Mihail Gorbačov

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mihail Gorbačov
Gorbachev (cropped).png
Mihail Gorbačov 1986. u Rejkjaviku
Biografija
Datum rođenja(1931-03-02)2. mart 1931.(91 god.)
Mesto rođenjaPrivoljnoje
SSSR
DržavljanstvoRuska Federacija
Religijaateista
SupružnikRaisa Gorbačova
DecaIrina
Profesijapravnik
UniverzitetMoskovski državni univerzitet Lomonosov
Politička
stranka
Komunistička partija Sovjetskog Saveza
(1952—1991)
ČinEpaulette of the leader of the Soviet Union.png
vrhovni komandant Sovjetskog Saveza
(1985—1991)
PotpisGorbachev Signature.svg
15. mart 1990. — 25. decembar 1991.
PremijerNikolaj Riškov
Valentin Ivanov
Ivan Silajev
6. generalni sekretar CK KPSS
11. mart 1985 — 24. avgust 1991.
PrethodnikKonstantin Černjenko
NaslednikVladimir Ivaško

Mihail Sergejevič Gorbačov (rus. Михаил Сергеевич Горбачёв; rođen 2. marta 1931) je bio politički vođa Sovjetskog Saveza od 1985. do 1991. i generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Njegov pokušaj reformi je doveo do kraja Hladnog rata, ali je takođe doveo i do kraja vrhovne političke vlasti Komunističke Partije Sovjetskog Saveza (KPSS) i do raspada Sovjetskog Saveza.[1] Nagrađen je Nobelovom nagradom za mir 1990.

Jedini je vođa SSSR-a koji je u toj državi rođen, svaki prethodni je bio rođen u Ruskoj Imperiji.

Detinjstvo, mladost i politička karijera[uredi | uredi izvor]

Mihail Gorbačov je rođen u seljačkoj porodici u mestu Privoljnoje blizu Stavropolja u južnoj Rusiji. Odrastao je pod totalitarnim režimom Josifa Staljina; njegovi deda i baba su bili deportovani jer su bili bogatiji seljaci (kulaci). Uprkos nevoljama, bio je odličan u školi. Smatran je za najinteligentnijeg u razredu, sa posebnim interesovanjem za istoriju i matematiku. Po završetku škole, pomogao je ocu da požanje rekordan prinos na kolhozu, za šta je odlikovan Ordenom Crvene radničke zastave. To je bilo retkost da neko u njegovim godinama dobije tako veliku počast. Skoro je sigurno da mu je ova nagrada, zajedno sa njegovom inteligencijom pomogla da osigura mesto na Moskovskom univerzitetu, gde je studirao pravo. Mora se takođe napomenuti da je za mesto na takom prestižnom univerzitetu, bilo vrlo često potrebno imati političke težnje, zajedno sa intelektualnim sposobnostima. Dok je studirao u Moskvi, upoznao je svoju buduću ženu Rajsu. Venčali su se septembra 1953. i preselili se u Gorbačovljev rodni kraj gde je diplomirao 1955.

Gorbačov je stupio u KPSS 1952. u svojoj 21. godini. 1966. je dobio dopisnu diplomu agronoma-ekonomiste od Poljoprivrednog instituta. Njegova karijera je napredovala brzo i 1970. je imenovan za Prvog sekretara za poljoprivredu i sledeće godine je postao član Centralnog komiteta. 1972. je bio na čelu sovjetske delegacije u Belgiji, a dve godine kasnije, 1974. je postao predstavnik u Vrhovnom sovjetu i predsednik stalne komisije za pitanja omladine.

Godine 1979, Gorbačov je unapređen u Politbiro. Tu je stekao naklonost Jurija Andropova, šefa KGB i takođe poreklom iz Stavropolja i dalje je unapređen tokom Andropovljevog kratkog vremena na čelu Partije pre svoje smrti 1984. Sa dužnostima nad kadrovima, radeći zajedno sa Andropovim, smenio je 20% najviših vladinih ministara i regionalnih guvernera, često mlađim ljudima. Tokom tog perioda, Grigorij Romanov, Nikolaj Riškov i Jegor Ligačev su unapređeni, a poslednja dvojica su radila blisko sa Gorbačovim, Riškov u ekonomiji, Ligačev sa kadrovima. Takođe je bio blizak Konstantinu Černjenku, Andropovljevom nasledniku, kome je služio kao drugi sekretar.

Njegove pozicije u novoj KPSS su stvorile više prilika da putuje van granica i to će čvrsto uticati na njegove političke i društvene poglede u budućnosti kada bude postao vođa zemlje. 1975. predvodio je delegaciju u Zapadnu Nemačku, a 1983. je predvodio sovjetsku delegaciju u Kanadu na sastanak sa premijerom Pjerom Trudoom i članovima kanadskog Doma komuna i Senata. 1984 je putovao u Ujedinjeno Kraljevstvo, gde se susreo sa premijerkom Margaret Tačer.

Generalni sekretar KPSS[uredi | uredi izvor]

Nakon smrti Konstantina Černjenka, Mihail Gorbačov je izabran za Generalnog sekretara KPSS 11. marta 1985. Postao je prvi lider Partije koji je rođen nakon Ruske revolucije 1917. Kao de facto vladar Sovjetskog Saveza, pokušao je da reformiše stagnirajuću Komunističku partiju i državnu ekonomiju uvođenjem glasnosti (“otvorenost”), perestrojke (“restrukturiranje”) i uskorenija (“ubrzanja ekonomskog razvoja”), koji su pokrenuti na 27. kongresu KPSS februara 1986.

Reforme i demokratizacija[uredi | uredi izvor]

Unutrašnje reforme[uredi | uredi izvor]

U unutrašnjoj politici, Gorbačov je sprovodio ekonomske reforme za koje se nadao da će poboljšati životni standard i radničku produktivnost kao deo svog programa perestrojka. Ipak, mnoge od tih reformi su se smatrale radikalnim za svoje vreme od strane čvrste linije u sovjetskoj vladi.

Godine 1985, Gorbačov je obznanio da je sovjetska ekonomija stala i da je potrebna reorganizacija. U početku njegove reforme su se zvale uskorenije, ali je kasnije termin perestrojka postao popularniji.

Gorbačov nije radio u tajnosti. Iako se Brežnjevljeva era obično smatrala kao ekonomska stagnacija, brojni ekonomski eksperimenti (posebno u organizovanju preduzeća i partnerstva sa zapadnim kompanijama) su se odvili. O brojnim reformskim idejama su raspravljali rukovodioci skloni tehnokratiji, koji su za to često koristili prostorije Saveza mladih komunista. Takozvana Komsomolska generacija će se pokazati kao Gorbačovljeva najprihvatljivija publika i rasadnik mnogih post-komunističkih privrednika i političara, posebno u Baltičkim zemljama.

Prva reforma predstavljena za vreme Gorbačova je bila alkoholna reforma 1985, koja je zamišljena da se bori protiv široko rasprostranjenog alkoholizma u Sovjetskom Savezu. Cene votke, vina i piva su podignute, a njihova prodaja je bila ograničena. Ljudima koji su uhvaćeni pijani na poslu ili na javnim mestima se odmah sudilo. Zabranjena su pića na javnim mestima i u vozovima. Scene konzumiranja alkohola su izbacivane iz filmova. Reforme nisu imale značajnijeg uticaja na alkoholizam u zemlji, ali su ekonomski bile ozbiljan udarac za državni budžet (gubitak od oko 100 milijardi rublji prema Aleksandru Jakovljevu) nakon što se proizvodnja alkohola preselila na crnu berzu.

Alkoholna reforma je bila okidač koja je izazvala lanac dešavanja koji se završio raspadom Sovjetskog Saveza i dubokom ekonomskom krizom u novoosnovanoj Zajednici Nezavisnih Država šest godina kasnije.

Zakon o kooperaciji donesen maja 1988. je bila možda najradikalnija ekonomska reforma tokom prve polovine Gorbačovljeve ere. Prvi put posle Lenjinove Nove ekonomske politike, zakon je dozvoljavao privatno vlasništvo u delatnostima usluga, zanatstva i spoljne trgovine. Zakon je u početku nametnuo visoke poreze, ali je kasnije izmenjen da bi se izbeglo obeshrabrivanje privatnog sektora. Pod ovom odredbom, privatni restorani, prodavnice i zanatske radnje su postale deo sovjetske scene. Treba napomenuti da su neke republike ignorisale ova ograničenja. Na primer, u Estonije privatnicima je bilo dozvoljeno da sklapaju partnerstva sa stranim kompanijama.

Velike državne organizacije su počele da se restrukturišu. Aeroflot je, na primer, podeljen u nekoliko nezavisnih preduzeća, od kojih su neke postale jezgro za buduće nezavisne vazduhoplovne kompanije. Ove nove autonomne organizacije su ohrabrivane da bi privlačile strana ulaganja.

Gorbačovljevo predstavljanje glasnosti je dalo nove slobode ljudima, kao što je veća sloboda govora. Ovo je bila radikalna promena, pošto su kontrola govora i sprečavanje kritikovanja vlade bile deo sovjetskog sistema. Štampa je postala manje kontrolisana, a hiljade političkih protivnika je oslobođeno. Gorbačovljev cilj preduzimanja glasnosti je bio da izvrši pritisak na konzervativce u KPSS koji su se suprotstavljali njegovoj politici ekonomskog restrukturiranja, i takođe se nadao da će kroz drugačiji nivo otvorenosti, razgovora i učestvovanja, sovjetski narod podržati njegove reformske inicijative.

Januara 1987, Gorbačov je zatražio demokratizaciju: ubacivanje demokratskih elemenata kao što su izbori između više kandidata u sovjetski politički proces. Juna 1988. na 27. kongresu KPSS, Gorbačov je pokrenuo radikalne reforme sa namerom da smanji kontrolu partije u vladinom aparatu. Decembra 1988. Vrhovni Sovjet je dozvolio osnivanje Kongresa narodnih deputata, koji su ustavni amandmani osnovali kao novo zakonodavno telo Sovjetskog Saveza. Izbori za Kongres su održani širom SSSR u martu i aprilu 1989. 15. marta 1990. Gorbačov je izabran za prvog predsednika Sovjetskog Saveza.

Novo mišljenje[uredi | uredi izvor]

Regan i Gorbačov na sastanku

U međunarodnoj politici Gorbačov je želeo da poboljša odnose i trgovinu sa Zapadom. Uspostavio je bliske odnose sa nekoliko zapadnih lidera, kao što je Margaret Tačer – koja je izjavila: Volim gospodina Gorbačova, možemo zajedno da radimo poslove – kancelarom Zapadne Nemačke Helmutom Kolom i američkim predsednikom Ronaldom Reganom. 11. oktobra 1986. Gorbačov i Regan su se sastali u Rejkjaviku da bi razgovarali o smanjenju nuklearnog oružja srednjeg dometa u Evropi. Ovo je dovelo do potpisivanja Sporazuma o nuklearnim raketama srednjeg dometa 1987.

Februara 1988, Gorbačov je objavio povlačenje sovjetskih snaga iz Avganistana. Povlačenje se završilo sledeće godine, iako se građanski rat nastavio pošto su Mudžahedini želeli da zbaci prosovjetski režima Mohameda Nadžibulaha. Procenjeno je da je 15.000 Sovjeta ubijeno u sukobu između 1979. i 1989.

Takođe tokom 1988, Gorbačov je objavio da će Sovjetski Savez napustiti Brežnjevljevu doktrinu i dozvoliti narodima Istočnog bloka da sami izaberu svoju unutrašnju politiku. Ovo se pokazalo kao najradikalnije dostignuće Gorbačovljeve reforme spoljašnje politike, koju je glasnogovornik njegovog ministra inostranih poslova nazvao Sinatrina doktrina. Napuštanje Brežnjevljeve doktrine je dovelo do niza revolucija u istočnoj Evropi tokom 1989, u kojima je srušen komunizam. Sa izuzetkom Rumunije, pobune protiv prosovjetskih režima su bile mirne.

Nestanak sovjetske prevlasti širom istočne Evrope je okončalo Hladni rat i za ovo je Gorbačov nagrađen Nobelovom nagradom za mir 15. oktobra 1990.

Puč i kraj vladavine[uredi | uredi izvor]

Dok su Gorbačovljeve političke inicijative bile pozitivne za slobodu i demokratiju u Sovjetskom Savezu i istočnoj Evropi, ekonomska politika njegove vlade je postepeno dovela zemlju blizu propasti. Do kraja osamdesetih, nekoliko nestašica osnovnih životnih namirnica (meso, šećer) je dovelo do ponovnog uvođenja ratnog sistema raspodele koristeći bonove koji su ograničili svakom građaninu izvesnu količinu proizvoda tokom meseca. U poređenju sa 1985, državni deficit je porastao sa 0 na 109 milijardi rublji, rezerve zlata su se smanjile sa 2.000 na 200 tona, a inostrani dug je porastao sa 0 na 120 milijardi dolara.

Dalje, demokratizacija Sovjetskog Saveza i istočne Evrope je nenadoknadivo potkopala moć KPSS i samog Gorbačova. Gorbačovljevo izbegavanje cenzure i pokušaji da stvori još više političke otvorenosti su doveli do ponovnog buđenja dugo potiskivanog nacionalizma i antiruskih osećanja u sovjetskim republikama. Zahtevi za veću nezavisnost od Moskve su postajali sve glasniji, posebno u baltičkim republikama Estoniji, Litvaniji i Letoniji koje je Staljin pripojio Sovjetskom Savezu 1940. Nacionalistička osećanja su takođe pojavila u Gruziji, Ukrajini, Jermeniji i Azerbejdžanu. Gorbačov je oslobodio snagu koja će na kraju uništiti Sovjetski Savez.

Dana 10. januara 1991. Mihail Gorbačov je uputio ultimatum litvanskoj Vrhovnoj skupštini zahtevajući vraćanje pravosnažnosti ustava Sovjetskog Saveza u Litvaniji i povlačenje svih protivustavnih zakona. Sledećeg dana Gorbačov je dozvolio pokušaj sovjetske vojske da zbaci litvansku vladu. Kao rezultat je poginulo 14 civila i više od 600 je ranjeno između 11. i 13. januara 1991 u Vilnjusu. Jaka reakcija Zapada i akcije ruskih demokratskih snaga su stavile predsednika i vladu Sovjetskog Saveza u neugodnu situaciju, dok su vesti podrške od zapadnih demokratija počele da pristižu.

Gorbačovljev odgovor na rastući separatizam republika je stvaranje novog sporazuma o savezu koji će stvoriti istinsku federaciju na dobrovoljnoj osnovi u znatno demokratizovanom Sovjetskom Savezu. Novi sporazum su snažno podržale centralnoazijske republike, kojima je bila potrebna ekonomska moć i tržište Sovjetskog Saveza da bi napredovale. Ipak, radikalniji reformisti kao što je predsednik Ruske SFSR Boris Jeljcin, su bili čvrsto ubeđeni da je brz prelaz na tržišnu ekonomiju neophodan i bili su više nego srećni da podrže raspad Sovjetskog Saveza ako to bude potrebno da ostvare svoje ciljeve.

Nasuprot mlakom pristupu reformatora novom sporazumu, tvrda linija birokrata, još uvek snažnih u KPSS i vojnom vrhu, su bili protiv bilo čega što je moglo dovesti do raspada Sovjetskog Saveza. Dan uoči potpisivanja sporazuma, tvrdolinijaši su napali. Oni su pokrenuli Avgustovski puč 1991. u pokušaju da zbace Gorbačova sa vlasti i spreče potpisivanje novog sporazuma o savezu. Za to vreme, Gorbačov je proveo tri dana (od 19. do 21. avgusta) u kućnom pritvoru u svom letnjikovcu na Krimu, pre nego što je oslobođen i vraćen na vlast. Ipak, nakon svog povratka, Gorbačov je otkrio da se ni savez ni ruske strukture moći ne obaziru na njega pošto je podrška prešla na stranu Jeljcina, čiji je inat doveo do neuspeha puča. Zato je Gorbačov bio prinuđen da otpusti velik deo svog Politbiroa i, u nekoliko slučajeva, da ih uhapsi. Među uhapšenima za veleizdaju je bila Banda osmorice, koja je predvodila puč.

Gorbačov je težio da očuva KPSS kao jedinstvenu partiju, ali je usmerivši ka socijalnoj demokratiji. Svojstvene protivrečnosti svog pristupa – veličanje Lenjina, divljenje švedskom socijalnom modelu i težnja za zadržavanjem pripojenih baltičkih država vojnom silom – su bile dovoljno teške. Ali kada je KPSS stavljena van zakona nakon Avgustovskog puča, Gorbačovu nije preostala efikasna baza osim oružanih snaga. Na kraju je Jeljcin pobedio i tu obećanjima da će dobiti više novca. Na kraju je Gorbačov podneo ostavku 25. decembra 1991. i SSSR je bio i zvanično raspušten.

Gorbačov je generalno dobro ocenjen na Zapadu nakon što je okončao Hladni rat. Ipak u Rusiji, njegov ugled je bio vrlo nizak jer je označen da je doveo do kolapsa države i da je odgovoran za ekonomsku bedu koja je sledila. I pored toga, ankete pokazuju da je većina Rusa zadovoljna rezultatima pojedinačnih ciljeva perestrojke, Gorbačovljevog glavnog zakonodavnog nasleđa i slobode koja je došla kao rezultat.

Političke aktivnosti nakon ostavke[uredi | uredi izvor]

Buš, Regan i Gorbačov u Njujorku 1988.

Gorbačov je osnovao međunarodni fond socio-ekonomskih i političkih studija poznat pod imenom Gorbačovljeva fondacija 1992. 1993. je osnovao Međunarodni zeleni krst, sa kojim je bio jedan od tri najveća pokrovitelja Povelje Zemlje.[1] Takođe je postao član Rimskog kluba.

Godine 1996, Gorbačov se kandidovao za predsednika Rusije, ali je dobio samo 1% glasova, verovatno zbog nezadovoljstva nakon raspada Sovjetskog Saveza.

Godine 1997, Gorbačov je glumio u reklami za Pizza Hut koja je snimljena u Americi da bio prikupio novac za Arhivu perestrojke.

Dana 26. novembra 2001, Gorbačov je osnovao Socijaldemokratsku partiju Rusije, koja je bila savez nekoliko ruskih socijaldemokratskih partija. Podneo je ostavku na mesto vođe partije u maju 2004. zbog nesuglasica sa predsednikom partije zbog pravca preduzetog u izbornoj kampanji decembra 2003.

Juna 2004, Gorbačov je predstavljao Rusiju na sahrani Ronalda Regana.

Septembra 2004, nakon čečenskih terorističkih napada širom Rusije, predsednik Vladimir Putin je pokrenuo inicijativu da se zameni izbor regionalnih guvernera sistemom kojim bi oni bili imenovani od strane Predsednika i odobreni od strane regionalnih skupština. Gorbačov, zajedno sa Borisom Jeljcinom, je kritikovao Putinove akcije kao korak nazad od demokratije.

Godine 2005, Gorbačov je nagrađen nagradom Point Alpha zbog svoje podrške ujedinjenju Nemačke. Takođe je dobio počasni doktorat Minsterskog univerziteta.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „Mihail Gorbačov - Biografija”. Knjige. Pristupljeno 19. 1. 2019. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]