Etnička grupa

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ne poistovećivati sa nacionalnost ili državljanstvo.
Narod Korovai ili Papuanci broje samo oko 3.000 pripadnika;
sve do 1970-ih bili su izolovana (necivilizovana) etnička grupa odnosno nekontaktiran narod/ljudi

Etnička grupa ili etnija/narod (grč. ἔθνος [ethnos] — „narod”, etnos) društveno je definisana kategorija ljudi koji se međusobno identifikuju na osnovu zajedničkih predaka, te nacionalnih, društvenih ili kulturoloških sličnosti.‍[1]‍[2] Za razliku od većine drugih statusa socijalnih grupa (bogatstvo, starost, zanimanje i sl.), etnicitet je neretko i stečeni status; naime, inače se zasniva na društvu u kojem neko živi (pogotovo u intelektualno naprednim državama), ali takođe može da se „usvoji” prelaskom u drugo društvo — bilo dobrovoljnim ili (in)direktno prisilnim, bilo fizičkim ili mentalnim. Članstvo u etničkoj grupi ima tendenciju da se definiše zajedničkom kulturnom baštinom, precima, mitovima o poreklu (kosmogonijski/etiološki mitovi / ajton), istorijom, domovinom, jezikom i/ili dijalektom, ili čak ideologijom, a manifestuje se kroz simboličke sisteme kao što su religija, mitologija i rituali, kuhinja, stil oblačenja, fizički izgled, umetnost uopšteno govoreći itd. Naziv za pripadnost etničkoj grupi / etniji, tj. samo postojanje etničke grupe je etnicitet/etničnost/narodnost, dok se pripadnik etničke grupe zove etnik (pripadnici jedne etničke grupe / etnije zovu se etnici i svi oni čine jedan narod tj. etničku grupu).

Etničke grupe proizašle iz iste istorijske populacije-osnivača često nastavljaju govoriti srodnim jezicima i deliti slične genetske osobine, putem jezičke promene, akulturacije, raznih adopcija/usvajanja (npr. običaja) i religijskih konverzija/prevođenja. Moguće je da neki pojedinci ili grupe napuste jednu etničku grupu i pridruže se drugoj (osim onih etničkih grupa kojima je naglasak na rasnoj (genetskoj) „čistoći” ključni kriterijum za članstvo, a takve su većinske). Nije moguće da se pojedinac iz jedne etničke grupe u potpunosti asimilira u drugu, pogotovo ne u onu koja više ne postoji ili ono što je čini(lo) jednom etničkom grupom se više ne praktikuje odnosno ne nasilno. Na primer, američki starosedeoci Indijanci su etnička grupa koja svoje etničko nasleđe gotovo uvek prenosi samo na svoje potomke (retko se ko danas asimilira u ovu etničku grupu); s druge strane, relativno se često dešava da neko — barem jednim delom — postane etnički Nemac ili Britanac (npr. nakon imigracije u Nemačku ili Britaniju, zemlje koje većinski naseljavaju ove dve etničke grupe). Član etničke grupe može da se samoidentifikuje; neki ljudi vode poreklo od druge etničke grupe i naučno gledano pripadaju toj drugoj etničkoj grupi, ali se ipak ne identifikuju tom drugom grupom kojoj pripadaju — ili zato što nemaju kulturne i/ili društvene povezanosti sa istom, ili zato što su primorani, ili pak imaju neku ličnu korist (npr. duhovnu ili češće materijalnu) i sl.

Termin etnicitet često se (nepravilno) koristi kao sinonim za dvosmislene pojmove kao što su nacija ili ljudi ili manjine i/ili migrantske grupe.‍[3].

Zavisno o tome koji izvor grupnog identiteta je naglašen da definiše članstvo, sledeće vrste (uglavnom međusobno preklapajućih) etničkih grupa mogu da se identifikuju:

  1. etno-rasne grupe — naglasak je na podeljenom fizičkom izgledu koji je baziran na poreklu, ne na izolovanom geografskom regionu kao što je kontinent; međutim, dobro-definisani kriterijumi za fizički izgled rase ne mogu da se formulišu i svaki pojedinac ne može da se nedvosmisleno identifikuje samo ljudskom rasom bazirano na fizičkom izgledu, pa čak ni bazirano na genetskim haplogrupama pošto kompletno izolovana geografska područja ne postoje; prema tome, gledajući iz biološke perspektive samo postojanje ljudskih rasa je upitno; u statistikama o broju stanovnika, o rasi se obično zasebno izveštava — bazirano na genealogiji a ne fizičkom izgledu [primer: Afroamerikanci]
  2. etno-religijske grupe — naglasak je na sličnosti u pripadnosti određenoj religiji ili denominaciji ili sekti [primer: Jevreji ili Sikhi]
  3. etno-nacionalne grupe — naglasak je na sličnosti u obliku vladavine i smislu nacionalnog identiteta [primer: Iračani ili Amerikanci]
  4. etno-regionalne grupe — naglasak je na posebnom lokalnom osećaju pripadnosti koji proizilazi iz relativne geografske izolacije [primer: Južnoostrvljani]
  5. etno-lingvističke grupe — naglasak je na sličnosti u jeziku ili dijalektu ili čak korišćenju istog pisma [primer: Geli]

U mnogim slučajevima — kao što je onaj sa Jevrejima (hebr. [Amiut Yehudit] עמיות יהודית — „jevrejski narod”, „osećaj za pripadnost jevrejskom narodu”), na primer — više od jednog aspekta određuje članstvo.

Najveće etničke grupe u modernim vremenima obuhvataju stotine miliona pojedinaca (Han Kinezi sa oko 1,31 milijardi pripadnika [19% svetske populacije] najveća su etnička grupa na svetu), dok su one najmanje ograničene na nekoliko desetaka pojedinaca (brojno domorodačko stanovništvo u svetu). Veće etničke grupe mogu se podeliti u manje podgrupe različito poznate kao plemena ili klanovi, koje vremenom mogu postati zasebne etničke grupe zbog endogamije i/ili fizičke izolacije iz matične grupe. S druge strane, bivše odvojene etničke grupe mogu se spojiti i formirati pan-etnije, a na kraju se i „stopiti” u jednu etničku grupu. Kroz bilo koju podelu ili spajanje, formiranje zasebnog etničkog identiteta naziva se etnogeneza.

Terminologija[uredi | uredi izvor]

Etnički sari u Kerali

Termin etnički proizilazi iz grčke reči ἔθνος [ethnos] (ili tačnije iz prideva ἐθνικός [ethnikos],‍[4] što je u latinskom jeziku preuzeto kao ethnicus. Posuđeni engleski naziv za ovaj koncept je folk (ili, u prevodu na srpski: „narod”), dok je u tzv. kasnom blisko-engleskom periodu taj naziv korišćen zajedno sa latinizmom people (danas uglavnom sinonim za folk).

U ranom modernom engleskom i do sredine 19. veka, etnički se koristi u smislu paganskog (odnoseći se na različite „nacije” koje još nisu sudelovale u hrišćanskoj oikumeni), dok je naziv ta ethne („nacije”) koji je upotrebljavala septuaginta korišćen da se prevede hebrejsko goyima („nacije, ne-Hebreji, ne-Jevreji”).‍[5] Grčkojezički termin u ranoj antici (Homerova Grčka) može se odnositi na bilo koju veću grupu, domaćina muškaraca, grupu drugova, kao i roj ili stado životinja. U klasičnoj (antičkoj) Grčkoj, termin je dobio značenje uporedivo sa konceptom sada zvanim etnička grupa, najčešće preveden kao nacija, ljudi; samo u helenističkoj Grčkoj, izraz je imao tendenciju da postane dodatno sužen da bi se naročito odnosio na „strane” ili „varvarske” nacije (odakle je kasnije dobio značenje „paganski”).‍[6]

U 19. veku, pojam je počeo da se koristi u smislu „karakterističnih rasa, ljudi ili nacija”, u povratku izvornom grčkom značenju. Smisao „različitih kulturoloških grupa”, te na američkom engleskom „rasnih, kulturoloških ili grupa nacionalnih manjina”, javlja se od 1930-ih do 1940-ih,‍[7] kao zamena pojma rasa koji je ranije imao taj smisao, ali sada postaje biti arhaičan zbog sličnosti sa ideološkim rasizmom. Skraćeni oblik etnicitet bio je korišćen za „paganstvo” u 18. veku, ali sada počinje izražavati značenje jednog etničkog karaktera (prvi put zabeleženo 1953. godine). Pojam etnička grupa prvi put je zabeležen 1935. godine i ušao je u Oksfordski rečnik engleskoga jezika 1972. godine.‍[8] Zavisno o kontekstu u kom se koristi, pojam nacionalnost može biti (i dalje nepravilno) korišćen ili kao sinonim za etnicitet ili kao sinonim za državljanstvo (u suverenoj državi). Proces koji rezultuje nastankom jedne etničke grupe / etnije zove se etnogeneza; termin je u upotrebi u etnološkoj literaturi od oko 1950. godine.

Definicije i konceptualna istorija[uredi | uredi izvor]

Etnografija počinje u klasičnoj antici; nakon ranih autora poput Anaksimandara i Hekateusa iz Mileta, Herodot oko 480. p. n. e. utemeljuje i istoriografiju i etnografiju drevnog sveta. Grci u ovom trenutku ne opisuju strane nacije, već razvijaju koncept vlastite „etničnosti”, koji su grupisali pod nazivom Heleni. Herodot je stavio poseban akcenat na ono što je definisalo grčki helenistički etnički identitet u njegovo vreme, ističući sledeće pojmove:

  1. zajedničko poreklo (grč. [ὅμαιμον [homaimon]] грешка: {{lang}}: текст има искошену назнаку (помоћ) — „istokrvno(st)”)‍[9]
  2. zajednički jezik (grč. ὁμόγλωσσον [homoglōsson] — „koji pričaju isti jezik”)‍[9]
  3. zajednička svetišta i žrtve (grč. [θεῶν ἱδρύματά τε κοινὰ καὶ θυσίαι [theōn hidrumata te koina kai thusiai]] грешка: {{lang}}: текст има искошену назнаку (помоћ) — „koji se mole istim bogovima i predaju im iste žrtve”)‍[10]
  4. zajednički običaji (grč. ἤθεα ὁμότροπα [ēthea homotropa] — „karakteristični slični običaji”)‍[11]‍[12]‍[13]

Da li se nacionalnost može kvalifikovati kao kulturološki univerzalna, u određenoj meri zavisi o korišćenju tačne definicije. Prema kanadskoj konferenciji Izazovi određivanja etničkog sveta: Nauka, politika i stvarnost (engl. Challenges of Measuring an Ethnic World: Science, politics, and reality),‍[14] „etničnost je temeljni faktor u ljudskom životu: to je pojava svojstvena ljudskom iskustvu”.‍[15]‍[16] Mnogi sociolozi — poput norveškog antropologa-formaliste i vladinog naučnika (engl. government scholar, норв. statsstipendiat) za 1985. godinu Tomasa Fredrika Vejbaja Barta koji je bio profesor na Odseku za antropologiju na Univerzitetu u Bostonu te prethodno radio kao profesor na Univerzitetu u Oslu, Univerzitetu u Bergenu (gde je osnovao Odsek za društvenu antropologiju), Univerzitetu Emori i Univerzitetu Harvard, ili antropologa-marksiste Erika Roberta Vulfa koji je predavao na Univerzitetu u Mičigenu — ne smatraju etnički identitet univerzalnim. Oni smatraju etnicitet proizvodom međugrupne interakcije specifičnih vrsta, a ne kao bitnu kvalitetu svojstvenu ljudskim grupama.‍[17]

Prema Tomasu Hilandu Eriksenu, norveškom antropologu sa Univerziteta u Oslu i predsedniku Evropske asocijacije društvenih antropologa (engl. European Association of Social Anthropologists) u periodu 2015—2016. godine, proučavanjem etničnosti su dominirala dva različita stava tj. dve dileme, sve donedavno.

  • Prva dilema/rasprava je između primordijalizma i instrumentalizma. U primordijalističkom pogledu, sudionik percipira etničke veze kolektivno, kao spolja dobijene, ili čak i prisilne društvene veze.‍[18] Instrumentalistički pristup, s druge strane, tretira etničku pripadnost prvenstveno kao dodatni element političke strategije, koji se koristi kao izvor interesnih grupa za postizanje sekundarnih ciljeva, kao što je — na primer — porast u bogatstvu, moći ili statusu (položaju).‍[19]‍[20] Dilema/rasprava još uvek je važna referentna tačka u političkim naukama, iako je većina naučnika neopredeljena po pitanju ove dileme.‍[21]
  • Druga dilema/rasprava je između konstruktivizma i esencijalizma. Konstruktiviste vide nacionalne i etničke identitete kao proizvode istorijskih sila, često nedavnih, čak i kada su identiteti predstavljeni kao stari.‍[22]‍[23] Esencijaliste vide takve identitete kao ontološke kategorije koje definišu društvene aktere i nisu rezultat socijalne akcije.‍[24]‍[25]

Prema Eriksenu, ove rasprave su izmenjene (pogotovo u antropologiji) od strane naučnika koji pokušavaju da odgovore na pitanja politizovanih oblika samozastupanja prema pripadnicima različitih etničkih grupa i nacija. To je u kontekstu rasprave o multikulturalnosti u zemljama poput Sjedinjenih Američkih Država i Kanade koje imaju veliki broj useljenika iz mnogih različitih kultura, te i u kontekstu postkolonijalizama na Karibima i u južnoj Aziji.‍[26]

Nemački sociolog, filozof, pravnik i politički ekonomista Maks Veber sa Univerziteta u Berlinu, Frajburgu, Hajdelbergu, Beču i Minhenu, jedan od tri osnivača sociologije (pored Emila Dirkema i Karla Marksa), kao prvu stvar tvrdio je da su etničke grupe künstlich (u prevodu, na srpskom: „umetno” (veštački) od. „društveno konstruisano”) jer su bile bazirane na subjektivnom uverenju u zajednički Gemeinschaft (u prevodu, na srpskom: „zajednica”). Drugo, to uverenje u zajednički Gemeinschaft nije stvorilo grupu; grupa je stvorila uverenje. Treće, formiranje grupa je rezultovalo iz želje da se monopoliše moć i status. To je u suprotnosti sa prevlađujućim prirodoslovnim uverenjima o vremenu u kome socio-kulturološke razlike i razlike u ponašanju između naroda proizilaze iz naslednih osobina i tendencija izvedenih iz istog porekla, tada pod nazivom rasa.‍[27]

Još jedan uticajni teoretičar nacionalnosti je bio Fredrik Bart, čije su Etničke grupe i okviri (engl. Ethnic Groups and Boundaries) iz 1969. godine opisane kao instrument u širenju upotrebe termina u društvenim naukama 1980-ih i 1990-ih godina.‍[28] Bart je otišao korak dalje od Vebera naglašavajući konstruktivnu prirodu etniciteta. Za Barta, etnicitet je neprestano prihvatan i osporavan i od strane spoljnih pripisivanja i unutrašnje samoidentifikacije. Bartov pogled je da etničke grupe nisu povremene kulturne izolacije, ili logički prioris (prethodno uslovljavana stvar) kom ljudi prirodno pripadaju. Hteo je da razlikuje antropološke pojmove kultura kao ograničene entitete i etnicitet kao iskonske veze, promenivši ih s naglaskom na sukobu između grupa. Etničke grupe i okviri, dakle, usredotočuju se na međusobnu povezanost etničkih identiteta. Bart piše:

Antropolog Ronald L. Koen sa koledža u Beningtonu tvrdi 1978. godine da identifikacija etničke grupe pri korišćenju te sintagme od strane društvenih naučnika često ogleda netačne „etikete” više od autohtonih stvarnosti:

Na taj način on je ukazao na činjenicu da se utvrđivanje etničke grupe spolja, npr. od strane antropologa, ne mora podudarati sa samoidentifikovanjem pripadnika te grupe. Takođe je opisao kako je u prvim desetljećima korišćenja, pojam etnički već često bio korišćen kao zamena za stare pojmove kao što su kulturološki ili plemenski kada se govori o manjim grupama sa zajedničkim kulturološkim sistemima i zajedničkom baštinom, ali da je taj pojam etnički imao dodanu vrednost koja je mogla opisati sličnosti između sistema grupnog identiteta i u plemenima i u modernom društvu. Koen je takođe sugerisao da su tvrdnje koje se odnose na etnički identitet (kao što su ranije tvrdnje koji se tiču plemenskog identiteta) često kolonijalističke prakse i učinci odnosa kolonizovanih naroda i nacionalnih država.‍[28]

Prema Melburnskom profesoru globalizacije i kulturne različitosti na Univerzitetu zapadnog Sidneja i direktoru Zavoda za kulturu i društvo Polu Džejmsu, formacije identiteta često su se menjale i iskrivljavale uticajima kolonizacije, ali identiteti nisu napravljeni ni od čega:

Sociolozi su tako usredotočeni na to kako, kada i zašto različita obeležja etničkog identiteta postaju važna. Takođe, antropološkinja Džoun Vinsent sa koledža Barnard na Univerzitetu Kolumbija primetila je da etničke granice često imaju „živi karakter”.‍[30] Ronald Koen je zaključio da je etnicitet „niz gnežđenja uključivosti i isključivosti”.‍[28] On se slaže sa Džoun Vinsentinim opažanjima da se [njegova parafraza] „etnička pripadnost... (...) ...može suziti ili proširiti u graničnom smislu u odnosu na specifične potrebe političke mobilizacije”.‍[28] To je možda razlog zašto je poreklo ponekad marker (oznaka, obeležje) etniciteta, a ponekad ne: koja je dijakritička oznaka etniciteta važna zavisi o tome koliko ljudi pridaju važnost etničkim granicama, a da li su ih povećali ili smanjili, zavisi uglavnom o političkoj situaciji.

Pristupi razumevanju etniciteta[uredi | uredi izvor]

Različiti pristupi razumevanju etniciteta korišćeni su od strane različitih sociologa pri pokušaju da se shvati priroda etniciteta kao faktora u ljudskom životu i društvu. Primeri takvih (uglavnom međusobno preklapajućih) pristupa su: 1. primordijalizam (iskonstvo), 2. esencijalizam, 3. perenijalizam, 4. konstruktivizam (strukturalizam), 5. modernizam i 6. instrumentalizam.

  • Primordijalizam smatra da je etnicitet postojao u svim vremenima ljudske istorije i da moderne etničke grupe imaju istorijski kontinuitet u dalekoj prošlosti. Za zagovornike ovog pristupa, ideja o etnicitetu usko je povezana sa idejom nacije i ukorenjena je u razumevanje čovečanstva kao podeljenog u primordijalne (iskonske) postojeće grupe ukorenjene srodstvom i biološkom baštinom u „vremenu pre Vebera”.
    • Esencijalistički primordijalizam dalje smatra da je etnicitet „najglavnija” činjenica ljudskog postojanja, te da etnicitet prethodi bilo kojoj ljudskoj socijalnoj interakciji i da je u osnovi nepromenjen njome. Ova teorija vidi etničke grupe kao prirodne, ne samo kao istorijske. Ovo razumevanje ne objašnjava kako se i zašto nacije i etničke grupe naizgled pojavljuju, nestaju i često ponovo osnivaju kroz istoriju. Ono ima problema koji se tiču posledica međubrakova, migracija i kolonizacija za sastav modernog multietničkog društva.‍[31]
    • Srodstveni primordijalizam smatra da su etničke zajednice „proširenje” srodstvenih jedinica, u osnovi proizašle iz srodstva ili klana u kom se donose odluke kulturnih znakova (jezik, religija, tradicija) kako bi se upravo pokazao biološki afinitet. Na ovaj način, mitove zajedničkog biološkog porekla koji su definicije karakteristika etničkih zajednica treba shvatiti kao da predstavljaju stvarnu biološku istoriju. Problem sa ovim pogledom na etnicitet je u tome da je mitsko poreklo određenih etničkih grupa veoma često u direktnoj kontradikciji/suprotnosti sa poznatom biološkom istorijom etničke zajednice.‍[31]
    • Gercov primordijalizam, za kog se posebno zalaže američki antropolog Kliford Džejms Gerc, tvrdi da ljudi uopšteno doprinose već prerasloj moći „davanja” iskonskih ljudskih osobina — kao što su krvne veze, jezik, teritorija i kulturološke razlike. Po Gercovom mišljenju, etnicitet sam po sebi nije iskonski, ali ga ljudi doživljavaju takvim jer je „ugrađen” u njihov doživljaj sveta.‍[31]
  • Perenijalizam, pristup koji se prvenstveno bavi nacionalnošću i ima tendenciju da vidi nacije i etničke zajednice kao u osnovi isti fenomen, smatra da nacije — kao vrsta društvene i političke organizacije — predstavljaju jedan od drevnih ili perenijalnih (višegodišnjih, večnih, konstantnih) karakteristika.‍[32] Britanski istorijski sociolog i profesor-emeritus nacionalizma i etniciteta u Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke Entoni D. Smit 1999. godine razlikuje dve varijante: 1. kontinuirani perenijalizam koji tvrdi da su određene nacije postojale već dug period vremena i 2. obnavljajući perenijalizam koji se fokusira na pojavu, raspad i ponovno pojavljivanje nacija kao obnavljajućih aspekata ljudske istorije.‍[33]
    • Stalni perenijalizam smatra da su specifične etničke grupe postojale kontinuirano kroz istoriju.
    • Situacioni perenijalizam smatra da se nacije i etničke grupe pojavljuju, menjaju i nestaju tokom istorije. Ovo gledište smatra da je koncept etniciteta u osnovi alat koji se koristi od strane političkih grupa za manipulaciju resursima kao što su bogatstvo, moć, teritorija ili status, u interesu svoje određene grupe. U skladu s tim, etnicitet se pojavljuje kada je relevantan kao sredstvo unapređenja budućih kolektivnih interesa i promena u skladu sa političkim promenama u društvu. Primer perenijalističkog tumačenja nacionalnosti se može naći kod Barta i Sajdnerove [antropologinja Megan Sajdner sa Univerziteta u Bingamtonu], koji vide etnicitet kao neprekidno menjanje granica između grupa ljudi uspostavljeno putem stalnih socijalnih pregovaranja i interakcija.
    • Instrumentalistički perenijalizam vidi etnicitet prvenstveno kao svestran alat koji identifikuje različite etničke grupe i ograničenja kroz vreme, što objašnjava etnicitet kao „mehanizam socijalnog raslojavanja”, a što dalje znači da je etnicitet osnova za „hijerarhijski raspored pojedinaca”. Prema Donaldu L. Noelu sa Državnog univerziteta u Ohaju, sociologu koji je razvio teoriju o poreklu etničke slojevitosti (engl. a theory of the origin of ethnic stratification), etničko raslojavanje je „sistem stratifikacije (raslojavanja) u kom neko ima relativno fiksno članstvo u grupi (npr. rasa, religija, ili nacionalnost) korišćeno kao glavni kriterijum za dodeljivanje društvenih pozicija”.‍[34] Etnička stratifikacija (raslojavanje) jedna je od mnogih različitih vrsta socijalnog raslojavanja, uključujući i raslojavanje na osnovu socijalno-ekonomskog statusa, rase ili pola. Prema Donaldu Noelu, etničko raslojavanje će se pojaviti tek kada specifične etničke grupe budu dovedene u kontakt jedna s drugom, i to samo kada te grupe bude karakterisao visok stepen etnocentrizma, konkurencije i diferencijalne moći. Etnocentrizam je tendencija da se gleda na svet, pre svega, iz perspektive sopstvene kulture, te da se unazade sve ostale grupe izvan te sopstvene kulture. Neki sociolozi, kao što su profesor društvenih nauka na Harvardu Lorens D. Bobo i doktor političkih nauka sa Univerziteta u Mičigenu Vinsent L. Hačings, kažu da poreklo etničkog raslojavanja leži u odredbama etničkih predrasuda pojedinca, koje se odnose na teoriju etnocentrizma.‍[35] Nastavljajući sa Noelovom teorijom, određen stepen diferencijalnih moći mora biti prisutan za pojavu etničkog raslojavanja. Drugim rečima, nejednakost vlasti među etničkim grupama znači da „one imaju takvu nejednaku snagu da je jedna je u stanju da potpuno nametne svoju volju drugoj”.‍[34] Pored diferencijalnih moći, stepen konkurencije strukturisane duž etničkih linija preduslov je za etničko raslojavanje, takođe. Različite etničke grupe moraju biti u konkurenciji za neke zajedničke ciljeve (kao što su moć i uticaji) ili za materijalne interese (kao što su bogatstvo i teritorija). Lorens Bobo i Vinsent Hačings sugerišu da konkurenciju pokreće lični interes i neprijateljstvo i da to rezultuje neizbežnim raslojavanjem i konfliktima.‍[35]
  • Konstruktivizam vidi i primordijalizam i perenijalizam kao stavove koji su u osnovi neupotpunjeni,‍[35] te odbacuje pojam etniciteta kao osnovnog ljudskog stanja. Konstruktiviste smatraju da su etničke grupe samo proizvodi ljudske socijalne interakcije (međudelovanja), održavane samo u onoj meri u kojoj se održavaju i važeći društveni konstrukti/strukture u društvu.
    • Modernistički konstruktivizam dovodi u vezu pojavu etniciteta sa kretanjem ka počecima nacionalnih država u ranom modernom dobu.‍[36] Zagovornici ove teorije, kao što je britanski istoričar-marksista Erik Džon Ernest Hobsbaum sa koledža Berkbek, tvrde da su etnička pripadnost i slični pojmovi kao što je etnički ponos (ili čak nacionalizam), čisto moderni izum koji se pojavljuje samo u modernom dobu svetske istorije. Oni smatraju da pre ovoga etnička homogenost nije bila smatrana idealnim ili neophodnim faktorom u kovanju velikih društava.

Etnicitet je važan koncept po kom se ljudi mogu identifikovati kao veće grupe. Mnogi sociolozi, kao što su pomenuti antropolozi Fredrik Bart i Erik Vulf, ne smatraju da je etnički identitet univerzalan. Oni smatraju da je etnicitet proizvod specifičnih vrsta interakcije između grupa ali ne i bitna kvaliteta neophodna grupama ljudi.‍[17] Procesi koji dovode do pojava takve identifikacije nazivaju se etnogeneze. Pripadnici etničke grupe (u celini) razmatraju kulturni kontinuitet sa vremenom, iako su istoričari i kulturni antropolozi dokumentovali da su mnoge vrednosti, prakse i norme koji podrazumevaju kontinuitet sa prošlošću — relativno nedavan izum.‍[37]

Etničke grupe se razlikuju od ostalih društvenih grupa kao što su supkulture, interesne grupe ili društvene klase jer se pojavljuju i menjaju tokom istorijskih perioda (vekova) u procesu poznatom kao etnogeneza — period od nekoliko generacija endogamije, koji rezultuje zajedničkim precima (koji se ponekad razmatraju u smislu mitoloških priča o figurama-osnivačima); etnički identitet je pojačan u odnosu na „granične okvire” — karakteristike za koje se smatra da su jedinstvene u grupi koja se izdvajaja od drugih grupa.‍[38]‍[39]‍[40]‍[41]‍[42]

Teorija etniciteta[uredi | uredi izvor]

Teorija etniciteta kaže da je rasa socijalna kategorija, ali da je i jedan od nekoliko faktora u određivanju etniciteta. Neki drugi kriterijumi uključuju „religiju, jezik, ’običaje’, nacionalnost i političku identifikaciju”.‍[43] Ovu teoriju je 1920-ih izneo sociolog Robert E. Park. Zasnovana je na konceptu „kulture”.

Ovoj teoriji više od jednog veka prethodi biološki esencijalizam, kao dominantna paradigma rase. Biološki esencijalizam je verovanje da su bele evropske rase biološki superiorne i da su druge rase koje nisu bele same po sebi inferiorne. Ovakvo gledište u društvu je nastalo kao način opravdavanja ropstva Afrikanaca i genocida nad starosedelačkim Amerikancima, što se navodno zasnivalo na „slobodi za sve”. Ovaj koncept se razvijao sporo, a na kraju je postao preokupacija naučnika, teologa i javnosti. Religijske institucije su postavljale pitanja o tome da li su postojale višestruke geneze (poligeneze) i da li je bog stvorio manje rasa ljudi. Mnogi od najistaknutijih naučnika tog doba zastupali su ideju rasnih razlika. Pogrešno su smatrali da su beli Evropljani bili superiorni. Jedan od korišćenih metoda bilo je merenje kapaciteta lobanje.‍[44]

Teorija etniciteta je bila zasnovana na modelu asimilacije. Park je istakao svoja četiri koraka do asimilacije: kontakt, konflikt, akomodacija i asimilacija. Umesto objašnjavanja marginalizovanog položaja nebelačke populacije u Sjedinjenim Američkim Državama sa urođenom biološkom inferiornošću, on je umesto ovoga rekao da je neuspeh da se asimiluju u američkoj kulturi zapravo ono što je sprečavalo ove ljude. Mogu da budu jednaki sve dok odbacuju svoju kulturu koja je manjkava u odnosu na kulturu belaca.

Teorija rasne formacije koju su stvorili Majkl Omi i Hauard Vajnant direktno se suprotstavlja i premisama i praksama teorije o etnicitetu. Oni u Rasnoj formaciji u Sjedinjenim Državama (engl. Racial Formation in the United States) govore kako je teorija etniciteta isključivo zasnovana na uzorcima o imigraciji bele etničke populacije i ne uzima u obzir jedinstvena iskustva ne-belaca u ovoj zemlji.‍[45] Pošto ova teorija prepoznaje različite faze u procesu imigracije — kontakt, sukob, bitka i na kraju kao najbolji rezultat asimilacija — to se ista odnosila samo na etničke zajednice belaca.‍[45] Paradigma etniciteta zanemaruje načine na koje rasa može da zakomplikuje interakciju jedne zajednice sa osnovnim društvenim i političkim strukturama, posebno nakon kontakta.

I asimilacija — odbacujući pojedine kvalitete izvorne kulture radi uklapanja u kulturu domaćina — nije ’upalila’ za neke grupe kao odgovor na rasizam i diskriminaciju kao što je to bilo sa drugim grupama.‍[45] Štaviše, kada su otkrivene zakonske barijere za postizanje jednakosti, problem rasizma postao je isključivo odgovornost zajednica koje su već bile u nepovoljnom položaju.‍[46] Pretpostavljalo se da ako crna ili latino zajednica ne ’deluje’ po standardima koji su postavile etnije belaca, da je to zato što ta zajednica nema pravih vrednosti ili verovanja. Ili mora da tvrdoglavo pruža otpor dominantnim normama jer jednostavno ne želi da se uklopi. Kritika teorije etniciteta koju su pružili Omi i Vajnant objašnjava kako se gledanjem ka kulturnom nedostatku kao uzroku nejednakosti ignoriše „konkretna sociopolitička dinamika unutar koje rasni fenomen obitava u SAD”.‍[47] Drugim rečima, naivno verovanje u ovaj pristup efikasno oduzima sposobnosti da se kritički ispitaju više strukturalne komponente rasizma i podstiče, umesto toga, „benigno zanemarivanje” socijalne nejednakosti.‍[47]

Etnicitet i nacionalnost[uredi | uredi izvor]

U nekim slučajevima, posebno onima koji su u vezi sa transnacionalnim migracijama ili kolonijalnom ekspanzijom, etnicitet je vezan za nacionalnost. Antropolozi i istoričari iz perioda nakon modernističkog razumevanja etniciteta — kao što razmatra britansko-češki filozof i društveni antropolog-racionalista sa Londonske škole ekonomije i političkih nauka, Univerziteta u Kembridžu i Univerziteta u Pragu Ernest Andre Gelner,‍[48] ili profesor-emeritus sa Univerziteta Kornel Benedikt Ričard O’Gorman‍[49] vide nacije i nacionalizam „u istom košu” sa usponom sistema moderne države u 17. veku. Oni su kulminirali u usponu nacionalne države, u kojoj su paušalne granice nacije poklopljene (ili idealno poklopljene) sa državnim granicama. Tako je na Zapadu pojam nacionalnosti, ili rase i nacije, razvijen u kontekstu evropskih kolonijalnih ekspanzija, kada su merkantilizam i kapitalizam promovisali globalna kretanja stanovništva u isto vreme kada su granice suverenih država počele bivati sve više i više jasno i striktno definisane.

U 19. veku, moderne države uglavnom traže legitimnost kroz svoje tvrdnje da predstavljaju nacije. Nacionalne države, međutim, uvek uključuju populacije koje su isključivane iz nacionalnog života iz jednog ili drugog razloga. Članovi isključene grupe, samim tim, ili će tražiti uključivanje na temelju jednakosti, ili će tražiti autonomiju, ponekad čak i do te mere da nastane potpuno političko razdvajanje u sopstvenoj nacionalnoj državi.‍[50] U takvim uslovima kada su se ljudi preselili iz jedne države u drugu,‍[51] ili kada je jedna država osvojila ili „kolonizovala narode” izvan svojih nacionalnih granica, etničke grupe su formirane od strane ljudi koji su se identifikovali kao pripadnici jedne nacije ali su živeli u drugoj državi.

Multietničke države mogu biti rezultat dvaju suprotnih događaja, bilo da je to nedavno stvaranje državne granice u suprotnosti sa tradicionalnim plemenskim područjima ili nedavne imigracije etničkih manjina u bivšu državu nacije. Primeri za prvi slučaj mogu se naći širom Afrike, gde su se državama koje su nastale za vreme dekolonizacije „davale” (određivale) proizvoljne/arbitrarne kolonijalne granice, ali i u evropskim zemljama kao što je Belgija ili Ujedinjeno Kraljevstvo. Primeri za drugi slučaj su zemlje poput Nemačke ili Holandije, koje su bile etnički homogene kada su ostvarile državnosti ali su pretrpele značajne imigracije u drugoj polovini 20. veka. Države kao što su Velika Britanija, Francuska i Švajcarska čine različite etničke grupe iz svojih formacija i one [države] su isto tako doživele značajne imigracije, što je rezultovalo onim što je nazvano multikulturalno društvo (posebno u većim gradovima).

Države tzv. Novog sveta (Amerike a često i Australazija) multietničke su od samog početka jer su nastale kao kolonije nametnute postojećim domorodačkim/autohtonim populacijama.

Etnicitet i rasa[uredi | uredi izvor]

Rasa i etnicitet se smatraju povezanim konceptima. Za poreklo se često pretpostavlja da je nešto više kulturološki identitet grupe, često zasnovan na zajedničkim precima, jeziku i kulturnoj tradiciji, dok je rasa striktno biološka klasifikacija određena na osnovu DNK i strukture kostiju. Rasa je više kontroverzan pojam od etniciteta, zbog svoje česte političke i (iz)politizovane upotrebe. Pretpostavlja se da su, na osnovu odnosa moći, kreirani rasni etniciteti i etničke rase. Portoričanin i vanredni profesor etničkih nauka na Univerzitetu u Kaliforniji (Berkli) Ramon Grosfohel napominje da je rasni/etnički identitet jedan koncept i da se koncepti rase i etniciteta ne mogu koristiti kao zasebne i samostalne kategorije.‍[52]

Pre Vebera, rasa i etnicitet uglavnom su viđeni kao dva aspekta iste stvari. Oko 1900. godine a pre esencijalističkog primordijalizma, razumevanje etniciteta bilo je dominantno; kulturološke razlike među ljudima viđene su kao rezultat nasleđenih osobina i tendencija.‍[53] Uvođenjem Veberovog razmišljanja o etnicitetu kao društvenom konstruktu/strukturi, rasa i etnicitet postali su više podeljeni jedno od drugog.

Uneskova izjava iz 1950. godine na temu „Rasno pitanje”, koja je potpisana od strane nekih međunarodno poznatih naučnika tog vremena (uključujući britansko-američkog antropologa Montagjua Fransisa Ešlija-Montagjua [prethodno: Israel Erenberg], onda francuskog antropologa i etnologa Kloda Levi-Strausa, zatim švedskog ekonomiste, sociologa i političara i nobelovca Karla Gunara Mirdala, kao i teološkinje i kulturološke antropološkinje Džilijane „Džil” Herli sa Univerziteta u istočnom Novom Meksiku i dr.), sugeriše sledeće:

Nacionalne, religijske, geografske, jezičke i kulturološke grupe se nužno ne podudaraju sa rasnim grupama: i kulturološke osobine takvih grupa ne pokazuju genetske veze sa rasnim osobinama. Zbog ozbiljnih grešaka ove vrste koje su obično počinjene kada se koristi termin rasa u popularnom žargonu, bilo bi bolje da kada se govori o ljudskoj rasi da se odustane od korišćenja termina rasa zajedno i da se koristi pojam etnička grupa.‍[54]

Antropolog Dejvid Krejg Grifit sa Univerziteta u Istočnoj Karolini sumirao je 1982. godine četrdeset godina etnografskih istraživanja, tvrdeći da su rasne i etničke kategorije simbolički markeri (oznake) za različite načine na koje ljudi iz različitih delova sveta bivaju uključeni u globalnu ekonomiju:

Prema Vulfu, rasne kategorije su izgrađene i uključene u društvo u periodu evropskih merkantilističkih ekspanzija/širenja, te etnička grupisanja u periodu kapitalističke ekspanzije.‍[56]

Pišući o korišćenju termina etnički u uobičajenom jeziku Ujedinjenog Kraljevstva i Sjedinjenih Američkih Država, doktorka i profesorka-emerita sa Univerzitetskog koledža u Londonu i Londonske škole za ekonomiju i političke nauke 1965. godine Sandra Volman naglašava 1977. godine sledeće:

U Sjedinjenim Američkim Državama, Ured za menadžment i budžet (engl. Office of Management and Budget) definiše koncept rase kao što je prikazano na popisu u SAD i to kao „ne-naučni ili ne-antropološki” i uzima u obzir „socijalne i kulturne karakteristike kao i pretke”, koristeći „odgovarajuće naučne metodologije” koje nisu „prvenstveno biološke ili genetske jedna u odnosu na drugu”.‍[58]

U Izraelu se koristi DNK testiranje da bi se odredilo da li ljudi ispunjavaju uslove za pravne privilegije date određenim etničkim grupama. Ured premijera Izraela potvrdio je da se od mnogih Jevreja iz bivšeg Sovjetskog Saveza traži da pruže dokaz u vidu DNK za svoje jevrejsko nasleđe, da bi mogli da imigriraju kao Jevreji i postanu građani u skladu sa izraelskim Zakonom povratka. Ovakva politika vlade pokreće pravna pitanja u vezi sa definicijom i tretiranjem etničkih grupa.‍[59]

Etno-nacionalni konflikt[uredi | uredi izvor]

Ponekad su etničke grupe predmet stavova predrasude i delovanja od strane države ili njenih delova. U 20. veku ljudi su počeli da tvrde da sukobi među etničkim grupama, ili između članova jedne etničke grupe i države, mogu i treba da budu rešeni na jedan od dva načina. Neki, poput nemačkog sociologa i filozofa Jirgena Habermasa koji pripada Frankfurtskoj školi ili američkog profesora menadžmenta i sociologije Brusa Barija koji pripada Vandiju, tvrde da legitimitet moderne države mora biti zasnovan na pojmu političkih prava autonomnih pojedinačnih subjekata. Prema ovom mišljenju, država ne treba da prizna etničke, nacionalne ili rasne identitete već umesto toga treba da sprovodi uvođenje političke i pravne jednakosti svih pojedinaca. Ostali, kao što je kanadski filozof i profesor-emeritus Čarls Margrejv Tejlor sa Univerziteta Makgil ili kanadski politički filozof Vil Kimlika sa Univerziteta Kvin, tvrde da je pojam autonomnog pojedinca sam po sebi kulturološka tvorevina. Prema ovom gledištu, država mora prepoznati etnički identitet i razviti procese kroz koje posebne potrebe etničke grupe mogu biti smeštene unutar granica nacionalne države.

19. vek vidi razvoj političke ideologije etničkog nacionalizma, kada je koncept rase bio vezan za nacionalizam, ponajviše od strane nemačkih teoretičara (najbolji primer je filozof, teolog, pesnik i književni kritičar Johan Gotfrid (fon) Herder). Slučajevi društava fokusiranih na etničkim vezama, koji su u suprotnosti sa istorijom ili istorijskim kontekstom, rezultuju opravdanošću nacionalističkih ciljeva. Dva perioda često navode da kao primeri za ovo mogu poslužiti konsolidacije 19. veka i proširenje Nemačkog carstva i Nacističke Nemačke u 20. veku. Svaki primer je promovisao pan-etničke ideje — da su ove vlade samo sticale područja koja su uvek bila naseljena od strane etničkih Nemaca. Istorija kasnih došljaka u modelima nacionalnih država, kao što su one države nastale na Bliskom istoku i u Jugoistočnoj Evropi od raspada [redom] Osmanskog carstva i Austrougarskog carstva — kao i one države koje su proizašle iz bivšeg Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika —, u znaku je međuetničkih konflikata bez pogovora. Takvi konflikti obično se javljaju unutar multietničkih država, kao i u drugim regijama sveta. Dakle, ovi konflikti često su pogrešno označeni i okarakterisani kao građanski ratovi kada su u pitanju — zapravo — međuetnički konflikti u multietničkim državama.

Etničke grupe po kontinentima[uredi | uredi izvor]

Asirci su domorodački narodi Severnog Iraka
Baski čine autohtonu etničku većinu u Francuskoj i u Španiji

Afrika[uredi | uredi izvor]

Etničke grupe u Africi broje se u stotinama; uglavnom svaka ima svoj jezik (ili dijalekt jezika) i kulturu.

Mnoge etničke grupe i nacije Afrike kvalifikovane su, iako su neke grupe samo malo veće od plemenskog društva. One uglavnom potiču iz Sahelske kraljevine iz srednjeg veka; primer je grupa Ašanti, koja proizilazi iz Bonoman grupe (11. vek), kao što je slučaj i sa Carstvom Ašanti (17. vek) i gradom-državom Ašanti (21. vek).‍[60]

Azija[uredi | uredi izvor]

Postoji obilje etničkih grupa u celoj Aziji, najviše zbog prilagođavanja na klimatske zone Azije (u koje se ubrajaju arktička, subarktička, umerena, suptropska i tropska). Etničke grupe su se prilagodile planinama, pustinjama, travnatim predelima i šumama. Na obalama Azije, etničke grupe usvojile su različite metode berbe i transporta namirnica. Neke su grupe prvenstveno lovci-sakupljači, neke praktikuju transljudstvo (nomadski način života), druge su iz agrarnog/ruralnog milenijuma, dok ostale naseljavaju industrijske/urbane zone. Neke grupe/zemlje Azije potpuno su urbane (Hongkong i Singapur). Kolonizacija Azije uveliko je završena u 20. veku, sa domaćim pogonima za samostalnost i samoodređenje širom kontinenta.

Evropa[uredi | uredi izvor]

Evropa ima velik broj etničkih grupa; Kristof Pan i Beate Zibile Pfajl 2004. godine broje 87 različitih „naroda Evrope”, od kojih 33 čine većinu stanovništva u najmanje jednoj suverenoj državi dok preostalih 54 predstavljaju etničke manjine u okviru svake države u kojoj borave (iako i oni mogu formirati lokalne regionalne većine u subnacionalnim entitetima). Ukupan broj populacije nacionalnih manjina u Evropi procenjuje se na 105 miliona ljudi, odnosno 14% od 770 miliona Evropljana.‍[61]

Određen broj evropskih zemalja, uključujući i Francusku‍[62] i Švajcarsku, ne prikuplja podatke o etničkoj pripadnosti svojih stanovnika pri provođenju cenzusa.

Rusija ima preko 185 priznatih etničkih grupa, pored 80% etničkih Rusa koji su većina. Najveća grupa su potom Tatari, sa 3,8%. Mnoge od manjih grupa nalaze se u azijskom delu Rusije.

Primer uveliko nomadske etničke grupe u Evropi su Romi, pejorativno poznati kao Cigani. Oni potiču iz Indije i govore romskim jezikom.

Severna Amerika[uredi | uredi izvor]

Severna Amerika zajedno sa Srednjom Amerikom jedno je od najraznolikijih područja na etničkom planu, pogotovo zbog imigracija. Na kontinentu živi više od 550 miliona ljudi.‍[63] Tri glavne rasno-etničke grupe Severne Amerike su Belci, Mestici i Crnci. Tu su zasebno i Beli Amerikanci, Afroamerikanci, Azijski Amerikanci itd. Značajnu manjinu čine i Američki starosedeoci, među kojima još uvek ima nekih koji žive kao lovci-sakupljači.‍[64]

Najznačajnije etničke grupe Severne Amerike su Aleuti/Eskimi, Amerikanci, Američki Indijanci, Afroamerikanci, Englezi, Indijci, Irci, Italijani, Kanađani, Meksikanci, Nemci, Poljaci, Prvi narodi, Rusi, Ukrajinci, Finci, Francuzi, Hispanoamerikanci i Latinoamerikanci, Holanđani, Škoti i dr.‍[65]‍[66]

Južna Amerika[uredi | uredi izvor]

Južna Amerika uključuje mešavinu Evropljana, Anusima ili Maranita, Arapa, Američkih Indijanaca, Afrikanaca i u manjoj meri Istočnih Azijata. Dom je oko za oko 400 miliona ljudi, od kojih 180 miliona čine Beli Latinoamerikanci sa nekoliko različitih evropskih i drugih rodova, uključujući i 18 miliona Levantskih Arapa, 440 hiljada Aškenaskih i Sefardskih Jevreja, te 1,3 miliona Kripto-Jevreja i Anusima.

Starosedilačko stanovništvo čini oko polovinu populacije Perua i Bolivije.‍[67]‍[68] Značajne etničke grupe i narodi koji su potekli od starosedelaca su Kečua, Ajmara i Urarina.‍[69] U mnogim mestima ovi i drugi autohtoni narodi i dalje praktikuju tradicionalni način života zasnovan na poljoprivredi za sopstvene potrebe ili žive kao lovci-sakupljači. Još uvek postoje neka nekontaktirana plemena koja žive u prašumi Amazoniji.‍[70]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Ethnicity: definition of ethnicity”. Oxford Dictionaries. Oxford University Press. Arhivirano iz originala 06. 03. 2016. g. Pristupljeno 28. 12. 2013. 
  2. ^ People, James; Bailey, Garrick (2010). Humanity: An Introduction to Cultural Anthropology (9 izd.). Wadsworth Cengage learning. str. 389. „In essence, an ethnic group is a named social category of people based on perceptions of shared social experience or ancestry. Members of the ethnic group see themselves as sharing cultural traditions and history that distinguish them from other groups. Ethnic group identity has a strong psychological or emotional component that divides the people of the world into opposing categories of 'us' and 'them'. In contrast to social stratification, which divides and unifies people along a series of horizontal axes on the basis of socioeconomic factors, ethnic identities divide and unify people along a series of vertical axes. Thus, ethnic groups, at least theoretically, cut across socioeconomic class differences, drawing members from all strata of the population.” 
  3. ^ De-Graft Aikins, Ama; Pitchforth, Emma; Allotey, Pascale; Ogedegbe, Gbenga; Agyemang, Charles (1. 1. 2012). „Culture, ethnicity and chronic conditions: Reframing concepts and methods for research, interventions and policy in low- and middle-income countries”. Ethnicity & Health. 17 (6): 551—561. ISSN 1465-3419. PMID 23534503. S2CID 20330968. doi:10.1080/13557858.2012.782209. Pristupljeno 27. 2. 2016. 
  4. ^ Liddell, Henry George; Scott, Robert. „A Greek-English Lexicon: ἐθνικός”. Perseus.
  5. ^ ThiE. Tonkin, M. McDonald; Chapman, M (1989). History and Ethnicity. London. str. 11—17. [citirano u: Hutchinson, J.; Smith, A. D. (1996). Oxford readers: Ethnicity. Oxford. str. 18—24]
  6. ^ Liddell, Henry George; Scott, Robert. „A Greek-English Lexicon: ἔθνος”. Perseus.
  7. ^ Oxford English Dictionary. 2. izd. onlajn verzija od 12. 1. 2008. »ethnic, a. and n.«
  8. ^
    • Cohen, Ronald (1978). „Ethnicity: Problem and Focus in Anthropology”. Annu. Rev. Anthropol. 7:379—403.
    • Glazer, Nathan; Moynihan, Daniel P. (1975). Ethnicity – Theory and Experience. Cambridge, Mass. Harvard University Press.
    Moderna definicija upotrebe iz Oksfordskog rečnika engleskoga jezika je:
    a[djective]
    ...
    2.a. Pertaining to race; peculiar to a race or nation; ethnological. Also, pertaining to or having common racial, cultural, religious, or linguistic characteristics, esp. designating a racial or other group within a larger system; hence (U.S. colloq.), foreign, exotic.
    b ethnic minority (group), a group of people differentiated from the rest of the community by racial origins or cultural background, and usu. claiming or enjoying official recognition of their group identity. Also attrib.
    n[oun]
    ...
    3 A member of an ethnic group or minority. Equatorians
    Oxford English Dictionary. 2. izd. onlajn verzija od 12. 1. 2008. »ethnic, a. and n.«)
  9. ^ a b Liddell, Henry George; Scott, Robert. „A Greek-English Lexicon: ὅμαιμος”. Perseus.
  10. ^ I. Polinskaya. Shared sanctuaries and the gods of others: On the meaning Of 'common' in Herodotus 8.144. [citirano u: Rosen, R.; Sluiter, I. (2010). Valuing others in Classical Antiquity. Leiden, Brill. str. 43—70.]
  11. ^ Liddell, Henry George; Scott, Robert. „A Greek-English Lexicon: ὁμότροπος”]. Perseus.
  12. ^ Herodotus, 8.144.2: »The kinship of all Greeks in blood and speech, and the shrines of gods and the sacrifices that we have in common, and the likeness of our way of life.«
  13. ^ S. Leoussi, Athena; Grosby, Steven (2006). Nationalism and Ethnosymbolism: History, Culture and Ethnicity in the Formation of Nations. Edinburgh University Press. str. 115.
  14. ^ Challenges of Measuring an Ethnic World: Science, Politics and Reality: Proceedings of the Joint Canada-United States Conference on the Measurement of Ethnicity (1—3. 4. 1992; 1993). Joint Canada – United States Conference on the Measurement of Ethnicity, Department of Commerce. Statistics Canada.
  15. ^ „Challenges of measuring an ethnic world”. publications.gc.ca. The Government of Canada. 1. 4. 1992. Pristupljeno 5. 9. 2016. „Ethnicity is a fundamental factor in human life: it is a phenomenon inherent in human experience” 
  16. ^ Statistics Canada & United States Census Bureau Conferences (1—3. 4. 1992).
  17. ^ a b
    • Barth, Fredrik (1969). Ethnic Groups and Boundaries: The Social Organization of Cultural Difference.
    • Wolf, Eric (1982). Europe and the People Without History. str. 381.
  18. ^ Geertz, Clifford (1967). Old Societies and New States: The Quest for Modernity in Africa and Asia. New York, The Free Press.
  19. ^ Cohen, Abner (1969). Custom and Politics in Urban Africa: A Study of Hausa Migrants in a Yoruba Town. London, Routledge & Kegan Paul.
  20. ^ Cohen, Abner (1974). Two-Dimensional Man: An essay on power and symbolism in complex society. London, Routledge & Kegan Paul.
  21. ^ Hutchinson, J.; Smith, A. D. (1996). Oxford readers: Ethnicity. Oxford. str. 8—9. [uvod]
  22. ^ Gellner, Ernest (1983). Nations and Nationalism. Oxford, Blackwell.
  23. ^ Gellner, Ernest (1997). Nationalism. London, Weidenfeld & Nicolson.
  24. ^ Smith, Anthony D. (1986). The Ethnic Origins of Nations. Oxford, Blackwell.
  25. ^ Smith, Anthony D. (1991). National Identity. Harmondsworth, Penguin.
  26. ^ Eriksen, T. H. Ethnic identity, national identity and intergroup conflict: The significance of personal experiences. [citirano u: Ashmore, Jussim & Wilder (2001). Social identity, intergroup conflict, and conflict reduction. Oxford, Oxford University Press. str. 42—70.]
  27. ^ Banton, Michael. (2007). „Weber on Ethnic Communities: A critique”. Nations and Nationalism 13 (1). str. 19—35.
  28. ^ a b v g d Cohen, Ronald (1978). „Ethnicity: Problem and Focus in Anthropology”. Annual Review of Anthropology. Palo Alto, Stanford University Press. 7:383—384.
  29. ^ James, Paul (2015). „Despite the Terrors of Typologies: The Importance of Understanding Categories of Difference and Identity”. Interventions: International Journal of Postcolonial Studies. 17 (2): 174—195. S2CID 142378403. doi:10.1080/1369801X.2014.993332. 
  30. ^ Vincent, Joan (1974). „The Structure of Ethnicity”. Human Organization. 33 (4): 375—379.
  31. ^ a b v Smith 1999, str. 13
  32. ^ Smith 1998, str. 159
  33. ^ Smith 1999, str. 5
  34. ^ a b Noel, Donald L. (1968). „A Theory of the Origin of Ethnic Stratification”. Social Problems. 16 (2): 157—172. JSTOR 800001. doi:10.2307/800001. 
  35. ^ a b v Bobo, Lawrence; Hutchings, Vincent L. (1996). „Perceptions of Racial Group Competition: Extending Blumer's Theory of Group Position to a Multiracial Social Context”. American Sociological Review. American Sociological Association. 61 (6): 951—972. JSTOR 2096302. doi:10.2307/2096302. 
  36. ^ Smith 1999, str. 4–7
  37. ^
    • Hobsbawm & Ranger (1983). The Invention of Tradition.
    • Sider (1993). Lumbee Indian Histories.
  38. ^ Camoroff, John L.; Jean Camoroff (2009). Ethnicity Inc. Chicago, Chicago Press.
  39. ^ Sider (1993). The Invention of Tradition; Lumbee Indian Histories.
  40. ^ O'Neil, Dennis. „Nature of Ethnicity”. Palomar College. Arhivirano iz originala 05. 12. 2012. g. Pristupljeno 7. 1. 2013. 
  41. ^ Seidner (1982). Ethnicity, Language, and Power from a Psycholinguistic Perspective. str. 2—3.
  42. ^ Smith 1987, str. 21–22
  43. ^ Omi & Winant 1986, str. 15
  44. ^ Omi & Winant 1986, str. 58
  45. ^ a b v Omi & Winant 1986, str. 17
  46. ^ Omi & Winant 1986, str. 19
  47. ^ a b Omi & Winant 1986, str. 21
  48. ^ Gellner, Ernest A. (2006). Nations and Nationalism. Blackwell Publishing.
  49. ^ Anderson, Benedict (2006). Imagined Communities. Version.
  50. ^ Pohl, Walter (1998). „Conceptions of Ethnicity in Early Medieval Studies”. Debating the Middle Ages: Issues and Readings. izd. Lester K. Little & Barbara H. Rosenwein. Blackwell. str. 13—24.
    Ističe da su istoričari projektovali koncepcije nacionalne države iz 19. veka nazad u istoriju, upotrebljavajući biološke metafore rođenja i smrti: „... da narodi perioda migracija imaju malo šta da rade sa onim heroičnim (ili katkada brutalnim) klišeima sada je generalno prihvaćeno među istoričarima”, on je istakao. Rani srednjovekovni narodi bili su umnogome manje homogeni nego što se to obično mislilo, a Pol prati delo Rajnharda Venskusa (Stammesbildung und Verfassung (1961). Cologne & Graz.), čija su ga istraživanja o etnogenezi germanskih naroda uverila da je ideja zajedničkog porekla — kao što je to sročio Isidor Seviljski sa Gens est multitudo ab uno principio orta („narod je mnoštvo koje proističe iz jednog porekla”), što se nastavlja u originalu „Etymologiae IX.2.i” sa sive ab alia natione secundum propriam collectionem distincta („ili se razlikuje od drugog naroda po svojim odgovarajućim vezama”) — bila mit.
  51. ^ Ong, Aihway (1996). „Cultural Citizenship in the Making”. Current Anthropology. 37 (5).
  52. ^ Grosfoguel, Ramón (septembar 2004). „Race and Ethnicity or Racialized Ethnicities? Identities within Global Coloniality”. Ethnicities. 315—336. 4 (3): 315. S2CID 145445798. doi:10.1177/1468796804045237. Arhivirano iz originala 06. 02. 2013. g. Pristupljeno 6. 8. 2012. 
  53. ^ Banton, Michael (2007). „Weber on Ethnic Communities: A critique”. Nations and Nationalism. 13 (1): 19—35.
  54. ^ Metraux, A. (1950). „United nations Economic and Security Council Statement by Experts on Problems of Race”. American Anthropologist 53(1):142—145.
  55. ^ Griffith, David Craig (1993). Jones's minimal: Low-wage labor in the United States. State University of New York Press, Albany. str. 222.
  56. ^ Wolf, Eric (1982). Europe and the People Without History. Berkeley, University of California Press. str. 380—381.
  57. ^ Sandra, Wallman (1977). „Ethnicity research in Britain”. Current Anthropology. 18 (3): 531—532.
  58. ^ „A Brief History of the OMB Directive 15”. American Anthropological Association. 1997. Pristupljeno 18. 5. 2007. 
  59. ^ McGonigle, Ian V.; Herman, Lauren W. (7/8. 5. 2015). „Genetic citizenship: DNA testing and the Israeli Law of Return”. Journal of Law and the Biosciences. Oxford Journals. 2 (2): 469—478. PMC 5034383 Slobodan pristup. PMID 27774208. doi:10.1093/jlb/lsv027. Pristupljeno 22. 5. 2016. 
  60. ^
  61. ^ Pan, Christoph; Pfeil, Beate Sibylle (2002). Minderheitenrechte in Europa. Handbuch der europäischen Volksgruppen Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. јул 2011). енглески превод из 2004.
  62. ^ (језик: француски) [article 8 de la loi Informatique et libertés, 1978: «Il est interdit de collecter ou de traiter des données à caractère personnel qui font apparaître, directement ou indirectement, les origines raciales ou ethniques, les opinions politiques, philosophiques ou religieuses ou l'appartenance syndicale des personnes, ou qui sont relatives à la santé ou à la vie sexuelle de celles-ci.»]
  63. ^ „United Nations' World Population Prospects, the 2012 Revision”. Архивирано из оригинала 27. 09. 2011. г. Приступљено 22. 05. 2016. 
  64. ^ „Overview of Race and Hispanic Origin: 2010” (PDF). Приступљено 8. 5. 2013. 
  65. ^ „USA Census 2000”. FactFinder. Архивирано из оригинала 12. 02. 2020. г. Приступљено 22. 5. 2016. 
  66. ^ „Ethnocultural Portrait of Canada Highlight Tables, 2006 Census”. 2.statcan.ca. 6. 10. 2010. Архивирано из оригинала 06. 01. 2019. г. Приступљено 22. 5. 2016. 
  67. ^ „Peru”. CIA World Factbook. CIA. Архивирано из оригинала 05. 11. 2016. г. Приступљено 18. 4. 2009. 
  68. ^ „Bolivia”. CIA World Factbook. CIA. Архивирано из оригинала 25. 12. 2018. г. Приступљено 18. 4. 2009. 
  69. ^ Dean, Bartholomew (2009). Urarina Society, Cosmology, and History in Peruvian Amazonia. Gainesville, University Press of Florida. ISBN 978-0-8130-3378-5.
  70. ^ De la Luz, Victor. „Indígenas en América [Indigenous peoples of South America]”. Astromonos.org. Arhivirano iz originala 23. 7. 2015. g. Pristupljeno 20. 10. 2015. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Abizadeh, Arash (2001). „Ethnicity, Race, and a Possible Humanity”. World Order. 33.1: 23—34. [članak koji opisuje socijalnu konstrukciju etniciteta i rase]
  • Barth, Fredrik (1969). Ethnic groups and boundaries. The social organization of culture difference. Oslo, Universitetsforlaget.
  • Beard, David; Gloag, Kenneth (2005). Musicology, The Key Concepts. London and New York, Routledge.
  • Billinger, Michael S. (2007). „Another Look at Ethnicity as a Biological Concept: Moving Anthropology Beyond the Race Concept” Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. јул 2009). Critique of Anthropology 27 (1): 5—35.
  • Cole, C. L. (2001). „Nike's America / America's Michael Jordan”. Michael Jordan, Inc.: Corporate Sport, Media Culture, and Late Modern America. New York, Suny Press.
  • Craig, Gary (2012). Understanding 'race'and ethnicity: theory, history, policy, practice. Policy Press.
  • Camoroff, John L.; Camoroff, Jean (2009). Ethnicity Inc. Chicago, Chicago Press.
  • Danver, Steven L. (2012). Native Peoples of the World: An Encyclopedia of Groups, Cultures and Contemporary Issues.
  • Dünnhaupt, Gerhard (1989). „The Bewildering German Boundaries”. Festschrift for P. M. Mitchell. Heidelberg, Winter.
  • Eriksen, Thomas Hylland (1993). Ethnicity and Nationalism: Anthropological Perspectives. London, Pluto Press.
  • Eriksen, T. H. (1993). Ethnicity and Nationalism: Anthropological Perspectives. London, Pluto Press.
  • Eysenck, H. J.. Race, Education and Intelligence. London, Temple Smith. 1971. ISBN 978-0-85117-009-1.
  • Hartmann, Douglas (2001). „Notes on Midnight Basketball and the Cultural Politics of Recreation, Race and At-Risk Urban Youth”. Journal of Sport and Social Issues. 25: 339—366.
  • Healey, Joseph F.; O'Brien, Eileen (2014). Race, ethnicity, gender, and class: The sociology of group conflict and change. Sage Publications.
  • Hasmath, Dr Reza (28. 12. 2012). Managing Ethnic Diversity: Meanings and Practices from an International Perspective. Burlington, VT & Surrey, UK: Ashgate. ISBN 9781409492849. 
  • Hobsbawm, Eric; Ranger, Terence (1983). The Invention of Tradition. Cambridge, Cambridge University Press.
  • Kappeler, Andreas (2014). The Russian empire: A multi-ethnic history. Routledge.
  • Levinson, David (1998). Ethnic Groups Worldwide: A Ready Reference Handbook. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-1-57356-019-1. 
  • Magocsi, Paul Robert (1999). Encyclopedia of Canada's Peoples.
  • Merriam, A. P. (1959). African Music. [citirano u: Bascom, R.; Herskovits, M. J. Continuity and Change in African Cultures. Chicago, University of Chicago Press.]
  • Morales-Díaz, Enrique; Gabriel Aquino; Sletcher, Michael. Ethnicity. [citirano u: Sletcher, Michael (2004). New England. Westport, CT.]
  • Omi, Michael; Winant, Howard (1986). Racial Formation in the United States from the 1960s to the 1980s. New York: Routledge and Kegan Paul, Inc. 
  • People, James; Bailey, Garrick (2010). Humanity: An Introduction to Cultural Anthropology (9 izd.). Wadsworth Cengage learning. str. 389. 
  • Seeger, A. (1987). Why Suyá Sing: A Musical Anthropology of an Amazonian People. Cambridge, Cambridge University Press.
  • Seidner, Stanley S. (1982). „Ethnicity”. Language, and Power from a Psycholinguistic Perspective. Bruxelles, Centre de recherche sur le pluralinguisme.
  • Sider, Gerald (1993). Lumbee Indian Histories. Cambridge, Cambridge University Press.
  • Smith, Anthony D. (1987). „The Ethnic Origins of Nations”. Blackwell. 
  • Smith, Anthony D. (1998). Nationalism and modernism. A Critical Survey of Recent Theories of Nations and Nationalism. London — New York: Routledge. 
  • Smith, Anthony D. (1999). „Myths and memories of the Nation”. Oxford University Press. 
  • Thernstrom, Stephan A. (1981). Harvard Encyclopedia of American Ethnic Groups.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Potražite etničnost, etnički, nacionalnost ili nacija u Vikirečniku, slobodnom rečniku.
Etnička grupa na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Етничка_група&oldid=27698097”