Бајазит I

Бајазит I
Четврти османски султан, Бајазит I.
Лични подаци
Пуно име	Бајазит од Мурата
Датум рођења	око 1360.
Место рођења	Османско царство
Датум смрти	8. март 1403.(1403-03-08) (42/43 год.)
Место смрти	Акшехир, Османско царство
Религија	ислам
Породица
Супружник	Девлетшах Хатун
Потомство	види
Родитељи	Мурат I Гулчичек Хатун
Династија	Османска династија
4. Султан Османског царства
Период	28. јун 1389. — 28. јул 1402. (13 год.)
Претходник	Мурат I
Наследник	Интеррегнум,Мехмед I

Бајазит I Муњевити (тур. بايزيد اول, Beyazıt Yıldırım; око 1360 — Акшехир, 8. март 1403) је био четврти султан (владар) Османског царства. Владавина му је трајала од 1389. до 1402. године. Отац му је био Мурат I, а мајка султанија Гулчичек. Бајазит је направио једну од највећих армија током тада познатог света и неуспешно је опседао Константинопољ.

Успешно је поразио крсташе у бици код Никопоља 1396. године, али је био поражен и заробљен од стране Тимура у Бици код Анкаре 1402. године и умро је у заробљеништву у марту 1403. године. Иако је волео да своје слободно време проводи у харему, новац, алкохол и забавља се са женама − султан Бајазит I се сматра за једног од успешнијих турских султана. Учествовао је у 4 велике и врло битне битке у османској историји, на Косову, на Ровинама, код Никопоља и код Ангоре.

Детињство и младост

Бајазит је био најстарији син Мурата I и његове супруге Гулчичек Хатун. Још као дечак, био је ратнички настројен, увек спреман да оде у рат. Бајазит је одрастао са веома великом војном искусношћу, а сматра се да није био у најбољим односима са браћом која су била млађа од њега. Када је напунио 21 годину, отац га је именовао за намесника Амасије, и самим тим постао је један од наследника престола. Бајазит се око 1384. године оженио са Девлет Хатун, која је била мајка Бајазитовог престолонаследника Мехмеда I.

Почетак владавине

Османско царство на почетку владавине Бајазита I

Упркос погибији Мурата I на Косову, није било потешкоћа при промени власти. Умирући, Мурат је за наследника одредио свог најстаријег сина Бајазита, који је учествовао у бици. Именован од стране свога оца, нови емир је имао прилику да одмах преузме власт. Ипак, решио је да се отараси свога брата Јакуб Челебије, те је наредио да га убију.

Бајазит је био веома снажна личност, како открива и његов надимак "Муња" (тур. Yildirim).

Са тридесет и пет година, он се већ био доказао: послат је око 1381. године за намесника у некадашњу покрајину Гермијан, водио је рачуна о западним интересима царства и истакао се у борби. Зна се да је увек био активан и предузетан. Васпитаван са свешћу да је син моћног принца, не знајући за неуспех, био је свестан своје величине. У сопственим очима био је много више него само вођа газија. Према хришћанским вазалима више се понашао као владар него као борац за веру. Он јесте водио Свети рат, али је себе пре свега сматрао моћним владаром. Због тога је крајем 1394. године, када је био и господар Румелије и западне Анадолије, тражио од абасидског калифа у Каиру да га именује за султана Рума, несумњиво вођен жељом или сном да обнови универзално Римско царство под једним муслиманским жезлом.

Интелигентан, предузимљив и брз, отвореног духа, али и доминантна личност, која није водила много рачуна о мишљењу других: таква је била слика Бајазита I у непоузданом огледалу историје.

Операције у Анадолији

Султан Мурат I (1326-1389)

Брзо се показало да је царство које је оставио Мурат I веома крхко. Да би избегао да непријатно изненади муслимане, показавши да није способан да трајно задржи територије караманског принца Алаудина, Мурат је одлучио да буде обазрив према њему. Одатле је дошла опасност: искористивши одсуство Мурата, који је био заузет у Европи, Алаудин је окупио око себе већину анадолских бегова, моћног Кади Бурханедина из Сиваса, господаре Сарухана, Гермијана, Ментешеа и Хамиделија, који су кренули у офанзиву. Јакуб-бег из Гермијана вратио је територије које је предао свом зету Бајазиту 1387. године, Кади Бурханедин је заузео Киршехир, док је Алаудин заузео Бејшехир и упутио се ка Ескишехиру.

Бајазит је, дакле, морао да реагује чим је ступио на престо. Прешавши у Бурсу, окупио је војску. Помоћне хришћанске трупе играле су значајну улогу, јер су му у помоћ притекли Манојло II и Јован VII Палеолог, као и Стефан Лазаревић на челу српских трупа. Сулејман Џандарли владао је у Кастамонуу, и такође се придружио Османлијама, које су га подржале у борби против његовог оца. Бајазит је започео освајања у зиму 1389-1390. године. Поред Филаделфије (Алашехир), последњег византијског поседа у Анадолији, који је заузет крајем 1390. године, припојио је области Сарухана, Ајдина, Ментешеа, Хамиделија и Гермијана. Сем Смирне, која је остала у рукама витезова са Родоса, читава западна обала Мале Азије прешла је под контролу Османлија. У мају 1390. године, Бајазит је потврдио привилегије које је емир Ефеса и Милета раније доделио Млечанима, јер су им та места служила као полазиште за нападе на хришћанска острва.

Прави противник остао је Алаудин из Карамана. У јесен, Бајазит је поново освојио Бејшехир и опсео Конију. Освојена су и места Нигде, Акшехир, Аксарај, али се ситуација нагло променила. Велики успеси Османлија забринули су Џандарлија јер је уједињење Анадолије под османским жезлом, које је било узело маха, угрожавало његову кнежевину. Стога му се учинило повољнијим да поништи савезништво, те се приближио Кади Бурханедину, са којим је склопио антиосмански савез и започео преговоре око пружања помоћи Караманлијама. Та опасност је без сумње довела до тога да Бајазит склопи примирје са побеђеним Алаудином. Према склопљеном договору, задржао територије освојене током године, а Алаудин је задржао власт источно од Чаршамбе.

Ситуација у Византији

Бајазит се вратио да проведе зиму у Бурси, још увек у пратњи два византијска принца. Након смрти Андроника IV, у јуну 1385. године, његов син, Јован VII, који је преузео на себе остварење очевих намера, добио је снажну помоћ Ђеновљана. Нови османски емир, који је имао намеру да освоји Цариград, видео је у тим унутрашњим борбама прилику да оснажи свој утицај. Тако је уз помоћ Ђеновљана, али и Бајазита, Јован VII, подржан од османске војске, кренуо ка престоници. Ушао је у град 13. априла 1390. године, приморавши Јована V (коме се придружио његов син Манојло) да се повуче у тврђаву на Златном рогу.

Иако се чинило да је Јован VII учврстио своју власт, он није успео да избаци старог владара из његовог склоништа. Манојло је успео да побегне и да окупи флоту, која му је омогућила да притекне у помоћ своме оцу. Узурпатор је савладан 17. септембра 1390. године. Османлије нису биле непосредно заслужне за ту победу, међутим, она не би била могућа без прећутне Бајазитове подршке. Њему је требало исплатити дуг, јер је он увек могао да угрози Јована VII. Манојло је такође био обавезан да обавља војну службу. У османској војсци, он је био талац колико и вазал: претњама Манојлом, Бајазит је издејствовао код Јована V урушавање утврда на тврђави на Златном рогу. Притисак Османлија се појачавао. Цар се затворио у своју палату, где је и умро 16. фебруара 1391. године.

Пошто је сазнао за новост, Манојло се ослободио и преузео власт у Цариграду. Бајазит, и поред гнева који је осећао, примио је то као свршену ствар, али није попуштао притисак. Василевс Манојло II остао је вазал, обавезан на војну службу и плаћање трибута. Бајазит је инсистирао да се у граду издвоји посебан део за османске трговце, као и да се постави кадија. Коначно је договорено да се власт византијског цара ограничи само на град унутар зидина. Тешко је установити да ли је од тог времена кадија био стално присутан у Цариграду, али је сигурно да је 8. јуна 1391. Манојло II своју напустио престоницу како би учествовао у Бајазитовом походу у Анадолији.

Нови походи у Анадолији

Поход из 1390. године против Карамана указао је на опасност коју је представљао џандарлијски емир. Почетком лета 1391. године, да би отклонио ту опасност, Бајазит је кренуо ка емирату Кастамонуу. У јуну је постао господар емирата, чији је владар, Сулејман II, убијен. Осим Синопа, који је остао у рукама брата овог потоњег, Османлије су својој држави припојиле читаву џандарлијску кнежевину.

Бајазит је затим предузео низ похода са намером да учврсти свој утицај у Анадолији, као и да ограничи утицај Кади Бурханедина из Сиваса, који је вероватно кренуо у помоћ Сулејмановој држави, када је објављена вест о његовој смрти. Бајазит је, дакле, кренуо ка истоку, ка Бафри и Самсуну, окупљајући милом или силом локалне владаре, а затим је кренуо на југ, ка Османџику, где је желео да обезбеди предају Амасије. То је изазвало Бурханедина, јер се све то одвијало у његовој сфери утицаја. Пошто договор није био могућ, непријатељства су настављена, али је сасвим извесно да није било велике битке, пошто је господар Сиваса одлучио да се повуче пред много моћнијом османском војском. Победа код Чорумлуа, коју му приписује његов биограф Ибн Ардашир, била је само један окршај. Што се тиче малих обласних господара династија Ташан у Мерзифону, Таџудин у Чаршамби, те емира Бафре и оног Амасије, они су стали уз Бајазита. Све у свему, поход у Анадолији, који се завршио усред зиме 1391. године, био је успешан. Али, османска власт није била у потпуности успостављена у Малој Азији, јер су против Бајазита били Кади Бурханедин и Алаудин из Карамана.

Укратко, чини се да је Бајазит најпре хтео да отклони опасност од Џандарлија. Османлије су желеле да нападну Синоп са мора 1392. године, и због тога су основале флоту. Да ли због мера које су предузели узнемирени Млечани или услед угарске опасности на Дунаву, Бајазит је одустао од свог анадолског похода.

Напредовање у Румелији (1393—1396)

Манојло II Палеолог

Султан Бајазит I (1389-1402)

После Косовске битке, пошто је Бајазит био заузет у Малој Азији, османски заповедници граница настојали су да учврсте османске територије у Европи. Паша Јигит је потчинио Србина Вука и сместио се у Скопљу (турски Ускуб), које је заузето 1391. године; Фируз-бег и Лала Шахин водили су нападе у правцу Албаније. У периоду 1393-1395. године, Османлије су настојале да ухвате Страцимировића, феудалног господара који је владао северном половином земље, а који је прешао на страну Млечана. Млечани су тек заузели Љеш и Драч (1393) и Дривласт (1396), док су Османлије покушавале да привуку локалне господаре додељивањем тимара. Уочава се постављање османске администрације у земљи: постављају се кадије, санџак-бег, спахије. Са своје стране, Евренос-бег је покорио Тесалију.

Али ситуација није била баш блистава, а према проценама, највећа опасност претила је османском протекторату у Бугарској. Мирча, влашки кнез, под угарским заштитништвом заузеo је Добруџу и Силистру, на десној обали доњег Дунава. Угри су желели да заузму Видин. Бајазит је одмах реаговао, те је након освајања престонице Трнова (17. јул 1393. године) дунавска Бугарска пала под директну власт Османлија, док се цар Шишман повукао у Никопољ, као османски вазал. Затим је Бајазит отерао Мирчу из области које је он био недавно освојио.

Када се ситуација стабилизовала, Бајазит је проценио да је потребно да потврди своју снагу и задао је велики ударац у зиму 1393-1394. године. Тај занимљив догађај одиграо се у Серу, где је Бајазит одвојено позвао све своје хришћанске вазале. Остављени њему на милост и немилост, вазали су морали да буду забринути, нарочито јер их је дочекала мучна сценографија. Теодора, деспота Мореје, оптужио је Мамонас, господар Монемвасије, одбацивши своје вазалство према њему. Док су се вазали узајамно оптуживали, Бајазит је претио да ће их све побити. Ипак, изузев Теодора, кога емир није хтео да пусти док не преда више градова, сви други вазали су се слободно вратили у своје области. Међутим, иако је Бајазит потврдио своју власт, овај догађај представља и крај византијског потчињавања, јер се цар Манојло II, гневан и решен да више не попушта, окренуо Западу.

Случај са Мамонасом показао је колико је безначајним Бајазит сматрао Палеолога, јер је деспота Мореје ставио у исту раван са Мамонасом, чијим се сизереном Теодор сматрао. За Бајазита, феудални поседи као Монемвасија зависили су само од њега, те је кренуо на пут ка Тесалији, задржавши Теодора као затвореника, кога није желео да пусти пре предаје тог града. Али, када је од деспота захтевана предаја Аргоса, овај је успео да побегне и стигне до Мореје. Бајазит се задовољио слањем казнене експедиције на Пелопонез. Тада је припојио латинско војводство Салону (Амфису).

Битка на Ровинама 1395. године

Бајазит је дакле препустио Теодора његовој судбини, да би започео опсаду Цариграда у пролеће 1394. године. Узрок те промене у стратегији остао је непознат. Да ли је борбу напустио очекујући очајнички отпор? Да ли су га први знаци опасности који су долазили од Тимура навели да промени правац, те да остане под Цариградом, када је знао да је источњачки освајач кренуо пут Индије? То је била прилика да се искористи непријатељство са Манојлом II да оствари свој прави сан и освоји град. Први су се напади разбили о јаке византијске зидине и започела је опсада која ће трајати до краја Бајазитове владавине. Манојло, који је успео да се одупре, затражио је помоћ од хришћана са Запада. Венеција је могла да му пошаље појачање, будући да Османлије још увек нису господариле морем.

Византија је у сваком случају издржала. Теодор је поново освојио Монемвасију (јул-август 1394. године) уз помоћ Млечана, којима је препустио Аргос 27. маја. Али, његове препирке са наследником атинског војводе, Карлом Током, пружиле су прилику за интервенције Евреносу, јер су га Латини позвали у помоћ. Теодор је поражен почетком 1395. године. Ипак, чим су Османлије напустиле Мореју, он је поново овладао ситуацијом.

Бајазит се упутио на поход против Влашке. Уз помоћ својих српских вазала, ушао је у ту земљу. После неизвесне битке на Ровинама, 17. маја 1395. године, Мирча, савезник Угара, морао је да се преда. Затим је османски владар марширао у Никопољ, где је наредио да се убије цар Шишман, 3. јуна 1395. године. Добруџа је пала под османску власт. Османски гарнизони су контролисали прелазе преко Дунава. Није било више тампон држава између прве католичке државе, Угарске и Османског царства.

Крсташки поход на Никопољ

Жигмунд, краљ Угарске, био је веома забринут због надирања Османлија и деловао је уз помоћ Запада. Венеција се показала мудра и, прихвативши да наоружа флоту која ће затворити мореузе, остала је у миру са Османлијама, одржавала добре односе и трговала са њима. Француска је пак кренула у крсташки поход, којим је желела да стигне до Свете земље. Са своје стране, Манојло II морао је да наоружа десет галија за рачун Жигмунда, кога су такође подржали витезови са Родоса и бургундски коњаници на чијем челу је био војводин наследник лично. Моћна војска окупила се у Будиму. Жигмунд је желео да привуче Османлије, те да их измори дугачким маршом. Французи су, непромишљено, издејствовали да их одмах нападну. Војска је кренула крајем августа, спустивши се долином Дунава све до Видина, који је бранио Страцимир, бугарски вазал Османлија. Град је пао. Затим је дошао ред на Рахову, чије је становништво немилосрдно побијено.

Почетком септембра 1396. године, крсташи су започели блокаду Никопоља. Бајазит, коме се успут придружио Србин Стефан Лазаревић, кренуо је да их пресретне. Битка се одиграла 26. септембра 1396. године. Био је то велики пораз хришћана, за који највише носе одговорност француски коњаници који су ратовали на застарели начин. Начинивши исту грешку као код Кресија, кренули су у напад. Претходница и прве османске линије предале су се, али то је био маневар којим је Бајазит навео француску коњицу да се заглиби и исцрпи, па ју је зауставила и разбила елита њених трупа, окупљена око њега на врху једног брежуљка. Османска коњица је потом искористила панику која је захватила Французе. Када се видело да се пораз не може избећи, Власи на челу са Мирчом и Трансилванци на челу са војводом Седмоградске напустили су Угре и Немце, придруживши се Османлијама, које су управо задобиле подршку Стефана Лазаревића. Тај пораз који се дуго памтио охладио је ватрене жеље Француза да започну крсташки поход. Већина заробљеника је убијена, док су други узети у службу или задржани ради откупа. То је створило прилику за успостављање првих дипломатских односа између краљевине Француске и Порте.

Француски краљ Шарл VI.

Та велика победа повећала је престиж Османлија и учврстила њихов положај на Балкану. Они су, од тог времена, владали читавом Бугарском, чија је последња независна територија, Видин, пала у њихове руке. Угри и западњаци били су толико уздрмани да су им оставили слободне руке на Балкану. У то доба, Османлије су се учвршћивале у Албанији. Одмах су поново кренули ка Мореји, коју су њихове трупе освојиле у лето 1397. године, по наређењу Тимурташа и Јакуб-паше. Стигли су 3. јуна до Аргоса, где су извршили покољ становништва, а затим су опколили, без успеха, Леонтарион и Коринт. Деспот Теодор се обратио Млечанима, који су одбили да се излажу опасности, а потом витезовима са Родоса, којима је најпре 1397. године понудио Коринт, а затим 1399. године предају читаве деспотовине. До тога је заиста и дошло, иако је Теодор себи задржао право откупа, које је касније искористио. Од тада је присуство хоспиталаца, латинских витезова, које је православно становништво тешко прихватило, штитило деспотовину од упада Османлија.

А што се тиче самог Цариграда, његова опсада је поново започела. Овог пута, Бајазит је напао и Ђеновљане из Галате. Али, Османлије још нису имале могућност да победе, како због неосвојивих зидина, тако и због задивљујуће храбрости бранилаца. Емиров притисак је ослабио 1397. године, али је он наставио са блокадом. Као и његов брат Теодор, Манојло II није имао другог избора сем да се окрене западним силама. Најзначајнији одговор дошао је од Шарла VI, краља Француске, који је у лето 1399. године послао 1200 људи под командом Јована Неверског, маршала Бусикоа, прекаљеног борца из битке код Никопоља. Та помоћ је омогућила значајне походе, као онај до Никомедије (Измита). Али, Византији је била потребна значајнија помоћ, и то првенствено финансијска. Манојло је стога решио да крене у Француску крајем 1399. године, препуштајући власт свом синовцу и некадашњем непријатељу Јовану VII. Вратио се тек у јуну 1403. године, без икаквих чврстих обећања. Блокада се наставила и за време Јованове владавине. Али, тај некадашњи Бајазитов савезник био је изложен јаком притиску емира и чини се да је морао да му преда Селимврију (Силиври) и све територије extra muros. Јован VII бранио је град како је најбоље могао. Али, 1402. године, изгубивши сваку наду, обећао је Бајазиту да ће предати град, ако овај победи Тамерлана (Тимура који је носио надимак Ћопави, тур. lenk, отуда на Западу искривљена верзија његовог имена Тамерлан, прим. прев.). Византија је са њим имала добре односе још од времена Манојла, засноване на заједничком непријатељству против Османлија, и њихов пораз је истог тренутка променио ток историје.

Последњи походи у Анадолији

Емир Карамана, Алаудин, сасвим природно, искористио је одсуство свог османског супарника, који је био заузет у Европи. Након што је поново освојио територије препуштене по претходном договору, прешао је у офанзиву, напредујући ка Анкари и Бурси. Бајазит се поново упутио против њега. Овога пута био је решен да иде до краја, сигуран у своје залеђе у Европи. Поражен, Алаудин је нашао уточиште у Коњи, чији су га становници предали Бајазиту. Бајазит је наредио да га убију, те је припојио Караман, у јесен 1397. године. То је био почетак коначног освајања Анадолије, где је, нестанком са сцене емирата Карамана, нестала и последња препрека османском напредовању. Територије Кади Бурханедина освојене су 1398. године. Његова престоница, Сивас, представљала је изврсно полазиште за друге походе.

Тимур се 1399. године поново појавио у тој области. Забринути, господар Багдада и Кара Јусуф, емир кнежевине Каракојунлулар (тур.- "Црне Овце") који су се налазили североисточно од Анадолије, гурнули су Османлије против локалних Тимурових присталица. Сулејман, најстарији Бајазитов син, био је задужен да води операције у Јерменији и у долини Еуфрата, где се потчинило више градова. Позван да се појави пред османским двором и да плаћа данак, покорио се Тахир-тен, који је владао у Ерзинџану и Ерзеруму. Али, убрзо се код свог заштитника Тимура придружио анадолским беговима, које је Бајазит опљачкао.

Око азијског освајача окупио се читав антиосмански савез, који су чинили емира Ајдина, Сарухана, Ментешеа и Гермијана. Они нису били једини који су кренули у борбу против Бајазита: Тимур је примио амбасадоре Манојла II, као и Шарла VI, краља Француске, заштитника Ђеновљана, који би све изгубили поразом код Цариграда. Охрабрени од Млечана, они су такође наговарали освајача да крене у поход. Да ли је то било довољно за успех? На челу Турака из Трансоксијане, Тимур Гурхан, на Западу познат као Тамерлан, изнова је почео да осваја монголске територије. Турчин и муслиман, он је ујединио велику територију, која се простирала од Индије до Месопотамије, у којој је владајућа религија био ислам, али је у томе царству, организованом на универзалистичким основама, била омогућена слободна трговина. Тимур је оклевао да нападне Османлије: тај удаљени емират био му је мање важан од Сирије и Светих места.

Али иако је Бајазитова слава газија била вредна поштовања, Тимур није могао да поднесе провокације које је османски емир упућивао његовим штићеницима. Монгол није признавао предају Ерзинџана и захтевао је да се анадолски емирати врате легитимним владарима, као и да му се преда Кара Јусуф, вођа кнежевине Кара Конјулулар. Како је Бајазит одбио да то изврши, Тимур је сматрао како му мора одржати лекцију: то је била сврха похода из 1400. године. Османски господар је желео да избегне директан сукоб, па је ради контранапада пропустио Тимурове трупе да се удаље од своје базе. Монголи су на препад заузели Ерзинџан и побили становништво које је населио Бајазит. Затим су започели опсаду Сиваса, чија се тврђава предала 26. августа 1400. године. Освета је била сурова: зидине су у потпуности разорене, војници гарнизона побијени, становништво побијено или депортовано. Затим се Тимур окренуо свом првобитно циљу, освајању Сирије, одузимајући од Османлија тврђаве на обали Еуфрата. У септембру су источне области Бајазитовог царства биле покорене. Тимур је кренуо ка Алепу.

Када је непријатељ сазнао да је заузео Сирију и Месопотамију, Бајазит је кренуо у поход да поново освоји десну обалу Еуфрата. Тимур је послао војску, и започели су тешки преговори. Баш у то време, Кара Јусуф, Бајазитов штићеник, кренуо је на пљачкашки поход и напао, можда баш ради провокације, караван који је ишао за Меку. За Тимура, то је било недопустиво. Преко изасланика које му је Бајазит послао у зиму 1401-1402. године, тражио је од њега да казни Кара Јусуфа. Не добивши никакав одговор, 16. фебруара 1402. године, кренуо је у поход, стигавши без потешкоћа до Сиваса, који је заузео. Тамо је сазнао да је Бајазит одбио његове захтеве. Од тог тренутка, рат се није могао избећи.

Битка код Анкаре

Монголски освајач Тамерлан.

Бајазит пред Тамерланом после битке код Ангоре 1402

Када је сазнао да Тимур стиже, Бајазит је напустио опсаду Цариграда и отишао за Бурсу. Страхујући од акције лиге коју су створили Млечани, оставио је девет галија у Галипољу и наоружао флоту од двадесет бродова. Против непријатеља са истока окупио је све своје снаге: војску из Анадолије, са трупама из Ајдина, Сарухана, Каресија, Хамида, Текеа, Карамана, Гермијана и Сиваса, потом трупе из Румелије које су се налазиле на Галипољу и пред византијским зидинама. Били су позвани тимарници и вазални хришћански принчеви. Увећавајући се дуж пута, османска војска се упутила ка Анкари. Тамо су сазнали да се непријатељ упутио у правцу Токата. Бајазит се повукао у шумовите пределе, одакле је планирао да измори непријатеља. Желећи да избегне низ мањих сукоба, Тимур је променио план, стигавши најпре у Кајсери, а затим у Анкару, док је већина његових трупа имала задатак да продре у срце земље и да је опустоши. Започео је опсаду Анкаре, када је Бајазит, одвојен од остатка своје војске, дошао да га изненади.

У врху османске државе постојале су велике разлике. Велики везир Џандарли Али предлагао је да се непријатељ измори ноћним нападима и опсадом. Беглербег Румелије, Фируз-бег залагао се, насупрот томе, за битку. Његово мишљење је превладало, и битка се одиграла 28. јуна 1402. године, на пољу Чибукова.

Битка је била дуга и пуна преокрета, али је осипање трупа код Бајазита брзо угасило наду да ће победити; трупе из анадолских емирата придружиле су се својим вођама, окупљеним око Тимура, значајно ослабивши дејство десног крила. Ослабљено одметањима, десетковано, лево крило је такође посустало, док су Тимурове трупе напредовале. Процењујући да је дан изгубљен, Али-паша је наредио повлачење, у бегу повукавши са собом и принца Сулејмана, најстаријег Бајазитовог сина: то је била права револуција у палати. Мурат-паша, јаничарски ага, као и друге значајне личности, отпратили су претендента у престоницу у Бурсу, а затим у Европу. Што се тиче других Бајазитових синова, Мехмеда су емири Амасије одвели у тај град, док су се Иса и Муса спасили са својим трупама. Одолевале су само српске трупе, међутим, јаничарима окружен Бајазит одбио је да напусти бојно поље, те је и Стефан Лазаревић већ одлучио да га напусти и покрије Сулејманово узмицање. Усред повлачења, појавили су се наговештаји очувања државе, који заслужују да буду забележени. Коначно, присиљен на бег, Бајазит је ухваћен и заробљен и његова се владавине завршила катастрофом без преседана.

Међувлашће (1402—1413)

Султан Мехмед I (1413-1421)

Бајазит I и Тамерлан.

Десет година које су уследиле након пораза код Анкаре биле су веома тешке. Бајазит је за собом оставио четири сина нестрпљива да заузму његово место: Сулејмана, Мехмеда, Ису и Мусу. Османска држава се разјединила.

Иако је пораз проузроковао пад и расуло, османске снаге нису биле сломљене у потпуности. Тимур је најпре желео да их уништи и да се дочепа наследника, Сулејмана. Али док су војници у потрази за њим стигли у Бурсу, 3. августа 1402. године, бегунац је имао времена да се докопа ризнице и да се упути у правцу Босфора. Мореуз је обезбеђивала лига коју су створили Млечани. Они су били спремни да зажмуре и пусте Турке да пређу у Тракију, иако је то представљало кршење споразума склопљеног са Тимуром. Међутим, Ђеновљани су прихватили да помогну Сулејману, и њихов пример су ускоро сви следили. Најстарији Бајазитов син је поново постао господар Румелије, мореузом заштићен од непријатеља.

За то време су Тимурове трупе попалиле Бурсу, а затим су, пре него што су почеле да чисте обале, почеле пустошење Јенишехира и Изника. Искористивши то одлагање, османске и српске трупе прешле су Дарданеле. Ширећи терор, Тимурови војници су палећи и уништавајући заузели Малу Азију, али су повремено наилазили и на неочекиван отпор. Хришћани су се плашили напада. Њихова процена је била погрешна, јер је Тимур желео да на свој начин поново успостави ред у тој области, а други послови су га звали у Азију. Пре него што је кренуо, започео је опсаду Смирне. Побеђени, витезови са Родоса побегли су својим бродовима, док је град разорен, а хришћанско становништво побијено.

Тимур је примио амбасадоре које су му послала два Фокејца, Ђеновљани са Хиоса и Иса, Бајазитов син, који се сместио у Бурси, када је освајач отишао. Он је позвао Сулејмана да изађе пред њега или да му плати трибут, те је примио изасланике и поклоне. Не желећи смрт грешника, Тимур је одлучио да их остави да сви заједно живе, те да се међусобно униште. Сулејман је тако задржан на територији Румелије, Иса у Бурси и у својој области, а Мехмед у области Амасије и Токата, одакле је било немогуће померити га, чак ни оружјем.

Династија Османлија је опстала, али је њено царство било подељено, те је остало без анадолских емирата који су враћени династијама: Гермијан, Караман, Џандар, Сарухан, Теке, Ментеше... Користећи старе структуре власти, за које се показало да су популарне, Тимур је поделио територију; да би лакше владао. С друге стране, да би отклонио опасност од поновног успона Османлија, он је дао велику власт караманској династији, чија се територија доста увећала, појачавши њихов значај, и од тада је обухватила читаву област код завоја који прави река Сакарија, протежући се између Бурсе и Анкаре. Решивши на тај начин велики проблем у Анадолији, Тимур се упутио ка Азији. Са собом је повео Бајазита, који је умро на путу, у Акшехиру, 9. марта 1403. године.

За Османлије, ситуација није била тако страшна као што је изгледало. Румелија, у којој је владао Сулејман, и уз кога је била административна елита државе, остала је недирнута. Тимурови походи, са свим страхотама које је он чинио и са грађанским ратом који је уследио, имали су за последицу велики талас избеглица, који су убрзали туркизацију земље. У Анадолији, Мехмед се доста добро учврстио у својој неосвојивој тврђави Амасији. Сасвим је извесно да су обојица морали да признају Тимурову врховну власт. Али, тешкоће са којима се суочила Тимурова војска после битке код Анкаре, нарочито у погледу Мехмеда, показале су да је Османско царство већ постало стварност у Малој Азији.

Породица

Супруге

• Ангелина Хатун
• Девлетшах Хатун
• Марија Хатун
• Хафизе Хатун
• Султан Хатун
• Деспина Оливера Хатун (Оливера Лазаревић)
• Девлет Хатун

Мушка деца

• Принц Ертугрул Челебија (умро 1392)
• Принц Иса Челебија (1380 − 1406)
• Принц Мустафа Челебија (1393 − 1422)
• Султан Муса Челебија (1388 − 1413)
• Принц Ибрахим Челебија
• Принц Касим Челебија
• Принц Јусуф Челебија
• Принц Хасан Челебија
• Султан Сулејман Челебија (1377 − 1411)
• Принц Омер Челебија
• Султан Мехмед Челебија (1381 − 1421)

Женска деца

Бајазит је имао шест кћерки:

• султанија Хунди (1388 — 1429); ћерка Девлетшах-хатун. Удата је за Шејха Шемседин Мехмета 1401. године, са којим је сина и неколико кћери. Сви су помрли од куге 1429. године у Бурси.
• султанија Фатма (1393 — 1417); држана у Истанбулу као талац, на крају ју је спасио принц Мехмед. Удата за неког санџакбега 1413. године. Умрла на порођају.
• султанија Ерхунди; удата за Јакуп-бега 1406. године. С њим је имала два сина.
• Кћи непознатог имена- (1391-?)-старија ћерка Оливере Лазаревић. Заробљена са родитељима и сестром . Удата 1403. године за Абубакир Мирзу (умро 1408), с ким је живела у Самарканду, где је и умрла.
• султанија Мелек (1392 —?); ћерка Оливере Лазаревић. Била је у заробљеништву са родитељима и сестром 1402. године. Удата 1406. године за Џелаудин-шаха.
• султанија Уруз (1395? —?), млађа ћерка Оливере Лазаревић. Имала је ћерку по имену Ајсе Хатун.

Популарна култура

Његов лик се појављује у следећим филмовима:

• Бој на Косову (1989) у ком Бајазита као учесника Косовске битке тумачи глумац Бранислав Лечић
• Војвода Мирча (1989) у ком Бајазита као султана и учесника битака код Ровина , Никопоља и Ангоре тумачи румунски глумац Јон Ритију
• Пут Ружама Посут (2013) у ком Бајазита као супруга Оливере Лазаревић тумачи Иван Јевтовић

Породично стабло

8. Осман I

4. Орхан

9. Малхун Хатун

2. Мурат I

5. Нилуфер Хатун

1. Бајазит I

3. Гулчичек Хатун

Литература

• Runciman, Steven (1990). The Fall of Constantinople 1453. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-39832-9. 
• Lowry, Heath W. (2003). The Nature of the Early Ottoman State. SUNY Press. ISBN 978-0-7914-8726-6. 
• Goodwin, Jason (1998). Lords of the Horizons. London: Chatto & Windus. 
• Harris, Jonathan (2010). The End of Byzantium. New Haven and London: Yale University Press. ISBN 978-0-300-11786-8. 
• Imber, Colin (2002). The Ottoman Empire. London: Palgrave/Macmillan. ISBN 978-0-333-61387-0. 
• Nicolle, David (1999). Nicopolis 1396: The Last Crusade. Oxford: Osprey Books. ISBN 978-1-85532-918-8. 

Спољашње везе

• Историјска библиотека: Бајазит I
• Историјска библиотека: Константин Филозоф о бици код Никопоља
• Битка код Ангоре – јуриш српске коњице, Политикин забавник, Душко Лопандић, бр. 3101, 2011.
• Српска принцеза турска султанија – Лазарева миљеница, Бајазитова суђеница, Политикин забавник, Јелена Недељковић, бр. 3244, 2014.