Bajazit I

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Bajazit I
Baiazeth. P. IIII.jpg
Četvrti osmanski sultan, Bajazit I.
Puno imeBajazit od Murata
Datum rođenjaoko 1360.
Mesto rođenjaJedrene
 Osmansko carstvo
Datum smrti8. mart 1403.(1403-03-08) (42/43 god.)
Mesto smrtiAkšehir
 Osmansko carstvo
DinastijaOsmanli-nisani.svg Osmanska dinastija
OtacMurat I
MajkaGulčiček Hatun
Veroispovestislam
Supružnikvidi
Potomstvovidi
4. Sultan Osmanskog carstva
Period15. jun 1389. — 28. jul 1402. (13 god.)
PrethodnikMurat I
NaslednikInteregnum (Mehmed I)
Tughra of Bayezid I.JPG

Bajazit I Munjeviti (tur. بايزيد اول, Beyazıt Yıldırım; oko 13608. mart 1403) je bio četvrti Sultan (vladar) Osmanskog carstva. Vladavina mu je trajala od 1389. do 1402. godine. Otac mu je bio Murat I, a majka sultanija Gulčiček. Bajazit je napravio jednu od najvećih armija tokom tada poznatog sveta i neuspešno je opsedao Konstantinopolj. Uspešno je porazio krstaše u bici kod Nikopolja 1396. godine, ali je bio poražen i zarobljen od strane Timura u Bici kod Ankare 1402. godine i umro je u zarobljeništvu u martu 1403. godine. Iako je voleo da svoje slobodno vreme provodi u haremu, lovu, konzumira alkohol i zabavlja se sa ženama − sultan Bajazit I se smatra za jednog od uspešnijih turskih sultana.

Detinjstvo i mladost[uredi]

Bajazit je bio najstariji sin Murata I i njegove supruge Gulčiček Hatun. Još kao dečak, bio je ratnički nastrojan, uvek spreman da ode u rat. Bajazit je odrastao sa veoma velikom vojnom iskusnošću, a smatra se da nije bio u najboljim odnosima sa braćom koja su bila mlađa od njega. Kada je napunio 21 godinu, otac ga je imenovao za namesnika Amasije, i samim tim postao je jedan od naslednika prestola. Bajazit se oko 1384. godine oženio sa Devlet Hatun, koja je bila majka Bajazitovog prestolonaslednika Mehmeda I.

Početak vladavine[uredi]

Osmansko carstvo na početku vladavine Bajazita I

Uprkos pogibiji Murata I na Kosovu, nije bilo poteškoća pri promeni vlasti. Umirući, Murat je za naslednika odredio svog najstarijeg sina Bajazita, koji je učestvovao u bici. Naimenovan od strane svoga oca, novi emir je imao priliku da odmah preuzme vlast. Ipak, rešio je da se otarasi svoga brata Jakub Čelebije, te je naredio da ga ubiju.

Bajazit je bio veoma snažna ličnost, kako otkriva i njegov nadimak "Munja" (tur. Yildirim). Sa trideset i pet godina, on se već bio dokazao: poslat je oko 1381. godine za namesnika u nekadašnju pokrajinu Germijan, vodio je računa o zapadnim interesima carstva i istakao se u borbi. Da li je dobio nadimak zbog svojih vojničkih pobeda ili zbog brzine pokreta? Zna se da je uvek bio aktivan i preduzetan. Vaspitavan sa svešću da je sin moćnog princa, ne znajući za neuspeh, bio je svestan svoje veličine. U sopstvenim očima bio je mnogo više nego samo vođa gazija. Prema hrišćanskim vazalima više se ponašao kao vladar nego kao borac za veru. On jeste vodio Sveti rat, ali je sebe pre svega smatrao moćnim vladarom. Zbog toga je krajem 1394. godine, kada je bio i gospodar Rumelije i zapadne Anadolije, tražio od abasidskog kalife u Kairu da ga imenuje za sultana Ruma, nesumnjivo vođen željom ili snom da obnovi univerzalno Rimsko carstvo pod jednim muslimanskim žezlom.

Inteligentan, preduzimljiv i brz, otvorenog duha, ali i dominantna ličnost, koja nije vodila mnogo računa o mišljenju drugih: takva je bila slika Bajazita I u nepouzdanom ogledalu istorije.

Operacije u Anadoliji[uredi]

Sultan Murat I (1362-1389)

Brzo se pokazalo da je carstvo koje je ostavio Murat I veoma krhko. Da bi izbegao da neprijatno iznenadi muslimane, pokazavši da nije sposoban da trajno zadrži teritorije karamanskog princa Alaudina, Murat je odlučio da bude obazriv prema njemu. Odatle je došla opasnost: iskoristivši odsustvo Murata, koji je bio zauzet u Evropi, Alaudin je okupio oko sebe većinu anadolskih begova, moćnog Kadi Burhanedina iz Sivasa, gospodare Saruhana, Germijana, Mentešea i Hamidelija, koji su krenuli u ofanzivu. Jakub-beg iz Germijana vratio je teritorije koje je predao svom zetu Bajazitu 1387. godine, Kadi Burhanedin je zauzeo Kiršehir, dok je Alaudin zauzeo Bejšehir i uputio se ka Eskišehiru.

Bajazit je, dakle, morao da reaguje čim je stupio na presto. Prešavši u Bursu, okupio je vojsku. Pomoćne hrišćanske trupe igrale su značajnu ulogu, jer su mu u pomoć pritekli Manojlo II i Jovan VII Paleolog, kao i Stefan Lazarević na čelu srpskih trupa. Sulejman Džandarli vladao je u Kastamonuu, i takođe se pridružio Osmanlijama, koje su ga podržale u borbi protiv njegovog oca. Bajazit je započeo osvajanja u zimu 1389-1390. godine. Pored Filadelfije (Alašehir), poslednjeg vizantijskog poseda u Anadoliji, koji je zauzet krajem 1390. godine, pripojio je oblasti Saruhana, Ajdina, Mentešea, Hamidelija i Germijana. Sem Smirne, koja je ostala u rukama vitezova sa Rodosa, čitava zapadna obala Male Azije prešla je pod kontrolu Osmanlija. U maju 1390. godine, Bajazit je potvrdio privilegije koje je emir Efesa i Mileta ranije dodelio Mlečanima, jer su im ta mesta služila kao polazište za napade na hrišćanska ostrva.

Pravi protivnik ostao je Alaudin iz Karamana. U jesen, Bajazit je ponovo osvojio Bejšehir i opseo Konju. Osvojena su i mesta Nigde, Akšehir, Aksaraj, ali se situacija naglo promenila. Veliki uspesi Osmanlija zabrinuli su Džandarlija jer je ujedinjenje Anadolije pod osmanskim žezlom, koje je bilo uzelo maha, ugrožavalo njegovu kneževinu. Stoga mu se učinilo povoljnijim da poništi savezništvo, te se približio Kadi Burhanedinu, sa kojim je sklopio antiosmanski savez i započeo pregovore oko pružanja pomoći Karamanlijama. Ta opasnost je bez sumnje dovela do toga da Bajazit sklopi primirje sa pobeđenim Alaudinom. Prema sklopljenom dogovoru, zadržao teritorije osvojene tokom godine, a Alaudin je zadržao vlast istočno od Čaršambe.

Situacija u Vizantiji[uredi]

Bajazit se vratio da provede zimu u Bursi, još uvek u pratnji dva vizantijska princa. Nakon smrti Andronika IV, u junu 1385. godine, njegov sin, Jovan VII, koji je preuzeo na sebe ostvarenje očevih namera, dobio je snažnu pomoć Đenovljana. Novi osmanski emir, koji je imao nameru da osvoji Carigrad, video je u tim unutrašnjim borbama priliku da osnaži svoj uticaj. Tako je uz pomoć Đenovljana, ali i Bajazita, Jovan VII, podržan od osmanske vojske, krenuo ka prestonici. Ušao je u grad 13. aprila 1390. godine, primoravši Jovana V (kome se pridružio njegov sin Manojlo) da se povuče u tvrđavu na Zlatnom rogu.

Iako se činilo da je Jovan VII učvrstio svoju vlast, on nije uspeo da izbaci starog vladara iz njegovog skloništa. Manojlo je uspeo da pobegne i da okupi flotu, koja mu je omogućila da pritekne u pomoć svome ocu. Uzurpator je savladan 17. septembra 1390. godine. Osmanlije nisu bile neposredno zaslužne za tu pobedu, međutim, ona ne bi bila moguća bez prećutne Bajazitove podrške. Njemu je trebalo isplatiti dug, jer je on uvek mogao da ugrozi Jovana VII. Manojlo je takođe bio obavezan da obavlja vojnu službu. U osmanskoj vojsci, on je bio talac koliko i vazal: pretnjama Manojlom, Bajazit je izdejstvovao kod Jovana V urušavanje utvrda na tvrđavi na Zlatnom rogu. Pritisak Osmanlija se pojačavao. Car se zatvorio u svoju palatu, gde je i umro 16. februara 1391. godine.

Pošto je saznao za novost, Manojlo se oslobodio i preuzeo vlast u Carigradu. Bajazit, i pored gneva koji je osećao, primio je to kao svršenu stvar, ali nije popuštao pritisak. Vasilevs Manojlo II ostao je vazal, obavezan na vojnu službu i plaćanje tributa. Bajazit je insistirao da se u gradu izdvoji poseban deo za osmanske trgovce, kao i da se postavi kadija. Konačno je dogovoreno da se vlast vizantijskog cara ograniči samo na grad unutar zidina. Teško je ustanoviti da li je od tog vremena kadija bio stalno prisutan u Carigradu, ali je sigurno da je 8. juna 1391. Manojlo II svoju napustio prestonicu kako bi učestvovao u Bajazitovom pohodu u Anadoliji.

Novi pohodi u Anadoliji[uredi]

Pohod iz 1390. godine protiv Karamana ukazao je na opasnost koju je predstavljao džandarlijski emir. Početkom leta 1391. godine, da bi otklonio tu opasnost, Bajazit je krenuo ka emiratu Kastamonuu. U junu je postao gospodar emirata, čiji je vladar, Sulejman II, ubijen. Osim Sinopa, koji je ostao u rukama brata ovog potonjeg, Osmanlije su svojoj državi pripojile čitavu džandarlijsku kneževinu.

Bajazit je zatim preduzeo niz pohoda sa namerom da učvrsti svoj uticaj u Anadoliji, kao i da ograniči uticaj Kadi Burhanedina iz Sivasa, koji je verovatno krenuo u pomoć Sulejmanovoj državi, kada je objavljena vest o njegovoj smrti. Bajazit je, dakle, krenuo ka istoku, ka Bafri i Samsunu, okupljajući milom ili silom lokalne vladare, a zatim je krenuo na jug, ka Osmandžiku, gde je želeo da obezbedi predaju Amasije. To je izazvalo Burhanedina, jer se sve to odvijalo u njegovoj sferi uticaja. Pošto dogovor nije bio moguć, neprijateljstva su nastavljena, ali je sasvim izvesno da nije bilo velike bitke, pošto je gospodar Sivasa odlučio da se povuče pred mnogo moćnijom osmanskom vojskom. Pobeda kod Čorumlua, koju mu pripisuje njegov biograf Ibn Ardašir, bila je samo jedan okršaj. Što se tiče malih oblasnih gospodara dinastija Tašan u Merzifonu, Tadžudin u Čaršambi, te emira Bafre i onog Amasije, oni su stali uz Bajazita. Sve u svemu, pohod u Anadoliji, koji se završio usred zime 1391. godine, bio je uspešan. Ali, osmanska vlast nije bila u potpunosti uspostavljena u Maloj Aziji, jer su protiv Bajazita bili Kadi Burhanedin i Alaudin iz Karamana.

Ukratko, čini se da je Bajazit najpre hteo da otkloni opasnost od Džandarlija. Osmanlije su želele da napadnu Sinop sa mora 1392. godine, i zbog toga su osnovale flotu. Da li zbog mera koje su preduzeli uznemireni Mlečani ili usled ugarske opasnosti na Dunavu, Bajazit je odustao od svog anadolskog pohoda.

Napredovanje u Rumeliji (1393—1396)[uredi]

Manojlo II Paleolog
Sultan Bajazit I (1389-1402)

Posle Kosovske bitke, pošto je Bajazit bio zauzet u Maloj Aziji, osmanski zapovednici granica nastojali su da učvrste osmanske teritorije u Evropi. Paša Jigit je potčinio Srbina Vuka i smestio se u Skoplju (turski Uskub), koje je zauzeto 1391. godine; Firuz-beg i Lala Šahin vodili su napade u pravcu Albanije. U periodu 1393-1395. godine, Osmanlije su nastojale da uhvate Stracimirovića, feudalnog gospodara koji je vladao severnom polovinom zemlje, a koji je prešao na stranu Mlečana. Mlečani su tek zauzeli Lješ i Drač (1393) i Drivlast (1396), dok su Osmanlije pokušavale da privuku lokalne gospodare dodeljivanjem timara. Uočava se postavljanje osmanske administracije u zemlji: postavljaju se kadije, sandžak-beg, spahije. Sa svoje strane, Evrenos-beg je pokorio Tesaliju.

Ali situacija nije bila baš blistava, a prema procenama, najveća opasnost pretila je osmanskom protektoratu u Bugarskoj. Mirča, vlaški knez, pod ugarskim zaštitništvom zauzem je Dobrudžu i Silistru, na desnoj obali donjeg Dunava. Ugri su želeli da zauzmu Vidin. Bajazit je odmah reagovao, te je nakon osvajanja prestonice Trnova (17. jul 1393. godine) dunavska Bugarska pala pod direktnu vlast Osmanlija, dok se car Šišman povukao u Nikopolj, kao osmanski vazal. Zatim je Bajazit oterao Mirču iz oblasti koje je on bio nedavno osvojio.

Kada se situacija stabilizovala, Bajazit je procenio da je potrebno da potvrdi svoju snagu i zadao je veliki udarac u zimu 1393-1394. godine. Taj zanimljiv događaj odigrao se u Seru, gde je Bajazit odvojeno pozvao sve svoje hrišćanske vazale. Ostavljeni njemu na milost i nemilost, vazali su morali da budu zabrinuti, naročito jer ih je dočekala mučna scenografija. Teodora, despota Moreje, optužio je Mamonas, gospodar Monemvasije, odbacivši svoje vazalstvo prema njemu. Dok su se vazali uzajamno optuživali, Bajazit je pretio da će ih sve pobiti. Ipak, izuzev Teodora, koga emir nije hteo da pusti dok ne preda više gradova, svi drugi vazali su se slobodno vratili u svoje oblasti. Međutim, iako je Bajazit potvrdio svoju vlast, ovaj događaj predstavlja i kraj vizantijskog potčinjavanja, jer se car Manojlo II, gnevan i rešen da više ne popušta, okrenuo Zapadu.

Slučaj sa Mamonasom pokazao je koliko je beznačajnim Bajazit smatrao Paleologa, jer je despota Moreje stavio u istu ravan sa Mamonasom, čijim se sizerenom Teodor smatrao. Za Bajazita, feudalni posedi kao Monemvasija zavisili su samo od njega, te je krenuo na put ka Tesaliji, zadržavši Teodora kao zatvorenika, koga nije želeo da pusti pre predaje tog grada. Ali, kada je od despota zahtevana predaja Argosa, ovaj je uspeo da pobegne i stigne do Moreje. Bajazit se zadovoljio slanjem kaznene ekspedicije na Peloponez. Tada je pripojio latinsko vojvodstvo Salonu (Amfisu).

Bitka na Rovinama 1395. godine

Bajazit je dakle prepustio Teodora njegovoj sudbini, da bi započeo opsadu Carigrada u proleće 1394. godine. Uzrok te promene u strategiji ostao je nepoznat. Da li je borbu napustio očekujući očajnički otpor? Da li su ga prvi znaci opasnosti koji su dolazili od Timura naveli da promeni pravac, te da ostane pod Carigradom, kada je znao da je istočnjački osvajač krenuo put Indije? To je bila prilika da se iskoristi neprijateljstvo sa Manojlom II da otvari svoj pravi san i osvoji grad. Prvi su se napadi razbili o jake vizantijske zidine i započela je opsada koja će trajati do kraja Bajazitove vladavine. Manojlo, koji je uspeo da se odupre, zatražio je pomoć od hrišćana sa Zapada. Venecija je mogla da mu pošalje pojačanje, budući da Osmanlije još uvek nisu gospodarile morem.

Vizantije je u svakom slučaju izdržala. Teodor je ponovo osvojio Monemvasiju (jul-avgust 1394. godine) uz pomoć Mlečana, kojima je prepustio Argos 27. maja. Ali, njegove prepirke sa naslednikom atinskog vojvode, Karlom Tokom, pružile su priliku za intervencije Evrenosu, jer su ga Latini pozvali u pomoć. Teodor je poražen početkom 1395. godine. Ipak, čim su Osmanlije napustile Moreju, on je ponovo ovladao situacijom.

Bajazit se uputio na pohod protiv Vlaške. Uz pomoć svojih srpskih vazala, ušao je u tu zemlju. Posle neizvesne bitke na Rovinama, 17. maja 1395. godine, Mirča, saveznik Ugara, morao je da se preda. Zatim je osmanski vladar marširao u Nikopolj, gde je naredio da se ubije car Šišman, 3. juna 1395. godine. Dobrudža je pala pod osmansku vlast. Osmanski garnizoni su kontrolisali prelaze preko Dunava. Nije bilo više tampon država između prve katoličke države, Ugarske i Osmanskog carstva.

Krstaški pohod na Nikopolj[uredi]

Žigmund, kralj Ugarske, bio je veoma zabrinut zbog nadiranja Osmanlija i delovao je uz pomoć Zapada. Venecija se pokazala mudra i, prihvativši da naoruža flotu koja će zatvoriti moreuze, ostala je u miru sa Osmanlijama, održavala dobre odnose i trgovala sa njima. Francuska je pak krenula u krstaški pohod, kojim je želela da stigne do Svete zemlje. Sa svoje strane, Manojlo II morao je da naoruža deset galija za račun Žigmunda, koga su takođe podržali vitezovi sa Rodosa i burgundski konjanici na čijem čelu je bio vojvodin naslednik lično. Moćna vojska okupila se u Budimu. Žigmund je želeo da privuče Osmanlije, te da ih izmori dugačkim maršom. Francuzi su, nepromišljeno, izdejstvovali da ih odmah napadnu. Vojska je krenula krajem avgusta, spustivši se dolinom Dunava sve do Vidina, koji je branio Stracimir, bugarski vazal Osmanlija. Grad je pao. Zatim je došao red na Rahovu, čije je stanovništvo nemilosrdno pobijeno.

Početkom septembra 1396. godine, krstaši su započeli blokadu Nikopolja. Bajazit, kome se usput pridružio Srbin Stefan Lazarević, krenuo je da ih presretne. Bitka se odigrala 26. septembra 1396. godine. Bio je to veliki poraz hrišćana, za koji najviše nose odgovornost francuski konjanici koji su ratovali na zastareli način. Načinivši istu grešku kao kod Kresija, krenuli su u napad. Prethodnica i prve osmanske linije predale su se, ali to je bio manevar kojim je Bajazit naveo francusku konjicu da se zaglibi i iscrpi, pa ju je zaustavila i razbila elita njenih trupa, okupljena oko njega na vrhu jednog brežuljka. Osmanska konjica je potom iskoristila paniku koja je zahvatila Francuze. Kada se videlo da se poraz ne može izbeći, Vlasi na čelu sa Mirčom i Transilvanci na čelu sa vojvodom Sedmogradske napustili su Ugre i Nemce, pridruživši se Osmanlijama, koje su upravo zadobile podršku Stefana Lazarevića. Taj poraz koji se dugo pamtio ohladio je vatrene želje Francuza da započnu krstaški pohod. Većina zarobljenika je ubijena, dok su drugi uzeti u službu ili zadržani radi otkupa. To je stvorilo priliku za uspostavljanje prvih diplomatskih odnosa između kraljevine Francuske i Porte.

Francuski kralj Šarl VI

Ta velika pobeda povećala je prestiž Osmanlija i učvrstila njihov položaj na Balkanu. Oni su, od tog vremena, vladali čitavom Bugarskom, čija je poslednja nezavisna teritorija, Vidin, pala u njihove ruke. Ugri i zapadnjaci bili su toliko uzdrmani da su im ostavili slobodne ruke na Balkanu. U to doba, Osmanlije su se učvršćivale u Albaniji. Odmah su ponovo krenuli ka Moreji, koju su njihove trupe osvojile u leto 1397. godine, po naređenju Timurtaša i Jakub-paše. Stigli su 3. juna do Argosa, gde su izvršili pokolj stanovništva, a zatim su opkolili, bez uspeha, Leontarion i Korint. Despot Teodor se obratio Mlečanima, koji su odbili da se izlažu opasnosti, a potom vitezovima sa Rodosa, kojima je najpre 1397. godine ponudio Korint, a zatim 1399. godine predaju čitave despotovine. Do toga je zaista i došlo, iako je Teodor sebi zadržao pravo otkupa, koje je kasnije iskoristio. Od tada je prisustvo hospitalaca, latinskih vitezova, koje je pravoslavno stanovništvo teško prihvatilo, štitilo despotovinu od upada Osmanlija.

A što se tiče samog Carigrada, njegova opsada je ponovo započela. Ovog puta, Bajazit je napao i Đenovljane iz Galate. Ali, Osmanlije još nisu imale mogućnost da pobede, kako zbog neosvojivih zidina, tako i zbog zadivljujuće hrabrosti branilaca. Emirov pritisak je oslabio 1397. godine, ali je on nastavio sa blokadom. Kao i njegov brat Teodor, Manojlo II nije imao drugog izbora sem da se okrene zapadnim silama. Najznačajniji odgovor došao je od Šarla VI, kralja Francuske, koji je u leto 1399. godine poslao 1200 ljudi pod komandom Jovana Neverskog, maršala Busikoa, prekaljenog borca iz bitke kod Nikopolja. Ta pomoć je omogućila značajne pohode, kao onaj do Nikomedije (Izmita). Ali, Vizantiji je bila potrebna značajnija pomoć, i to prvenstveno finansijska. Manojlo je stoga rešio da krene u Francusku krajem 1399. godine, prepuštajući vlast svom sinovcu i nekadašnjem neprijatelju Jovanu VII. Vratio se tek u junu 1403. godine, bez ikakvih čvrstih obećanja. Blokada se nastavila i za vreme Jovanove vladavine. Ali, taj nekadašnji Bajazitov saveznik bio je izložen jakom pritisku emira i čini se da je morao da mu preda Selimvriju (Silivri) i sve teritorije extra muros. Jovan VII branio je grad kako je najbolje mogao. Ali, 1402. godine, izgubivši svaku nadu, obećao je Bajazitu da će predati grad, ako ovaj pobedi Tamerlana (Timura koji je nosio nadimak Ćopavi, tur. lenk, otuda na Zapadu iskrivljena verzija njegovog imena Tamerlan, prim. prev.). Vizantija je sa njim imala dobre odnose još od vremena Manojla, zasnovane na zajedničkom neprijateljstvu protiv Osmanlija, i njihov poraz je istog trenutka promenio tok istorije.

Poslednji pohodi u Anadoliji[uredi]

Emir Karamana, Alaudin, sasvim prirodno, iskoristio je odsustvo svog osmanskog suparnika, koji je bio zauzet u Evropi. Nakon što je ponovo osvojio teritorije prepuštene po prethodnom dogovoru, prešao je u ofanzivu, napredujući ka Ankari i Bursi. Bajazit se ponovo uputio protiv njega. Ovoga puta bio je rešen da ide do kraja, siguran u svoje zaleđe u Evropi. Poražen, Alaudin je našao utočište u Konji, čiji su ga stanovnici predali Bajazitu. Bajazit je naredio da ga ubiju, te je pripojio Karaman, u jesen 1397. godine. To je bio početak konačnog osvajanja Anadolije, gde je, nestankom sa scene emirata Karamana, nestala i poslednja prepreka osmanskom napredovanju. Teritorije Kadi Burhanedina osvojene su 1398. godine. Njegova prestonica, Sivas, predstavljala je izvrsno polazište za druge pohode.

Timur se 1399. godine ponovo pojavio u toj oblasti. Zabrinuti, gospodar Bagdada i Kara Jusuf, emir kneževine Karakojunlular (tur.- "Crne Ovce") koji su se nalazili severoistočno od Anadolije, gurnuli su Osmanlije protiv lokalnih Timurovih pristalica. Sulejman, najstariji Bajazitov sin, bio je zadužen da vodi operacije u Jermeniji i u dolini Eufrata, gde se potčinilo više gradova. Pozvan da se pojavi pred osmanskim dvorom i da plaća danak, pokorio se Tahir-ten, koji je vladao u Erzindžanu i Erzerumu. Ali, ubrzo se kod svog zaštitnika Timura pridružio anadolskim begovima, koje je Bajazit opljačkao.

Oko azijskog osvajača okupio se čitav antiosmanski savez, koji su činili emira Ajdina, Saruhana, Mentešea i Germijana. Oni nisu bili jedini koji su krenuli u borbu protiv Bajazita: Timur je primio ambasadore Manojla II, kao i Šarla VI, kralja Francuske, zaštitnika Đenovljana, koji bi sve izgubili porazom kod Carigrada. Ohrabreni od Mlečana, oni su takođe nagovarali osvajača da krene u pohod. Da li je to bilo dovoljno za uspeh? Na čelu Turaka iz Transoksijane, Timur Gurhan, na Zapadu poznat kao Tamerlan, iznova je počeo da osvaja mongolske teritorije. Turčin i musliman, on je ujedinio veliku teritoriju, koja se prostirala od Indije do Mesopotamije, u kojoj je vladajuća religija bio islam, ali je u tome carstvu, organizovanom na univerzalističkim osnovama, bila omogućena slobodna trgovina. Timur je oklevao da napadne Osmanlije: taj udaljeni emirat bio mu je manje važan od Sirije i Svetih mesta.

Ali iako je Bajazitova slava gazija bila vredna poštovanja, Timur nije mogao da podnese provokacije koje je osmanski emir upućivao njegovim štićenicima. Mongol nije priznavao predaju Erzindžana i zahtevao je da se anadolski emirati vrate legitimnim vladarima, kao i da mu se preda Kara Jusuf, vođa kneževine Kara Konjulular. Kako je Bajazit odbio da to izvrši, Timur je smatrao kako mu mora održati lekciju: to je bila svrha pohoda iz 1400. godine. Osmanski gospodar je želeo da izbegne direktan sukob, pa je radi kontranapada propustio Timurove trupe da se udalje od svoje baze. Mongoli su na prepad zauzeli Erzindžan i pobili stanovništvo koje je naselio Bajazit. Zatim su započeli opsadu Sivasa, čija se tvrđava predala 26. avgusta 1400. godine. Osveta je bila surova: zidine su u potpunosti razorene, vojnici garnizona pobijeni, stanovništvo pobijeno ili deportovano. Zatim se Timur okrenuo svom prvobitno cilju, osvajanju Sirije, oduzimajući od Osmanlija tvrđave na obali Eufrata. U septembru su istočne oblasti Bajazitovog carstva bile pokorene. Timur je krenuo ka Alepu.

Kada je neprijatelj saznao da je zauzeo Siriju i Mesopotamiju, Bajazit je krenuo u pohod da ponovo osvoji desnu obalu Eufrata. Timur je poslao vojsku, i započeli su teški pregovori. Baš u to vreme, Kara Jusuf, Bajazitov štićenik, krenuo je na pljačkaški pohod i napao, možda baš radi provokacije, karavan koji je išao za Meku. Za Timura, to je bilo nedopustivo. Preko izaslanika koje mu je Bajazit poslao u zimu 1401-1402. godine, tražio je od njega da kazni Kara Jusufa. Ne dobivši nikakav odgovor, 16. februara 1402. godine, krenuo je u pohod, stigavši bez poteškoća do Sivasa, koji je zauzeo. Tamo je saznao da je Bajazit odbio njegove zahteve. Od tog trenutka, rat se nije mogao izbeći.

Bitka kod Ankare[uredi]

Mongolski osvajač Tamerlan

Kada je saznao da Timur stiže, Bajazit je napustio opsadu Carigrada i otišao za Bursu. Strahujući od akcije lige koju su stvorili Mlečani, ostavio je devet galija u Galipolju i naoružao flotu od dvadeset brodova. Protiv neprijatelja sa istoka okupio je sve svoje snage: vojsku iz Anadolije, sa trupama iz Ajdina, Saruhana, Karesija, Hamida, Tekea, Karamana, Germijana i Sivasa, potom trupe iz Rumelije koje su se nalazile na Galipolju i pred vizantijskim zidinama. Bili su pozvani timarnici i vazalni hrišćanski prinčevi. Uvećavajući se duž puta, osmanska vojska se uputila ka Ankari. Tamo su saznali da se neprijatelj uputio u pravcu Tokata. Bajazit se povukao u šumovite predele, odakle je planirao da izmori neprijatelja. Želeći da izbegne niz manjih sukoba, Timur je promenio plan, stigavši najpre u Kajseri, a zatim u Ankaru, dok je većina njegovih trupa imala zadatak da prodre u srce zemlje i da je opustoši. Započeo je opsadu Ankare, kada je Bajazit, odvojen od ostatka svoje vojske, došao da ga iznenadi.

U vrhu osmanske države postojale su velike razlike. Veliki vezir Džandarli Ali predlagao je da se neprijatelj izmori noćnim napadima i opsadom. Beglerbeg Rumelije, Firuz-beg zalagao se, nasuprot tome, za bitku. Njegovo mišljenje je prevladalo, i bitka se odigrala 28. juna 1402. godine, na polju Čibukova.

Bitka je bila duga i puna preokreta, ali je osipanje trupa kod Bajazita brzo ugasilo nadu da će pobediti; trupe iz anadolskih emirata pridružile su se svojim vođama, okupljenim oko Timura, značajno oslabivši dejstvo desnog krila. Oslabljeno odmetanjima, desetkovano, levo krilo je takođe posustalo, dok su Timurove trupe napredovale. Procenjujući da je dan izgubljen, Ali-paša je naredio povlačenje, u begu povukavši sa sobom i princa Sulejmana, najstarijeg Bajazitovog sina: to je bila prava revolucija u palati. Murat-paša, janičarski aga, kao i druge značajne ličnosti, otpratili su pretendenta u prestonicu u Bursu, a zatim u Evropu. Što se tiče drugih Bajazitovih sinova, Mehmeda su emiri Amasije odveli u taj grad, dok su se Isa i Musa spasili sa svojim trupama. Odolevale su samo srpske trupe, međutim, janičarima okružen Bajazit odbio je da napusti bojno polje, te je i Stefan Lazarević već odlučio da ga napusti i pokrije Sulejmanovo uzmicanje. Usred povlačenja, pojavili su se nagoveštaji očuvanja države, koji zaslužuju da budu zabeleženi. Konačno, prisiljen na beg, Bajazit je uhvaćen i zarobljen i njegova se vladavine završila katastrofom bez presedana.

Međuvlašće (1402—1413)[uredi]

Sultan Mehmed I (1413-1421)

Deset godina koje su usledile nakon poraza kod Ankare bile su veoma teške. Bajazit je za sobom ostavio četiri sina nestrpljiva da zauzmu njegovo mesto: Sulejmana, Mehmeda, Isu i Musu. Osmanska država se razjedinila.

Bajazit I i Tamerlan

Iako je poraz prouzrokovao pad i rasulo, osmanske snage nisu bile slomljene u potpunosti. Timur je najpre želeo da ih uništi i da se dočepa naslednika, Sulejmana. Ali dok su vojnici u potrazi za njim stigli u Bursu, 3. avgusta 1402. godine, begunac je imao vremena da se dokopa riznice i da se uputi u pravcu Bosfora. Moreuz je obezbeđivala liga koju su stvorili Mlečani. Oni su bili spremni da zažmure i puste Turke da pređu u Trakiju, iako je to predstavljalo kršenje sporazuma sklopljenog sa Timurom. Međutim, Đenovljani su prihvatili da pomognu Sulejmanu, i njihov primer su uskoro svi sledili. Najstariji Bajazitov sin je ponovo postao gospodar Rumelije, moreuzom zaštićen od neprijatelja.

Za to vreme su Timurove trupe popalile Bursu, a zatim su, pre nego što su počele da čiste obale, počele pustošenje Jenišehira i Iznika. Iskoristivši to odlaganje, osmanske i srpske trupe prešle su Dardanele. Šireći teror, Timurovi vojnici su paleći i uništavajući zauzeli Malu Aziju, ali su povremeno nailazili i na neočekivan otpor. Hrišćani su se plašili napada. Njihova procena je bila pogrešna, jer je Timur želeo da na svoj način ponovo uspostavi red u toj oblasti, a drugi poslovi su ga zvali u Aziju. Pre nego što je krenuo, započeo je opsadu Smirne. Pobeđeni, vitezovi sa Rodosa pobegli su svojim brodovima, dok je grad razoren, a hrišćansko stanovništvo pobijeno.

Timur je primio ambasadore koje su mu poslala dva Fokejca, Đenovljani sa Hiosa i Isa, Bajazitov sin, koji se smestio u Bursi, kada je osvajač otišao. On je pozvao Sulejmana da izađe pred njega ili da mu plati tribut, te je primio izaslanike i poklone. Ne želeći smrt grešnika, Timur je odlučio da ih ostavi da svi zajedno žive, te da se međusobno unište. Sulejman je tako zadržan na teritoriji Rumelije, Isa u Bursi i u svojoj oblasti, a Mehmed u oblasti Amasije i Tokata, odakle je bilo nemoguće pomeriti ga, čak ni oružjem.

Dinastija Osmanlija je opstala, ali je njeno carstvo bilo podeljeno, te je ostalo bez anadolskih emirata koji su vraćeni dinastijama: Germijan, Karaman, Džandar, Saruhan, Teke, Menteše... Koristeći stare strukture vlasti, za koje se pokazalo da su popularne, Timur je podelio teritoriju; da bi lakše vladao. S druge strane, da bi otklonio opasnost od ponovnog uspona Osmanlija, on je dao veliku vlast karamanskoj dinastiji, čija se teritorija dosta uvećala, pojačavši njihov značaj, i od tada je obuhvatila čitavu oblast kod zavoja koji pravi reka Sakarija, protežući se između Burse i Ankare. Rešivši na taj način veliki problem u Anadoliji, Timur se uputio ka Aziji. Sa sobom je poveo Bajazita, koji je umro na putu, u Akšehiru, 9. marta 1403. godine.

Za Osmanlije, situacija nije bila tako strašna kao što je izgledalo. Rumelija, u kojoj je vladao Sulejman, i uz koga je bila administrativna elita države, ostala je nedirnuta. Timurovi pohodi, sa svim strahotama koje je on činio i sa građanskim ratom koji je usledio, imali su za posledicu veliki talas izbeglica, koji su ubrzali turkizaciju zemlje. U Anadoliji, Mehmed se dosta dobro učvrstio u svojoj neosvojivoj tvrđavi Amasiji. Sasvim je izvesno da su obojica morali da priznaju Timurovu vrhovnu vlast. Ali, teškoće sa kojima se suočila Timurova vojska posle bitke kod Ankare, naročito u pogledu Mehmeda, pokazale su da je Osmansko carstvo već postalo stvarnost u Maloj Aziji.

Porodica[uredi]

Surpuge

Muška deca

Ženska deca

  • Sultanija Irhondu
  • Sultanija Melike (sa Oliverom)
  • Sultanija Fatma
  • Sultanija Oruz (sa Oliverom)
  • Sultanija Hundi
  • Sultanija Fatima
  • još jedna nepoznatog imena (sa Oliverom)

Popularna kultura[uredi]

Njegov lik se pojavljuje u sledećim filmovima:

Porodično stablo[uredi]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Osman I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Orhan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Malhun Hatun
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Murat I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Nilufer Hatun
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Bajazit I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Gulčiček Hatun
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference[uredi]

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Bajazit I
Rođen/a: 1360 Umro/la: 8. mart 1403[starost: 43]
Regnalne titule
Prethodnik:
Murat I
Sultan Osmanskog carstva
15. jun 1389 — 28. jul 1402
Naslednik:
Mehmed I