Пређи на садржај

Јован Урош

С Википедије, слободне енциклопедије
Јован Урош
Преподобни Јоасаф, десно на фресци
Лични подаци
Пуно имеЈован Урош Немањић
Датум рођења1350.
Место рођењаМетеори,
Датум смрти14221423.
Место смртиМетеори,
Породица
Супружникћерка Радослава Хлапена
Потомствопеторо деце (види доле)
РодитељиСимеон Урош
Томаиса Орсини
ДинастијаНемањићи
владар Тесалије са титулом цара
Период1369/13701373.
ПретходникСимеон Урош
НаследникАлексије Анђел Филантропен

Јован Урош (Дука Палеолог) Немањић, познат и као Јован Немањић, био је син цара Ромеја и Срба и целе Албаније Симеона Уроша Немањића и његов наследник на престолу и последњи мушки изданак династије Немањића.[1] Био је синовац цара Душана. Владао је од 1371. до 1372. године Епиром и Тесалијом као цар. Након његове смрти царством Ромеја и Срба владају Алексије и Манојло Филантропен, по народности Грци, да би османским освајањем ова држава убрзо нестала са политичке карте Европе. Замонашио се и добио име Јоасаф. У Српској православној цркви прославља се као светитељ. Ктитор је манастира Метеори који се налазе на стрмим стенама крај грчког града Стагој.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Јован је био син Симеона Уроша Немањића, полубрата српског цара Душана. Мајка, Томаиса Орсини, била је ћерка Јована II Орсинија и сестра Нићифора II Орсинија. Јован је наследио оца између 1369. и 1372. године. Носио је титулу цара Срба, Грка и Албаније. Међутим, његова власт била је ограничена само на Тесалију. Након неколико година владавине, Јован Урош је абдицирао у корист свога рођака, Алексија Анђела Филантропена. Одлучио је да се замонаши. Придружио се монашкој заједници коју је у Метеорима основао његов отац. Монашко име било му је Јоасаф. Са њим се у изворима помиње 1381. године. Остао је богат и утицајан и након замонашења. Године 1384/5. помогао је својој сестри Марији да овлада Епиром након убиства њеног мужа Томе Прељубовића. Био је ктитор манастира Метеори и на крају је постао вођа монашке заједнице. Обновио је и основао нове манастире у овој области у периоду од 1388. до 1390. године. Посетио је и Свету Гору, али се до 1401. године вратио у Метеоре. Умро је 1422. или 1423. године.

Јован Урош је последњи српски владар који је носио царску титулу и последњи српски владар у Тесалији. Алексије Филантропен је признавао врховну византијску власт. Подручје Тесалије касније су освојили Турци под Бајазитом. Тесалијом је тада управљао Алексијев син Манојло Анђел Филантропен (1393). Јован Урош је имао млађег брата Стефана Уроша који је можда држао Фарсалу као феудални посед.

Потомство

[уреди | уреди извор]

Јован се оженио ћерком Радослава Хлапена, Душановог војсковође и заповедника Бера. Према Dell'Imperadori Constantinopolitani, отац Јованове жене био је "господар Дриме". Имали су петоро деце:

  • Константин
  • Михаило
  • Димитрије
  • Јелена, удата за Теодора Кантакузина са којим је имала ћерку Ирину
  • Асасина

Породично стабло

[уреди | уреди извор]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Стефан Урош I
 
 
 
 
 
 
 
8. Стефан Милутин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Јелена Анжујска
 
 
 
 
 
 
 
4. Стефан Урош III
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Ђорђе I Тертер
 
 
 
 
 
 
 
9. Ана Тертер
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Кира Марија Асен
 
 
 
 
 
 
 
2. Симеон Урош
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Константин Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
10. Јован Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Ирина Палеолог Раулина
 
 
 
 
 
 
 
5. Марија Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Theodore Metochites, megas logothetis
 
 
 
 
 
 
 
11. Ирена Метохитиса
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Јован Урош
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Richard Orsini
 
 
 
 
 
 
 
12. Јован I Орсини
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Јован II Орсини
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Нићифор I Комнин Дука
 
 
 
 
 
 
 
13. Марија Комнина Дукина Анђелина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Ана Палеолог Кантакузин
 
 
 
 
 
 
 
3. Томаиса Орсини
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Michael (Demetrios) Komnenos Doukas, despotes in Epirus
 
 
 
 
 
 
 
14. Andronikos Angelos Palaiologos
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Ана Тертер
 
 
 
 
 
 
 
7. Ана Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Georgios Kokalas
 
 
 
 
 
 
 
15. X Kokala
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Fine 1994, стр. 353.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]