Мицко Крстић

С Википедије, слободне енциклопедије
Мицко Крстић
Мицко Крстић
Пуно имеМицко Крстић „Поречки“
Датум рођења1855.
Место рођењаЛатово
 Османско царство
Датум смрти16. октобар 1909.(1909-10-16) (53/54 год.)
Место смртиИжиште[а]
 Османско царство

Мицко Крстић (Латово, 1855 — 13/16. октобар[1] 1909), познат као Мицко Поречки (по области Пореч), је био српски четнички војвода у Старој Србији. По занату је био самарџија и једно време радио у Скопљу.

1876. год. побегао је од куће због зулума Џемајила-Џеме и губертовао по Румунији и Србији, и ратовао. Чета Мицка Крстића 1879. формирана је у Нишу уз припомоћ Николе Рашића и војних власти у Врању. После Брсјачке буне допао је затвора 1882. и остао у затвору до 1904. Чим је пуштен из затвора, и вратио се кући, организовао је чету и почео се сукобљавати са Бугарима и Турцима.

Мицко је погинуо после Хуријета.

Биографија[уреди | уреди извор]

Младост[уреди | уреди извор]

Мицко Крстић родио се у селу Латову у Рабетинској Реци. Његови преци су из села Требина у Поречу, области код данашњег Македонског Брода који је у 19. и првој половини 20. века снажно неговао српске традиције. Као дечак Мицко је отишао у Скопље да испече самарџијски занат. По повратку из Скопља затекао је стару обест албанског бега Џемаил Аге који му је понижавао и уцењивао оца.[2]

Добровољац и устаник[уреди | уреди извор]

Мицко је отишао у Србију која је те 1876. ушла у рат са Османским царством. У Српско-турском рату 1876—1878. учествовао као добровољац заједно са својим земљацима из Пореча, у чети командира Јунгића.[3] Због велике одважности произведен је за четовођу. Након рата пребацио се у Пореч и ту учествовао као четовођа заједно са Илијом Делијом, Стефом Петровићем, Ристом Костадиновићем у герилском рату 1880-1881. године познатом као Брсјачка буна. Тада је и извршио освету над Џемаил агом, што је забележено у народној песми Не седи Џемо распашан. Због зиме и потера Мицко је распустио чету 1882. и склонио се у Пореч у село Белицу. Турске потере су га ухватиле и одвеле у битољску тамницу где је „имао да одлежи“ 101. годину робије. Због свог отвореног српског декларисања био је жртва атентата у тамници, који је једва преживео. Након тога је ступио у преписку са српским конзулом у Битољу Милојком Веселиновићем који је настојао да га ослободи.

Године 1897. Бугарска је искористила Грчко-турски рат 1897. да издејствује амнестију за све Бугаре у турским тамницама. Мицко Крстић је одбио да искористи амнестију и да се изда за Бугарина, и остао је у тамници све до 1901. када је српски конзул коначно успео да га ослободи. Од 1901. до априла 1904. Мицко је живео у Битољу од скромне помоћи српског конзулата.[4][5]

Четовање[уреди | уреди извор]

Када је након Илинданског устанка појачан терор ВМРО-а а над Србима. Саватије Милошевић и Лазар Кујунџић су успели да га пребаце у Пореч где је организовао прву српску чету са десне стране Вардара. Уплашени култом Мицка као старог борца и омиљеног народног јунака, челници ВМРО су кренули у напад на Мицка октобра 1904. Чете Георги Сугарева, Петра Ацева и Дамјана Груева напале су га код села Слатина у Поречу. Мицко је издржао борбу и чак однео победу у којој је заробљен и ревизиони војвода ВМРОа Дамјан Груев.[6] Мицко је Груеву поклонио живот и пустио га под условом да више не напада Србе.[1] Груев је преко конзулата у Битољу и Скопљу пребачен у Бугарску и није предат Турцима. Због старости Мицко је убрзо пребачен у Србију. Након Младотурске револуције вратио се у Пореч. Турски циљ је био да обезглаве народ, па како им је Мицко Крстић био прва мета, убили су га га 13/16. октобра 1909. код села Ижишта у близини Кичева.[1][7][8]

Наслеђе[уреди | уреди извор]

Сликарка Надежда Петровић (1873-1915) написала је драму о његовом животу.[9]

Опеван је у народним песмама „Седнал ми Џемо“, „Мицко кумита“, „Поречко моме“, „Млади Мицко“ и „Излегол Мицко од зиндан“.

Напомени[уреди | уреди извор]

  1. ^ Или 13. октобра 1909. године

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд 1929, књига 2, 537.
  2. ^ С. Краков, Пламен четништва, Београд 1930, 43-44.
  3. ^ "Браник", Нови Сад 1904.
  4. ^ Македонска енциклопедија, МАНУ, Скопие, (2009). стр. 765.
  5. ^ С. Краков, Пламен четништва, Београд 1930, 45-52.
  6. ^ T. Nikolov - 15 Архивирано на сајту Wayback Machine (8. фебруар 2009), Приступљено 5. 4. 2013.
  7. ^ Краков 1930, стр. 192–197
  8. ^ http://www.makedonika.org/whatsnew/fzf/15vancog.pdf
  9. ^ „Прво јавно читање драме Надежде Петровић "Војвода Мицко Поречанин". Влада Републике Србије. Архивирано из оригинала 14. 12. 2014. г. Приступљено 14. 12. 2014. ; Петровић, Надежда (2005). Војвода Мицко Поречанин. Библиотека града Београда. ISBN 978-86-7191-071-2. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]