Komedija

Muza Talija drži masku komosa

Komedija (grč. κωμῳδία — „pohodna pesma“) jedna je od osnovnih vrsta drame. Razvijala se još u antičkoj Grčkoj i Rimu. Postoji i istoimena vrsta filma. Kao suprotnost komediji izdvaja se tragedija, dok se jedinstvo ovo dvoje naziva tragikomedija ili groteska.

Istorija pojma

Komedija je počela kao festivalska seoska oda. Reč je u srpski došla preko latinskog comoedia i italijanskog commedia. Kroz istoriju je imala više značenja. U srednjem veku je to bila priča sa srećnim krajem. Zato je Dante Aligijeri nazvao svoje najpoznatije delo baš Komedija (cf. Epistola X, gde komički stil opisuje kao loquutio vulgaris, in qua et mulierculae communicant; opet comoedia vero remisse et humiliter; differt a tragoedia per hoc, quod t. in principio est admirabilis et quieta, in fine sive exitu est foetida et horribilis).

U antičkoj Grčkoj komedija je bila pesma komosa, to jest vesela pesma koju peva grupa mladića za vreme svečane proslave u čast boga vina, plodnosti i zabave Dionisa. Muza komedije bila je Talija. Najpoznatiji komediograf antičke Grčke bio je Aristofan, dok su najpoznatiji autori rimskih komedija bili Plaut i Publije Terencije Afer. Kao namenjenu da izazove smeh komediju opisuje Miroslav Pantić, što je drugi veliki cilj komedije; i to ne uvek smeh diskretan i od plemenite vrste, već i gromoglasan i surov, kakav je renesansnom čoveku takođe bio po ćudi. Istorija komedije veoma je bogata.

Opšte odlike

Osnovno sredstvo komedije jeste smeh, predstavljen kroz humor i komiku. S druge strane, široko se upotrebljavaju i druga dramska sredstva poput ironije, sarkazma, satire i groteske. Smeh u komediji izvire iz dramskih situacija i nesnalaženja ljudi u njima. Zbog toga, glavni likovi ovakvih dela bivaju ismevani zbog svojih nedostataka, mana i poroka.

Kao dramska vrsta, komedija se deli na tri osnovne podvrste, a to su komedija karaktera, komedija naravi i komedija intrige. Komedija karaktera prikazuje komične crte ljudske ličnosti koje postajući strast ili porok ujedno postaju i izopačenje samog čoveka. Dakle, ona izvrgava ruglu glavni lik i njegovu dominantnu osobinu, koja je prema francuskom prosvetitelju Volteru najčešće neka od sledećih: tvrdičluk, pohlepa, sebičnost, glupost, sujeta, podlaštvo, licemerstvo (dvoličnost), zavist, lenjost, ljubomora, uobraženost, kaćiperstvo. Autori ovakvih komedija su Molijer i Jovan Sterija Popović, između ostalih.

Maske koji su nosili grčki komosi

Komedija naravi odnosno društvena komedija za predmet smeha i ismevanja uzima negativne pojave u društvu, mane, nedostatke i naopaka shvatanja koja obuhvataju celu jednu sredinu, društveni sloj ili vreme. To može biti sukob starog i novog, sukob dveju generacija, različitih običaja ili naravi, ili pak ismejavanje regresivnih osobina poput karijerizma, borbe za vlast, učmalosti i zaostalosti, birokratizma. U ovu grupu spadaju Gogoljev Revizor, Držićev Dundo Maroje, Sterijini Rodoljupci, Nušićevo Sumnjivo lice i komedije Dušana Kovačevića poput Maratonci trče počasni krug i Radovan III.

Komedija intrige odnosno situacije spada u komediju niže vrste. Sadrži veliki broj smešnih dešavanja do kojih dolazi kao kulminacija prethodno stvorene spletke, nesporazuma, nesnalaženja ili neobaveštenosti za tu priliku posebno osmišljenih likova. Takva postavka dovodi do čestih neočekivanih obrta, a stoga i smeha. Situaciona komika, koja je osnova ove dramske podvrste, ubraja se u komiku nižeg ranga jer u sebi ne sadrži obrazovne, eruditne elemente. Ovdašnji smeh je čist, bezazlen i ništa ne podvrgava ruglu. U pitanju je takozvani „smeh radi smeha“, sa radnjom „vrlo dinamičnom, ali nikada vulgarnom“. S druge strane, postoje i komedije intrige koje su veoma banalizovane, neodmerene i proste. To su farse (lakrdije), poput Držićeve Novele od Stanca. Odmerene komedije intrige bile bi one poput Trifkovićevog Ljubavnog pisma i Nušićeva dela.

Vrste komedija na filmu

Antikomunistička komedija

Vrsta predratnih i poratnih američkih filmskih komedija koje su se podsmevale sovjetskim agentima ubačenim u SAD sa špijunskim i subverzivnim zadatkom, ali koji se u tome ne snalaze i podležu čarima američkog načina života. Ovi filmovi snimani su najviše u vreme kada je vladao veliki strah od komunističke opasnosti. Film Ernsta Lubiča „Ninočka“ (1939) najznačajniji je u ovoj vrsti komedije.

Komedija belih telefona

Vrsta predratne italijanske filmske komedije koja se po ugledu na američku sofisticiranu komediju bavila komičnim intrigama viših slojeva društva. U njima je dominirala imitacija američkog načina života, čime se stvarao privid da je Italija zemlja obilja i srećnog života, uoči Drugog svetskog rata. Otuda i ironičan naziv za te filmove.

Crna komedija

Vrsta filmova koji u mračnim i opasnim stranama života otkrivaju ono što je smešno ili ih, pak, čine smešnim. Sadrže agresivnu ironiju kojem se zlo u čoveku ili društvu podvrgava ruglu. Najčešće su to triler komedije strave i užasa, puni jezovitih događaja, zločina, nasilja i pretnji, ali i komedije u kojima se prikazuju sumorna i besperspektivna društvena situacija običnog čoveka ili čitave civilizacije, s tim što sve to prerasta u zabavu, iako se pesimistički ton zadržava u njima. To su filmovima u kojima dominira tzv. crni humor. Primeri ovog žanra su filmovi „Arsenik i stare čipke“ Franka Kapre, „Gospodin Verdu“ Čarlija Čaplina, „Nevolje sa Harijem“ Alfreda Hičkoka.

Vidi još

• Romantična komedija

Literatura

• Aristotle. Poetics. 
• Buckham, Philip Wentworth (1827). Theatre of the Greeks. 
• Marteinson, Peter (2006). On the Problem of the Comic: A Philosophical Study on the Origins of Laughter. Ottawa: Legas Press. Arhivirano iz originala 16. 07. 2020. g. Pristupljeno 19. 02. 2019.  http://french.chass.utoronto.ca/as-sa/editors/origins.html Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. jul 2020)
• Raskin, Victor (1985). The Semantic Mechanisms of Humor. Springer. ISBN 978-90-277-1821-1. 
• Riu, Xavier (1999). „Dionysism and Comedy”. Bryn Mawr Classical Review. 
• Sourvinou-Inwood, Christiane (2003). Tragedy and Athenian Religion. Lexington Books. ISBN 978-0-7391-0400-2. 
• Trypanis, C.A. (1981). Greek Poetry from Homer to Seferis. University of Chicago Press. ISBN 9780226813165. 
• Wiles, David (1991). The Masked Menander: Sign and Meaning in Greek and Roman Performance. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-40135-7. 
• Đorđević, Časlav (2012). Književnost i srpski jezik 2. Novi Sad: D-Đorđević. 
• Banham, Martin, ed. 1998. The Cambridge Guide to Theatre. Cambridge: Cambridge University Press. . ISBN 0-521-43437-8.  .
• Baumer, Rachel Van M., and James R. Brandon, eds. 1981. Sanskrit Theatre in Performance. Delhi: Motilal Banarsidass, (1993) . ISBN 978-81-208-0772-3.  .
• Bevington, David M. 1962. From Mankind to Marlowe: Growth of Structure in the Popular Drama of Tudor England. Cambridge, MA: Harvard University Press.
• Bhatta, S. Krishna. 1987. Indian English Drama: A Critical Study. New Delhi: Sterling.
• Brandon, James R. 1981. Introduction. In Baumer and Brandon (1981, xvii–xx).
• Brandon, James R., ed. 1997. The Cambridge Guide to Asian Theatre.' 2nd, rev. ed. Cambridge: Cambridge UP. . ISBN 978-0-521-58822-5.  .
• Brockett, Oscar G. and Franklin J. Hildy. 2003. History of the Theatre. Ninth edition, International edition. Boston: Allyn and Bacon. . ISBN 0-205-41050-2.  .
• Brown, Andrew. 1998. "Ancient Greece." In The Cambridge Guide to Theatre. Ed. Martin Banham. Cambridge: Cambridge UP. 441–447. . ISBN 0-521-43437-8.  .
• Burt, Daniel S. 2008.The Drama 100: A Ranking of the Greatest Plays of All Time. Facts on File ser. New York: Facts on File/Infobase. . ISBN 978-0-8160-6073-3.  .
• Callery, Dympha. 2001. Through the Body: A Practical Guide to Physical Theatre. London: Nick Hern. . ISBN 1-854-59630-6.  .
• Carlson, Marvin. 1993. Theories of the Theatre: A Historical and Critical Survey from the Greeks to the Present. Expanded ed. Ithaca and London: Cornell University Press. . ISBN 978-0-8014-8154-3.  .
• Cartledge, Paul. 1997. "'Deep Plays': Theatre as Process in Greek Civic Life." In Easterling (1997c, 3–35).
• Chakraborty, Kaustav, ed. 2011. Indian English Drama. New Delhi: PHI Learning.
• Deshpande, G. P., ed. 2000. Modern Indian Drama: An Anthology. New Delhi: Sahitya Akedemi.
• Dillon, Janette. 2006. The Cambridge Introduction to Early English Theatre. Cambridge Introductions to Literature ser. Cambridge: Cambridge University Press. . ISBN 978-0-521-83474-2.  .
• Duchartre, Pierre Louis. 1929. The Italian Comedy. Unabridged republication. New York: Dover, (1966) . ISBN 0-486-21679-9.  .
• Dukore, Bernard F., ed. 1974. Dramatic Theory and Criticism: Greeks to . Florence, Kentucky: Heinle & Heinle. . ISBN 0-03-091152-4.  .
• Durant, Will & Ariel Durant. 1963 The Story of Civilization, Volume II: The Life of Greece. 11 vols. New York: Simon & Schuster.
• Easterling, P. E. 1997a. "A Show for Dionysus." In Easterling (1997c, 36–53).
• Easterling, P. E. 1997b. "Form and Performance." In Easterling (1997c, 151–177).
• Easterling, P. E., ed. 1997c. The Cambridge Companion to Greek Tragedy. Cambridge Companions to Literature ser. Cambridge: Cambridge UP. . ISBN 0-521-42351-1.  .
• Ehrlich, Harriet W. 1974. "Creative Dramatics as a Classroom Teaching Technique." Elementary English 51:1 (January):75–80.
• Elam, Keir. 1980. The Semiotics of Theatre and Drama. New Accents Ser. London and New York: Methuen. . ISBN 0-416-72060-9.  .
• Fergusson, Francis. 1949. The Idea of a Theater: A Study of Ten Plays, The Art of Drama in a Changing Perspective. Princeton, New Jersey: Princeton UP, (1968) . ISBN 0-691-01288-1.  .
• Goldhill, Simon. 1997. "The Audience of Athenian Tragedy." In Easterling (1997c, 54–68).
• Gordon, Mel. 1983. Lazzi: The Comic Routines of the Commedia dell'Arte. New York: Performing Arts Journal Publications. . ISBN 0-933826-69-9.  .
• Gutzwiller, Kathryn. 2007. A Guide to Hellenistic Literature. London: Blackwell. . ISBN 0-631-23322-9.  .
• Harsh, Philip Whaley. 1944. A Handbook of Classical Drama. Stanford: Stanford UP; Oxford: Oxford UP.
• Johnstone, Keith. 1981. Impro: Improvisation and the Theatre Rev. ed. London: Methuen, (2007) . ISBN 0-7136-8701-0.  .
• Wickham, Glynne. 1959. Early English Stages: 1300—1660. Vol. 1. London: Routledge.
• Wickham, Glynne. 1969. Shakespeare's Dramatic Heritage: Collected Studies in Mediaeval, Tudor and Shakespearean Drama. London: Routledge. . ISBN 0-710-06069-6.  .
• Wickham, Glynne, ed. 1976. English Moral Interludes. London: Dent. . ISBN 0-874-71766-3.  .
• Wickham, Glynne. 1981. Early English Stages: 1300—1660. Vol. 3. London: Routledge. . ISBN 0-710-00218-1.  .
• Wickham, Glynne. 1987. The Medieval Theatre. 3rd ed. Cambridge: Cambridge University Press. . ISBN 0-521-31248-5.  .
• Weimann, Robert. 1978. Shakespeare and the Popular Tradition in the Theater: Studies in the Social Dimension of Dramatic Form and Function. Baltimore and London: The Johns Hopkins University Press. . ISBN 0-8018-3506-2.  .
• Weimann, Robert. 2000. Author's Pen and Actor's Voice: Playing and Writing in Shakespeare's Theatre. Ed. Helen Higbee and William West. Cambridge Studies in Renaissance Literature and Culture. Cambridge: Cambridge University Press. . ISBN 0-521-78735-1.  .
• Aristotle's Treatise on Poetry. Prevod: Twining, Thomas. London. 1789.  Revised 2nd edition, in two volumes (1812): I & II
• Aristotle (1885). De arte poetica liber (na jeziku: latinski). Prevod: Vahlen, Iohannes. Lipsiae. 
• Aristotle (1909). On the Art of Poetry. Prevod: Bywater, Ingram. Oxford: Clarendon Press. 
• Aristotle (1927). Rostagni, Augusto, ur. Poetica (na jeziku: italijanski). Torino: G. Chiantori. 
• Aristotle (1932). Poétique (na jeziku: francuski). Prevod: Hardy, Joseph. Paris: Les Belles Lettres. 
• Aristotle (1934). Περὶ ποιητικῆς. Prevod: Gudeman, Alfred. Berlin/Leipzig. 
• Συκουτρῆ, Ιωάννης, ur. (1937). Ἀριστοτέλους Περὶ ποιητικῆς. Ἑλληνική Βιβλιοθήκη (na jeziku: grčki). 2. Prevod: Μενάρδου, Σιμος. Ἀθῆναι: Kollaros. 
• Aristotle (1953). The Art of Fiction. Prevod: Potts, L.J. Cambridge University Press. 
• Fendt, Gene (2019). „Aristotle on Dramatic Musical Composition. By Gregory Scott (Review)”. Ancient Philosophy. Philosophy Documentation Center. 39 (1): 248—252. ISSN 0740-2007. S2CID 171990673. doi:10.5840/ancientphil201939117. 
• Heath, Malcolm (1989). „Aristotelian Comedy”. Classical Quarterly. 39 (1989): 344—354. S2CID 246879371. doi:10.1017/S0009838800037411. 
• Heath, Malcolm (1991). „The Universality of Poetry in Aristotle's Poetics”. Classical Quarterly. 41 (1991): 389—402. doi:10.1017/S0009838800004559. 
• Heath, Malcolm (2009). „Cognition in Aristotle's Poetics”. Mnemosyne. 62 (2009): 51—75. doi:10.1163/156852508X252876. 

Spoljašnje veze

• Comedy Documentary Films at All Documentaries
• Komedija na sajtu Curlie
• A Vocabulary for Comedy from a professor at Dallas Baptist University
• 6 Elements of Comedy by comedian Bobby Schimmel