Даглас ДЦ-3

Из Википедија

Даглас ДЦ-3

Даглас ДЦ-3 узлеће на пут преко Атлантика

Даглас ДЦ-3 (енгл. Douglas DC-3) је ваздухоплов фиксних крила, погоњен клипним моторима. Његове летне особине су промениле ваздушни транспорт тридесетих година двадесетог века. Захваљујући својим летним особинама, општој поузданости и чињеници да се летелица користи и данас у 21. веку, сматра се једним од најзначајнијих транспортних авиона икада направљених.

[уреди] Историја

Даглас ДЦ-3 је дизајнирао и изградио Артур Рејмонд са својим тимом. Даглас ДЦ-3 је први пут полетео 17. децембра 1935. године. Повод за прављење летелице био је телефонски разговор између председавајућег компаније Американ ерлајнс Сајруса Смита и Доналда Дагласа. Сајрус Смит је затражио од Дагласа да се изради авион сличан моделу ДЦ-2 али са значајним побољшањима у дизајну. Неке од нових погодности које је нудио ДЦ-3 биле су: кухиња са текућом водом, седишта прилагодљива за спавање... Ове погодности су популаризовале су ваздушна путовања широм Сједињених Америчких Држава. Постало је могуће прелетети САД са Истока на Запад за око 15 часова, укључујући три слетања дуж путање да би авион био напуњен горивом. То је било значајно унапређење у односу на главог конкурента Боинговог модела 247 Боинг 247 .

За време Другог светског рата многи цивилни ДЦ-3 авиони преправљени су у војне верзије. За потребе ратног ваздухопловства савезничких снага, израђено је преко 10.000 војних верзија ДЦ-3 под називом C-47 Skytrain C-47, C-53, R4D и Dakota. Врхунац производње достигнут је 1944. године када је достављено 4.853 модела. Ратне снаге многих савезничких земаља користиле су га за транспорт трупа, терета и рањеника. Лиценциране копије производиле су се и у Јапану под називом Showa L2D (487 авиона) и у СССР-у под називом Lisunov Li-2 (између 2.200 и 4.900 авиона).

После рата хиљаде војних верзија су прерађене у цивилне верзије, где су постале стандард у готово свим светским авио компанијама.

Даглас ДЦ-3 је значајно је допринео убрзаном развоју светског авио транспорта захаваљујући јефтиним деловима многих војних модела заосталих из Другог светског рата и релативно лаком одржавању авиона.

[уреди] Продукција (ДЦ-3)

У Санта Моники и Лонг Бичу у Калифорнији је израђено 10.655 модела ДЦ-3 за потребе цивилног и војног ваздухопловства. Преко 2.000 лиценцираних комада направљено је у Русији под називом Lisunov Li-2. У Јапану је такође израђено 485 комада под називом L2D Type 0, од којих је преко четири стотине модела било у употреби 1998. године.

Велики број мотора рађен је за ДЦ-3 кроз историју његове призводње. Најпопуларнији био је Pratt & Whitney R-1830. Неки су били унапређивани са моторима типа: Rolls-Royce Dart или Armstrong Siddeley Mamba turbines.