Rimsko carstvo

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Rimsko carstvo
Imperium Romanum

Imperium Romanum
Zastava (nedostaje slika grba)
Zastava Grb
Najveći teritorijalni obim Rimskog carstva i njegovih klijentskih država u vreme smrti cara Trajana 117. godine.
Najveći teritorijalni obim Rimskog carstva i njegovih klijentskih država u vreme smrti cara Trajana 117. godine.
Geografija
Kontinent Evropa, Azija, Afrika
Glavni grad Rim
Površina 6.500.000 km² (117. godine) km²
Stanovništvo 88.000.000 (117. godine)
Društvo
Zvanični jezici latinski, grčki
Religija pre 380. godine kult imperatora (Politeizam), od 380. Hrišćanstvo
Valuta Sestercij
Zakonodavna vlast Senat
Vladavina
Oblik vladavine Imperija, autokratija
Titula vladara Imperator
Vladar Oktavijan Avgust 27. p. n. e.- 14. n.e
Drugi vladar Trajan 98. - 117.
Treći vladar Konstantin I 306. - 337.
Četvrti vladar Teodosije I 379. - 395
Peti vladar Romul Avgustul 475. - 476.
Istorijsko doba Klasična i kasna antika
Osnivanje 27. p. n. e.
Prestanak 476.
Događaji
Prethodnici i naslednici
Prethodile su: Nasledile su:
Vexilloid of the Roman Empire.svg Rimska republika Vizantija Flag of Palaeologus Dynasty.svg
rmn-military-header.png

Rimsko kraljevstvo
753. p. n. e.510. p. n. e.
Rimska republika
510. p. n. e.27. p. n. e.
Rimsko carstvo
27. p. n. e.476.

Principat
Zapadno carstvo

Dominat
Istočno carstvo

Redovni magistrati

Cenzor
Konzul

Pretor
Edil

Kvestor
Tribun

Vanredni magistrati

Diktator
Magister equitum
Vojni tribun
s konzulskom vlašću

Trijumviri
Decemviri

Promagistrati

Prokonzul

Propretor

Prokurator

Titule i počasti
Car

Princeps
Dominus
Imperator
Cezar
Avgust
Tetrarh

Pontifeks maksimus
Magister militum
Legat
Oficijus
Prefekt
Liktor

Rimsko pravo

Senat
Skupštine

Kursus honorum
Auktoritas

p  r  u

Rimsko carstvo (lat. Imperium Romanum) je uobičajeni naziv za rimsku državu posle reformi koje je sproveo Oktavijan Avgust u poslednje tri decenije prvog veka pre Hrista. Predavgustovska država se obično naziva Rimska republika. Rimsko carstvo je upravljalo svim helenističkim državama na Sredozemlju, kao i keltskim područjima severne Evrope. Poslednji zapadnorimski car zbačen je 476. godine, ali tada je istočnim područjima Carstva već vladao drugi car sa sedištem u Konstantinopolju. Istočno rimsko carstvo (Vizantija) i dalje je postojalo, iako se postepeno smanjivalo, sve do 1453. godine, kad su Turci osvojili Konstantinopolj. Kasnije države na zapadu (Franačko kraljevstvo i Sveto rimsko carstvo) i na istoku (ruski carevi) koristili su rimsko državničko naziv sve do modernog doba.

Ogromno nasleđe Rimskog carstva vidi se i danas u zapadnjačkim institucijama, pravu, arhitekturi i mnogim drugim područjima života.

Uspon Oktavijana Avgusta, prvog cara, 30. p. n. e.- 14. n.e.[uredi]

Avgust od Prima Porte, rani prvi vek nove ere.

Rim je počeo sa aneksijom provincija u III veku pre nove ere, četiri veka pre nego što će dostići svoju najveću teritoriju, i u tom smislu, Rim je bio carstvo dok se još njime vladalo kao republikom.[1] Republikanskim provincijama upravljali su konzuli i pretori, koji su bili izabrani na jednu godinu i imali su Imperijum „pravo komandovanja“.[2] Gomilanje bogatsva i vojne moći od strane nekoliko ljudi preko njihovih provincijskih položaja bio je važan faktor koji je doprineo transformaciji republike u autokratsku imperiju.[3] Kasnije, moć imperatora izražena je kao imperijum (od ove reči poreklo vode mnoge reči koje označavaju carstvo, kao na primer, u Francuskom i Engleskom jeziku Empire). Ali ova reč dobija na značaju tek kasnije u rimskoj istoriji.[4]

Barokna slika Bitke kod Akcijuma. Lorenco A. Kastro, 1672. Mornarički muzej u Griniču, Ujedinjeno Kraljevstvo.

Kad je propala Rimska republika (509. p. n. e. - 31. p. n. e.), Oktavijan Avgust, unuk sestre Gaja Julija Cezara učvrstio je svoj položaj pobedom nad jedinim preostalim protivnikom, Markom Antonijem, u bici kod Akcija 31. p. n. e.

Dotadašnji su događaji radili u njegovu korist: Rim je zbog građanskog rata bio u haosu. Osim toga, Rim nije bio spreman prihvatiti vlast despota.

Oktavijan je zvanično govorio da je spasio republiku i pažljivo je svoje nove moći i povlastice smestio u okrive starih republikanskih institucija i principa vladavine.

Oktavijan je bio lukav čovek. Odbio je titule koje su rimljani povezivali sa monarhijom. Nastavljeno je sa izborom konzula, narodni tribuni nastavili su da predlažu zakone a senatori su i dalje debatovali u kuriji. Avgust je bio taj koji je uveo princip u kome car kontroliše sve krajnje odluke, uz podršku vojne sile. Prvo je raspustio vojsku i organizovao izbore. Izabran je na najviši položaj u državi, na položaj konzula. Godine 27. p. n. e. zvanično je vratio vlast rimskom senatu, pa se ponudio da se odrekne svoje vojne premoći i vlasti nad Egiptom. Ne samo da je Senat odbio njegovu ponudu, nego mu je prepustio i Hispaniju, Galiju i Siriju. Malo nakon toga, Senat mu je dodelio naziv Avgusta (lat. Augustus = preuzvišeni).

Ipak, Avgust je znao da mu položaj konzula neće doneti apsolutnu moć. Godine 23. p. n. e. odstupio je s tog položaja kako bi stekao druga dva. Kao prvo, iako je bio patricijskog roda uzeo je ovlašćenja narodnog tribuna, što mu je omogućilo da saziva senat kad god hoće i određuje predmete za raspravu. Takođe, taj položaj mu je obezbedio i neprikosnovenost (lat. Sacrosantus) odnosno kultnu nedodirljivost. Svakome ko bi se usudio da mu se nasilno suprostavi pretila je kazna bogova. Kao drugo, dobio je najviša ovlašćenja tj. imperijum (lat. Imperium) koji je u vreme Republike pripadao samo konzulima i pretorima. Imperijum mu je omogućavao da u svako doba komanduje rimskom vojskom koja je isključivo njemu dugovala vernost.

Godina 23. p. n. e. obično se računa kao godina kad je Avgust postao rimski car. Ipak, više je volio građanske titule poput titule princepsa senata (lat. Princeps senatus) i „prvog građanina“. Kao car, Avgust je hladnokrvno i efikasno uredio svoje carstvo; njegove su izuzetne sposobnosti velikim delom zaslužne što se Rimsko carstvo održalo tako dugo. Uveo je standardizovani novac i poreze; izgradio je birokratsku strukturu od pripadnika konjaničkog staleža i oslobođenika (bivših robova). Vojnicima je uredio način plaćanja i čitav program povlačenja iz službe posle roka od 20 godina.

Bio je vešt propagandista. Dobio je podršku rimskih književnika kad je postao pokrovitelj pesnika Horacija, istoričara Tita Livija i naročito Vergilija. Da se svidi narodu, koristio je igre i posebne događaje koji su slavili njega i njegovu porodicu.

Kao apsolutni vladar Carstva, imenovao je svog naslednika. Tako je vratio običaj koji je odbačen još prilikom osnivanja Rimske republike kao sramotan. U početku je to trebalo da bude Marcel, sin njegove sestre, koji se oženio Avgustovom kćeri Juliju Stariju. Međutim, Marcel je umro 23. p. n. e. Nakon Marcelove smrti Avgust je udao svoju ćerku za Marka Agripu, koji mu je glavni pomoćnik, naročito u vojnim pitanjima. Iz tog je braka poteklo petoro dece, tri sina i dvije kćeri: Gaj Cezar, Lucije Cezar, Julija Mlađa, Agripina Starija i Postum Agripa (ime „Postum“ znači da je dete rođeno nakon očeve smrti). Avgust je usvojio svoja dva najstarija unuka, Gaja i Lucija, čime je postalo očigledno da ih on smatra svojim nalsednicima. Pokazao se širokogrudnim i kao očuh, prema Livijinoj deci iz prvog braka, Druzu Starijem i Tiberiju Klaudiju, nakon što su osvojili velike delove srednje Evrope.

Agripa je umro 12. p. n. e., a Livijin sin Tiberije se razveo i oženio sa Agripinom udovicom i to po Avgustovom nalogu. Tiberije je učestvovao u Avgustovoj tribunskoj vlasti, ali ubrzo se povukao na Rodos, verovatno zato što je osećao da Avgust daje prednost Gaju i Luciju. Kada su i Gaj i Lucije umrli kao mladići (4. odnosno 2. godine posle Hrista, i kako mu je brat Druz umro još ranije (9. p. n. e.), Tiberije je pozvan nazad u Rim. Tada ga je Oktavijan Avgust konačno usvojio i tako odredio za naslednika.

Oktavijan Avgust je umro 19. avgusta 14. godine nove ere. Ubrzo ga je senat proglasio bogom i uvrstio u panteon rimskih bogova. Postum Agripa i Tiberije su proglašeni naslednicima. Postum, koji je tada živeo povučeno, odmah je ubijen. Verovatno je Tiberije umešan u njegovu smrt.[traži se izvor od 09. 2009.]

Avgustova vladavina portretisana je u literaturi i umetnosti toga vremena kao „Zlatno Doba“. Avgust je položio temelje sistema koji se naziva principat i koji je trajao gotovo tri veka (27. p. n. e. - 284. n.e.). Prvih dvesta godina principata tradicionalno se nazivaju dobom Pax Romana. Tokom ovog perioda carstvo je držano na okupu pomoću učestvovanja u civilnom životu, ekonomskih veza i zajedničkih kulturoloških, pravnih i religijskih normi. Pobune u provincijama nisu bile česte, ali gušene su brzo i bez milosti kada bi se dogodile, kao u Britaniji i Galiji.[5] Šezdeset godina Jevrejsko-rimskih ratova u drugoj polovini prvog veka i prvoj polovina drugog veka, bile su posebne po dužini i nasilju.[6]

Avgustovi naslednici: Julijevci-Klaudijevci[uredi]

Tiberije, 14. - 37. n.e.[uredi]

Bista imperatora Tiberija, muzej u Kopenhagenu

Tiberije je bio izuzetno uspešan general, osvojio je Panoniju, Dalmaciju i Reciju a privremeno i delove Germanije, time uspostavljajući temelje severne granice carstva, ali je ostao upamćen kao mračan, povučen i sumoran vladar koji zapravo i nije želeo da postane car. Plinije Stariji Tiberija naziva tristissimus hominum „najsumornijim među ljudima“.[7][8]

Nakon smrti sina Druza Mlađeg, 23. godine, Tiberije je postao još povučeniji da bi se 26. povukao iz Rima na ostrvo Kapri, prepustivši administraciju carstva beskrupuloznom Luciju Eliju Sejanu i Kvintu Neviju Makronu. Upravo je po hrišćanskoj tradiciji za vreme Tiberijeve vladavine, u provinciji Judeji, Isus razapet po naređenju Pontija Pilata.

Tiberije je, početku svoje vladavine pokušao da igra istu ulogu kao Avgust, prikazujući sebe kao nevoljnog javnog službenika, koji nije želeo ništa više do da služi državi.[9] Dugo se opirao da prihvati titulu princepsa ali je na kraju ipak prihvatio moći koje mu je senat izglasao, međutim, uporno je odbijao da prihvati titule Oca Nacije, Imperatora i Avgusta.[10] Izgleda da je Tiberije verovao da senat i država treba da vode poslove bez njegovog učešća. Tokom početnih godina vladavine, Tiberije je želeo da senat deluje samostalno umesto kao telo koje prosto odobrava sve njegove odluke, kao što je bio slučaj pod Avgustom. Prema Tacitu, Tiberije se podsmevao senatu, govoreći o senatorima kao „Ljudima pogodnim da budu robovi."[11]

Bista Germanika.

Godine 19. okrivili su ga za smrt njegovog sinovca, slavnog Germanika. Germanik je bio veoma popularan vojskovođa, pre svega zbog kratke kampanje koju je predvodio, vodeći legije preko Rajne kada je okupirao teriroriju sve do Elbe. Prilikom tog pohoda, Germanik je povratio rimske ratne zastave koje su pale u ruke Germana nakon bitke kod Teuteborške šume, kada su tri legije i nekoliko pomoćnih kohorti uhvaćene u zasedu i potpuno uništene.[12] Germanik je tako uspeo da zada težak udarac neprijateljima Rima, suzbije pobune legija u Panoniji i Germaniji i vrati izgubljene zastave u Rim. Ovo je uvećalo njegovu slavu i učinilo ga popularnim herojem među narodom.[13] Po povratku u Rim, 17. godine[14], Germanik je proslavio trijumf, prvi nakon onog koji je priredio sam Avgust, još 29. p. n. e. Zbog uspeha, Germaniku su povereni poslovi na istoku carstva i bilo je jasno da je on Tiberijev naslednik.[15] Samo godinu dana nakon toga, Germanik je otrovan u Antiohiji. Gnej Kalpurnije Pizon, guverner Sirije, optužen je za njegovo ubistvo. Tokom suđenja, Pizon je izvršio samoubistvo[16][17] čime Germanikova smrt, i mogući motiv njegovog ubice, ostaje nerešena. Germanikova smrt izazvala je opštu žalost u Rimu a Tiberije je često optuživan da je naručio njegovo ubistvo, osećajući se ugroženim usled sve veće popularnosti koju je Germanik uživao.

Nakon ovih događaja, izgleda da se Tiberije umorio od Rima i politike.[18] Njegova putovanja izvan Rima postajula su sve češća a počeo je deliti segmente vlasti sa sinom Druzom, ali, nakon njegove iznenadne smrti, Tiberije se još više povukao u sebe i postao veoma rezervisan, da bi se naposletku trajno povukao iz Rima na ostrvo Kapri.[19]

Sejan, koji je služio carskoj porodici već dvadeset godina, postao je pretorijanski prefekt još 15. godine. Tiberije je postajao sve zavisniji od Sejana i njegovih pretorijanaca i prefektova moć neprekidno je rasla. Sinovljeva smrt uzdigla je Sejana kao najbližeg Tiberijevog saradnika kome je najviše verovao. Nakon Tiberijevog povlačenja, mehanizmi vlasti nalazili su se u Sejanovim rukama[20], ipak, on nije bio Tiberijev naslednik i 25. tražio je od Tiberija da se oženi sa njegovom nećakom Livilom, čime bi postao član carske porodice. Tiberije još uvek nije bio spreman da prihvati njegov zahtev i Sejan se privremeno povukao.

Sejan je kontrolisao komunikaciju Tiberija sa senatom i informacije koje je Tiberije dobijao iz Rima, i obratno. Prisustvo Tiberijeve ostarele majke Livije, na neko vreme obuzdalo je Sejanovu moć, njena smrt 29. godine promenila je sve. Sejan je otpočeo seriju čistki, usmerenih protiv istaknutih senatora i članova reda vitezova (equites). Germanikova udovica, Agripina Starija i dvojica njenih sinova, Neron Cezar i Druz Cezar uhapšeni su i prognani 30. godine da bi kasnije umrli pod sumnjivim okolnostima. Nakon Sejanovih čistki, jedini preostali članovi Agripinine i Germanikove porodice bili su Gaj (Kaligula), Agripina Mlađa, Julija Druzila i Julija Livila.

Godine 31. Sejan je bio konzul sa Tiberijem kada je otpočeo svoj pohod na najvišu moć u državi. Pokušao je sebe da postavi za regenta da bi naposletku, sa Livilom - kasnije je otkriveno da je su on i Livila bili u dugogodišnjoj tajnoj vezi - skovao zaveru za Tiberijevo zbacivanje. Naposletku Sejan je i sam nastrado - careva paranoja, koju je tako spretno koristio u svom interesu, okrenula se protiv njega. 31. pozvan je u senat gde je pročitano Tiberijevo pismo koje je osućivalo Sejana i tražilo njegovo brzo pogubljenje. Sejanu i njegovim pristalicama je suđeno nakon čega su pogubljeni. Tiberijev bes nije se tu zaustavio, prema Tacitovim opisima, usledila su pogubljenja svih koji su bili osumnjičeni kao Sejanovi saradnici.

Sejanova strahovlada i Tiberijeva suđenja za izdaju koja su usledila, ostavila su veliku mrlju na imperatorovoj reputaciji.

Tiberije je umro u Mizenumu, 16. marta 37. u 77. godini. Senat je odbio da pokojnom caru dodeli božanske počasti; rulja je izašla na ulice uz pokliče: „U Tibar sa Tiberijem!" aludirajući na običaj da se tela kriminalaca bacaju u reku.[21] Ipak, Tiberijevi ostaci kremirani su bez pompe a zatim položeni u Avgustov mauzolej.

Tiberija je nasledio Gaj, poznatiji kao Kaligula, jedini preživeli Germanikov sin, iako su prema Tiberijevom testamentu Gaj i Tiberije Gemel - imperatorov unuk - trebali da budu zajednički vladari.

Kaligula, 37. - 41.[uredi]

Iako pojedini istoričari sumnjaju da je Kaligula bio umešan u Tiberijevu smrt, verovatno je da je stari car umro prirodnom smrću. Pretorijanski prefeket Makron, igrao je ključnu ulogu u obezbeđivanju Kaligulinog prestola. Kaligula je prihvatio moći principata koje mu je senat poverio i 28. marta ušao u Rim gde ga je pozdravila oduševljena masa.[22] Pošto je bio sin omiljenog Germanika, Kaligula je opisan kao prvi car kome su se divili svi na celom svetu.[23] Kaligulina vladavina počela je dobro, njegovi prvi postupci bili su velikodušni, mada većinom politički motovisani.[24] Prekinuo progone, dao bonuse vojsci uključujući i pretorijance i spalio zapise Tiberijevih dostavljača ali i priredio raskošne spektakle i velike gladijatorske igre.[25] Kaligula je prikupio posmrtne ostatke svoje majke i braće i položio ih u Avgustov mauzolej.[26]

Bista Kaligule. Muzej Kopenhagenu.

Međutim, nekoliko antičkih istoričara navodi da se Kaligula promenio nakon bolesti 37 godine, samo nekoliko meseci po dolasku na vlast. Kaligula je možda imao padavicu, ali svakako je izgubio razum. Ubrzo je pogubljen njegov rođak i usvojeni sin, Tiberije Gemel, pogubljeni su i Kaligulin svekar i zet a njegov ujak Klaudije pošteđen je samo zbog toga što ga je Kaligula zadržao kao predmet podsmeha. Kaligulina omiljena sestra, Julija Druzila, umrla je 38. usled groznice dok su njegove dve preostale sestre, Julila i Agripina Mlađa, prognane.

Tokom svoje vladavine, Kaligula je pokrenuo mnogo građevinskih poduhvata. Obnovio je luke u Regijumu i na Siciliji, završio izgradnju Avgustovog hrama i Pompejevog pozorišta ali i počeo izgradnju dva nova akvadukta, koja je Plinije Stariji smatrao čudima tehnike.[27] Takođe je izgradio veliko trkalište i morem dopremio obelisk iz Egipta (danas poznat kao Vatikanski Obelisk) koji je postavio u samom centru Rima.[28]

Vatikanski Obelisk koji je Kaligula iz Egipta preneo u Rim.

Međutim, Kaligulini odnosi sa senatom pogoršali su se[29], car je ponovo aktivirao Tiberijeve zapise o izdaji i pokrenuo talas istraga i suđenja. Zamenio je konzula a nekoliko senatora je pogubljeno. Svetonije prenosi kako su neki senatori bili poniženi i primorani da trče za Kaligulinim kočijama.[30] Povrh svega, Kaligula je počeo da se pojavljuje u javnosti odeven poput Herkulesa, Merkura, Venere i Dijane[31] i počeo o sebi da govori kao o bogu. Uskoro je Kaligula zahtevao da bude poštovan kao bog, glave božanstava u hramovima uklanjane su i zamenjivane Kaligulinim. U Judeji je umalo izbio ustanak kada je Kaligula naredio da njegova statua bude postavljena u Jerusalimskom hramu.[32] Kaligula se nije tu zaustavio, od senatora je zahtevao da ga poštuju kao živog boga. Mnogi antički istoričari opisiju Kaligulu kao ludog, besnog i sklonog preteranom trošenju i seksu.[33] Optuživan je da je spavao sa suprugama drugih ljudi nakon čega se time hvalio.[34] Kasniji izvori, istoričari Seneka i Kasije Dion, daju dodadne opise Kaligulinog ludila, tvrdeći kako je Kaligula imao incest sa sve tri sestre i prostituisao ih drugim ljudima,[35] kao i da je slao vojnike na sulude vežbe, pretvorio palatu u bordel[36] i, kao najpoznatije, planirao ili obećao da će učiniti svog konja, Incitata, senatorom[37] i zapravo ga postavio za sveštenika. Validnost ovih tvrdnji je diskutabilna, budući da su u rimskoj političkoj kulturi, ludilo i seksualna perverzija često poistovećivana sa lošim upravljanjem.[38]

Kaligulina vladavina opisivana je kao izrazito surova prema senatorima, plemstvu i članovima reda vitezova što je dovelo do nekoliko zavera uperenih protiv imperatora. Na kraju, uspešno ubistvo isplanirali su članovi pretorijanske garde koje je predvodio Kasije Hereja.[39] 22. januara 41. (Svetonije događaj smešta 24.) Hereja i ostali stražari pratili su Kaligulu dok se obraćao trupi mladih glumaca, u sklopu serija igara i dramskih priredbi priređenih u čast Božanskog Avgusta.[40] Zaverenici su izboli Kaligulu noževima više od trideset puta, predvođeni Herejom[41], koji je zadao prvi udarac. Kaligulina smrt, veoma je podsećala na onu Julija Cezara. U haosu koji je usledio, zaverenici su pronašli i ubili Kaligulinu suprugu Cezoniju i njihovu jednogodišnju kćer, Juliju Druzilu čiju su glavu smrskali o zid.[42] Senat je pokušao da iskoristi situaciju za restauraciju republike, međutim, veliki deo pretorijanaca ostao je lojalan poziciji imperatora. Hereja i zaverenici nisu uspeli da pronađu Kaligulinog strica Klaudija, koji je prokrijumčaren iz grada u obližnji pretorijanski kamp, nakon što ga je vojnik pronašao sakrivenog iza zavese.[43] Klaudije je obezbedio podršku pretorijanaca i tako postao car. Ožalošćena rulja sakupila se zahtevajući da Kaliguline ubice budu privedene pravdi. Klaudije je odmah naredio Herejino pogubljenje kao i svih ostalih učesnika u Kaligulinom ubistvu. Kaligulin pepeo njegove sestre položile su u Avgustov mauzolej.

Klaudije, 41. - 54.[uredi]

Klaudije je bio prvi imperator koga je na presto dovela podrška pretorijanaca, a ne senata. Stoga se Klaudije na početku svoje vladavine oslanjao na pretorijance. Za vreme Klaudija, Rimsko carstvo ponovo se proširilo, po prvi put posle Avgusta. Provincije Trakija, Norik, Lukija i Judeja su aneksirane ali najvažnije je bilo osvajanje Britanije 43. godine. Sam Klaudije doveo je značajna pojačanja rimskim snagama u Britaniji i otpočeo pripreme za ofanzivu. Zbog njegovih napora, senat ga je počastvovao trijumfom.

Portret imperatora Klaudija, Španski Nacionalni Arheološki Muzej.

Kao imperator, Klaudije je obraćao posebnu pažnju na pravo[44], i često se sam bavio pravnim slučajevima. Međutim, lako je potpadao pod tuđ uticaj a mnogi antički istoričari kritikuju Klaudijevu pravnu aktivnost navodeći da su njegove presude često bile proizvoljne i nisu se uvek držale zakona.[45] Klaudije je takođe rešavao sporove u provincijama. Oslobodio je nekoliko gradova poreza, ali i potvrdio prava Jevreja širom rimskog carstva.[46] Brojni edikti izdati su za vreme Klaudijeve vladavine, jedan od poznatijih ticao se statusa bolesnih robova. Uobičajna praksa bila je da gospodari ostavljaju svoje bolesne robove u hramu boga medicine, Asklepija, umesto da im pruže pomoć, a onda ih ponovo preuzmu u slučaju da prežive. Klaudije je objavio da će robovi koji su napušteni na ovaj način, u slučaju da prežive, postati slobodni. Osim toga, gospodari koji odluče da ubiju svoje robove da ih ne bi lečili, mogli su da budu optuženi za ubistvo.[47]

Imperator se bavio i javnim radovima, a jedan od njegovih najvećih doprinosa je izgradnja zimske luke u Ostiji, kao rešenje problema nestašica žita tokom zime. Žito iz Egipta, koji je pretvoren u provinciju u doba Oktavijana Avgusta) moglo se dovoziti i po lošem vremenu a Klaudije je obezbedio brojne privilegije za brodove i mornare koji bi putovali u Egipat i po zimskom vremenu.

Klaudije se veoma trudio da poboljša odnose sa Senatom. Odbio je titulu imperatora i zalagao se da senat aktivnije učestvuje u donošenju novih zakona, umesto da samo odobrava predloge cara. Uprkos tome, mnogi u senatu ostali su neprijateljski raspoloženi prema Klaudiju. Nekoliko pobuna podugnuto je protiv Klaudija što je rezultovalo pogubljenjem mnogih senatora. Posebno nezadovoljstvo izazivalo je to što se car okružio oslobođenicima i poverio im važne fukcije. Najpoznatiji carev saradnik, bivši rob, Narcis, bio je Klaudijev sekretar zadužen za carevu prepisku a često se u carevo ime obraćao i vojsci (što je bio slučaj neposredno pred osvajanje Britanije).[48]

Uprkos uspesima koje je postigao kao imperator, Klaudijev privatni život bio je daleko od idealnog. Ženio se četiri puta, a istoričar Svetonije optužuje Klaudija da je lako dolazio pod uticaj svojih supruga kao i da je bio ženskaroš. Sa prvom ženom, Plautilom, Klaudije je imao sina, Klaudija Druza, koji se ugušio u ranoj mladosti. Klaudije se razveo od Plautile zbog preljube da bi se nedugo potom oženio Elijom Petinom, Sejanovom rođakom. Sa Elijom je imao ćerku, Klaudiju Antoniju. Međutim, Klaudije se uskoro ponovo razveo. Negde između 38. i 39. godine, nakon što se razveo od svoje druge supruge, Klaudije se oženio i treći put, Valerijom Mesalinom, koja je bila njegova rođaka i bliska Kaligulinom krugu. Ubrzo je Klaudiju rodila kćer, Klaudiju Oktaviju a nakon njegovog dolaska dolaska na presto, rođen je i sin, Britanik. Njihov brak završio se katastrofom. Antički istiričari tvrde da je Mesalina bila nimfomanka koja je redovno varala Klaudija - Tacit čak navodi da je Mesalina otišla toliko daleko prostituišući se da bi se takmičila u tome ko će imati više seksualnih partnera tokom jedne noći.[49] Prema Tacitu, Mesalina je manipulisala Klaudijem, koristeći svoj uticaj za gomilanje ličnog bogatstva. Sve je kulminiralo kada se Mesalina 48. godine javno udala za svog ljubavnika Gaja Silija, dok je Klaudije bio u Ostiji. Nije jasno da li se prethodno razvela od Klaudija, a neki izvori navode da su Mesalina i njen ljubavnik nameravali da svrgnu cara. Iako nije jasno šta se zapravo dogodilo i koji su bili Mesalinini motivi, ona i Silije su na kraju pogubljeni[50] a Klaudije je tražio od pretorijanaca da mu obećaju da će ga ubiti ako se ponovo oženi.

Bista Agripine Mlađe. Muzej u Varšavi.

Ipak, Klaudije se ponovo oženio Agripinom Mlađom, Germanikovom ćerkom i Kaligulinom sestrom. Klaudije se nakon skandala sa Mesalinom osećao veoma nesigurnim. On je pripadao Klaudijevskoj grani porodice ali ne i Julijevcima. Štaviše, Klaudije nije imao jasnog naslednika, pošto je Britanik bio dečak.[51] Agripina je bila jedna od preostalih Avgustovih potomaka a njen sin, Lucije Domicije Ahenobarb (budući imperator Neron) bio je jedan od poslednjih muških članova dinastije. Agripina je pokazivala velike ambicije, ona i njen sin mogli su poslužiti Klaudijevim neprijateljima da se okupe protiv njega. Klaudije se na brak odlučio da bi ponovo spojio dve grane carske porodice i okončao zavadu koja je postojala između Julijevaca i Klaudijevaca a koja je počela nakon Germanikove smrti 19. godine. Klaudije se oženio Agripinom 49., usvojio njenog sina Nerona. Britanik i Neron imenovani su za zajedničke naslednike.

Antički istoričari slažu se da je Klaudije otrovan, moguće pečurkama, i da je umro 13. oktobra 54. Ipak, izvori se ne slažu oko detalja, dok neki navode da se car nalazio u Rimu, drugi tvrde da je bio u mestu Sineusa[52], ali svi govore da je Klaudijeva supruga Agripina bila odgovorna za njegovu smrt. Klaudije je otvoreno počeo da žali zbog svojih loših brakova i možda nameravao da Britanika proglasi za jedinog naslednika, budući da se on bližio zrelom dobu.[53] Agripina je imala motiv da ubije Klaudija, tako obezbeđujući presto svom sinu Neronu, pre nego što bi Britanik mogao da ojača i osigura svoja prava kao očev naslednik.

Klaudijev pepeo položen je u Avgustovom mauzoleju a senat i njegov naslednik, Neron, odmah su ga deifikovali.

Antički istoričari navode da je Klaudije bio velikodušan i jednostavan[54] ali ga istovremeno opisuju kao krvožednog, okrutnog i sklonog da se brzo razgnevi, što je i sam Klaudije priznao, izvinjavajući se zbog svog temperamenta.[55] Klaudije je opisan i kao čovek koga je bilo lako ubediti i kojim je bilo lako manipulisati.[56] Međutim, neka preživela dela prikazuju Klaudija u drugom svetlu, kao inteligentnog, učenog, načitanog i savesnog administratora sa sklonošću ka detaljima i pravednosti. Ipak, njegova ličnost mahom je enigma.[57]

Neron, 54. - 68.[uredi]

Neron Klaudije Cezar Avgust Germanik, kako je glasilo njegovo puno ime kao imperatora, dolazi na čelo carstva sa nepunih sedamnaest godina, najmlađi car do tada.[58] Međutim, odmah je došlo do problema između careve majke Agripine i njegovih glavnih savetnika Seneke i Bura. Agripinin uticaj nad sinom bio je veliki, Neron se na samom početku svoje vladavine oslanjao na njene savete a caričina moć bila je tolika da je Agripina pokušala da sedne pored Nerona dok je primao poslanstvo iz Jermenije, što je Seneka sprečio čime je izbegnut skandal[59] (pošto je u to vreme bilo nezamislivo da žena bude u istoj odaji dok se muškarci bave javnim poslom). Mnogi Neronovi prijatelji savetovali su cara da se čuva svoje majke.[60]

Neron i Agripina. Agripina kruniše svog mladog sina Nerona lovorovim vencem. Ona nosi kornukopiju, simbol izobilja i bogatstva, on nosi oklop i ogrtač rimskog generala, sa šlemom na tlu pored njegovih nogu. Ova scena odnosi se na Neronov dolazak na presto, 54. godine i datira pre 59. kada je Neron naredio Agripinino ubistvo.

Neron je, kako izvori tvrde, bio nezadovoljan svojim brakom sa Oktavijom i otpočeo je vanbračnu vezu sa bivšom robinjom[61], Klaudijom Akte. 55. godine, Agripina je pokušala da interveniše u korist Oktavije, zahtevajući od sina da okonča vezu sa Akte. Pomoću Senekine podrške, Neron je izdržao majčin pritisak i njeno mešanje u njegov privatni život.[62] Kako je Agripinin uticaj nad sinom bio potkopan, ona je navodno počela da podržava Klaudijevog sina Britanika za novog imperatora.[62] Četrnaestogodišnji Britanik i dalje je po zakonu bio maloletan ali se bližio punoletstvu.[63] Prema Tacitu, Agripina se nadala da će uz njenu podršku, Britanik, kao Klaudijev biološki sin, biti viđen kao pravi naslednik prestola, umesto Nerona. Međutim, mladić je iznenada - i pod sumnjivim okolnostima - umro, 12, februara 55., samo dan pre proglašenja punoletstva.[64] Neron je tvrdio da je Britanik umro usled napada epilepsije, ali antički istoričari su jedinstveni u stavu da ga je sam Neron otrovao. Navodno, Neron je angažovao Lokustu, ženu koja se bavila otrovima (i koja je prethodno takođe dovedena u vezu sa Klaudijevom smrću, jer je po nekim izvorima, Agripina uz njenu pomoć otrovala Klaudija). Posle Britanikove smrti, Agripina je optužena da je oklevetala Oktaviju te joj je Neron naredio da napusti carsku palatu.

Gipsana bista Nerona, Puškinov muzej, Moskva.

Vremenom, Neronova moć je porasla, oslobodio se savetnika i rivala za presto a sam Seneka bio je optužen za proneveru i vezu sa Agripinom[65], ali je uspeo da se oslobodi optužbi. 58. godine, Neron je započeo novu aferu sa Popejom Sabinom, ženom svog prijatelja i budućeg imperatora, Otona.[66] Pošto njegov razvod od Oktavije i brak sa Popejom nije bio politički izvodljiv dok je Agripina živa, posle nekoliko neuspelih pokušaja, Neron je 59. naredio njeno ubistvo.[67] Mnogi moderni istoričari sumnjaju u ovakav motiv, budući da se Neron nije oženio Popejom sve do 62.[68] Pored toga, prema Svetoniju, Popeja se nije razvela od Otona sve do posle Agripinine smrti, i prema tome, malo je verovatno da je udata Popeja pritiskala Nerona da stupe u brak.[69] Svetonije navodi da je Neron pokušao da ubije Agripinu šaljući je na brod koji je trebalo da potone, tada je poginula Agripinina prijateljica, Akeronija Pola, ali se sama Agripina spasila doplivavši do obale.[70] Ovaj incident je zabeležio i Tacit.[71] Nakon što se Agripina spasla smrti, Neron je poslao pretorijance da je ubiju, učinivši da njena smrt izgleda kao samoubistvo.[72]

62., Neronov savetnik, Bur, je umro[73] a Seneka se ponovo suočio sa optužbama za proneveru[74] te je zatražio od Nerona da se povuče iz javnog života.[75] Neron se uskoro razveo od Oktavije a potom je prognao, pod izgovorom da je neplodna, nakon čega je bio slobodan da se oženi trudnom Popejom.[76] Javni protesti primorali su Nerona da vrati Oktaviju iz progonstva, ali ona je pogubljena ubrzo nakon povratka. Prema antičkim izvorima, Neron je pretukao trudnu Popeju 65., izazvavši njenu smrt pre nego što mu je rodila drugo dete.[77] Moderni istoričari sumnjičavi su prema ovakvim navodima, pošto je veoma verovatno da su Svetonije, Tacit i Kasije Dion bili pristrasni prema Neronu i da je mala verovatnoća da su raspolagali podacima koje bi dali sami očevici ovih privatnih događaja. Shodno tome, iznesene su tvrdnje da je Popeja možda umrla zbog porođajnih komplikacija ili prilikom pobačaja.[78]

Popejina smrt duboko je ožalostila Nerona. Njeno telo nije kremirano, već napunjeno začinima, balsamovano i položeno u Avgustov mauzolej. Upriličena je državna sahrana. Neron se ponovo oženio već početkom 66., Statilijom Mesalinom [79] koja je bila udata u vreme kada je postala Neronova ljubavnica, 65. godine. Njen suprug nateran je na samoubistvo. 67. Neron je naredio da mladi oslobođenik, Sporus, bude kastriran a onda ga je oženio.[80][81][82] Prema Dionu, Sporus je veoma ličio na Popeju Sabinu, a Neron ga je čak zvao imenom svoje pokojne supruge.

Tokom svoje vladavine, Neron se bavio grandioznim građevinskim poduhvatima. Pošto se divio grčkoj kulturi, izgradio je veliki broj teatara i čak pokušao da prokopa kanal preko Korinstke prevlake. Neronova ekstravagancija i ogromno trošenje finansijski su iscrpli Italiju i doveli do poteškoća. Nakon velikog požara, 64. godine, veliki deo Rima bio je uništen, što je dalo povoda Neronu za ambiciozni plan obnove. Mnoge glasine krivile su samog Nerona za požar.

Neron je uživao u vožnji kočija, svirao je liru i bio izuzetno sklon poeziji.[83] Čak je komponovao pesme koje su izvodili zabavljači širom carstva.[84] U početku, Neron je nastupao samo privatno[85] ali 64. počeo je da peva javno u Neapolisu da bi popravio svoju popularnost.[86] Rečeno je da je Neron žudeo za pažnjom ali istoričari takođe navode da ga je sam senat ohrabrivao da peva i nastupa u javnosti. Antički istoričari kritikuju Neronove nastupe nazivajući ih sramnim. [87]

Veliki Rimski Požar (lat. Magnum Incendium Romae), počeo je u noći između 18. i 19. jula 64. n.e. i uništio veliki deo grada pre nego što je zaustavljen, nakon što je besneo skoro šest dana. Pojedini antički istoričari krive Nerona za požar, Kasije Dion navodi da je Neron odgovoran za požar koji je nakon toga posmatrao iz svoje palate na Palatinu i svirao liru. Svetonije daje sličnu teoriju, po kojoj je Neron takođe odgovoran za požar koji je izazvao zbog ludačkog hira i želje da izgradi novi, lepši i grandiozniji Rim na mestu starog. I Tacit piše da je Neron poslao ljude da podmetnu požar nakon čega je svirao liru. Najverovatnije je, međutim, da je požar izbio slučajno, pošto požari nisu bili retki u Rimu - iako ni približno destruktivni kao onaj iz 64. - a sam Neron za to vreme nalazio se van Rima, u Ancijumu. Tacit pominje da su za požar mogli biti odgovorni i hrišćani.

Nerona su ubedili da nastupa na Olimpijskim igrama 67. da bi popravio odnose sa Grčkom i demonstrirao rimsku superiornost. [88] Kao takmičar, Neron se trkao kočijama i umalo umro nakon što je ispao iz njih.[89] Takođe je nastupao kao glumac i pevač.[90] Iako je bio neuspešan u trkama i glumi, osvojio je sve tri nagrade i javno slavio svoje uspehe pri povratku u Rim. Razlog njegovih pobeda pripisuje se podmićivanju sudija i njegovom carskom statusu.[91]

Neronove Baklje, Henrih Semiradski. Muzej u Krakovu. Prema Tacitovim navodima, Neron je okrivio hrišćane za veliki požar nakon čega su mnogi hrišćani pogubljeni.

Uprkos Neronovoj kontroverznoj politici, Carstvo je u tom periodu uspešno ratovalo protiv Parćana, zahvaljujući odličnom komandantu Luciju Domiciju Korbulonu. Parćani su se morali privremeno odreći Jermenije i prepustiti je Rimu. Rat je ponovo izbio 58. kada je parćanski kralj, Vologez odbio da ukloni svog brata Tiridata iz Jermenije.[92] Parćani su otpočeli invaziju na Jermeniju. Korbulo je odbio gotovo sve napade, Tiridat se morao povući i Rim je tako kontrolisao čitavu teritoriju Jermenije.[93] Na kraju je sklopljen mir koji će potrajati narednih pedeset godina sve do Trajanove invazije na Jermeniju 114. godine. Mir je bio značajna politička pobeda za Nerona.[94] Imperator postaje posebno popularan na istoku, što će se nastaviti i dugo posle njegove smrti.

Uprkos uspehu na istoku, Neron se suočio sa nizom ozbiljnih pobuna. Velika pobuna izbila je u Britaniji,[95] 60. - 61., predvođena kraljicom Budikom.

65. godine, Gaj Kalpurnije Pizon, rimski državnik, organizovao je zaveru protiv Nerona uz pomoć Subrija Flavija i Sulpicija Aspera, tribuna i centuriona Pretorijanske garde.[96] Prema Tacitu, zaverenici su želeli da spasu državu od imperatora i vrate republiku.[97] Oslobođenik, Milihus otkrio je zaveru i prijavio je carevom sekretaru, Epafroditu. Zavera je propala a učesnici su pogubljeni, uključujući i poznatog pesnika, Lukana.[98] Neronov bivši savetnik, Seneka, nateran je na samoubistvo nakon što je priznao da je razgovarao sa zaverenicima.[99]

66. godine došlo je do pobune jevreja u Judeji usled religijskih tenzija između jevreja i grka.[100] 67. godine, Neron je poslao Vespazijanaa da ponovo uspostavi red u provinciji.[101] Pobuna je na kraju ugušena, 70. godine, tek nakon Neronove smrti.[102]

Poslednja i po Nerona pogubna pobuna dogodila se marta 68.. Gaj Julije Vindeks, guverner Lugdunske Galije, pobunio se protiv Neronove poreske politike.[103] [104] Lucije Verginije Ruf, guverner Gornje Germanije, dobio je naređenje da uguši pobunu.[105] U pokušaju da pridobije podršku van svoje provincije, Vindeks je pozvao Servija Sulpicija Galbu, guvernera Tarakonske Hispanije da se pridruži pobuni i proglasi sebe za imperatora nasuprot Neronu.[106] U bici kod Vesontija 68. Verginijeve snage lako su pobedile Vindeksa koji je nakon toga ivršio samoubistvo. Međutim, pošto su pobedile pobunjenike, Verginijeve legije pokušale su da proglase svog komandanta za imperatora. Verginije je odbio da ustane protiv Nerona ali time situacija nije bila rešena. Iako je Neron uspeo da delimično kontroliše situaciju, podrška Galbi je rasla uprkos tome što je proglašen za javnog neprijatelja. Pretorijanski prefekt, Gaj Nimfidije Sabin napustio je Nerona i podržao Galbu. Neron je napustio Rim i krenuo prema luci Ostiji, odakle je želeo da se ukrca na brod i ode u neku od lojalnih istočnih provincija. Svetonije govori da je Neron morao da odustane od ove zamisli kada su vojni oficiri odbili da slušaju njegova naređenja, odgovorivši mu citatom iz Vergilijeve Enejide: „Je li tako strašno umreti?" Nakon što se poigravao idejom da pobegne u Partiju, prepusti Galbinoj milosti ili moli oproštaj od naroda, obeshrabreni Neron vratio se u Rim gde je proveo noć u carskoj palati.[107] Nakon sna, probudio se u ponoć, otkrivši da su svi stražari napustili palatu. Nakon što se niko nije odazvao njegovim porukama, Neron je potražio gladijatora ili bilo koga veštog sa mačem da ga ubije, međutim niko se nije pojavio. Neron je zavapio: „Zar nemam ni prijatelje ni dušmane?" i istrčao iz palate kao da planira da se baci u Tibar.[107] Vrativši se, Neron je potražio mesto gde će moći da se sakrije. Carski oslobođenik, Faon, ponudio mu je sopstvenu vilu, na nekoliko kilometara izvan grada. Putujući prerušen, Neron i četiri lojalna oslobođenika, Epafrodit, Faon, Neofitije i Sporus došli su do vile gde je Neron naredio da mu iskopaju grob. U tom trenutku, glasnik iz Rima doneo je vesti da je senat proglasio Nerona za javnog neprijatelja i da nameravajuda ga pogube batinanjem do smrti kao i da su naoružani ljudi poslati da ga uhvate i odvedu na Forum. Senat je zapravo još bio neodlučan i raspravljao o mogućnostima, budući da je Neron bio poslednji član Julijevsko-Klaudijevske dinastije. Većina senatora služila je carskoj porodici tokom čitavog života i osećala veliku lojalnost prema dinastiji božanskog Avgusta, iako ne i prema samom Neronu. Mnogi u senatu zapravosu nameravali da dovedu Nerona u senat gde bi se našao kompromis sa pobunjenim guvernerima sa ciljem da se Neronu sačuva život da bi se u budućnosti bar obezbedio naslednik koji bi produžio dinastiju.[108]

Neron o tome ništa nije znao, i kada je čuo vesti koje je doneo glasnik, pripremio se za samoubistvo, koračajući gore dole i mrmljajući: "Qualis artifex pereo", u prevodu: „Kakav umetnik, a umirem!"[109] Gubeći prisebnost, molio je jednog od svojih oslobođenika da mu da primer tako što će se prvi ubiti. Na kraju, zvuci konjanika kako se približavaju vili naterali su Nerona da se suoči sa svojim krajem. Ipak, i dalje nije imao snage da oduzme sebi život stoga je naterao svog sekretara Epafrodita da to uradi.[110] Nakon što je izboden, ljudi koje je senat poslao besuspešno su pokušali da zaustave krvarenje. Neronove poslednje reči bile su: „Prekasno, ovo je vernost."

Sa Neronovom smrću, 9. juna 68. okončala se i Julijevsko-Klaudijevska dinastija.[111] Nakon vesti o njegovoj smrti, senat je posthumno proglasio Nerona za javnog neprijatelja da bi zadovoljio Galbu (senat je prethodno i Galbu proglasio javnim neprijateljem) koji je imenovan za novog imperatora.

Godina četiri cara[uredi]

Galba, 68. - 69.[uredi]

Glavni zadatak koji je Galba stavio pred sebe jeste sređivanje finansija, i stoga je preduzeo mnoge nepopularne mere od kojih je najopasnije bila odbijanje da plati pretorijance. Galba je sa prezirom gledao na podmićivanje vojnika, veoma rašireno u vreme Klaudija i Nerona, čime se kupovala njihova lojalnost. Ubrzo je Galba postao veoma nepopularan. Starost ga je učinila apatičnim, delovao je da nema energije i otuđio je mase, pošto je, za razliku Nerona, nije držao do raskoši i pompe. Novi imperator nalazio sepod uticajem svojih favorita.[112] Među njima, za trojicu se govorilo da bukvalno kontrolišu imperatora: Tit Vinije, koji je postao Galbin kolega konzul, Kornelije Lakon, komandant pretorijanaca i oslobođenik Icel Marcijan. Zvali su ih: „Tri Pedagoga“ zbog uticaja koji su imala nad Galbom.

1. januara 69. dve legije u Gornjoj Germaniji odbile su da se zakunu na vernost Galbi i porušile njegove statue, zahtevajući da se izabere novi car. Sledećeg dana, pobunili su se i vojnici u Donjoj Germaniji i sami doneli odluku ko će biti novi car, proglasivši guvernera provincije, Vitelija za imperatora. Galba, svestan svoje nepopularnosti i opšteg nezadovoljstva, da bi sprečio nadolazeću oluju, usvojio je Lucija Kalpurnija Pizona kao svog sina i naslednika. Narod i pretorijanci u ovom Galbinom postupku prepoznali su slabost. Marko Salvije Oton, koji je dugo spadao u Galbine najveće pristalice, sam je očekivao da bude usvojen. Galbin izbor Pizona za naslednika razočarao je Otona te jestupio u kontakt sa nezadovoljnim pretorijancima koji su ga pozdravili kao cara 15. januara 69. Galba je odmah krenuo da se susretne sa pobunjenim vojnicima, ali je bio toliko slab da su ga vozili u nosiljci. Oton se na čelu pretorijanaca zaputio ka Rimskom forumu i susreo sa Galbinom pratnjom koja se kroz gomilu probijala ka kasarnama pretorijanaca. Kohorta, koja je tog dana bila na dužnosti na Palatinu i pratila imperatora, odmah ga je napustila. Galbi, njegovog usvojenog sina Pizona i ostale iz pratnje brutalno su ubili pretorijanci. Nakon kratke borbe, Oton se trijumfalno vratio u pretirijanski kamp i istog dana senat mu je dao titule Avgusta, dodelio tribinicijske moći i i ostale počasne titule koje su pripadale principatu.

Do Galbinog ubistva dovelo je njegovo odbijanje da plati one koji su ga podržavali i dali mu podršku prilikom dolaska na presto. Stanovništvo Rima bilo je nezadovoljno Galbom i negovalo je uspomenu na Nerona.

Oton, 69.[uredi]

Pre Neronovog pada, Oton je služio kao guverner provincije Luzitanije. Pre toga, Oton je pripadao krugu Neronovih favorita i bio prijatelj sa samim imperatorom. Međutim, njihovo prijateljstvo okončano je 58. kada je Oton predstavio Neronu - na njen zahtev - svoju prelepu ženu Popeju Sabinu koja je time otpočela vezu sa Neronom što će na kraju dovesti do njene prerane smrti. Kada je učvrstila svoj položaj kao Neronova ljubavnica, Popeja se razvela od Otona i uticala na cara da ga pošalje u udaljenu Luzitaniju (danas deo Portugala i Španije). Oton je upravljao Luzitanijom deset godina, neobično skromno i umereno. Kada je Galba, guverner Hispanije Tarakonensis, ustao protiv Nerona 68. Oton mu se pridružio i pratio ga na putu za Rim. Galba nije imao dece i bio u poodmaklom dobu, te se Oton nadao da će postati njegov naslednik. Postigao je tajni dogovor sa jednim od Galbinih favorita, Titom Vinijem, pristajući da oženi Vinijevu kćerku u zamenu za njegovu podršku. Otonove nade osujećene su početkom 69. kada je Galba zvanično usvojio Lucija Kalpurnija Pizona za svog naslednika. Tako se Oton odlučio na smeli potez i uz pomoć nezadovoljnih pretorijanaca postao imperator. Nakon ubistva, Galbinu glavu doneli su Otonu koji ju je prepustio svojim pratiocima nakon čega su je izvrgli ruglu i paradirali ulicama Rima.

Uskoro je, međutim, Oton shvatio da je mnogo lakše zbaciti cara nego sam vladati, kako prenosi Svetonije.[113] Oton je, znajući da je stanovništvo i dalje sklono Neronu, vratio neke od njegovih bliskih saradnika na dvor, među kojima i Sporusa. Oton je imao malo vremena da konsoliduje svoj položaj. Pobunjene rajnske legije napredovale su ka Italiji, Oton je uzalud pokušao da se sporazume sa Vitelijem i ponudio mu da dele vladavinu nad carstvom, nakon čega se sa neuobičajno energično spremio za rat. Legije u Dalmaciji, Panoniji i Meziji podržale su ga a same pretorijanske kohorte bile su značajan adut u njegovim rukama. Oton je imao i kontrolu nad flotom koja je odmah poslata ka Liguriji. Sam Oton, uprkos lošim predznacima, na čelu vojske krenuo je na sever, želeći da spreči Vitelijev dolazak u Italiju. Za to je bilo prekasno, i sve što je Oton mogao je da stacionira svoje trupe u Placentiji (moderna Pjačenca) i drži reku Po protiv neprijatelja. Otonove snage uspešno su odbranile grad od Aulusa Cecine, jednog od Vitelijevih generala i naterale ga da se povuče nazad ka Kremoni, ali dolazak još jednog Vitelijevog generala, Favija Valensa, promenio je odnos snaga. Vitelijevi generali priželjkivali su odlučujuću bitku a njihove nemare ostvarene su usled nesloge i naglosti koje su prevagnule u Otonovom taboru. Iskusniji Otonovi oficiri znali su važnost izbegavanja borbe, sve dok ne stignu pojačanja iz Dalmacije ali naglost carevog brata Ticijana i komandanta pretorijanske garde, Prokula, a povrh svega grozničava nestrpljivost samog Otona, nadglasale su drugačije mišljenje i doneta je odluka o napadu.

Samo Oton ostao je iza borbenih linija sa jakom rezervom u Brikselumu na južnoj obali reke Po. Glavnina Otonovih snaga prešla je Po i zaputila se ka malom mestu po imenu Bedrijakum. Ostavljajući jaku prethodnicu da drži Bedrijakum, Otonova vojska napredovala je prema Kremoni. Nedaleko od samog grada, neočekivano su naišli na Vitelijeve trupe. Uhvaćeni u nepovoljnom položaju, Otonovci su se žestoko borili ali su naposletku primorani da se u rasulu povuku nazad ka Bedrijakumu. Pobednički Vitelijevi vojnici pratili su ih, da bi odmah došlo do sporazuma sa obeshrabrenim Otonovim snagama. Bitka kod Bedrijakuma tako je odlučila pobednika u kratkom građanskom ratu. Međutim, Oton je još komandovao jakim snagama. Legije iz Dalmacije stigle su do Akvileje a duh njegovih vojnika nije bio slomljen. Nasuprot tome, Oton je bio rešen da prihvati ishod bitke koju je izazvala njegova sopstvena naglost. U dostojanstvenom govoru, oprostio se od svojih pratilaca, govoreći: „Daleko je pravednije da prodadne jedan zarad koristi mnogih, nego da mnogi propadnu zarad jednog."[114] Sutradan, Oton je izvršio samoubistvo, probovši srce bodežom koji je sakrio ispod jastuka i umro kada su njegovi savetnici ušli u šator.

Oton je vladao samo tri meseca. Njegov pepeo položen je unutar skromnog spomenika. Mnogi rimljani poštovali su Otona usled ovakvog postupka, kojim je želeo da poštedi državu teškog građanskog rata.

Vitelije, 69.[uredi]

Vitelije je dugovao svoj položaj dvojici komandanata rajnskih legija, Cecini i Fabiju Valensu, koji su, odbivši da nakon Neronovog pada prihvate Galbu, na iznenađenje mnogih, proglasili Vitelija za cara 1. januara 69. u Kelnu. Isprva su ga podržavale samo legije Gornje i Donje Germanije ali su mu se ubrzo pridružile i legije iz Galije, Britanije i Recije. Iako su Vitelije i njegovi komandanti istupili protiv Galbe, nakon njegovog ubistva, njihov protivnik postao je Oton. Nakon Otonovog samoubistva, Vitelije je sa svojom vojskom marširao na Rim gde mu je senat dodelio uobičajne titule koje su pripadale imperatoru. Deo rimskog sveta nikada nije priznao Vitelija za cara. Nakon njegovog ulaska i Rim, grad je postao pozornica nemira, masakra, gladijatorskih borbi i raskošnih gozbi. Novi car davao je položaje svojim favoritima, ponašao se rasipno, a Svetonije, čiji se otac borio na strani Otona u bici kod Bedrijaka, opisuje Vitelija kao čoveka bez ambicije koji je donekle pokazivao volju da vlada mudro. Dalje, Svetonije tvrdi kako je car bio lenj, sklon preterivanjima, posebno u jelu i piću.

Jula 69. trupe u istočnim provincijama proglasile su, nasuprot Viteliju, svog komandanta, Tita Flavija Vespazijana za imperatora. Uskoro su Vespezijana podržale i provincije Ilirik i Dalmacija. Nakon što su pristalice počele da ga napuštaju, Vitelije je rešio da se preda ali su ga pretorijanci sprečili da napusti grad. Prema Tacitu, na sam dan ulaska Vespazijanovih vojnika u Rim, Vitelija su odvukli na zloglasne Gemonijske Stepenice (na kojima su se obično vršila pogubljenja znamenitih osuđenika, tako što bi ih bacali sa stepeništa, ovako je pogubljen i Sejan 31. godine). Kasije Dion tvrdi da je Viteliju odrubljena glava koju su nakon toga paradirali ulicama Rima.

Flavijevci[uredi]

Vespazijan[uredi]

Vespazijan je bio izuzetno uspešan rimski vojni zapovednik koji je dobio vlast na velikom istočnom području Rimskog carstva. Podupirao je Galbine carske pretenzije, ali nakon Galbine smrti i sam je postao pretendent na presto. Vespazijan tada nije bio u Rimu, već je kao namesnik u istočnim provincijama, praktično zadobio podršku istočnih legija. Nakon Otonova samoubistva, Vespazijan je uspio preoteti zimske zalihe žita i tako zauzeo dobar položaj u odnosu na suparnika Vitelija. Vespazijanove su pristalice 20. decembra 69. godine uspeli zauzeti Rim. Vitelija su ubili njegovi vlastiti vojnici, a Senat je sledećeg dana proglasio Vespazijana carem.

Za razliku od pripadnika prve rimske carske dinastije Julijevaca-Klaudijevaca, Vespazijan je slabo mario za Senat. Na primer, kao datum stupanja na vlast slavio je 1. jula, dan kad su ga vojnici proglasili carem, umjesto 21. decembra, kad je Senat učinio isto. U kasnijim godinama je čak izbacivao neposlušnike iz Senata.

Vespazijan je uspio osloboditi Rim finansijskih problema u koje je zaglibio zbog Neronove rasipničke raskoši i građanskih ratova. Velikim povećanjem (ponekad i udvostručenjem) poreza stvorio je višak u riznici i krenuo na velike javne projekte. Između ostaloga, naručio je gradnju Koloseuma i izgradio forum s hramom Mira u središtu.

Uspešno je upravljao provincijama, a njegovi su vojni zapovednici ugušili pobune u Siriji i Germaniji. Štaviše, proširio je granice carstva u Germaniji i Britaniji. Stanovnike Hispanije proglasio je rimskim građanima.

Iako se carska vlast više nije smatrala naslednom, Vespazijan je tražio da ga naslede njegovi sinovi Tit i Domicijan. Tit, koji je postigao ratne uspehe ugušivanjem ustanka u Judeji, početkom očeve vladavine, bio je glavni kandidat, dok je Domicijan bio hirovitiji i neodgovorniji. Tit se pridružio ocu kao cenzor i konzul, i pomogao mu je da reformiše položaj Senata. Vespazijan je umro 79. godine, a Tit je odmah proglašen carem.

Tit[uredi]

Titovu kratku vladavinu obeležile su nesreće: 79. godine je Vezuv zatrpao Pompeju, a 80. godine je požar uništio Rim. Ipak, Tit je bio vrlo darežljiv u obnovi, pa je postao omiljen u narodu. Ponosio se radom na golemom amfiteatru koji je započeo njegov otac. Koloseum još nije bio ni dovršen kad ga je Tit otvorio 80. godine raskošnom predstavom sa stotinu gladijatora, koja je trajala stotinu dana. Zgrada je dovršena tek pod Domicijanom. Tit je umro 81. u 41. godini; govorkalo se da ga je ubio brat.

Domicijan[uredi]

Domicijan je proveo mladost i ranu karijeru u senci svog brata, Tita, koji je zadobio vojničku slavu tokom prvog Jevrejsko-rimskog rata. Ovakva situacije održala se i tokom vladavine njegovog oca, Vespazijana, koji je postao car 69. nakon perioda poznatog kao Godina Četiri Cara. Dok je Tit držao mnoge važne položaje za vreme očeve vladavine, Domicijanu su ostavljene počasti ali ne i odgovornosti. Vespazijan je umro 79. godine i nasledio ga je Domicijanov stariji brat, Tit čija je vladavina neočekivano okončana nakon što se fatalno razboleo od kuge 81. godine posle samo dve godine provedene kao car. Sledećeg dana, pretorijanska garda proglasila je Domicijana za imperatora, a njegova vladavina trajaće petnaest godina, više od bilo koga nakon Tiberija.

Domicijan nije održao bratov i očev ugled. Kao car, brzo je srušio republikansku fasadu koju su njegov otac i brat brižno održavali. Pomerivši centar vlasti na carski dvor, Domicijan je otvoreno ukazao na vlast senata kao suvišnu. Po njegovom uverenju, rimskim carstvom je trebalo upravljati kao božanskom monarhijom, na čijem čelu će stajati on sam kao dobroćudni despot. Prema Svetoniju, carska birokratija nikada nije funkcionisala bolje nego pod Domicijanom čiju su strogi standardi i sumnjičava priroda održavali istorijsko nisku stopu korupcije među provincijskim guvernerima i izabranim zvaničnicima. Na položaje je retko dovodio članove porodice što je bio kontrast sa nepotizmom koji su praktikovali Vespazijan i Tit. Iznad svega, Domicijan je cenio lojalnost i poslušnost onima koje bi raspoređivao na strateški važne fukcije a takve kvalitete češće je nalazio među redom vitezova (na latinskom equites) nego članovima senatske klase i svoje porodice na koje je gledao sumnjičavo i uklanjao sa pozicija ako bi zanemarivali carsku politiku. Više od bilo kog cara posle Tiberija, Domicijan je provodio vreme van Rima, što je samo naglašavalo autokratsku prirodu njegove vladavine. Iako je moć senata postojano opadala nakon kraja republike, pod Domicijanom, sedište moći nije se čak nalazilo ni u Rimu, već gde god bi se imperator trenutno nalazio. Domicijan je aktivno putovao kroz evropske provincije provevši najmanje tri godine svoje vladavine u Germaniji i Iliriku vodeći vojne izvidnice na same granice imperije.

Iako su njegove zločine možda preuveličale kasnije generacije, naročito istoričar Tacit, sigurno je da nije hteo deliti vlast. Već i pre Domicijana se uobičajilo da car istovremeno drži mnogo položaja ustanovljenih u vreme republike (na primer, položaje cenzora i ovlapćenja narodnog tribuna), ali te položaje su mogli imati i drugi senatori. Ipak, Domicijan je ojačao ekonomiju revalorizujući vrednost rimskog novca. Takođe, poboljšao je odbrambeni sistem carstva i započeo velike građevinske poduhvate sa ciljem obnove oštećene prestonice. Značajni ratovi vođeni su u Britaniji, gde je njegov general, Agrikola pokušao da osvoji Kaledoniju (deo današnje Škotske), i u Dakiji gde Domicijan nije mogao da zadobije odlučujuću pobedu protiv kralja Decebala.

Domicijanova vladavina pokazivala je totalitaritativne karakteristike. Imperator je sebe video kao novog Avgusta, prosvetljenog vladara koji vodi Rimsko carstvo u novu i sjajnu eru. Religijska, vojna i kulturološka propaganda gajile su kult ličnosti, Domicijan je, imenovavši se za cenzora na neodređeno vreme, nastojao da kontroliše javni život ali i privatni moral. To mu je donelo popularnost među narodom i vojskom dok su ga pripadnici senata smatrali za tiranina. Prema Svetoniju, Domicijan je bio prvi rimski car koji je zahtevao da mu se obraćaju sa dominus et deus, gospodar i bog.

Domicijan je ubijen 18. septembra 96. godine u zaveri koju su organizovali dvorski zvaničnici. Svetonija daje detaljni opis zavere i navodi da je Domicijanov komornik, Partenije glavni pokretač zavere, a sve usled skorašnjeg pogubljenja nekadašnjeg Neronovog sekretara, Epafrodita (Domicijan ga je prvo prognao a zatim naredio njegovo pogubljenje jer nije sprečio Neronovo samoubistvo). Samo ubistvo počinili su Partenijev oslobođenik, Maksimus i upravnik doma Domicijanove nećake Flavije Domitile, Stefan. Kasije Dion navodi da je ubistvo improvizovano dok Svetonije opisuje razrađenu zaveru. Nekoliko dana pre ubistva, Stefan je iscenirao povredu, da bi mogao sakriti bodež ispod zavoja. Na dan ubistva odaje za sluge bile su zaključane a Domicijanovo lično oružje, mač koji je imperator držao ispod jastuka kao poslednje sredstvo odbrane, unapred je uklonjen. U skladu sa astrološkim predviđanjem, Domicijan je verovao da će umreti negde oko podneva, stoga je bio nemiran u to doba dana. Svog poslednjeg dana, Domicijan je bio uznemiren, te je nekoliko puta pitao slugu koje je vreme. Dečak, umešan u zaveru, lagao je, govoreći da je mnogo kasnije nego što je bilo. Nešto umireniji, Domicijan je otišao do svog radnog stola da bi potpisao neke ukaze, kada mu je Stefan iznenada prišao:

"Onda, pretvarajući se da odaje celu zaveru, zbog čega mu je i odobrena audijencija, (Stefan) je uboo cara u preponu dok je (Domicijan) čitao papir koji mu je ubica dao, i stajao zaprepašćen. Dok je ranjeni princ pokušao da pruži otpor, ranjen je sa sedam rana od strane Klodijana, Partenijevog oslobođenika Maksimusa, dekuriona Satura i gladijatora iz carske škole."

Svetonije, Život Dvanaest Cezara, „Domicijanov Život“, 17

Domicijan i Stefan rvali su se na podu neko vreme dok car nije konačno nadjačan i na smrt izboden od strane zaverenika; Stefan, koga je Domicijan povredio tokom borbe, ubrzo je i sam umro. Oko podneva, Domicijan, nekoliko meseci pre svog 45-og rođendana, bio je mrtav. Njegovo telo odneseno je na običnom odru i kremirano bez ikakve ceremonije. Njegova negovateljica, Filis, kasnije je pomešala carev pepeo sa onim njegove nećake Julije u hramu Flavijevaca.

Prema Svetoniju, nekoliko znakova ukazivalo je na Domicijanovu smrt. Nekoliko dana pred ubistvo, Minerva se pojavila u carevom snu, objavivši da ju je Jupiter sprečio i da više neće biti u prilici da mu pomogne.

Domicijanova smrt obradovala je senat i odmah nakon što je Nerva proglašen za cara, izglasana je zabrana sećanja na ubijenog cara. Negovi novčići i statue su istoplljeni, njegovi lukovi srušeni a ime izbrisano iz svih javnih spisa.

Njegovom smrću okončana je vladavina Flavijevaca.

Pet dobrih careva[uredi]

Nerva, Trajan i Hadrijan[uredi]

Senat je za novog imperatora proglasio Nervu, dugogodišnjeg zvaničnika na dvoru za vreme Nerona i imperatora iz doma Flavijevaca. Nerva je postao imperator u šezdesetpetoj godini, i bio je prvi imperator u dotadašnjoj istoriji koga je izabrao Senat. Kao novi vladar, Nerva je obećao da će obnoviti građanske slobode koje su bile umanjene za Domicijanove autokratske vladavine. Nervinu vladavinu karakterišu finansijske poteškoće i njegova nesposobnost da kontroliše vojsku. Pobuna pretorijanaca u oktobru 97. godine prisilila je Nervu da usvoji naslednika. Biće to početak sistema adopcije, u kome će imperator određivati naslednika putem usvajanja, sistem koji se pokazao kao odlično rešenje u narednom periodu. Nerva je usvojio Trajana, mladog i veoma popularnog generala, kao naslednika. Posle jedva petnaest meseci provedenih kao imperator, Nerva umire prirodnom smrću, 27. januara 98. godine. Trajan ga je odmah nasledio i deifikovao. Trajanova vladavina označava najveći teritorijalni obim imperije a Trajan je smatran jednim od najboljih imperatora. Trajana je takođe nasledio usvojeni sin, Hadrijan, 117. godine. Za razliku od Trajanovih pohoda, Hadrijan je vodio opreznu politiku i izbegavao dalja osvajanja. Poznat je po izgradnji zida u severnim predelima Velike Britanije, koji nosi njegovo ime. Hadrijan je zaslužan za nekoliko velikih građevinskih poduhvata, među kojima je najpoznatija obnova starog Agripinog teatra u Panteon posvećen svim bogovima.

Antonin Pije i Marko Aurelije[uredi]

Hadrijana je 138. nasledio Antonin Pije čija vladavine ostaje jedna od najmirnijih u rimskoj istoriji. Pijev usvojeni sin i naslednik, Marko Aurelije vladao je carstvom od 161. do 180. godine, poslednji u nizu dobrih careva a pored toga, smatran je za jednog od najvažnijih filozofa stoičke škole. Tokom njegove vladavine, Rim je pobedio carstvo Parta na istoku a u evropi, Aurelije je vodio Markomanske ratove protiv Markomana, Sarmata i Kvada. 175. godine, Avidije Kasije, pobednik nad Partima, se posle pogrešnih vesti o Aurelijevoj smrti, proglasio za imperatora. Izvori navode da ga je na ovaj postupak ohrabrila supruga Marka Aurelija, Faustina koja je bila zabrinuta zbog lošeg zdravlja svog muža, verujući da se Marko nalazi blizu smrti zbog čega je osećala potrebu da Kasije deluje kao njen zaštitnik, budući da je njen i Aurelijev sin, Komod, sa trinaest godina, još bio premlad za dolazak na vlast. Imperator se oporavio, no, u međuvremenu egipatske legije priznale su Kasija za cara. Aurelije je isprva pokušao da sakrije vesti o pobuni, ali kada u tome nije uspeo, u obraćanju vojnicima (Aurelije je u to vreme predvodio legije i pohodu protiv plemena na severu). I govoru koji istoričar Kasije Dion pripisuje Marku, imperator žali nad izdajom „Dragog prijatelja“ istovremeno izrazivši nadu da Kasije neće biti ubijen niti izvršiti samoubistvo, da bi mu mogao ukazati milost. Senat je u međuvremenu proglasio Kasija za javnog neprijatelja. Kasije se na početku pobune nalazio u dobrom položaju, budući da je uspešno okončao kampanju protiv Parta usled čega je imao dobru bazu podrške. Raspolagao je sa sedam legija, tri iz Sirije, dve iz Palestine, jednom iz Arabije i jednom iz Egipta. Ipak, Kasije nije uspeo da obezbedi širu podršku za svoje ambicije, guverner Kapadokije Martije Ver, ostao je lojalan Marku Aureliju stoga je bilo jasno da je u boljoj poziciji. Kasija je naposletku ubio centurion, njegova glava poslata je imperatoru koji je odbio da je vidi i naredio da je sahrane. Marko Aurelije ponovo se razboleo 180. godine i umro 17. marta u Vindoboni (današnji Beč). Odmah je deifikovan a njegov pepeo vraćen u Rim. Na kraju istorije Markove vladavine, istoričar Kasije Dion, napisao je pohvalni govor o pokojnom imperatoru, opisujući tranziciju prema Komodovoj vladavini, čiji je sam bio svedok:

"...(Marka) nije pratila dobra sreća koju je zaslužio, jer nije bio fizički jak i bio je suočen sa nevoljama koje nisu prestajale tokom njegove čitave vladavine. Ali, što se mene tiče, još više mu se divim upravo zbog toga, jer, našavši se usred neobičnih i vanrednih okolnosti, uspeo je da sam preživi i još očuva i carstvo. Samo jedna stvar sprečila ga je da bude potpuno srećan, naime, pošto je i nakon negovanja i obrazovanja sina na najbolji mogući način, bio mnogo razočaran u njega. Ova stvar mora biti naša sledeća tema; jer naša istorija sada se od kraljevstva zlata, pretvara u kraljevstvo rđe i čelika..."

Usled ovakvog komentara, neki istoričari, predvođeni Edvardom Gibonom, uzimaju početak Komodove vladavine kao početnu tačku propadanja Rimskog carstva.

Komod i Godina Pet Careva, dinastija Severa i početak krize trećeg veka[uredi]

Komod[uredi]

Komod kao mladić; Muzej u Kelnu.

Komod je vladao od 180. do 192. godine. Njegov dolazak na vlast prvi je put - nakon što je Tit nasledio Vespazijana 79. n.e. - da sin nasledi svog oca. Komod je bio prvi (i do 337. jedini) imperator koji je „Rođen u purpuru“, tj. za vreme vladavine svog oca. 177. Marko Aurelije dodelio je Komodu titile Imperatora i a zatim i titulu Avgusta čime mu je dao status jednak sopstvenom i nakon čega su zvanično delili moć. Nakon što su 23. decembra 177. dva imperatora priredila zajednički trijumf, 1. januara 178. Komod je postao konzul prvi put, time je sa petnaest godina, postao najmlađi konzul u rimskoj istoriji. Oženio se Brutlijom Krispinom, nakon čega je pratio oca u još jednom pohodu prema dunavskoj granici imperije, 178. godine. Marko Aurelije umro je 17. marta 180. čime je osamnaestogodišnji Komod postao jedini car. Odmah po dolasku na vlast, Komod je devalvirao rimsku valutu, smanjujući težinu denarijusa sa 3.85 grama na 3.35. U kontrastu sa vladavinom Marka Aurelija, koja je bila obeležena skoro neprekidnim ratovanjem na granicama, Komodova je bila mirna u vojnom smislu, ali istovremeno i obeležena političkim razdorom i sve kapricioznijim ponašanjem samog imperatora. Uprkos ozloglašenosti, i važnosti njegove vladavine, Komodove godine na vlasti nisu dobro zabeležene. Glavni literarni izvori su Kasije Dion (Komodov savremenik a ponekad i lični svedok događaja, ali u slučaju Komodove vladavine spisi su fragmentirani i puni skraćenja, i Herodijan i njegova Historia Augusta koja ostaje veoma nepouzdana, prvenstveno usled toga što je to literarni rad a ne istorija, sa elementima fikcije ugrađenim u biografije). Komod se brzo nakon očeve smrti vratio u Rim, prethodno zaključivši primirje sa plemenima na dunavu. U Rimu je proslavio trijumf povodom uspešnog okončanja rata, 22. oktobra 180. godine. Za raliku od Trajana, Hadrijana, Antonina Pija i Marka Aurelija, izgleda da Komoda nisu interesovali poslovi administracije. Komod je tokom svoje vladavine težio da prepusti praktične poslove upravljanja svojim miljenicima.

Nezadovoljstvo državnim poslovima dovelo je do serija zavera i pokušaja državnih udara, što je navelo Komoda da preuzme vođenje poslova, a to je učinio u sve većem diktatorskom maniru. Senatski red počeo ga se bojati i mrzeti, ali uprkos tome dokazi ukazuju da je Komod bio popularan među vojskom i običnim narodom tokom velikog dela svoje vladavine čemu je svakako doprinela njegova raskošna darežljivost (zabeležena na njegovom novcu)a i zbog toga što je priređivao ali i lično učestvovao u gladijatorskim borbama. Jedan od načina pomoću kojih je imperator plaćao svoju raskoš i masovnu zabavu bio je porez koji je nametnuo senatskoj klasi te je na mnogim natpisima tradicionalni redosled državne vlasti, Senat i Narod Rimski, provokativno obrnut (Narod i Senat... - Populus Senatusque...)

Reference[uredi]

  1. ^ Christopher Kelly, The Roman Empire: A Very Short Introduction (Oxford University Press, 2006), p. 4ff.; Claude Nicolet, Space, Geography, and Politics in the Early Roman Empire (University of Michigan Press, 1991, originally published in French 1988), pp. 1, 15; T. Corey Brennan, The Praetorship in the Roman Republic (Oxford University Press, 2000), p. 605 et passim; Clifford Ando, "From Republic to Empire," in The Oxford Handbook of Social Relations in the Roman World (Oxford University Press, pp. 39–40
  2. ^ Clifford Ando, "The Administration of the Provinces," in A Companion to the Roman Empire (Blackwell, 2010), p. 179.
  3. ^ Nicolet, Space, Geography, and Politics in the Early Roman Empire, pp. 1, 15; Olivier Hekster and Ted Kaizer, preface to Frontiers in the Roman World. Proceedings of the Ninth Workshop of the International Network Impact of Empire (Durham, 16–19 April 2009) (Brill, 2011), p. viii; Andrew Lintott, The Constitution of the Roman Republic (Oxford University Press, 1999), p. 114; W. Eder, "The Augustan Principate as Binding Link," in Between Republic and Empire (University of California Press, 1993), p. 98.
  4. ^ Richardson, "Fines provinciae," in Frontiers in the Roman World, pp. 1–2
  5. ^ Mary T. Boatwright, Hadrian and the Cities of the Roman Empire (Princeton University Press, 2000), p. 4.
  6. ^ Yaron Z. Eliav, "Jews and Judaism 70–429 CE," in A Companion to the Roman Empire (Blackwell, 2010), p. 571.
  7. ^ Pliny the Elder, Natural Histories XXVIII.5.23http://penelope.uchicago.edu/Thayer/L/Roman/Texts/Pliny_the_Elder/28*.html#v
  8. ^ Capes (1897), str. 71.
  9. ^ Seager 2005, pp. 44—45.
  10. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Tiberius
  11. ^ Tacitus, Annals III.65
  12. ^ Tacitus, Annals II.41
  13. ^ Shotter, 35–37.
  14. ^ Tacitus, Annals II.26
  15. ^ Tacitus, Annals II.43
  16. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Tiberius 52
  17. ^ Tacitus, Annals III.15
  18. ^ Tacitus, Annals III.56
  19. ^ Tacitus, Annals IV.67
  20. ^ Tacitus, Annals IV.67
  21. ^ Death of Tiberius: Tacitus Annals 6.50; Dio 58.28.1–4; Suetinus Tiberius 73, Gaius 12.2–3; Josephus AJ 18.225.
  22. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula
  23. ^ Philo of Alexandria, On the Embassy to Gaius II.10.
  24. ^ Cassius Dio, Roman History
  25. ^ Cassius Dio, Roman History LIX.1
  26. ^ Cassius Dio, Roman History LIX.3.
  27. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 21, Life of Claudius 20; Pliny the Elder, Natural History XXXVI.122.
  28. ^ Pliny the Elder, Natural History XVI.76.
  29. ^ Cassius Dio, Roman History LIX.16; Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 30.
  30. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 26.
  31. ^ Philo of Alexandria, On the Embassy to Gaius XI–XV.
  32. ^ Philo of Alexandria, On the Embassy to Gaius XXX.203.
  33. ^ Seneca the Younger, On Anger xviii.1, On Anger III.xviii.1; On the Shortness of Life xviii.5; Philo of Alexandria, On the Embassy to Gaius XXIX.
  34. ^ Seneca the Younger, On Firmness xviii.1.
  35. ^ Cassius Dio, Roman History LIX.11, LIX.22; Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 24.
  36. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 41.
  37. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 55; Cassius Dio, Roman History LIX.14.
  38. ^ Younger, John G. (2005). Sex in the Ancient World from A to Z. Routledge. xvi. ISBN 0-415-24252-5.
  39. ^ osephus, Antiquities of the Jews XIX.1.3.
  40. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 58.
  41. ^ Seneca the Younger, On Firmness xviii.2; Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 58; Josephus, Antiquities of the Jews XIX.1.14.
  42. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 59.
  43. ^ Suetonius. The Lives.
  44. ^ Scramuzza (1940), Chap. 6
  45. ^ Suet. Claud. 15. Dio Rom. Hist. LXI 33.
  46. ^ osephus Ant. Iud. XIX.5.3 (287).
  47. ^ http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Suetonius/12Caesars/Claudius*.html#25
  48. ^ Tac. Ann. XII 65. Seneca Ad Polybium.
  49. ^ Tac. Ann. XI 10. Also Dio Rom. Hist. LXI 31, and Pliny Nat. Hist. X 172.
  50. ^ Farquhar, Michael (2001). A Treasure of Royal Scandals, p.212. Penguin Books, New York. ISBN 0-7394-2025-9.
  51. ^ Scramuzza (1940) pp. 91–92. See also Tac. Ann. XII 6, 7; Suet. Claud. 26.
  52. ^ Tac. Ann. XII 66
  53. ^ Suet. Claud. 43
  54. ^ Suet. Claud. 5, 21, 40; Dio Rom. Hist. LX 2, 5, 12, 31.
  55. ^ Suet. Claud. 34, 38. Tacitus Ann. XII 20.
  56. ^ Suet. Claud. 29. Dio Rom. Hist. LX 2, 8.
  57. ^ Letter to the Alexandrians
  58. ^ Avgust je imao 35, Tiberije was 56, Kaligula 25 a Klaudije 50.
  59. ^ Tacitus, Annals [1]
  60. ^ Tacitus, Annals https://en.wikisource.org/wiki/The_Annals_(Tacitus)/Book_13#13
  61. ^ Tacitus, Annals https://en.wikisource.org/wiki/The_Annals_(Tacitus)/Book_13#12
  62. ^ a b Tacitus, Annals https://en.wikisource.org/wiki/The_Annals_(Tacitus)/Book_13#14
  63. ^ Tacitus, Annals https://en.wikisource.org/wiki/The_Annals_(Tacitus)/Book_13#14
  64. ^ Tacitus, Annals https://en.wikisource.org/wiki/The_Annals_(Tacitus)/Book_13#16
  65. ^ Cassius Dio, Roman History
  66. ^ Tacitus, Annals https://en.wikisource.org/wiki/The_Annals_(Tacitus)/Book_13#46
  67. ^ Tacitus, Annals https://en.wikisource.org/wiki/The_Annals_(Tacitus)/Book_14#1
  68. ^ Dawson, Alexis, "Whatever Happened to Lady Agrippina?", The Classical Journal, 1969, p. 254.
  69. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Otho 3.
  70. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Nero http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Suetonius/12Caesars/Nero*.html#34
  71. ^ Tacitus, "The Annals".
  72. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Nero http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Suetonius/12Caesars/Nero*.html#34
  73. ^ Tacitus, Annals https://en.wikisource.org/wiki/The_Annals_(Tacitus)/Book_14#51
  74. ^ Tacitus, Annals https://en.wikisource.org/wiki/The_Annals_(Tacitus)/Book_14#52
  75. ^ Tacitus, Annals https://en.wikisource.org/wiki/The_Annals_(Tacitus)/Book_14#53
  76. ^ Tacitus, Annals
  77. ^ Farquhar, Michael (2001). A Treasure of Royal Scandals, p.216. Penguin Books, New York. ISBN 0-7394-2025-9.
  78. ^ Rudich, Vasily, Political Dissidence Under Nero, p. 134.
  79. ^ hamplin, 2005, p.145
  80. ^ [2]halsall/ancient/suet-nero-rolfe.html
  81. ^ http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Cassius_Dio/62*.html
  82. ^ Smith, 1849, p.897
  83. ^ Tacitus, Annals [https://en.wikisource.or/wiki/The_Annals_(Tacitus)/Book_14#14 https://en.wikisource.org/wiki/The_Annals_(Tacitus)/Book_14#16
  84. ^ Philostratus II, Life of Apollonius http://www.livius.org/ap-ark/apollonius/life/va_4_36.html#%C2%A739 Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Vitellius [3]
  85. ^ Tacitus, Annals https://en.wikisource.org/wiki/The_Annals_(Tacitus)/Book_15#22
  86. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars Life of Nero
  87. ^ Tacitus, Annals https://en.wikisource.org/wiki/The_Annals_(Tacitus)/Book_14#15 Cassius Dio, Roman History http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Cassius_Dio/61*.html#19
  88. ^ Philostratus II, Life of Apollonius http://www.livius.org/ap-ark/apollonius/life/va_5_06.html#%C2%A77
  89. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Nero http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Suetonius/12Caesars/Nero*.html#24
  90. ^ Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Nero http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Suetonius/12Caesars/Nero*.html#25
  91. ^ Suetonius The Lives of Twelve Caesars, Life of Nero http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Suetonius/12Caesars/Nero*.html#23 http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Suetonius/12Caesars/Nero*.html#24
  92. ^ Tacitus, Annals https://en.wikisource.org/wiki/The_Annals_(Tacitus)/Book_13#42
  93. ^ Tacitus, Annals https://en.wikisource.org/wiki/The_Annals_(Tacitus)/Book_13#55
  94. ^ Cassius Dio, Roman History http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Cassius_Dio/62*.html#23
  95. ^ Tacitus, Annals https://en.wikisource.org/wiki/The_Annals_(Tacitus)/Book_14#29
  96. ^ Tacitus, Annals https://en.wikisource.org/wiki/The_Annals_(Tacitus)/Book_15#49
  97. ^ Tacitus, Annals https://en.wikisource.org/wiki/The_Annals_(Tacitus)/Book_15#50
  98. ^ Tacitus, Annals https://en.wikisource.org/wiki/The_Annals_(Tacitus)/Book_15#70
  99. ^ Tacitus, Annals https://en.wikisource.org/wiki/The_Annals_(Tacitus)/Book_15#60
  100. ^ osephus, War of the Jews [4]
  101. ^ Josephus, War of the Jews [5]
  102. ^ Josephus, War of the Jews [6]
  103. ^ Cassius Dio, Roman History [7]
  104. ^ Donahue.
  105. ^ Cassius Dio, Roman History [8]
  106. ^ Plutarch, Life of Galba
  107. ^ a b Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Nero
  108. ^ Tacitus, Annals https://en.wikisource.org/wiki/The_Annals_(Tacitus)/Book_15#72
  109. ^ Buckley, Emma; Dinter, Martin T. (2013) http://books.google.com/books?id=qYb3JCWUNnkC&dq John Wiley & Sons. ISBN 978-1-118-31659-7. Retrieved 2013-10-28.
  110. ^ Bunson, Matthew (2009). http://books.google.com/books?id=T5tic2VunRoC&dq Infobase Publishing. ISBN 978-1-4381-1027-1. Retrieved 2013-10-28.
  111. ^ Tacitus, Histories https://en.wikisource.org/wiki/The_Histories_(Tacitus)/Book_1#2
  112. ^ Suetonious. The Twelve Caesars. Penguin. pp. 242–254. ISBN 978-0-14-045516-8.
  113. ^ Chapter 7
  114. ^ http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Cassius_Dio/63*.html#64-13.2 Dio, LXIV.13

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]