Српска војска у средњем веку

Српска војска у средњем веку
Ратничка опрема из 14. века на фресци из Високих Дечана.
Јачина	30.000 (1330) 70.000 (1371) 20.000 (1389) 5.000 (1402) 6.000 (1459)
Ангажовање	Битка код Пантина Битка на Морави 1190. Битка код Галипоља Битка код Велбужда Битка на Марици Бој на Косову Опсада Смедерева (1439)
Команданти
Командант	.

Историја српске војске у средњем веку може се поделити на неколико периода: доба византијске врховне власти (9-12. век), доба Немањића (1180—1371), доба феудалне анархије (1371—1402), доба српске деспотовине (1402—1459) и доба угарске врховне власти (1459—1527).

Доба византијске врховне власти (9-12. век)

Српске области и градови у 9. веку.

Почеци српске државе

Главни чланак: Кнежевина Србија у раном средњем веку

Срби (Сораби) пви пут се помињу у франачком летопису из 822. као силан народ који држи велики део бивше римске провинције Далмације. Према Константину Порфирогениту (913—959), Срби су били источни суседи Дукљана, Травуњана и Захумљана; насељавали су планинске области на горњој Дрини са Пивом и Таром, доњи ток Западне Мораве, долине Лима и Ибра, земљу која ће касније понети име Рашка. Средином 9. века, под кнезом Властимиром (о његовим претходницима Вишеславу, Радославу и Просигоју веома мало се зна), Срби су у трогодишњем рату одбили насртаје Бугара под каном Пресијаном. Властимирови синови Мутимир, Стројимир и Гојник потукли су Пресијановог сина Бориса између 852. и 867. када је упао у Рашку, и заробили Борисовог сина Владимира са 12 великих бољара. Ти успеси убрзавају процес распадања родова и стварања државе, као и примање хришћанства (након 863), које обједињује Србе централистичком црквеном организацијом, која јача власт кнежева. Почетком 10. века српски кнез Петар Гојниковић потчинио је кнежевину Травунију и Неретљанску област (Паганију). Упоредо са јачањем политичке моћи, ширило се и име Срба у суседне области као заједнички назив сродних племена.

Византијски цареви су све до латинске инвазије 1204. истицали врховну власт над српским владарима, али се она током времена неједнако осећала, а на махове и сасвим губила. Даљи развој и ширење Србије зауставили су Бугари у 10. веку: српски кнез Захарије Прибисављевић (Првосављевић) потукао је Бугаре који су упали у Србију, али нови налет Бугара 924. није могао издржати и морао се склонити у Хрватску; земља је опустошена, а заробљени српски жупани одведени су у Бугарску. После смрти цара Симеона (927), када је моћ Бугарске почела да опада, Часлав Клонимировић обновио је србију под византијском хегемонијом. Тада је Србија захватила територије са обе стране Дрине све до Саве, где се сукобила са Мађарима. Крајем 10. века Рашку је покорио македонски цар Самуило.

Друга српска држава стварала се упоредо у Дукљи, од 11. века названа Зетом по десној притоци реке Мораче. Захватала је део данашње Црне Горе и северне Албаније. Више података о тој кнежевини имамо тек за владе кнеза Владимира (крај 10 - почетак 11. века), кога је победио, а затим вратио на власт Самуило.

Кнез и жупани

Владар (кнез) је био врховни војсковођа и судија. Његову власт организовали су жупани и народне скупштине. Жупани су били старешине жупа, основних делова државе, које су чиниле речне долине или котлине, међусобно раздвојене ненасељеним шумским или планинским пределима. Средиште жупе био је град. После кнеза жупани су били најмоћнији људи у земљи. Њима су били потчињени сатници, старешине делова жупе (као centenarius у Франачкој). У каснијем периоду помињу се тисућници, сатници, прдесетници и десетници, по византијском (управо римском) декадном систему, који су Словени, као и Германи, прихватили још у доба племенског уређења. Свакако, биле су то само титуле, јер нема доказа да су се војске тако и делиле. Народне скупштине биле су двојаке: државни сабор и скупови жупа. Први су бирали владара ако је престо био упражњен, а други решавали локална питања.

Народна војска

На локалним скупштинама су учествовали сви слободни мушкарци, који су сви уједно и војници, готово искључиво пешаци. Главно оружје било је лук и стрела (понегде и отровна), а помињу се и копља и штитови. Мачеве (у оно доба реткост у нашим крајевима) поседовале су само старешине. У планинама су Срби могли да пруже јак отпор коњаничким народима - Аварима, Бугарима, Мађарима. У време када је подложност Византији била ефективна, Срби су јој давали помоћну војску. У доба Василија I (867—886) српски ратници одлазили су у јужну Италију, где су се са Хрватима, Захумљанима, Травуњанима и Конављанима борили против Арабљана. У доба Комнина (11-12. век) српски велики жупан био је дужан да даје 2.000 људи приликом царевих похода на запад (у Европи), а 300 (касније 500) за походе у Азију.

Пешадија

У старих Словена, пре развоја феудалних односа, пешаци су представљали главну војну снагу. Од оружја су имали два копља (једно за бацање, друго за борбу прса у прса), лук и секиру, а као заштитно оружје-штит. Формирањем словенских држава развијају се феудални односи, а тиме и опада улога пешадије. Међутим, како је и даље остало мноштво ситних слободних земљопоседника који су избегли да постану кметови, али нису имали средстава да сами набаве коње и скупоцену опрему, они се боре пешке, а у доба Немањића властелинчићи и чине најбројнији део војске.

Реплика Српске војне ношње из времена Стефана Немање

Доба Немањића (1180—1371)

Главни чланак: Историја Србије у средњем веку

Српски ратници на крунисању цара Душана, слика Паје Јовановића.

Феудализам у Србији

Процес феудализације Србије, који је већ у Немањино доба (1166—1196) био прилично одмакао, довршио се за владе његових потомака. Сва земља прешла је у посед властеле, цркве и владара. Њен највећи обрадиви део припадао је властели (племству), која се временом раслојавала на велику, малу и властелинчиће. Великаши су могли поседовати и читаве жупе, а властелинчићи су већином лично обрађивали своје парче земље, али је било и таквих који су имали читава села.

Властелинства су чинила основу државне организације. Властелин је имао управну, судску и војну власт. Владар је био на челу државне управе, али су његову власт ограничавали црквени и световни великаши. Велика кохезиона сила била је српска православна црква, централизована и организационо прилагођена државним потребама. У њој су владари имали имали моћног савезника, па су је богато даривали земљом. У освојеним областима Македоније, Епира и Тесалије српска и албанска властела заменила су византијску. Ранија властела се понегде задржала на нижим положајима. Дошљаци су доводили своје оружане пратње, које су често насељавали и на црквену земљу (чиме се црква војно активирала), а део су задржавали код себе на дворовима, у градовима.

Наглим проширењем државе превазиђен је дотадашњи начин управљања, нарочито у бившим византијским областима. Настаје нови облик власти: властели се дају на управу грдови, жупе, чак и читаве покрајине (назване областима или земљама), које се истичу као целине формиране према географским или етнографским факторима, или према моћи намесника и родбинском односу према круни, што је било погубно за државу као целину.

Краљ Милутин побеђује Татаре

Феудалне војске су територијалне, земљопоседничке војске. И у Србији Немањића, војна обавеза била је везана за земљишни посед. По Душановом законику баштине су војевале војску, што се без сумње односи само на слободне баштине племства, на властелу и властелинчиће. То је била њихова лична обавеза. Баштине нису биле задужене одређеним војним контингентима (као што то није било ни на Западу), изузев у посебним случајевима. У Душаново доба, Будва, град од око 800 становника, била је обавезна да му стави на располагање 50 људи под једним капетаном за акцију на ограниченом простору. Такве обавезе су могле теретити и друге градове под српском влашћу, који су као посебне административне јединице били у аутономном односу према круни, али се аналогија не може проширити на властеоске баштине у унутрашњости земље.

У Србији није било изграђених феудалних лествица као на Западу. Намесници области или земаља били су, вероватно, одговорни да се сва властела и властелинчићи њихове територије одазову владаочевом позиву у рат. Пронија, византијска установа затечена у Македонији и пренета у Србију, била је изразито војничко добро које се, начелно, давало само активним борцима, за разлику од слободних властеоских баштина које су биле војнички јалове ако сопственик није био способан за војну службу.

Војна организација

Војска је била састављена из три елемента: властела с пратњом, особито коњица пронијара, даље оружани тежаци и пастири, већином лако наоружани и врло хитри пешадијски стрелци, и најзад страни најамници које је давао владалац и плаћао из своје благајне. Врховни војсковођа био је краљ, доцније цар, а заступале су га његове војсковође, војводе, којима се, по законику, имао свако покоравати као и владаоцу, али има података да се у царевом одсуству војводе нису хтеле међусобно покоравати. У одсуству владареву вођење војске често није било добро због великог броја војсковођа; како Кантакузин прича, заповедало је, у јесен 1342, српском војском пред Сером двадесет племића, међу којима најстарији беху Вратко и Оливер.

По законику цара Душана, војна обавеза почивала је на баштини. Ту је дужност имао сваки власник баштине, не само властела и властеличићи, који су се раније просто звали ""војници"", особито пронијари, него и сељаци и пастири, због чега се манастирски људи, у повељама, нарочито ослобађају те дужности. Нису познате појединости о том. Војници међу Власима изреком се помињу у хрисовуљи манастира Бањске. Од приморских градова Будва је давала 50 људи под једним ""капетаном"", који је добијао од општине двоструку плату и коња; али Будванци су само онда били дужни војевати, ако би ""краљ"" лично био у војсци, па и то само у оним војним походима, који би се кретали у области између Скадра, Котора и Зете.

О броју војника нема довољно података. Јаки су били контингенти планинског становништва; село Тузи код Подгорице, на броју 150 кућа, дужно је било, још под Млечанима 1416, да опреми 500 људи, које коњаника које пешака. Манастирска села ослобођена беху ратне службе, али су морала чувати манастирске куле, па су, који пут, морала давати људе, на пр. за чување манастира у Светој Гори. Нема сумње да су ове повластице доводиле до смањивања локалних трупа. У то доба војске нису биле многобројне већ и због тога, што их је тешко било исхрањивати. Немања је обећао цару Фридриху I 1189. да ће му дати 20.000 војника у помоћ. По Кантакузину, српска и бугарска војска имале су, у бици код Велбужда 1330, свака по 15.000 људи. Из времена Стефана Душана нема поузданих података.

Битка код Велбужда

Српска војска напада Бугарског цара Михајла Шишмана током битке код Велбужда, Џон Харисон Вајлда

Властела

Главнину оружане силе чинила је властеоска војска, састављена из жупских (покрајинских) контингената врло неједнаких по величини и квалитету, што је зависило од пространства, насељености, богатства и ратничких традиција територија са којих су прикупљени. Ови одреди називају се војске и војводства. Њихово видно обележје био је стег, по коме су вође називане и стегоношама.

Војска је окупљана од случаја до случаја. На владарев позив властела и властелинчићи су у одређено време долазили на одређено зборно место. Али властела се није увек спремно одазивала. Устезала се нарочито када није била непосредно заинтересована за рат, а владар није имао довољно снаге да је присили на послушност. Често је и задоцњавала. Властела је својим оружјем слободно располагала, па је и ратовала за своје интересе. Крваве распре међу великашима нису биле ретке. Душанов законик (1349) је институцијом двобоја покушао да ограничи свађе племића на личне сукобе и борбе. У династичким сукобима властеоске војске су играле главну улогу. Мање су биле могућности одметања оних жупа на чијем челу су стајали краљевски чиновници (кефалије), ако се (што је била тенденција времена) нису претворили у феудалце. У начелу, пронијари су морали бити послушни према круни. Намесници земаља били су, у суштини, пронијари.

Сељаци

Рањени српски барјактар Павле Орловић после боја на Косову, слика Уроша Предића.

Властела је од потчињених људи водила у рат само онолико, колико је могла да одвоји и издржава, најчешће слуге и коњушаре, који су свакао били и наоружани. Радна снага била је врло драгоцена, па се због тога кметови и везују за земљу. Властела није имала рачуна да од добрих кметова ствара рђаве ратнике. Слабо наоружани и слабо извежбани пешаци тада нису значили много на бојишту. Наоружани кметови не би ни трпели тешку власт властеле. Посебна дужност кметова била је да одржавају и чувају утврђене градове, да дају стражу на путевима и на граници, где су гранична властела или крајишници били одговорни за безбедност. Црквене баштине биле су ослобођене војне обавезе. Манастирски сељаци били су дужни само да чувају манастирске куле. Народ је могао активно учествовати у рату само у одбрани ужег завичаја - традиција још из времена племенског друштвеног и војног уређења. Тактички је то могло бити ефикасно само у расутој борби у планинским и шумовитим крајевима. Мађарски краљ Лудовик I, на пример, осетио је 1359. сву тежину ратовања у шумама око Рудника против наоружаних сељака. У таквим случајевима су се и манастирски кметови морали латити оружја.

Најамници

Поред територијалне (властеоске) војске било је у Србији и страних најамника. Они се јављају за владе краља Милутина (1282—1321), у исто време када су обновљени рудници почели да доносе значајне приходе централној власти, која их је и узимала у службу. Милутин је узимао источне лаке коњанике - туркополе, Кумане, Татаре, Алане (Јасе, Осете). Касније, у доба Стефана Дечанског (1321—1331) и цара Душана (1331—1355) служе западни најамници - витезови, ефикаснији тешки коњаници, вероватно и скупљи. Најамници су тада били једина стајаћа војска, уколико и они нису били насељени на земљи као Милутинови туркополи; иако малобројни (до 2.000), они су били најсигурнији владарев ослонац, али су се знали и побунити ако нису били редовно плаћани. У доба Душана (1331—1355) гарнизонирали су и у заузетим градовима. У бици код Велбужда краљ Стефан Дечански је располагао са 1.000 најамника Немаца и Шпанаца, од којих су 300 били оклопници. Душанову личну гарду чинило је 300 немачких оклопника.

Турци и Татари

Под Стефаном Урошем II Милутином, помиње се, убрзо после 1282, долазак многих страних ратника из околних држава који су слушали о краљевој слави и храбрости, те му понудили своје услуге против Грка. Ови најамници беху делом западњачки витезови, делом хришћански или нехришћански источњаци. Источњаци беху за владе краља Милутина Кумани, од којих је краљ 1321. скоро 2000 послао у помоћ своме тасту цару Андронику II, па онда Туркополи или хришћански Турци, као најамнички вођа Мелек с 1000 коњаника и 500 пешака, па јужноруски Татари, па, најзад, кавкаски хришћани Алани код Грка, или Јаси у староруским хроникама и у Србина Данила, преци данашњих Осета, којих је тада много било и у татарској, бугарској и византијској војсци. Рђаво се искуство стекло с Мелеком који је, по Нићифору Григори, био Турчин хришћанске вере, првобитно у византијској служби па је онда пристао уз Каталонце. Најпосле га је примио српски краљ, који је разоружао његове људе, па их населио као војничке колонисте. Богатство Србије навело је, како Данило прича, ове Турке да склопе заверу против краља. Иако су они ""његов хлеб јели"", хтедоше ипак да га убију и његову државу опљачкају, али их Урош II предухитри, победивши их са својом, на брзу руку скупљеном властелом, сродницима и телесном стражом. Једни су посечени, други продани као робље, а остали протерани и прогнани; Мелек би ухваћен и смакнут. По Орбинију, још и Стефан Душан имао је један одред Турака као најамнике, чије је седиште било близу Дања, у скадарском крају.

Италијани и Шпанци

О Италијанима у српској служби говори један натпис у Тревизу из године 1304. Ту се каже како је Franciscus de Salomone, брат тамошњега епископа Кастелана де Саломоне (1309—1322), произведен за витеза од стране краља Уроша II. Нићифор Григора помиње у српској војсци, на војном походу против Бугара 1330, 1000 коњаника ""Келта"", а Кантакузин 300 оклопника ""Аламана"". Али, то не беху ни Француза ни Немци, него Шпанци. У дубровачким архивским књигама јављају се тада "Хуан Мартино де Понте из Шпаније, војник краља Србије и Приморја" (лат. Johannes Martino de Ponte de partibus Yspanie, constabilis regis Servie et Maritime regionis), као и " војник Педро Боргоњон, војник Педро Семино, Педро Лопез и Родриго де Спура из Арагона" (лат. Petrus Borgognonus constabilis, Petrus Seminus constabilis, Petrus Lopez et Lodricus de Spura de Aragonia).

Немци

Папско изасланство затекло је, 1355, на двору цареву 300 Немаца (лат. Teutonici), племића и најамника, под командом једнога капетана, чије се име не помиње, али који је био веран присталица римске цркве. Сем ове телесне страже, било је и неколико одреда Немаца као гарнизона у важним местима. Цар Кантакузин посео је, као бегунац на српском двору, 1343, град Бер, праћен краљевим немачким најамницима (грч. Γερµανοι). Када је, седам година доцније, 1350, освојио Бер за себе, затекао је онде још увек исти одред. Пошто се град предао, допустио је он Немцима да оду из града у пуној ратној опреми, обдаривши их уз то, док су Срби отпуштени били без оружја и коња.

Знаменита личност на Душанову двору био је 1333-1355 немачки војсковоћа, витез Палман. Његова отаџбина, по свој прилици, била је у источним Алпима. Он се први пут јавља као "плаћеник господара краља Србије" (лат. stipendiarius domini regis Raxie) у дубровачким архивским књигама, у октобру 1333, када је примио заложено оружје некога безименога краљевога најамника с тим, да га преда краљевом личном лекару магистру Антонију. У априлу 1336. пропутовало је кроз Дубровник српском краљу, изасланство аустријског херцега Отона које је пратио немачки витез Палман (лат. dominus Palmanus, miles Teutonicus). У српској служби били су и два рођака Палманова, његов брат Кијаране (Chiarane) и његов синовац Ђорђе.

Шлем немачких најамника и мач шпанских најамника коришћен у битци код Велбужда

Ратна опрема

Милош Обилић на романтичарској слици из 19. века.

Властела се борила на коњу, а властелинчићи, претежно, пешке. Коњаници су имали копље и мач, вероватно и буздован (палицу), а пешаци-властелинчићи копље, мач и штит; себри (неплемићи) били су стрелци или праћкаши. Самострел се слабо употребљавао. Византијски извори из доба Манојла Комнина (1180) тврде да је већина српских бораца била наоружана копљима и дугим штитовима; имућнији ратници имали су и оклопе за људе и коње. Најбољи су добављани из Италије. Потпуну витешку опрему у западном смислу могао је имати само мали део коњаника, само имућна властела.

Лук и стрела

Лукови су били од дрвета, кости и рога, а отровне стреле помињу се у многим изворима. Приликом сукоба са Србима на Морави, у пределу данашње Ћуприје, осетили су отровне стреле војници Хајнриха Лава, када је ишао у крсташки рат 1172; исто тако крсташи трећега похода 1189, на маршу од Браничева ка Нишу, па и краљ Сигисмунд, када је ишао против Влашке 1395. Византинци су употребљавали ово оружје у лову. Цар Јован Комнин умро је, додирнувши непажњом отровну стрелу у лову на дивље вепрове, у долинама Тауруса. Цар Кантакузин само је случајно избегао код Бера у Македонији отровној стрели коју му је наменио ловац Алусијан. По једном млетачком опису, Мркојевићи код Бара употребљавали су још око 1559. стреле премазане биљним отровом.

Оклопи

Конкретни подаци о оклопима у Србији Немањића су оскудни. Може се претпоставити да су у време Стефана Немање и Стефана Првовенчаног оклопи били по узору на Византијске израђени од малих кожних браон коцкица нанизаних у оклоп, какви су и приказани на фрескама, такозвани крљушт оклоп. Тек касније уочи Косовског боја јављају се крљушт оклоп од металне крљушти.Тако је 1329. Которанин Тома Паулић увезао из Венеције у Србију (преко Дубровника) 50 гвоздених шлемова, 10 верижних огрлица, 10 пари верижних рукавица и 25 пари оклопа за ноге. Дубровчани су 1323. нудили Стефану Дечанском 200 оклопа у вредности од 2.000 перпера, у замену за малу исправку границе. Млечани су у неколико махова допустили Стефану Душану да у Венецији набави око 500 оклопа (шлемова, верижних огрлица, рукавица и оклопа за ноге).

У косовској бици српска коњица, бројно слабија од турске, али са делом оклопника којима по квалитету у Турака није било равних, образовала је први борбени ред. Међутим, њена снага није била довољна да разбије чврсте редове турске пешадије, нарочито јаничара, па су Срби, и поред почетних успеха, претрпели пораз. У ангорској бици, од 5.000 српских ратника било је неколико стотина оклопљених коњаника, који су били најефикаснији борци на бојишту; нарочито су се истакли у току повлачења, заштитом потученог османског десног крила.

Српска средњовековна опрема

Репутација српских ратника

Срби су у средњем веку, у очима свих суседа, важили као ратоборан и храбар народ. Извештаји из доба Комнина показују да није било лако ратовати с њима. Цар Манојло Комнен, за време тих војних похода, продро је само један једини пут 1150. са истока до обале Таре. Када је цар Фридрих I Барбариса 1189, на трећем крсташком походу, од Немање свечано поздрављен био у Нишу и, ускоро за тим, дошао у сукоб с Византинцима због забране пролаза, преговарао је он о савезу с великим жупаном Немањом и с царевима Петром и Асеном, да би стекао потпору Срба и Бугара против Грка. Краљ Урош II Милутин, под чијом је владом почела успешна офансива против ослабеле државе Палеолога, имао је војну моћ која је импоновала Грцима.

Јован Кантакузин описује у својим мемоарима потпун пораз и заробљење свога сина, цара Матије Кантакузина, приликом једне провале у српску облает код Сера, у доба Душанова сина, цара Уроша 1357; Турци, у његовој војсци, застрашени беху множином и смелошћу Срба који им тада још не беху довољно познати.

Предности

Српске трупе изврсне беху особито у својој земљи. Флорентинац Матија Вилани описује напорно шумско ратовање у Србији, приказујући војни поход угарскога краља Лудовика I против цара Уроша 1359: велике рашке планине (лат. grandi montagne di Rascia) код Рудника, природна шумска утврђења (лат. fortezze delle boscaglie), камо за Србима нико није могао ићи без великих губитака, и непрекидно узнемиривање угарске војске од стране наоружаних српских сељака (лат. villani).

Недостаци

У офанзиви српска армија имала је слабе стране стога, што је војска нерадо гледала на дуготрајно ратовање у далеким земљама. Истина, под краљем Милутином његов војсковођа Новак Гребострек ишао је 1313. у Малу Азију да помогне војсци цара Андроника II против Турака, али су његови одреди, по свој прилици, састављени били од одабраних људи и страних најамника.

Кантакузин се јада да му је Стефан Душан, када је у савезу с њим опседао Сер 1343, узео собом најбоље трупе да с њима поседне градове баш тада преминулога Хреље. По њему, остали српски ратници само су неупотребљива гомила (грч. οχλος µονον ανονητος); они су, после нешто више од два месеца ратовања, били већ изнурени те не хтедоше ићи далеко против Димотике, него послаше своје бојне коње и оружје кући. Када су Стефан Душан и његов војсковођа Прељуб посели Епир и Тесалију 1348, било је у српској војсци највише Арбанаса који су од војнога похода Андроника III на Албанију омрзнули Византинце, те су се радо придружили Србима. Услед српског освојења, Епир беше поново насељен арбанашком властелом и ратницима.

Грб Немањића, претпоставља се да је Душан Немањић носио шлем попут онога са грба у току битке на Велбужду

Димитрије Кидон каже у једној од својих беседа 1366: "Срби и Бугари блиски су Византинцима, слични су нам и исте су вере, али, Византија се не може надати помоћи од њих, јер су то сиромашни народи, који немају обичај да ратују у далеким земљама". Овај недостатак показао се код експедиција у Тракију. Када је Стефан Душан 1352. послао цару Јовану Палеологу помоћ под казнацем Бориловићем, потукоше код Димотике турске чете, присталице Кантакузина, изненадним нападом, до ноге српске коњанике којих је, по Кантакузину, било 7.000, а по Григори 4.000, и који су имали слабе коње, а уз то беху и невични крају. Исто тако, офанзива краља Вукашина и његова брата Угљеше 1371, против Турака у једренском крају, довела је до страховита пораза на обалама Марице, у шумовитом пределу Черномена.

Стратегија и тактика

Битака на отвореном пољу било је мало у позније доба Немањића. Све се решавало тврђавском војном, опсадом градова. У бојевима и биткама главну реч имали су коњаници, али су и пешаци играли знатну улогу, већу него у исто доба на западу. Српска властела је вероватно ратовала о свом руху и круху у извесним временским и просторним границама. Експедиције на дужим правцима, као она Новака Гребострека или Бориловића, падале су свакако на терет краља, односно цара.

Што се тиче начина ратовања, обичај је био да су се у ратовима између хришћана исте вере на Балкану: Византинаца, Епираца, Бугара и Срба, задржавали у ропству само војсковође, и то обично у железним оковима на ногама; просте војнике брзо би разоружали и слали кући. Изван битке није био нико убијан, а и заробљеници нису се продавали у робље. Само су поганичким (нехришћанским) најамничким вођама отсецане главе и натицане на копље, као једном Татарину у византијској служби 1282, Чрноглаву.

Ратовало се највише тако што се пустошила непријатељска земља, што су се уништавали воћњаци, виногради и засејана поља, и што су зграде спаљиване. Испред војске ишле су извиднице (сьходникь). У подизању утврђења и опсађивању градова Срби се нису могли мерити са Византинцима, који су очували традиције грчке и римске архитектуре. Још и за владе Стефана Душана, византијски градови у Македонији приморани беху на предају више пустошењем околине и глађу него систематском опсадом.

Утврђења у Србији

Градови (утврђени замкови) били су делом чврсте грађевине са каменим зидинама и кулама, а делом дрвени објекти. Утврђених градова (вароши) било је готово искључиво у приморју и на територији освојеној од Византије.

Од утврђених места у Србији најпростија беху палисаде од брвана и коља. Ана Комнина помиње, у време свога оца, цара Алексија Комнина (1081—1118), на српској граници, поред камених и циглених грађевина, још и дрвене куле и утврђења (грч. ξυλινους πυργους). "Дрвнь" - дрвени град - помиње се у једној повељи краља Стефана Драгутина (1276—1282), у опису граница села Локвице код Призрена. Нека камена утврђења у кршу потичу још из предримских, илирских времена, као Медун у Кучима на истоку Црне Горе (некада Метеон у области Лабеата, где је римски легат Перперна заробио жену илирскога краља Генција, заједно с њеним синовима); у време деспота Ђурђа, па све до 19. века, била је то важна тврђава с киклопским стенама и прастарим каменим степеницама. Остале тврђаве беху грађевине Римљана или потичу из времена Јустинијана. Остале грађевине биле су из познијега средњега века. Не зна се ништа подробније како су у време Немањића изгледали градови са својим стенама, ступовима или грчки пирговима, вратима, јер су призренски, новобрдски, звечански и др. замкови још неиспитани. Срби су, за ознаку високог утврђења, примили од Византинаца арапску реч кула која је још и данас позната у земљама где су били Турци. Тако се на пр. зову у повељама утврђења у Призрену, Скопљу и Прилепу.

Варошки или градски становници, а тако исто и читава жупа, дужни су били одржавати град у добром стању и подизати нове грађевине. Цар Јован Кантакузин прича, како је Стефан Душан с великим трошком поново дао утврдити 1350. Бер, у јужној Македонији. Поред старог акропоља, подигнуто беше још једно утврђење на тај начин што је један део вароши опшанчен, те су саграђене две велике и три мале куле с двоструким бедемским зупцима. Ван града је логоровало 10.000 радника који су се тим послом бавили. И у миру, становништво је свакога града и околне жупе дужно било чувати град и дању и ноћу. То је обавеза чувања града ("градоблюдени"); у повељама се често све обвезе за чување и зидање тврђава кратко зову град. Стража се, понекад, зове грчки цаконство (грч. ϕυλαξις τζακονικη) или парамун (грч. παραµονη) - стража. Становници жупе били су дужни да по друмовима, на одређеним местима (тзв. стражиште, вардиште) чувају стражу, особито у пустим планинама, а, поврх тога, давали су, у пограничним жупама, и пограничну стражу. По једној повељи краља Стефана Драгутина (1276—1282), дужна су била тада села код Призрена да дају пограничну стражу против Грка ("стрглы стражоу ωдь Грькь").

Флота

Немањићи нису имали своју флоту. Били су упућени на оно мало бродова потчињених градова - Котора, Улциња, Будве. Понекад су им и Дубровчани давали помоћ на мору. За ону годину у којој би Дубровчани дали Србима помоћ на мору per mare adiutorium, они су се ослобађали од плаћања данка за винограде и царине за робу. Овај споразум постојао је за владе Немање и Стефана Првовенчанога, а потврдио га je негде око 1235, унук Немањин, краљ Стефан Владислав, повељом којом се обнављају стари уговори. Било је то крупно поманкање војне моћи велике државе која је избијала на три мора, а тежила хегемонији на Балкану. Јаке обалске градове, као Дубровник и Солун, Срби нису могли заузети. Зато је Душан набавком 4 галије из Венеције почео да изграђује своју флоту.

Доба феудалне анархије (1371—1389)

Распад Српског царства

Поседи српских великаша 1373-1395.

Последњих година Душанове владе на Балкан продиру Турци Османлије и у два маха побеђују Душанове одреде: код Стефанијане (под војводом Прељубом) и код Димотике (под казнацом Бориловићем). Изненадном Душановом смрћу 1355. почело је распадање Српског царства: његов син Урош Нејаки (1355—1371) није имао снаге да савлада сепаратистичке тежње великаша - покрајинских намесника. Нестанком централне власти настала је у земљи општа несигурност. Док се Србија распарчавала на полу-независне феудалне области, Турци Османлије шире се под све јачом централном влашћу бега Орхана (1326—1359)и емира Мурата (1359—1389): прешавши 1354. на Балканско полуострво, они су брзо освојили Тракију и заузели Адријанопољ (око 1362), где Мурат I преноси своју престоницу. Након тога турске трупе већ дубоко упадају у суседне балканске земље.

Мада распарчани, Срби су у другој половини 14. века били још увек војно најјачи на Балкану, једини који су Османлијама могли пружити озбиљан отпор. У те судбоносне борбе ушли су разједињени, по деловима. Од српских династа први је Угљеша Мрњавчевић осетио опасност од Турака: он и његов брат Вукашин покушали су да их потисну из Тракије, али су поражени на Марици 1371. Убрзо затим умро је Урош, цар без власти, кога нико није наследио на престолу.

Моравска Србија

Главни чланак: Моравска Србија

Катастрофални пораз на Марици изменио је из основа однос снага на Балкану. У наредне две деценије Османлије су ставиле под своју контролу сав централни део Балканског полуострва, бугарски и византијски цар постали су турски вазали обавезни на данак и помоћну војску; то није мимоишло ни српске династе на југу Душановог Царства, браћу Дејановиће и вукашиновог сина, краља Марка, који је сачувао малу област у северозападној Македонији.

Грб Лазаревића са шлемом какав се претпоставља да су носили кнез Лазар Хребељановић и деспот Стефан Лазаревић

На северу Деушанове царевине, у српском етничком подручју, створене су три државне формације: Зета (са престоницама у Скадру и Улцињу) под влашћу Балшића, Моравска Србија (са престоницом у Крушевцу) под влашћу Лазара Хребељановића, и Косово и Метохија (са престоницом у Скопљу) под влашћу Вука Бранковића. Кнез Лазар завладао је највећим делом бившег царства: читавим Поморављем, Мачвом и Браничевом (пошто је са босанским баном Твртком поделио земље Николе Алтомановића); под његовом влашћу били су и рудници Ново Брдо и Рудник. Ородивши се са Вуком Бранковићем, Ђурђем Страцимировићем Балшићем и бугарским царем Иваном Шишманом, кнез Лазар је наметнуо свој ауторитет осталим великашима и представљао се као носилац српског државног континуитета; називао се ипак само кнезом Срба и Подунавља, док је српску краљевску титулу (поред Марка на југу), понео 1377. босански бан Твртко I Котроманић.

Лазарева војска

Војска Моравске Србије истакла се у локалним сукобима међу српским великашима након смрти цара Уроша 1371 (нарочито у рату против Алтомановића (1371—1373), док је у два наврата потукла Турке: један пљачкашки одред разбијен је на Дубравници (1381), а војска самог султана Мурата побеђена је на Плочнику (1386). У великој мери то је и даље била војска Немањића: једина новина било је увођење ватреног оружја, које се помиње од 1373.

Бој на Косову

Главни чланак: Косовска битка

Романтичарски приказ српске војске у боју на Косову (19. век).

Турским освајачким походима претходили су дубоки продори нерегуларне коњице (акинџија). Први такав пљачкашки упад у Србију забележен је 1381. када су два српска властелина, Цреп и Витомир, разбила турке код Параћина. Мурат I је лично кренуо против србије 1386, заузео Ниш, али га је кнез Лазар сузбио код Плочника (близу Прокупља). Две године касније, 1388, босански војвода Влатко Вуковић је код Билеће уништио турску војску коју је предводио Лала Шахин, победник на Марици 1371. Ситуација је била сазрела за решавајући обрачун: у боју на Косову, 15. јуна (28. по новом) 1389, бројнија и боље организована турска војска, коју је опремила јединствена и централизована Османска држава, надвладала је скуп феудалних контингената ма колико да су се они упорно и храбро борили.

Супротстављене снаге

На Косово је Мурат могао извести око 40.000 бораца, од чега око 5.000 јаничара, 2.500 своје коњичке гарде, 6.000 спахија, око 20.000 азапа и акинџија и 8.000 својих вазала (укључујући и браћу Дејановиће из Македоније). Лазар је могао прикупити највише 25.000, од чега 15.000 својих људи (колико и Дечански пред битку код Велбужда 1330), 5.000 Вукових људи и исто толико Босанаца под командом Влатка Вуковића, победника код Билеће (укључујући и хрватског бана Ивана Палижну са крсташима); у суштини, биле су то три савезничке војске, са Лазарем као вођом коалиције. Подаци о снагама су приближни, пре високи него ниски, изведени из обостраних могућности. Извори наводе стотине хиљада ратника које се у то време нигде не виде на бојишту, ни у развијенијим и насељенијим земљама. Али однос снага не изражава се само бројем.

На страни Османлија била је и надмоћнија организација. Њихови емири (султани) имали су неупоредиво више власти од српских краљева, према томе и прихода, толико да су могли у миру и рату издржавати јаничаре, дисциплиновану и извежбану стајаћу војску, потпуно одану њиховој личности - чија се ефикасност на Западу неће дуго достићи. Османлијске спахије по социјалном положају и војничким обавезама имају сличности са српском властелом, и уопште, са феудалцима на западу, али у оно рано доба турске експанзије готово сви су своје спахилуке били заслужили борбом у емировој служби - то су морали чинити и њихови синови, пошто се спахилуци нису наслеђивали - па су се спремније одазивали емировом позиву и за њега се сасвим залагали у борби. Емирову коњичку гарду чинили су пробрани коњаници. Азапи, у суштини милиција пешке наоружана копљима, није се ничим истицала над сличним европским трупама, а акинџије, милиција на коњу, била је врло способна за продоре у дубини противничке територије, али и за еластичну борбу изнуравања (наизменичних напада и повлачења) на бојишту.

У поређењу са њима, српска властела, боље наоружана и заштићена (оклопљена) за блиску борбу имала је већу ударну снагу, српска пешадија (претежно властелинчићи) били су бољи од турских азапа, способнији за блиску борбу, али су Османлије у јаничарима имале несавладиво језго армије, а у спахијама и акинџијама одреде изврсних маневарских способности. Уз бројну, на страни Османлија била је организацијска и тактичка надмоћност.

Ратни распоред

Лазар је дочекао Турке на левој обали Лаба, на благо нагнутој равници, где им је препречио пут за продор на Косово. Лазар, вођа коалиције са најјачим контингентом, био је свакако у центру, Вук и Влатко на десном, односно левом крилу. У првој линији били су коњаници, у другој пешаци; такав борбени поредак потврђен је не само историјским изворима, већ структуром и тактиком средњовековних феудалних војски. Не можемо рећи колико је било пешака, а колико коњаника; коњаника свакако неколико хиљада, али у потпуном оклопу западног типа само неколико стотина. Из броја турских спахија може се извести аналогија: ако је Османска држава могла да издржава само 6.000 спахија, далеко мање српске земље нису могле ни упола толико (до 3.000) властеле.

Мурат је у првој линији центра имао јаничаре, а иза њих стао је лично, окружен коњичком гардом. Бајазит је стао на десно крило на челу европских, а Јакуб на лево крило, на челу азијских трупа; на оба крила азапи су били у првом, а коњаници у другом реду. Непосредно пред битку око 1.000 стрелаца је истурено пред фронт; коморе подељене на крила и центар утврдиле су се иза бојног реда под заштитом мањих одреда.

У Турака је квалитет био у центру; на српској страни не можемо рећи који део је био бољи. Свака од три савезничке војске био је феудални позив одређене територије, где је било бољих и слабијих бораца. Јединство команде било је велика предност Турака: Муратов ауторитет био је неоспоран, док га Лазар није имао ни у приближној мери. Феудалне војске су скуп одреда који дугују послучност својим сизеренима (великашима), а не круни. Тешко да је Лазар могао спроводити своју вољу и у сопственој војсци, а са Вуком и Влатком више се споразумевао него што им је командовао.

Битка

На Косову су Турци водили одбрамбену битку која се, кад је добро вођена, увек довршава нападом. Била је уобичајена тактика Османлија оног времена да противнику препусте напад, што се логично изводило из могућности њихове војске, као и из борбеног распореда. Ипак, борбу су почели Турци: њихови стрелци истрчали су напред и обасули стрелама српске коњанике да би их растројили. Српске стрелце извори не помињу; то је оружје у Европи (осим Енглеске) било много мање развијено него у источних народа. Кад се на њих спустила киша стрела, српски коњаници навалили су на турске стрелце, одбацили их, пробили прве редове турског левог крила, продрли у његову позадину и разбиликомору и њен заштитни одред. Тај почетни српски успех не треба прецењивати: лаки коњаници Истока умели су вешто да маневришу пред оклопницима Запада; измицали су пред њима да би избегли удар, па се поново враћали у борбу под повољнијим условима. Сигурно је да спахије и акинџије левог турског крила нису избачене из борбе. Према центру и десном турском крилу Срби нису имали успеха. Јаничари у центру били су стожер борбеног пореткам око кога су се крила могла и повијати у таласању борбе. Бајазит, који је у то време већ био заменио свог смртно рањеног или погинулог оца, кренуо је у противнапад са десног крила.

Шта је даље било, извори су нејасни. Можемо претпоставити да су Босанци (српско лево крило) одбачени, после чега је обухваћени српски центар подлегао у тешкој борби против концентричног дејства турског десног крила и центра. Вук и Влатко повукли су се без значајнијих губитака, док је Лазар у току гоњења заробљен, доведен пред Бајазита и погубљен.

За објашњење српског пораза на Косову није потребно издајство. На победничкој страни била је јача државна организација, бројнија и хомогенија војска. Војничка моћ Србије је сломљена; потиснута према Дунаву, она ће се још борити за опстанак, одржати више деценија, али Турцима превласт на Балкану више нико неће озбиљно оспорити. Победом на Косову они су себи отворили пут за упад у Панонску низију.

Доба турске превласти (1389–1402)

Иако одлучно поражена на Косову, Србија се још 70 година борила за свој државни опстанак. Притиснута од Мађара, који су провалили у Србију већ у јесен 1389. и заузели неке градове, Лазарева удовица, кнегиња Милица, помирила се са новим султаном Бајазитом I, дала му за жену своју кћер и обавезала се на данак и давање помоћне војске које ће предводити, тада још малолетни, Вук и Стефан Лазаревић. Вука Бранковића, који је неко време самостално иступао ослањајући се на Угарску, Турци су протерали 1392, а његови синови су, такође, учествовали у турским војним походима.

Срби су Турцима давали тешку (оклопну) коњицу коју они нису имали. Срби и Турци ратовали су заједно против Мађара на Дунаву и Сави већ 1390. Поред краља Марка и Константина Дејановића, Стефан Лазаревић учествовао је у Бајазитовом походу против Влашке 1395, где су Турци потучени на Ровинама, а наредне године са својих 1.500 коњаника истакао се у никопољској бици.

Ватрено оружје

Бомбарда од кованог гвожђа.

У Дубровнику, топови се појављују од 1361, израђују се од 1363, а тополивница је основана 1410. У средњовековној Србији артиљеријска оруђа помињу се од 1373. (током опсаде Ужица у рату кнеза Лазара против Николе Алтомановића), а израђују (балисте и бомбарде) од 1386. (уговор између кнеза Лазара и Дубровника), под руководством Дубровчанина Милоша Радослевића, па се на основу тога тврди да их је било у косовској бици 1389. Стефан Лазаревић добија 1425. дозволу за увоз барута из Дубровника, а оруђа му израђују домаћи мајстори. Идуће године, код Сребренице (у рату против Босне), он је заробио две праште (бомбарде), једну велику и једну малу. Турци су употребљавали артиљерију при заузимању Смедерева (1439), Новог Брда (1441) и Београда (1456). Хроничар Константин Михаиловић истиче да су Турци носили бакар и пред сваку битку лили артиљеријска оруђа, нарочито тешка.

Српска деспотовина (1402–1459)

Кула деспота Стефана у Београду.

Када је татарски освајач Тамерлан 1402. провалио у Малу Азију, у Бајазитовој војсци, која му је пошла у сусрет, било је око 5.000 Срба под Лазаревићима (Стефаном и Вуком) и Бранковићима (Ђурађом и Гргуром). Српски оклопници су се истакли и у ангорској бици: Срби су успели да се пробију из обруча, иако нису успели да спасу Стефановог зета Бајазита.

Бајазитов пораз код Ангоре (1402) и слабост Турака, хришћани су искористили за међусобне сукобе: Лазаревићи и Бранковићи сукобили су се већ на путу кући - 21. новембра 1402. Ђурађ Бранковић је с Турцима напао Стефана Лазаревића код Триполија на Косову, али је поражен.

Стефан Лазаревић (1402-1427)

Стефан је после ангорске битке од византијског цара добио титулу деспота (1402–1427), а затим је прихватио сизеренство угарског краља Сигисмунда: споразумом од 1403. добио је од Мађара Мачву и Београд, који је обновио, утврдио и ојачао топовима. У то време ватрено оружје све се више јавља у Србији. У међувремену, Вук Лазаревић уплео се у борбе Бајазитових наследника и уз помоћ Турака отео јужну половину Деспотовине. Турски претендент Муса погубио је Вука Лазаревића и Гргура Бранковића, после чега је Ђурађ Бранковић пришао Деспоту (који га је усинио) и 1413. (на челу српских, босанских, угарских и турских снага Мехмеда I) разбио Мусу код села Чамурлу под Витошем. После тога Србија се нашла у двоструком вазалном односу, према Мађарској и Турској, али је добила 14 година мира. Под Стефаном Лазаревићем Србија је нагло привредно и културно напредовала: он је самовољу великаша обуздавао јаким најамничким одредима (регрутованим у Угарској) које је издржавао од својих богатих рудника у Новом Брду и Сребреници. File:Nicopol final battle 1398.jpg|Битка код Никопоља(1396)

Ђурађ Бранковић (1427-1456)

Град Смедерево, довршен 1430.

Мурат II је 1427. (још за Стефановог живота) провалио у Србију и заузео Ниш и Крушевац, али се Ново Брдо одбранило уз помоћ Дубровчана; Босанци су напали Сребреницу (око које ће се Срби и Босанци отимати све до пада под Турке), а Београд је по уговору враћен Угарској. Ђурађ је 1428. искупио од Турака мир данком од 50.000 дуката годишње и обећањем да ће давати Турцима 2.000 коњаника помоћне војске. Пошто је изгубио Београд, Ђурађ је 1429-1430. саградио на Дунаву велику тврђаву Смедерево, које ће постати главно (и последње) упориште Деспотовине: иако масивна (са троструким зидинама и 24 куле) и брањена водом, тврђава је у време градње већ била застарела, пошто је била предвиђена искључиво за одбрану хладним оружјем, у време када су топови постали омиљено опсадно оружје Турака.

Србија није могла вечно остати неутрална: у рату са Угарском, Турци су 1437. заузели Браничево, а 1939. су после тромесечне опсаде и бомбардовања топовима (изливеним под зидинама тврђаве) пало је и Смедерево, док се Ново Брдо одржало до 1441: био је то први пад Деспотовине.

Ђурађ се повукао у Зету, али је протеран од Млечана и њихових вазала, породице Црнојевића, побегао у Дубровник, а затим у Угарску, одакле је 1443. покренуо српско-мађарски поход са Јаношом Хуњадијем на челу, који је потиснуо Османлије све до Софије. Деспотова војска састојала се већином од најамничких чета, састављених од Француза, Италијана, Мађара, Немаца, Грка и Албанаца. Једренским миром Турци су 22. августа 1444. вратили деспоту Ђурђу Смедерево, Голубац и Ново Брдо, али били су то опустошени градови у опустошеној земљи.

Док су Угри потучени од Турака код Варне (1444) и на Косову (1448), Ђурађ се покорио Турцима и покушао да поврати своје поседе у Босни и Зети, уплевши се у дуг и скуп рат са Млецима: деспотове војсковође Алтоман и Тома Кантакузин су са 12.000 Срба и Турака-најамника потучене у јулу и септембру 1452.

После турског освајања Цариграда (1453) у којем је учествовао и деспотов одред од 1.500 коњаника и чета рудара из Новог Брда, Мехмед Освајач је 1454. опустошио Србију и одвео 50.000 заробљеника, али се Смедерево (брањено од 6.000 одабраних војника под командом Томе Кантакузина) одбранило уз помоћ Мађара, Јанош Хуњади разбио је Турке код Крушевца, док је деспотов војвода Никола Скобаљић потукао Турке код Врања. 1455. Мехмед Освајач је после 40 дана бомбардовања коначно заузео Ново Брдо, али је 1456. узалудно опседао Смедерево и Београд. Биле су то последње српске победе: деспот Ђурађ умро је исте године, а његови наследници предали су последњу престоницу средњовековне Србије 20. јуна 1459.

Романтичарски приказ Титуса Дуговића, српског ратника у служби Јањоша Хуњадија како гине у одбрани Београда 1456

У популарној култури

Српска средњовековна војска приказана је у филмовима Бој на Косову, Бановић Страхиња, Доротеј и у серији Немањићи — рађање краљевине.

Литература

• Јиречек, Константин (1952). ИСТОРИЈА СРБА (прва књига до 1537. године). БЕОГРАД: НАУЧНА КЊИГА. стр. 108. 
• Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 9). Београд: Војноиздавачки завод. 
• Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 4). Београд: Војноиздавачки завод. 
• Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 7). Београд: Војноиздавачки завод. 
• Јиречек, Константин (1952). ИСТОРИЈА СРБА (прва књига до 1537. године). БЕОГРАД: НАУЧНА КЊИГА. 

Спољашње везе

• http://www.rts.rs/page/rts/sr/rtspredstavlja/%D0%9D%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D1%9B%D0%B8/story/2666/radjanje-kraljevine/3122762/ratna-oprema-u-doba-nemanjica.html