta sa Živojinom Mišićem i njegov plan nije usvojen. Posle pobede na Kajmakčalanu, smenjen je sa funkcije komandanata Šumadijske divizije i poslat je na lečenje od malarije.

Posle rata je unapređen u čin generala 1919. godine. Iste godine je postao upravnik Vojne akademije u Beogradu, da bi 1920. postao pomoćnik komandanta Prve armijske oblasti i komandant Jadranske divizijske oblasti. Penzionisan je tri godine kasnije. Na predlog Jovana Cvijića, izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 1921. Uvršćen u red najvećih vojskovođa srpske i jugoslovenske istorije.

Mladost i školovanje

Živko Pavlović kao pitomac Vojne akademije.

Rođen je 1/13. marta 1871. kao Živko Petrović u selu Bašin. To selo je pripadalo Jaseničkom srezu Smederevskog okruga. Roditelji su mu bili siromašni zemljoradnici, Gavrilo i Ana Petrović. Živkov otac Gavrilo u starom kraju je bio hajduk i došao je u Jasenicu iz ravne Sjenice. Mada je Gavrilo Petrović bio nepismen, siromah i nadničar, učestvovao je u oba Srpsko-turska rata (1876—1878) kao četovođa a komandovao je i bataljonom i za izuzetno vojničko držanje odlikovan je zlatnom i srebrnom medaljom za hrabrost. Majka Ana Petrović (rođena Starčević) rodila je s Gavrilom samo Živka, jer je umrla posle dve godine. Posle Anine smrti Gavrilo se oženio njenom bliskom rođakom Anđom, s kojom je imao sina i kćerku. Osnovnu školu je završio u selu Cerovcu.

Još u osnovnoj školi se izdvajao posebnom bistrinom, pa čak je i svom učitelju, Mateji Đorđeviću, pomagao u nastavi, pa su ga zbog toga, po tadašnjim običajima, nazvali cenzor. Njegovi školski drugovi Zarija Sarčević i Ananija Jevremović govorili su da je mnogo voleo školu. Školovanje je odmalena bilo za Živka teško i samo najuporniji su mogli da izdrže takve tegobe. Po preporuci učitelja Mateje Đorđevića, Živko je upisan u Kragujevačku gimnaziju. Njegova maćeha Anđa, posle Gavrilove smrti, ostala je na imanju sa još dvoje dece. U početku ga je pomagao deda po majci, ali i on je ubrzo preminuo. Za vreme školovanja u Kragujevcu stanovao je kod jednog apotekara, kome je za stanovanje bio dužan da pere sudove i sprema drva za loženje. Pored ovih poslova nije bio oslobođen ni nekih drugih kućnih poslova. U ovom periodu Živkov stric Pavle je neko vreme brinuo o njemu, donoseći mu hranu iz sela Ramaća u Kragujevac. U znak zahvalnosti za veliku brigu, Živko je promenio svoje rođeno prezime Petrović u stričevo Pavlović. Kasnije je nastavio da se potpisuje prezimenom Pavlović i tako je i ostalo do kraja života. Jedina veza sa ocem bila je monogram njegovog imena sa kojim se potpisivao na svim vojnim dokumentima.

Dok smo mi završavali prvi razred, Živko je već sam naučio knjige i iz drugog razreda. Odlikovao se još odmalena, nekom neobičnom ozbiljnošću i otmenošću, koje se ne može naučiti ni u jednoj školi, ni u jednom zavodu za vaspitanje.”

Nižu školu Vojne akademije je upisao posle položenog prijemnog ispita 1. septembra 1889. godine, kao pitomac 22. klase. U tom periodu mladi oficir Stepa Stepanović je bio profesor na Vojnoj akademiji pa su se mnogi pitomci odlučivali da upišu baš tu školu a među njima i Živko Pavlović. Školovanje je završio kao artiljerijski potporučnik 16. septembra 1892, kao sedmi u rangu od pedeset pitomaca. Od šestorice ispred Živka samo je u vojsci ostalo poznatije ime armijskog generala i ministra vojske i mornarice Petra Pešića.

Aktivna služba

Aktivna služba Živka Pavlovića počinje na mestu vodnika u Drinskom artiljerijskom puku u periodu od 1892. do 1894. godine. Višu školu vojne akademije upisao po obavljenom prijemnom ispitu 1. septembra 1894. godine, kao deveti u rangu od četrnaest pitomaca. Od 1896. do 1898. bio je bio vodnik III brdskog diviziona Moravskog artiljerijskog puka u Aleksincu. 1898. godine bio je komandir VII baterije III diviziona Moravskog artiljerijskog puka u Aleksincu. Posle provedenog propisanog vremena u službi na mestu komandira baterije, dopušteno mu je da se prijavi za pripravnika u generalštabnoj struci. Od 1899. do 1902. se nalazio na generalštabnoj pripremi u Komandi aktivne vojske u Beogradu. Nakon dve godine pripremnog rada proizveden u čin generalštabnog kapetana I klase 1901. godine. U periodu 1902. godine, šest meseci je proveo kao državni pitomac na usavršavanju u Berlinu. U Berlinu proučava delo Karla fon Klauzevica izučavajući nemačku doktrinu i preciznost u naučnom pristupu izradi ratnih planova. Po povratku u zemlju od 19. februara 1903. godine, bio je komandant 2 baterije u 17. pešadijskom puku. Od 23. jula 1903. godine, pomoćnik načelnika Štaba Timočke divizijske oblasti. U periodu od 18. marta 1903. do 31. maja 1905. godine bio je ordonans oficir kralja. 24. aprila 1904. pored redovne dužnosti bio je i u Opštevojnom odeljenju Ministarstva vojnog. U čin generalštabnog majora unapređen je 6. aprila 1904. godine. Na novu funkciju komandanta II bataljona VII pešadijskog puka postavljen po okončanju prethodne dužnosti. Još kao mladi oficir Živko Pavlović se istakao mnogim vojničkim vrlinama: disciplinom, urednošću i odgovornošću. Upravo zbog tih osobina imenovan je u periodu od 14. maja 1906. do 1. januara 1907. godine za ađutanta kraljevića Đorđa.

Komandanti pukova 1912. godine, pred Balkanske ratove (Živko Pavlović je u srednjem redu treći zdesna).

Od 8. jula 1906. godine nalazio se takođe u Đeneralštabnom odseku Opštevojnog odeljenja Ministarstva vojnog, da bi potom bio premešten za komandanta XVIII pešadijskog puka. Za načelnika štaba Konjičke divizije postavljen je 7. septembra 1907. godine. U istom periodu od 3. avgusta 1906. pa sve do početka Prvog svetskog rata bio je prvo honorarni a kasnije i redovni profesor Taktike na Nižoj školi Vojne akademije. Za profesora prestolonaslednika Aleksandra imenovan je u periodu 1908—1911, predajući mu strategiju i vojnu geografiju. U čin generalštabnog potpukovnika unapređen je 29. marta 1909. godine. Od 1910—1912, bio je načelnik Operativnog odeljenja Glavnog generalštaba i na tom položaju se zadržao do početka Prvog balkanskog rata.

Balkanski ratovi

Vrhovna Komanda Srpske vojske u Skoplju 1913. godine, tokom Balkanskih ratova (Živko Pavlović sedi iza vojvode Putnika).

U Vrhovnoj komandi srpske vojske naročito se istakao svojim osmišljenim i zrelim zaključivanjima, čime je stekao naklonost i poverenje načelnika Štaba Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika. Pred Prvi balkanski rat izabran je među četvoricom najbližih Putnikovih saradnika i tada je postao šef odseka za izradu naređenja u operativnom odeljenju Vrhovne komande. Od tada je neprestano bio uz starog i oronulog silnim ratovima vojvodu Putnika, sve dok je on bio načelnik Štaba Vrhovne komande i načelnik Glavnog generalštaba. Istakao se kao analitičar događaja vezanih za ratovanja srpske vojske i general (potonji vojvoda) Živojin Mišić ga je veoma cenio. U nekoliko situacija je svojim optimizmom i istrajnošću sokolio članove vrhovne komande pa i samog vojvodu Radomira Putnika. Kao priznat vojni znalac, u novembru i decembru 1912. i januaru 1913. godine učestvovao je kao ekspert naše delegacije u zaključivanju mirovnog sporazuma u Londonu.

„Među najboljim našim oficirima jedno od prvih mesta zauzima pukovnik Pavlović. On je učestvovao u stvaranju ratnog plana, pri njegovom izvođenju je bio u Vrhovnoj Komandi; kada je primirje zaključeno određen je za stručnog vojničkog eksperta pri pregovorima u Londonu, a sada, kada su nastavljene ratne operacije pukovnik Živko dobio je jedan od najvažnijih položaja, određen je za načelnika štaba novoformirane srpske armije, koja ima za zadatak da uzme tvrdi grad Skadar na Bojani.”

Vojnički je sazreo naročito tokom opsade Skadra krajem 1912. i početkom 1913. godine. Dana 14. januara 1913. unapređen je u čin generalštabnog pukovnika da bi već u februaru bio imenovan za načelnika štaba u Primorskom korpusu. Komandant te celokupne vojske bio je general (budući vojvoda) Petar Bojović.

Đeneralštabni pukovnik Živko Pavlović načelnik štaba srpske skadarske armije

U sastavu bila je celokupna crnogorska vojska oko Skadra, dve srpske divizije i veliki deo opsadne artiljerije. Prema planovima koje je izradio Živko, Skadar je mogao da se osvoji za dva sata borbe. U tome ga je sprečila naredba Nikole Pašića, koji je telegrafisao da se obustavi svaki rad. Jula meseca vraćen je ponovo na mesto načelnika Operativnog odeljenja Vrhovne komande. U tom periodu iskazao je svoj sjajan doprinos vojničkog znanja i odlučnosti u planiranju i pobedonosnom završetku Bregalničke bitke zahvaljujući pravovremenom reagovanju kada je na njegov predlog vojvoda Putnik naredio kontraofanzivu. Nakon toga je slao službene dopise u Rusiju (poslaniku Spalajkoviću) i u Francusku. Na ovom položaju od vojvode Putnika dobijao je uvažavanja i priznanja, jer je kao njegov glavni saradnik donosio strategijska dokumenta važna za budućnost celokupne vojske. Čak je vojvoda i urgirao da se na njegov predlog unapredi vanredno u čin generala, međutim Živko je to odbio uz obrazloženje da ne želi da preskače svoje drugove. Nakon završetka Balkanskih ratova vraćen je u Vojnu akademiju na mesto profesora Taktike u periodu ratnog prekida, školske 1913—1914. godine.

Prvi svetski rat

Mobilizacija

Objava rata, 28. jula 1914. zatiče Kraljevinu Srbiju bez dvojice njenih najvećih vojskovođa, penzionisanog Živojina Mišića i bolesnog Radomira Putnika. Teret organizacije i mobilizacije srpske vojske pao je na Pavlovićeva pleća. Taj posao je obavljao savesno i tačno uprkos teškim uslovima. Po Putnikovom povratku sa lečenja, kralj Petar I odbija njegovu ostavku na mesto Načelnika štaba Vrhovne komande i savetuje mu da angažuje mlađe oficire da mu pomognu u stvaranju i realizaciji ratnih planova. Reaktiviran je general Živojin Mišić i postavljen za prvog pomoćnika. U tom periodu Živko Pavlović je ponovo jedan od najbližih saradnika vojvode Radomira Putnika i generala (potonjeg vojvode) Živojina Mišića. U narednim godinama, naročito tokom 1914. i 1915, Živko Pavlović je ispoljio najbolje osobine savremenog ratnika i vojskovođe. Nakon odlaska generala Živojina Mišića sa mesta pomoćnika načelnika Štaba Vrhovne komande na položaj komandanta Prve armije, pukovnik Živko Pavlović je postavljen na taj položaj umesto njega. Ubrzo je pokazao svoje visoke vojničke sposobnosti, koje je potvrdio u planiranju operacija i ostvarenju ishoda Kolubarske bitke. Već u ovom periodu vojvoda Putnik je bio teško bolestan, pa je u svoje odaje primao samo svog pomoćnika Živka Pavlovića. Već tada su se među vojnicima ispredale priče da pukovnik Pavlović o svemu odlučuje umesto Putnika. To je demantovao sam Pavlović, rekavši da je Putnik sve vreme držao konce u svojim rukama i da je čak i kroz najteže napade astme smogao snage da kaže svom pomoćniku „Gospodine Živko, to ovako ne može!“, ili „Dobro je, dajte da potpišem.“ Celokupni period Kolubarske bitke je obeležilo neslaganje dvojice komandanata, Putnika i Mišića. Međutim, Mišićeva inicijativa o povlačenju radi kreiranja protivofanzive i kontranapada je prevagnula nad Putnikovom defanzivnom taktikom. Taj momenat je presudno delovao na Živka Pavlovića i njegov odnos prema Živojinu Mišiću. Oštro je kritikovao Mišića i pažljivo posmatrao njegove postupke u nadi da će u njima pronaći grešku. Kada više nije mogao dokazati da je protivofanziva promašaj, mogao je da kritikuje njeno sprovođenje. Na kraju se ipak Mišićeva taktika pokazala kao uspešna. Ubrzo zatim Živko Pavlović je 25. novembra 1915. godine preuzeo i najveću odgovornost, kada je imenovan za zastupnika načelnika Štaba Vrhovne komande, umesto smenjenog vojvode Putnika. Rukovodeći povlačenjem srpske vojske preko Crne Gore i Albanije na položaju zastupnika je ostao do 30. decembra 1915. godine.

Trojna invazija i Šumadijska divizija

„Ta njegova vojnička aktivnost je bila inspirisana strategijskom doktrinom Napoleonovog stila koja je bila primenjivana sa odlučnošću, upornošću i energijom, a izražena nizom sjajnih manevarskih poteza.”

Trojnom ofanzivom Centralnih sila 1915. godine, Srpska vojska se nije mogla odupreti, niti izvesti eventualni kontranapad. Tanka linija fronta je popucala po svim šavovima, a dugo očekivana pomoć Grčke ili saveznika je izostala. U takvoj situaciji Srpska vojska se povlačila. Odbačen je Mišićev plan o protivofanzivi u zapadnoj Srbiji. Vrhovna komanda je naredila povlačenje preko Albanije. Taj potez se nije svideo Pašićevoj vladi, pa je već u januaru 1916. svalila na Putnika krivicu za poraz i smenila ili penzionisala celu Vrhovnu komandu. Glavni razlog za ovaj čin se sastojao u potrebi Vladi za jedinstvenom vojskom, bez podeljenosti među različitim autoritetima, što je i dobila uklanjanjem bolesnog Putnika. Za novog načelnika Štaba Vrhovne komande imenovan je general Petar Bojović, tako da tu više nije bilo mesta za pukovnika Pavlovića, kao bliskog saradnika smenjenog Putnika. Pavlović je prekomandovan na dužnost komandanta Šumadijske divizije. Novog komandanta divizije vojnici su dočekali sa oduševljenjem, mada su svi znali da je to bio akt nepravde. Za nekadašnjeg „drugog čoveka“ u dotadašnjoj Vrhovnoj komandi, divizija je bila sitna jedinica. Omiljenost Živka Pavlovića među vojnicima bila je nesumnjiva, naročito je saborce inspirisao ličnim primerom. Zabeleženo je da je prilikom napada na Veternik izašao na prvu liniju fronta pred pešadijski napad na svoju jedinicu, iznurenu višečasovnim granatiranjem. Do tada malaksali, klonuli i pokolebani vojnici su zahvaljujući komandantovim prisustvom i njegovom mirnom pojavom, dobili novu snagu i spontano krenuli u juriš porazivši neprijatelja. U znak zahvalnosti, poklonili su mu pribor za jelo načinjen od ostataka artiljerijske municije.

Pukovnik Živko Pavlović (sedi osmi sleva), komandant Šumadijske divizije, sa oficirima na francuskoj lađi "La Plat", na putu za Solun, maj 1916.

Planovi za proboj Solunskog fronta i sukob sa Živojinom Mišićem

Živko Pavlović 1916. godine, na Solunskom frontu.

Tokom druge polovine avgusta 1916. planovi za proboj Solunskog fronta su stvarani u Pavlovićevom divizijskom štabu u Subotskom, selu ispod Veternika. U Pavlovićevoj sobi je na stolu bila postavljenja topografska karta. Na čelo stola je seo predsedavajući, prestolonaslednik Aleksandar, a sa strane načelnik štaba Vrhovne komande general Petar Bojović i komandanti Prve, Druge, i Treće armije - vojvode Živojin Mišić, Stepa Stepanović i general Miloš Vasić. Pošto su svi konstatovali ofanzivu kao neminovnost, Mišić je predložio napad sa našeg levog krila u cilju vraćanja položaja koje su Bugari zadobili povlačenjem Francuza i srpske I i II armije. Od uspeha te akcije je zavisila druga faza proboja koja je podrazumevala veliku pomoć savezničkih trupa. Vasić je odmah prihvatio predlog, dok se Stepanović kolebao. Ipak, predlog je usvojen, a za cilj postavljen pravac ka Sokolu i Dobrom polju. Za to vreme pukovnik Pavlović je mirno pratio tok razgovora. On nije imao pravo aktivnog učešća, već je pozvan kao domaćin, u svojstvu posmatrača. Pri odlasku, prestolonaslednik Aleksandar se obratio Pavloviću za mišljenje o novousvojenom planu. Živko Pavlović se nije slagao sa takvim rešenjem i predlagao nešto drugo. Prestolonaslednik je vratio komandante nazad za sto, da saslušaju Pavlovićev predlog. Predlog se sastojao od brze i tajne pripreme udara na najtežem pravcu Soko – Dobro polje – Kozjak. Neprijatelj se ne bi nadao takvom napadu zbog lošeg terena i trenutnog odsustva komunikacija. Terenska nadmoć i veština srpskog vojnika bi srpskoj vojsci omogućila nadmoćnost na ključnim tačkama. Uspešno izvođenje plana bi podelilo neprijateljske linije, ugrozilo ih sa više strana i najdalje pomerilo liniju fronta. Izbegle bi se i veće žrtve, jer je plan uključivao samo pravovremeno dejstvovanje ojačane II armije. Mišić je plan odbacio kao rizičan argumentujući svoj stav iskustvom iz 1914. i Kolubarskom bitkom. Pavlović i Stepanović su se složili da takav argument ne stoji, već da baš iskustvo iz 1914. govori o rezultatima pravovremene akcije, dobro isplanirane u Vrhovnoj komandi. Tu je netrpeljivost između Mišića i Pavlovića kulminirala. Razgovor je skrenut na neku drugu temu, pukovnikov predlog nije ni uzet u obzir dajući prizvuk farse celoj raspravi o njemu.

Smena i bolest

General Pavle Jurišić Šturm i pukovnik Živko Pavlović 1917. godine.

Nakon pobede na Kajmakčalanu, u Šumadijskoj diviziji je vladala malodušnost zbog bolesti komandanta. Živko Pavlović je tada bolovao od malarije i otišao na lečenje u bolnicu. Smenjen je u septembra 1917, a razlog za smenjivanje bio je neuspeh ove jedinice u proboju Solunskog fronta. Za vojnog izaslanika u Atini je upućen 2. novembra 1917. godine i na tom položaju je ostao i nakon završetka rata do 1919. godine. Detalji o Pavlovićevom radu u tom periodu su ostali nepoznati. Međutim, odlikovan je grčkim ordenom Đorđa I, III stepena za zasluge u diplomatiji. U čin generala je unapređen 28. novembra 1919. godine, nakon šest godina provedenih u činu pukovnika. Razlog za odgađanje njegovog unapređenja u čin generala treba tražiti upravo u prestolonasledniku Aleksandru, koji se plašio zbog posledica razračunavanja sa oficirima na Solunskom procesu, kao i zbog sujete ostalih visokih oficira koju su se plašili intelektualnog uzleta Živka Pavlovića. To se najbolje odslikava u telegramu koji je poslao tadašnji ministar vojni general Mihailo Rašić, u kome mu zamera na nedoličnom ponašanju prema kralju i njegovoj porodici za vreme povlačenja preko Albanije. Takođe ga optužuje za držanje zdravice Dragutinu Dimitrijeviću Apisu i poručuje mu ili da očisti ljagu sa imena ili da podnese ostavku. Živko Pavlović se obraća očevicima događaja i u Ministarstvo vojno ubrzo stiže demanti. Autoritet kralja Petra I je bio presudan u njegovom spašavanju, ali stari kralj je ubrzo umro i tako je Živko Pavlović ostajao bez svog poslednjeg oslonca.

Služba u novonastaloj državi

Živko Pavlović 1919. godine, tokom službovanja kao upravnik Vojne akademije.

Posle Prvog svetskog rata imenovan je upravnikom Vojne akademije, 10. juna 1919. godine, i na tom položaju se zadržao do 7. oktobra 1920. godine. U vreme dolaska Živka Pavlovića za upravitelja Vojna akademija je doživela najviše promena. Tokom rata od njegovog renomea je ostalo samo ime, jer je Kraljevina Srbija izgubila veliki broj školovanih oficira. Time se osetio veliki nedostatak u profesorskom kadru. Formiranjem nove države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ta nova država neuporedivo veća od Kraljevine Srbije, zahtevala je više vojske a samim tim i veći broj novih oficira. U to vreme započinje i primanje velikog broja novih pitomaca. Ukupan teret preuređenja visokih vojnih škola u novoj državi poneli su oficiri vojske Kraljevine Srbije, koji su ujedno bili i njeni prvi posleratni profesori dok su najveći teret poneli upravnici a među njima i Živko Pavlović kao jedan od njih.

Za pomoćnika komandanta Prve armijske oblasti imenovan je 7. oktobra 1920. godine nakon završetka mandata upravnika Vojne akademije. Tokom svoje dužnosti na poziciji komandanta promenila su se jedan vojvoda i dva generala. Komandanti te novoformirane armijske oblasti sa sedištem u Novom Sadu bili su njegovi saborci iz Prvog svetskog rata.

Prvi komandant je bio njegov pretpostavljeni vojvoda Petar Bojović, koji se na ovoj dužnosti zadržao do odlaska na novu dužnost načelnika Glavnog generalštaba januara 1921. godine. Drugi komandant je bio general Miloš Vasić koji je sa ove dužnosti otišao na dužnost ministra vojske i mornarice 3. januara 1922. godine. General Ljubomir Milić bio je treći komandant i sa ove dužnosti je otišao u penziju. Iz ovog kratko službovanja na mestu pomoćnika se vidi da je Živko Pavlović umnogome uticao na dalje službovanje i napredovanje svojih pretpostavljenih jer su mahom svi posle ove dužnosti odlazili na značajnije vojne funkcije dok ih je on u periodu do imenovanja novog komandanta sva tri puta zastupao. Dana 15. januara 1923. godine postavljen za pomoćnika komandanta Treće armijske oblasti u vreme kada je komandant bio general Pantelija Grujić. Na ovoj dužnosti se zadržao kratko samo deset dana. Penzionisan je 25. januara 1923. godine zbog neslaganja sa kraljem Aleksandrom I Karađorđevićem. Razlog za prerano penzionisanje se nalazi u ideji generala Pavlovića da se vojska depolitizuje, a kralj je smatrao da je ova ideja opasna. Nakon dugo vremena odlukom vrhovnog komandanta preveden u rezervu unapređenjem u novi čin divizijskog generala, 26. avgusta 1930. godine. Time mu se barem delimično vrhovni komandant, kralj Aleksandar I Karađorđević odužio za postignute rezultate u naučnoj i vojnoj službi.

Članstvo u Srpskoj kraljevskoj akademiji

Živko Pavlović nakon prijema u Srpsku Kraljevsku Akademiju 1921. godine.

Tokom Prvog svetskog rata u znak priznanja stečenih u ratu, general Živko Pavlović je 1916. godine izabran je za počasnog člana Akademskog društva za međunarodnu istoriju, u Parizu. Sledeće 1917. godine izabran je za počasnog člana Latinske akademije za nauku, književnost i umetnost, koja se takođe nalazila u Francuskoj. Za vreme redovnog vojnog službovanja na predlog Jovana Cvijića, izabran je 19. februara 1921. za redovnog člana Srpske kraljevske akademije, pristupnu besedu je održao u oktobru. Sekretar Akademije društvenih nauka bio je u periodu od 7. marta 1925. do 6. marta 1928. godine, a takođe je bio član Srpskog kulturnog kluba. O Živku Pavloviću članovi Srpske kraljevske akademije su imali samo reči hvale. Najupečatljiviji je bio govor predsednika Jovana Cvijića prilikom prijema.

Naročito je istican doprinos srpske vojske nacionalnom delu, pa se Cvijić nakratko osvrnuo i na Pavlovićevog prethodnika generala Jovana Miškovića, kome je istakao vojničke, ljudske i naučne zasluge. Time je direktno uporedio neposrednu, blisku vezu između vojske i naroda. Iz pristupne besede general Živko Pavlović je opisan do najsitnijih tančina, a naročito je istaknuto njegovo zalaganje tokom Velikog rata na teritoriji Srbije, isticane su njegove zasluge u Vrhovnoj komandi, pogotovu tokom Kolubarske bitke i na Solunskom frontu. Značaj generala Pavlovića Cvijić je opisivao geografski:

Njegov vojnički potencijal proizilazi iz dobrog poznavanja konfiguracije zemljišta u komandovanju!

Time je uzdigao značaj Živka Pavlovića i predstavio ga je kao vizionara a ne kao kancelarijskog oficira sposobnog za isključivo čitanje topografskih karti.

„Bezbroj je naših oficira, i znanih i neznanih junaka koji su pokazali vojničkog dara, inicijative, smelosti, junaštva. Tome odaju i imaju da odaju priznanje i počast druge institucije naše države. Akademija je nauka želela ukazati svoje priznanje celoj srpskoj vojsci, nagrađujući one njene vrline koje spadaju u domen Akademije: naučni duh i metode. Zaustavili smo se jednodušno na vama.”

Govor Jovana Cvijića prilikom prijema Živka Pavlovića u Srpsku kraljevsku akademiju

Zanimljiv je i deo Cvijićeve besede u kojem nastoji da pomogne generalu Pavloviću i time delimično ispravi svoju ocenu o zaslugama vojvode Živojina Mišića u vođenju Kolubarske bitke. Ovaj postupak je bio od strane predsednika Akademije sračunat i namerno iskazan, čime je naglašeno da članovi Akademije treba da budu primeri uvažavanja, oslobođeni svih slabosti u vrednovanju tekovina drugih stvaralaca. Time je Pavloviću direktno signalizirao da je veličajući moć komandovanja negirao i sopstveno shvatanje tadašnjih prilika. U osnovi, Cvijićevo shvatanje tadašnjih prilika je opisano kroz dalju besedu:

Sjajna je snaga srpskih oficira odlične vojne spreme, sa kojima smo i ušli u rat 1912. godine i čiji je patriotizam bio beskrajan.

Završavajući svoju pozdravnu besedu novom akademiku, Jovan Cvijić je istakao činjenicu da Akademija nauka traži od svojih naučnika samo naučne uspone i domete, iskazujući poštovanje novom članu. General Živko Pavlović je bio specifičan slučaj u Kraljevskoj Akademiji. Njegovi prethodnici generali František Zah, Jovan Dragašević i Jovan Mišković su za svoje naučne zasluge primani u ovu najvišu ustanovu i nisu bili povlašćeni kao vojnici, već kao naučnici. Za razliku od njih, Živko Pavlović je primljen u ovu ustanovu „za uspehe u stvaranju i razvoju naše vojne misli“. Time je Srpska Kraljevska akademija udostojila srpsku vojnu nauku visokim priznanjem, a Kraljevska jugoslovenska vojska dobila sjajnog predstavnika.

Poslednje godine

Sahrana Divizijskog generala i akademika SKA, Živka Pavlovića u Beogradu 27. aprila 1938. godine.

Avgusta meseca 1937. godine, preminula je Vidosava, supruga generala Živka Pavlovića. Dana 20. avgusta iste godine, na kućnu adresu generala Pavlovića stigao je memorandum saučešća iz Ministarstva inostranih poslova od tadašnjeg načelnika Političkog odeljenja Ive Andrića. Nešto kasnije, 20. septembra, iste godine telegram saučešća je uputio prijatelj i izvanredni poslanik u Italiji, Jovan Dučić. Nepunih šest meseci posle ženine smrti, 1938. godine, Živko Pavlović se razboleo. Od bivših saradnika u vojsci, brojnih prijatelja među intelektualcima i omladine koji su poštovali njegovo delo, stizale su brojne želje za brzo ozdravljenje. Preminuo je 25. aprila 1938. u Beogradskom Vračarskom sanatorijumu. Njegov sin Aleksandar je ovaj događaj zabeležio:

U 12:50 časova, izdahnuo je na mojim rukama i ruci dr Ljubiše P. Ilića. Teško je gledati kako otac umire.

Grob Živka Pavlovića na Novom groblju u Beogradu.

Sahrana je održana 27. aprila 1938. godine, uz opelo koje je služeno u Vaznesenjskoj crkvi, a na njemu su prisustvovali izaslanik kneza-namesnika Pavla brigadni general Žarko Majstorović, predstavnici vlade među kojima su bili ministar vojske i mornarice armijski general Ljubomir Marić, ministar finansija Dušan Letica, ministar šuma Bogoljub Kujundžić i ministar pravde Milan Simonović, predstavnici Srpske kraljevske akademije Aleksandar Belić (predsednik), Vladimir Ćorović i brojni akademici. U ime vojske pogrebu je prisustvovao i načelnik Glavnog generalštaba armijski general Milutin Nedić koji je održao oproštajni govor, brojni aktivni i penzionisani oficiri Jugoslovenske vojske, članovi Udruženja rezervnih oficira. Sahrani su prisustvovali i predstavnici Udruženja Nosioca Karađorđeve zvezde sa predsednikom pukovnikom u penziji Radomirom Elezovićem, predsednik Srpskog kulturnog kluba Danilo Daničić i brojni članovi, predstavnici Narodne odbrane, neko­liko hiljada građana i mnogi drugi. Nakon opela pogrebna povorka je prošla glavnim Beogradskim ulicama u pravcu Novog groblja gde je održan pogreb. Živko Pavlović je sahranjen u svečanom civilnom odelu, dok su se na kovčegu tokom prolaska povorke nalazile njegova generalska sablja, kapa i ešarpa. Domaća štampa je pisala opširne članke o ovom događaju. Sahrana generala Živka Pavlovića je bila najveličanstvenija još od vremena Prvog svetskog rata, a on uvršten u red najvećih vojskovođa srpske i jugoslovenske istorije.

Lični život

Spomen ploča na kući u kojoj je stanovao Divizijski general-akademik Živko Pavlović u Beogradu.

Kao vodnik III brdskog diviziona, Živko je upoznao Vidosavu Despotović (1875—1937), kćerku prvog direktora Učiteljske škole Petra Despotovića, pisca pedagoških knjiga, poreklom iz Sombora. Vidosavina majka Jelena (1853—1931) bila je poreklom od bogate prečanske porodice Bikarevih, bliskih u rodu sa čuvenom porodicom Dunđerski. Jelenin otac Sava Bikar poznat je kao projektant prvog druma Novi Sad—Sremski Karlovci. Vidosavin otac Petar Despotović poginuo je pri povlačenju srpske vojske nadomak Kruševca 1915, i grob mu nikada nije bio otkriven. U prosvetnim krugovima bio je poznat kao pisac Istorije pedagogije. Baba Jelena je stalno bila uz Vidosavu i pazila je na Aleksandra (1903—1962), Živkovog sina jedinca. Pošto mu je tazbina bila bogata živeo je ugodnim životom i posvetio se nauci. Dvanaest osoba radilo je kao posluga u njegovoj kući. Takođe je pomagao brata po ocu, a ne tako često ugošćavao je meštane svog sela kad god bi dolazili u Beograd. Često je posećivao rodni Bašin i odmarao se pod lipom koja još postoji.

Nasleđe

U Smederevskoj Palanci se nalazi kasarna „General Živko Pavlović“.

Bibliografija

• Beogradska operacija novembra 1914. godine, Beograd 1922.
• Bitka na Jadru avgusta 1914. godine, Beograd 1924.
• Opsada Skadra 1912—1913, Beograd 1926.
• Bitka na Kolubari u dva toma - četiri sveske, Beograd 1928. i 1930.
• Bitka na Bregalnici, Beograd 1929.
• Udeo Srbije u Balkanskim ratovima 1912. i 1913, Beograd 1935.
• Rat Srbije sa Austro—Ugarskom, Nemačkom i Bugarskom, Beograd 1968.

Unapređenje u činove

Pitomac Kaplar	Pitomac Podnarednik	Pitomac Narednik	Potporučnik	Poručnik	Kapetan Druge klase
1889.	1890.	1891.	16. septembar 1892.	22. februar 1896.	22. februar 1899.

Kapetan Prve klase	Major	Potpukovnik	Pukovnik	General	Divizijski general
6. april 1901.	6. april 1904.	29. mart 1909.	14. januar 1913.	28. novembar 1919.	26. avgust 1930.

Odlikovanja

Domaća odlikovanja

Odlikovanja Divizijskog generala Živka Pavlovića

• Orden Belog orla sa mačevima 2. reda
• Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima 3. i 4. reda
• Orden Karađorđeve zvezde 4. reda
• Orden belog orla 5. reda
• Orden Svetog Save 3. reda
• Zlatna medalja za revnosnu službu
• Medalja za vojničke vrline
• Medalja kralja Petra I
• Spomenica za oslobođeno Kosovo 1912.
• Spomen-krst 1913.
• Spomenica na Prvi svetski rat 1914—1918.
• Albanska spomenica

Orden Đorđa I

Orden Legije časti

Omiljeni ordeni
Divizijskog generala Živka Pavlovića

Inostrana odlikovanja

• Orden za vojničke zasluge 2. reda, Bugarska
• Orden Đorđa I 3. reda, Grčka
• Ratni krst, Grčka
• Medalja za vojne zasluge, Grčka
• Orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa 2. reda, Engleska
• Orden Rumunske krune 2. reda, Rumunija
• Orden Rumunske Zvezde sa mačevima 3. reda, Rumunija
• Orden Svete Ane 2. reda, Rusija
• Orden Svetog Stanislava 2. reda, Rusija
• Orden Legije časti 3. i 4. reda, Francuska
• Ratni krst, Čehoslovačka

Literatura

• Ljušić, Radoš; Bojković, Slađana; Pršić, Miloje; Jovović, Božidar (2000). Oficiri u visokom školstvu 1804—1918. Beograd: Vojnoizdavački zavod. ISBN 978-86-335-0062-3. 
• Bjelajac, Mile (2004). Generali i admirali Kraljevine Jugoslavije 1918—1941. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije. ISBN 978-86-7005-039-6. 
• Mišić, Živojin; Skoko, Savo (1990). Moje Uspomene. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod. ISBN 978-86-13-00453-0. 
• Skoko, Savo; Opačić, Petar (1990). Vojvoda Stepa u ratovima Srbije 1876—1918. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod. ISBN 978-86-13-00453-0. 

Spoljašnje veze

• Biografija na sajtu SANU
• Svestrani general Živko Pavlović („Politika”, 1. jun 2021)