Galipoljski Srbi

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Galipoljski Srbi
Ukupna populacija
preko 1.100 (1922) [1]
Regioni sa značajnom populacijom
Pehčevo (Severna Makedonija)
Jezici
srpski
Religija
pravoslavlje
Srodne etničke grupe
Srbi
Ovaj članak je deo serije o Srbima
Srbi
Srpska kultura
Srbi po teritorijama
  • Autohtone zemlje
Podgrupe i srodni narodi
Srpske zemlje
Srpska pravoslavna crkva
Srpski jezici i narečja
Istorija

Galipoljski Srbi (Galipoljci, Bajramičlije) su Srbi koji su za vreme Osmanskog carstva preseljeni na Galipoljsko poluostrvo koje se nalazi na severozapadu današnje Turske.

Oni su tu preseljeni iz današnje središnje Srbije, najverovatnije iz predela oko Jagodine koji se u njihovim pričama pominje kao stara postojbina. Vekovima su se održali u Trakiji, iako nisu imali dodira sa svojom postojbinom i sunarodnicima Srbima. Živeli su u stranom okruženju u dva međusobno (nekoliko sati!) udaljena naselja: Bajramič (tur. Bayramiç) kod Galipolja, pod Suvom planinom (tur. Kuru dağ) i Karadža Halil (tur. Karacahalil) kod Malkare. Srbi iz Karadže su se vremenom neminovno "pogrčili". Razlog je bio u tome što su se Srbi morali u crkvenom pogledu odlučiti za koga su: Bugare ili Grke. Prišli su grčkoj jerarhiji, od koje im je došla grčka škola. Sa grčkim jezikom u crkvi i školi došlo je do odrođavanja.

Pred balkanske ratove u Bajramiču je živelo još 118 srpskih porodica, koje su mirno živele baveći se najviše stočarstvom. Kada je nastupilo nesigurno vreme, smenjivala se bugarska i turska vlast, oni su silom prilika 1914. godine krenuli iz Bajramiča u Srbiju.[2]

Najzaslužniji za buđenje srpske nacionalne svesti u Bajramiču, bio je "Bosanac" Adem-efendija, žandarmerijski poručnik, rodom iz Novog Pazara. On je dobio službu u tom kraju 1913. godine, a kako je njegova žena govorila samo srpskim jezikom, nastanili su se u Bajramiču. Srbin-musliman ih je nagovarao da se kao Srbi, odsele u svoju državu Srbiju, koja je tada bila prosperitetna zemlja. Meštani su to rado prihvatili, i ubrzo poslali delegaciju u Carigrad, koja je trebalo da pomoću srpskog i ruskog konzula uredi njihovo preseljenje i dobije pasoše za sve iseljenike. Delegaciju sela činili su starci, muktar (seoski knez) Tasa Lambov, Andreja Đurić Karađozov i Pandil Vuksičić. Sve je bilo urađeno, i siroti Srbi su krenuli na put na Đurđevdan 1914. godine. Uputili su se u Galipolje, a odatle ruskim brodom do Soluna, gde ih je dočekao srpski konzul i sproveo do Skoplja.[3] Po drugom izvoru, bili su zadržani u Bugarskoj i 1915. prebačeni u logor na Crnom moru. Na kraju rata su se vratili u Bajramič a za Kraljevinu SHS krenuli krajem 1922,[4] ali su bili zadržavani od grčkih vlasti.[5]

Početkom 20. veka su se naselili na prostoru današnje Severne Makedonije oko Pehčeva. U maju 1914. naseljeno je 105 porodica (376 ljudi) iz jedne srpske oaze na Galipolju (sela Bajramić i Kara Đal). Njima je data zemlja u ataru sela Bunardžik u Skopskom srezu, a čak im je pružena i novčana pomoć, budući da su bili bez ikakve imovine jer su postradali u ratu.[6]

Deo varoši u Pehčevu gde danas žive Galipoljski Srbi, stanovnici Pehčeva nazivaju Kaj Grcite, što ukazuje na prostor odakle su se Galipoljci doselili. Na popisu 2002. godine 12 stanovnika se izjasnilo da su Srbi. Iako makedonizovani, prihvataju jezik nove sredine, dok stari Galipoljski dijalekt znaju još samo oni najstariji, pa ipak pamte svoje poreklo ali nemaju nijednu instituciju koja bi ih okupljala i omogućila da očuvaju nacionalni identitet. Kao svoju veliku svetinju čuvaju i danas ikonu Svete prepodobne mučenice Paraskeve, koju su iz Bajramiča poneli, a danas je smeštena u maloj kapeli koja je podignuta u dvorištu kuće 82-godišnjeg Atanasa Tanča Galazova. Tu dolaze i pale sveće za svoje žive i mrtve i mole se pred ikonom koju smatraju za svoju zaštitnicu i veruju u njenu čudotvornu moć. Kažu da ne trpi staklo i da se ono razbijalo pri svakom pokušaju da se ikona zastakli. Spisak starih prezimena Galipoljskih Srba, kao i ona izmenjena pod protektoratom komunista, a kao izvor podataka poslužio je telefonski imenik Pehčeva i razgovori sa potomcima Galipoljaca. Neka od prezimena su: Babaliković-Babalakov, Galazovci-Galazov Galazovski, Dimitrijević-Dimitrovski, Janićijević-Janakiev, Jovanović-Jovanovski, Marković-Markovski,Lazarević-Lazarov, Kanalijovci-Kanalijov, Karakašovci-Karakašov i Karatukovski, Karakostić-Karakostov ,Karađozović-Karadžolov, Kolikovci-Kolikov, Kostović-Kostovski, Mitrović-Mitrovski, Mihajlović-Mihajlov, Nikolić-Nikolovski, Pavlović-Pavlov, Pandević-Pandov, Parasković-Paraskov, Pujić-Pujovski, Pulkovci-Pulkovski, Stavrović-Stavrov, Stefanović-Stefanovski, Todorije-Todorovski.

Značajni podaci zabeleženi su i na groblju u Pehčevu-gde se vidi izmena prezimena sa ić na ov/ev/ski/ik, ali se vide i prezimena preminulih Galipoljaca koja se na ić završavaju.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Galipoljski Srbi živeli su do balkanskih ratova na samom korenu Galipoljskog poluostrva pod planinom Kuru Dag. Opredelivši se za Srbiju, posle prave odiseje u prvom svetskom ratu, oni su 1922. godine naseljeni u Pehčevu u Makedoniji. U svom predanju Galipoljski Srbi su sačuvali spomen na Jagodinu kao svoju postojbinu. Njihovi preci, pedesetak vojnika iz okoline Jagodine, dospelo je u Trakiju kao roblje. Zarobljenici su najpre bili tesači u kamenolomu koji je radio za Carigrad; zatim su naseljeni u selu Uč Dere, u kome su lepo živeli sve dok ga nisu morali napustiti zbog turkmenskih razbojnika. Tada su razbegli u kasabu Šarćoj, u sela Karadža i Agač i na čitluk Bajram Dere, na kome su osnovali selo Bajramič. Blizu Bajramiča nekad je postojalo srpsko selo Aladža Dere, napušteno zbog "veštice";tako su oni zvali vampire. Do kraja su se održali u dva sela: U Karadža Halilu, gde su bili na putu da se stope sa grčkom većinom, i u Bajramiču, u kome su sačuvali svoj jezik, pesme i svest o poreklu, mada su i tu sve svoje crkvene obrede mogli obavljati jedino na grčkom. Njihova sela bila su razdvojena u dva kadiluka: Karadža Halil spadao je pod Malkaru u Trakiji, a Bajramič pod Šarćoj, kasabu na evropskoj obali Dardanela.[7]

Postojala je još jedna srpska dijaspora u oblasti Galipolja u 16. veku. U jednom popisu Galipolja iz prve polovine 16. veka zabeleženo 332 domaćinstva izgnanika iz Srema. Defter pisan 1530. godine prvi put i jasno pominje tamošnju grupaciju naseljenika pod nazivom Nevjernici prognani iz Srijema, koji su sultanovom zapoviješću naseljeni u spomenutim selima.[8] Bilo je to u vreme sultana Sulejmana Osvajača (ili po turski: Zakonodavca tj Kanuni), a reč je o dotad slabo naseljenoj oblasti. U jednom fermanu kadiji iz Galipolja u vezi sa slanjem žita u Carigrad, u tom fermanu iz 1560. godine pominje se carski has Sremski Izgnanici (tur. Sürgünan-i Srem).[9] Galipoljski Srbi u Karadža Halilu i Bajramiču činili su poslednje ostatke ove stare srpske dijaspore. I pored svog predanja da potiču od ratnih zarobljenika iz okoline Jagodine, oni su Milenku Filipoviću potvrdili ranija kazivanja okolnih Bugara, po kojima se srpsko selo Bajramič zvalo i Surgunćoj. Iz njihove kolektivne svesti vremenom je iščezlo jedino sećanje na Srem. Carski has Sremski Izganici bio je početkom 1641. godine mukata (carsko dobro) određena u odžakluk velike carske staje, „kao plata njenog starešine velikog mirahora i slugu”.

Prihod od desetaka i ostalih dažbina koje pripadaju gospodaru zemlje na ovoj mukati iznosio je 140.000 akči. Mukata je bila pod jurisdikcijom kadije Dimotike.[10] Godinu dana kasnije, u sastavu ove mukate pominju se dva pobunjena sela, Kavakli i Srem. Pokupljač džizije tada se žalio na raju ovih sela kako, „mada od davnina svoju džiziju i ispenžu daje poimence, sada tvrdi da plaća 1.500 akči odsekom”. Porta je presudila na štetu raje, pozivajući se na defter u kome je nađeno da raja „mukate Izganici sa ostrva Srem” za džiziju, platu pobirača i njihove pratnje daje po 3,5 zlatnika na svakog podanika, a ne odsekom. Ferman kadiji Dimotike glasio je da se raja ne inati, nego da i dalje svoju džiziju plaća na opisani način.

Početkom 1644. godine haračlija je uložio novu pritužbu, ovog puta je jedino protiv raje sela Kavakli, pa je kadiji Dimotike ponovo naređeno da se džizija utera[11]. Zapovest je očito izvršena na zadovoljstvo tužioca koji je posle toga postigao da od 1. marta 1645. godine bude postavljen i za emina same mukate. Dajući mu berat na ovaj položaj, Porta je ponovila pravilo po kome mukata Sremski Izgnanici s prihodom od 140.300 akči spada u odžakluk velike carske staje. Iz napred izloženog izlazi da je pravni položaj raje na mukati Sremski Izgnanici bio nepovoljan: da je ona i posle čitavog stoleća provedenog u izgnanstvu imala status neke vrste kažnjenika.

Na to ukazuje način palaćanja džizije. Iznos džizije ovde je bio isti kao i u drugim oblastima Paša-sandžaka (3,5 zlatnika=400 akči), ali je njena težina proisticala iz činjenica da su je Sremski Izgnanici morali davati po muškoj glavi (arap. ala-l-esami, поименице), a ne na osnovu haračke kuće (tur. hane), kako je inače bilo uobičajeno.[12] Kako je džizija bila osnovni danak nemuslimana, težina njegon plaćanja, u ovom slučaju, nagoveštava da je delo predaka Sremskih Izgnanika smatrano ogrešnim o sultana. Tvrdeći da plaćaju 1.500 akči odsekom, Sremski Izgnanici nastojali su da se po svom pravnom položaju izjednače sa rumelijskim vojnucuma, osobito otkad je mukata bila vezana za veliku carsku staju. Obaveze rumelijskih vojnuka podignute su na 1.504 akče upravo u vreme ove pobune Sremskih Izgnanika.[13] Mada osujećena u ovim svojim nastojanjima, raja jedne tako male dijaspore teško da je prosto izmislila položaj koji bi za nju značio veliko rasterećenje. Džiziju, svoj najteži redovni danak, raja je plaćala odsekom na vakufskim posedima.

Do svog rasapa 1715. godine, mukata Sremski Izganinici sastojala se iz pet sela u dva kadiluka: Kapidži, Ehludin, Kavakli i Srem u Dimotiki, u Udž Evler u Ipsali.[14] Neka od ovih sela bila su u 15. i 16. veku vakufska. Selo Ehludin u Dimotiku pominje se 1523. godine kao mulk Mahmud-age, azap-age Bajazita II, ali se u popisu iz vremena Murata III (1574-1595) više nije nalazio u sastavu ovog vakufa.[15] Kalidži-bašin mulk imao je 1528-1530. godine četiri sela i jedno selište, sa 46 muslimanskih i samo jednom hrišćanskom kućom krajem 16. veka ona su pripadala imaretu u Ergenu (tur. Uzunköprü)[16]. O prilivu raje u vakufska sela oko Dimotike ima beležaka iz 1563. i 1568. godine. Hrišćani koji su se tada naseljavali na vakufu sultanije Devletšah dobijali su nomadski status hajmane, koji su svoju džiziju plaćali odsekom.[17] Treba pomenuti pojavu sela pod imenom Srem na vakufu Piri Mehmed-paše u nahiji Kizil Agač (Elhovo), na Tundži. Reč je o velikom veziru Piri Mehmed-paši (1518—1523) koji je učestvovao u osvajanju Beograda i pustošenju Srema, a čija je vakuf-nama potiče upravo iz 1521. godine. Međutim, i sredinom 16. veka, njegovom vkufu pripadalo je u Kizil Agaču jedino selo Doganlu.

Tek u vreme Murata III (1574—1595), u međama ovog sela zabeležena su tri nova sela: 1. Srem; 2. Bugarin, drugo ime Danišmendov Bunar i 3. Grk, drugo ime Urum. U isto vreme, vakufski prihod, namenjen, imaretu Piri Mehmed-paše u Silvriji, popeo se od 3.600 na 26.377 akči.[18] Kako je navedeni popis datovan u vreme vladavine Murata III, nemoguće je razlučiti da li su ovo selo Srem na Tundži osnovale baš izbeglice sa carskog hasa Sremski Izgnanici, ili, pak, roblje doterano iz pobunjenog Srema na samom početku drugog rata (1593—1606). Ali, zato ne treba sumnjati i u razlog zbog koga je carski has, koji je 1560. godine spadao pod Galipoljski, do 1640. stavljen pod kadiluk Dimotiku određen u odžakluk velike carske staje. Razlog tome ležao je u bežanju raje, u ovom slučaju, iz carskih u vakufska i vojnučka sela. Doduše, sasvim malo se zna o položaju Sremskih Izgnanika u 16. veku, kad je ovaj carski has spadao pod kadiju Galipolja. U ranije vreme, kao i prema popisima iz 1519. i 1528-1530. godine, Galipoljski sandžak imao je dva kadiluka, Galipolje i Malkaru; u Galipoljskom kadiluku bile su još i nahije Edže Ovas i i Evreše (Urša), a u Malkari nahija Ibri. Početkom 17. veka Galipoljski sandžak proširio se na nahije Kešan, Đumuldžinu i Ipsalu. Dimotika je, pak, uvek spadala pod Paša-sandžak.[19]

Međutim, pašnjaci i suvati kadiluka Dimotike, koji su pripadali velikoj carskoj staji, nalazili su se dobrim delom u kadiluku Malkari, što znači, u Galipoljskom sandžaku. Na primer, na zahtev age suvata u Dimotiki, godine 1728. izdat je ferman za proterivanje imama Halila iz sela Balabana u Malkari;ovaj je godinama podsticao raju suvata na pobunu i na taj način sprečavao da se ubere prihod koji pripada carskom džepu.[20] Carski suvat u Malkari, to je planina Kuru Dag, od koje su sve do balkanskih ratova živeli i Galipoljski Srbi u Karadža Halilu i Bajramiču, a navedeni ferman pokazuje da su i neki Sremski Izgnanici živeli pod Kuru Dagom, iako su išli na sud čak u Dimotiku. Dalje vesti o Sremskim Izgnanicima svedoče o opadanju i okoštavanju ove mukate.

Sredinom 1701. godine zabeleženo je da je mukatu od 1. marta 1695. držao Seadet Giraj-sultan, koji u međuvremenu nije položio nikakav račun o svojoj upravi. Mukata je vredela svega 58.400 akči: 17.346 za službenike džamija i 41.054 za samog Seadet Giraja.[21] Gospodar Sremskih Izgnanika bio je u ovim godinama velikog rata najstariji sin, vojskovođa i naslednik tatarskoh hana Selima Giraja, koji je 1689. i 1690. godine opustošio Srbiju, pa bi se očekivalo da je vlast Seadet Giraja podrazumevala i naseljavanje mukate robljem sa ratišta. Ali, više no prepolovljeni, prihod mukate svedoči upravo o suprutnom: stara raja, koja je preživela ratne nesreće i dočekala ovo tatarsko bezvlašće, većinom je pobegla iz mesta svog vekovnog izgnanstva.

Zato je i rečeno da je Seadet Giraj-sultan ovde vladao bez ikakvog računa. Do početka 1716. godine, prihod mukate Sremski Izgnanici pao je na svega 40.400 akči, pa je u toj srazmeri i deo predviđen za verske ustanove smanjen na 7.695 akči; ostatak u iznosu od 32.705 akči imao se vraćati carskoj blagajni. Pošto nije položio zakupninu za prethodnu godinu, stari zakupnik je svrgnut i izbrisan iz spiska, a mukata je prodata u malikanu (doživotni zakup) Mehmed-agi, eminu za snabdevanje carske kuhinje drvima.[22]

Tek početkom 1719. godine, ovaj raniji odun-emin Mehmed-aga učinio je jedan mlak pokušaj da vrati odbeglu raju u napred navedenih pet sela mukate Sremski Izgnanici. Zakupnik se žalio da je njegova raja ostavila svoja sela i odselila u druge kadiluke, oslanjajući se na neke osobe, i jedino se po rečima kojima je zahtevao da se begunci prisile na povratak „u svoju pravu otadžbinu“ naslućuje da je on znao kako su oni krenuli u potragu za svojim zavičajem. Porta je njegov zahtev odobrila, uz opomenu da se ne sme siliti na povratak raju koja živi u drugim mestima duže od deset godina i koja je već uvedena u carski defter. I, kao što tužilac nije imenovao lica koja su njegovu raju preselila, i Porta je ovu zapovest uputila kadijima Dimotike i Ipsale, ostavivši praznine na mestima predviđenim za kadiluke u kojima se nalazila odbegla raja.[23] Opremljen takvim fermanom, u vremenu u kome su oko raje u Srbiji vođene prave krvave bitke, zakupnik Sremskih Izgnanika nije imao baš nikakvih izgleda na uspeh. Ali, kako je u ovom slučaju ipak najčudnije to što je i na taj slabi pokušaj čekao pune tri godine, navedeni ferman za prisilno vraćanje Sremskih Izgnanika više deluje kao pokriće za već stvoreno stanje. Posle sniženja iz 1716, vrednost mukate Sremski Izgnanici, uprskos inflaciji koja se svuda ispoljavala u stalnim povećanjima, ostala je ista sve do 1812. godine (40.400 akči=25,5 groša). Nastupnina prilikom njene prodaje u malikanu iznosila je 1729. godine 1.450 groša, a počev od 1731. i ona je stala na 1.600 groša. Mukata je obično prodavana po dvojici manjih činovnika na Porti ili na dvoru, koji su u svakom slučaju imali mogućnosti da se naplate za ono što su uložili. Do 1812. godine, mukata je spadala pod Dimotiku. Koliko je dugo mukata Sremski Izgnanici, makar i samo simbolično, postojala posle navedene godine, ostaje nepoznato. Galipoljski Srbi, podeljeni između Malkare i Đarćoja, Srem nisu ni pomenuli.[24]

Sela koja spadaju pod mukatu Jagodine, a ne pripadaju Nišu, prvi put se pominju u fermanu od 9. novembra 1717. godine, kad su i ona, zajedno sa ostacima rasute beogradske blagajne, posle austrijskog osvajanja Beograda i severne Srbije poverena niškom defterdaru Abdurahman-efendiji.[25] U Nišu je 1718. godine obrazovana pokrajinska blagajna. Na spisku njenih dobara, određenih u odžakluk posade Niša, pojavile se nova mukata Ostatak Jagodine u Pirotu, s prihodom od 300 groša, a izvan odžakluka, i mukata selo Kragujevac u Pirotskom kadiluku, a pripada jagodinskoj mukati, od 200 groša.[26] Narednih dvadeset godina ova mukata vođena je na isti, neobičan, način.Posle ponovnog osvajanja severne Srbije i Beograda, mukata Ostatak Jagodine u Pirotu izdvojena je iz niškog odžakluka i od 1. marta 1742. godine poverena beogradskom defterdaru.[27] Mukata je bila prodata u malikanu, ali njen zakupac Ibrahim-efendija nije položio nastupninu,[28] pa ju je sultan 8. decembra 1742. godine darovao starešini svoga harema, kizlar-agi Hadži Bešir-agi, za vakuf džamiju koju je ovaj obnovio u Beogradu. Tom prilikom, sultan je naredio da se ovom kizlar-aginom temliku doda 200 groša iz ovčarine Sofije i 100 iz ovčarine Vučitrna - uz obrazloženje da je prihod mukate okrnjen.[29] Ferman o tome izdat je 12. februara 1743. godine, kad je sastavljen prvi spisak obnovljene beogradske blagajne. Na tom spisku nalaze se: mukata Ostatak Jagodine u Pirotu ugašena zahvaljjući kizlar-aginom temliku, da bi pod istim imenom, u Levču, oživela mukata Temlik u Jagodini. Iz kizlar-aginih isprava saznaje se da se mukata Ostatak Jagodine u Pirotu činila sela: Krak, Topli Dol i Šesti Gabar, selište Milatovac kod Šestog Gabra i selište Ralinovac kod sela Zvonice. Taj izvod je uzet i važećeg deftera sa kraja 16. veka, tako da za stanje ovih naselja u prvoj polovini 17. veka nema nikakvog značaja, ali se iz njega vidi da su sva navedena sela i selišta i krajem 16. veka pripadala carskim hasovima u Pirotskoj nahiji.[30] Carska sela u Pirotskoj nahiji činila su jednu mukatu sve do 1. marta 1695. godine, kad je iz nje izdvojena nova mukata Kamik i Sukovo i prodato u malikanu Šatir Husein-agi iz Dupnice. Emin pirotske mukate bio je od 1692. godine ajan Pirota Šarćojlu Ibrahim-aga, koji ju je od 1. marta 1697. uzeo u malikanu zajedno sa sinom Mehmed-agom. U leto 1698, ovaj Šarćojlu Mehmed-aga kupio je u malikanu i mukatu Kamik i Sukovo i, na taj način, ponovo zagospodario svim carskim hasovima u Pirotskoj nahiji.[31] Kad je posle karlovačkog mira određen odžakluk gradskih posada na području beogradske blagajne, pirotska mukata data je posadi Beograda, a mukata Kamik i Sukovo posadi Svrljiga.[32] Posle gubitka Beograda, ostaci rasute beogradske blagajne povereni su niškom defterdaru već u novembru 1717. godine; tada se prvi put pominje i mukata Jagodin.[25] Pre toga, u septembru 1717, sultan je lično ovlastio ajana Pirota Begli Ali-agu da preseli pirotske muslimane iz pobunjene nahije na bezbednije mesto.[33] Kad je 1718. obrazovana niška blagajna, pirotska mukata ostala je u njenom okviru, ali kao malikana Begli Ali-age.[34] Stari jana Šarćojlu Mehmed-aga zadržao je u malikanu Kamik i Sukovo, ali tek pošto je iznova položio nastupninu od 150 groša.[35] Nova mukata Ostatak Jagodine u Pirotu podeljena je između niških aga i defterdara: age su dobile u odžakluk 300 groša, a defterdar je neposredno upravljao selom Kragujevac s prihodom od 200 groša.[26] U isto vreme, na istočnoj periferiji Niša pojavilo se nvo hrišćansko predgrađe Jagodin mala.[36] Na zemlji niške mukate u Jagodin-mali osnovao je čitluk prvi niški defterdar Abdurahman-efendija, koji se i kasnije nalazio na istoj dužnosti u Nišu.[37] Taj kraj zadržao je svoje ime i u potonje vreme, ali njegovi stanovnici više nisu znali da kažu zbog čega je on baš tako prozvan.[38] Od sela koja su nekad činila mukatu Ostatak Jagodine u Pirotu, održala su se ona koja nisu bila potpuno satrvena u odmazdama 1689-1690. godine: Topli Dol pod Starom planinom i Šesti Gabar na Svrljiškom Timoku.[39] Staro selo Zvonica, koje se krajem 16. veka graničilo s kasnije razorenim manastirom Sv. Jovana Preteč u jermi, pod Greben planinom, vremenom je obnovljeno zapadnije, kao selo Zvonce.[40] Kao jedini trag mukate Ostatak Jagodine ostao je Kragujevac, vis na Tepošu pod Vidličem, koji upućuje i na približan položaj iščezlog sela Krak.[41] Sva ova sela, razbacana na četiri strane Pirotske nahije, bila su u besputnim planinama. Stoga okolnost da je baš u njima smeštena nova mukata ostatak Jagodine izaziva čuđenje, koje se samo povećava s obzirom na činjenicu da je carskim hasovima, pripadala većina sela u Pirotskom polju, uključujući i sam Pirot.[42] Jagodina je uvek bila carski has, i mukata. Ali, ta mukata sastojala se isključivo od varoških prihoda same Jagodine, nije imala nikakvih sela ni u Levču, a kamoli po vrletima Pirotske nahije.[43] Može se dopustiti da je carska ordija posle poraza na Ekmekluku, u svom bezglavom bekstvu prema Sofiji, ipak povukla izvesno roblje iz Levča i Lepenice. U jesen 1717. godine Porta je svim sredstvima nastojala da sve austrijska osvajanja u Srbiji na Beograd sa okolinom. Oko 20. septembra izdata je velika sultanova povelja, puna obećanja, upućena raji počev od Berkovice pa sve do ušća Morave. Ona je ponovljena za niško područje početkom novembra 1717, kad se prvi put pominju i sela mukate Jagodin. Iz toga izlazi da je osnivanje mukate Ostatak Jagodine u Pirotu bilo sastavni deo tog opšteg oproštoja. Državna blagajna imala je od toga samo korsiti. Oštećen je bio jedino Šarćojlu Mehmed-aga, koji je sa pirotskim mukatom izgubio i unosni položaj ajana Pirota. Time je otkriven glavni vinovnik za preseljenje Sremskih Izgnanika počev od 1695. do 1716. godine. Njegov suparnik, Bošnjak Begli Ali-aga, bio je srećnije ruke: oni koje je on odveo na mukate Stari Vlah i Vlasi Prepolja i Tašlidže, van domašaja gonitelja, slobodno su osnovali dva sela pod imenom Kalipolje.[44] Zaštitnu formu, sela koja spadaju pod mukatu jagodin, a pripadaju Nišu pronašao je izvršilac fermana od 9. novembra 1717. godine, niški defterdar Abdurahman-efendija. Pre nego što je postavljen za defterdara nove pokrajinske blagajne u Nišu, Abdurahman-efendija bio je od 1715. godine emin velikog carskog hasa koji je tada osnovan na mesto privremeno ukinutih rumelijski vojnuka. radeći na poraboćivanjeu vojnuka upravo u vreme kad je zabeleženo poslednje rasulo mukate Sremski Izgnanici, Abdurahman-efendija je upoznao prilike u Paša-sandžaku, gde su se nalazili vojnuci u pirotskoj nahiji, kao i oni u Dimotiki.[45] Kasnije je defterdar Abdurahman sin Huseina sve svoje nekretnine u Nišu, među njima i čitluk u Jagodin-mahali, zaveštao svojim oslobođenim robovima. Ako je defterdar Abdurahman bio sin Husein-age iz Dupnice, za koga je 1695. godine obrazovana mukata Kamim i Sukovo, on je stare račune sa Šarćojlu Mehmed-agom izravrano tek osnivanjem mukate Ostatak Jagodine.

Mukata Ostatak Jagodine u Pirotu raspala se već na početku austro-turskog rata 1737-1739. godine, čim su Austrijanci zauzeli Niš i uputili paraćinskog kapetana Kostu prema Pirotu, pirotska raja isterala je Turke iz svoje nahije i sa hiljadu ustanika zaposela klanac na Dragomanu. Turski prodor iz Sofije počeo je u septembru 1737. pokoljem ovih ustanika, a pojedinačne istrage i odmazde zabranjene su tek u junu 1738. godine.[46] U takvim okolnostima, stanovništvo Pirotske nahije rasprsnulo se na sve strane i krenulo za Austrijancima u drugu seobu Srba. Narod koji je u ovom ratu prešao na austrijsku teritoriju pomilovan je u septembru 1740. godine. Ferman o pomilovanju glasio je da se raja koja je za vreme rata prešla u Karšiju (Preko) može slobodno vratiti na svoja ognjišta, počev od Beograda pa sve do Sofije.[47] Pomilovanje je tako obuhvatilo i ranije ustanike iz Pirotske nahije. Sam ferman objavljen je u trenutku u kome je Beograd praktično bio bez muhafiza. Serasker Ali-paša već je bio naimenovan za valiju Šama i predvodnika hadžija i samo je opominjan da bez odlaganja krene na Galipolje, kako bi na vreme preuzeo novu dužnost; novi muhafiz Beograda, rumelijski valija Ahmed-paša, požurivan je u isto vreme da dođe iz Sofije. U osvojenim oblastima trajao je popis, pa ih je kao carski has držao beogradski defterdar Ahmed-efendija, koji je 1739. godine premešten iz Niša u Beograd. Defterdar Ahmed sin Ibrahima, nesuđenog zakupca mukate Ostatak Jagodine u Pirotu, opozvan je iz Beograd oko 10. februara 1741, a već krajem februara i početkom marta bili su na Porti i naslednici raje koju je pobio i opljačkao raniji muhafiz Jagodine Deli Hasan-paša Suljobašić iz Leskovca. Porta je naredila da se oni sa svojim krvnikom suoče u Beogradu. U isto vreme, ona je požurivala svoje popisnike da završe s popisom levog krila smederevskog sandžaka-nahija zapadno od Velike Morave. Novim popisom, završenim sredinom 1741. godine, carskim hasovima u smedersvskom sadžnaku vraćena je grupa sela u Levču, koja je u prethodnom stoleću pripadala vakufu velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića. To su bila sela: Gornji Dragonjić, "a zovu ga i Obrš"; Bačina; Brajac, drugo ime Katun; Dolnji Potočac s Manastirom; pusto selo Babin Dol; pusto selo Varvarin sa selištem Vrankovo. U ovim selima popisana su 84 od ukupno 390 podanika u 37 Levča, gde je zabeleženo još 160 pustih sela, selišta i manastira. Ova sela pripadala su u 17. veku velikom veziru Lala Mehmed-paši Sokoloviću (1604—1606), bratučedu slavnog Mehmed-paše Sokolovića Visokog.[48] Lala Mehmed-paša dobio ih je 1605. godine, kad je ponovo osvojio Ostrogon (izgubljen 1595). Njegov sin Mehmed-beg Sokolović sporio se 1664-1665. godine sa agama Stolnog Beograda oko načina ubiranja džizije u tih osam mesta u Jagodinskom kadiluku. Sela novog carskog hasa u Levču nisu pripojena staroj mukati Jagodina, nego su u prvi spisak obnovljene beogradske blagajne 1. marta 1743. godine ušla kao nova mukata Temlik u Jagodini. Tu je rečeno da je ovu mukatu prethodne godine držao beogradski defterdar i da je njena stara vrednost prilikom prodaje u malikanu povećana od 300 na 400 groša. U stvari, ove reči odnose se na mukatu Ostatak Jagodine u Pirotu, ugašenu blagodareći moćnom kizlar-agi. Vakufaskim selima Lala Mehmed-paše defterdar je upravljao kao i svim ostalim osvojenim oblastima, a nova mukata Temlik u Jagodini obrazovana je od njih tek 1. marta 1741. godine Mukata Temlik u Jagodini postala je jezgro knežine Temnić. U svome opisu 46 sela između Velike Morave i Juhora, koja spadaju u Temnić, Stanoje Mijatović je utvrdio "Pravi Temnić je Varvarin sa selima Gornji i Donji Katun, Bačina, Maskara i Obrež. Današnji Temnić, to je srez temnićski."[49]

Sremski izgnanici koji su do 1715. godine prispeli u okolinu Pirota, a zatim u Niš, zvanično su važili kao Jagodinci i Kragujevčani. Oni su ovde mogli ostati jedino pod drugim imenom, bez sumnje, zbog toga što je stara odluka o njihovom izgnanstvu bila neopoziva. Posle beogradskog mira, Porta je dosta učinila da ih naseli u teško zapustelom Levču, pa su se i oni sami lako mogli predstaviti kao starosedeoci, izrobljeni u pogubnim ratovima s kraja 17. i 18. veka. Odiseja Sremskih Izgnanika, koji su se dva stoleća ranije odvažili na bekstvo u Srbiju, ostavila je traga u pamćenju Galipoljskih Srba, samo što se ono-zbog ishoda samog događaja-preselilo u njihov san o Jagodini kao davno izgubljenom zavičaju. Nekadašnje znanje o preseljenju sremskih izgnanika u okolinu Pirota odaje jedna pesma Galipoljskih Srba u kojoj se u osobitom kontekstu pominje Stara planina. To je žalosna istorija o Stojanu, koga je u neznanju i slepoj pohlepi, ubila rođena majka. Stojan se vratio kući izmenjen i obogaćen, sa silnim blagom, mnogim slugama, dželepima volova i stadima ovaca, pošto je proveo devet godina u pečalbi u Staroj planini.[50]„”[51] Pustošenje Temnića povezano je u predanju njegović žitela s najezdom Tatara, a jedna kosa na Juhoru prozvana je Tatarna—po Tatarinu koji je ugrabio zaspalu devojku Ružu. O Tatarinu na konju i zaspaloj devojci, koju je majka budila, postojala je i pesma u prepričana u produžetku: „Dig`se, Ružo, u zao čas zaspala!”.[52] U ovoj temnićkoj pesmi mogu se uočiti pozajmice iz dve pesme Galipoljskih Srba, koje su krstonoše pevale na povratku sa litije na drugi dan Vaskrsa. Prva je pesma o kićenoj devojci: „Igra kolo Rajanovo, / U kolu Mara i Ruža;" druga je o zaspaloj devojci: "Zaspala mi je Margita / Na majkino desno krioce, / Ta je majka budijaše: / "Dig` se, dig` se Margito, / Da se krsti iznosu”...”.[53]

Govor[uredi | uredi izvor]

Njihova udaljenost od glavnine srpskog naroda, uticala je na specifičan razvoj, kako njihovog jezika u specifičan dijalekat, tako i njihovih narodnih običaja.

Kao ilustracija specifičnosti njihovog govora može poslužiti poslovica „Ko drugome jamu kopa, sam u nju padne“ koja kod njih glasi:

  • „Ko kopa tuđ grop, on sam padne u grobu.“

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Galipoljski Srbi preživeli Osmanlije, nestali u Jugoslaviji
  2. ^ "Politika", 6. januar 1938.
  3. ^ "Politika", Beograd 1938.
  4. ^ "Politika", 7. dec. 1922
  5. ^ "Politika", 24. dec. 1922
  6. ^ Naseljenici iz Galipolja su posebnim vozom dovezeni u Srbiju. No, oni nisu bili zadovoljni lokacijom koju su dobili zbog pretežno muslimanskog okruženja u kom su se našli i zahtevali su da budu preseljeni negde drugde "gde ima Srba", AS, MID-PO, rolna mikrofilma 419, 1914, N/3, konzul u Solunu, G. Vintrović, ministru inostranih dela, N. Pašiću, pov. br. 11 O, 11/24. 5. 1914; ministar unutrašnjih dela, S. Protić, istom pbr. 1042, 11/24. 5. 1914; MUD-P, 1914, F 18 R 9; Politika, 9122. 5. 1914; 4/17. 6. 1914.
  7. ^ Filipović 1946, str. 9–22.
  8. ^ "Istorijski časopis", Beograd br.42-43. 1995-1996.
  9. ^ Bojanić, Lukač 1967, str. 92.
  10. ^ Istanbul, Basvekalet Arsivi, Maliye Defteri (dalje: MAD), 9831, pp. 102.
  11. ^ MAD 8489, str. 125`.
  12. ^ Hadžibegić 1966, str. 76–77.
  13. ^ MAD 9831, str. 82`.
  14. ^ MAD 3271, str. 85`.
  15. ^ Gökbilgin 1952, str. 437.
  16. ^ Gökbilgin 1952, str. 414.
  17. ^ Gökbilgin 1952, str. 498.
  18. ^ Gökbilgin 1952, str. 492.
  19. ^ Gökbilgin 1970, str. 314–319.
  20. ^ MAD 9917, str. 49
  21. ^ MAD 8489, str. 108
  22. ^ MAD 3271, str. 42–43
  23. ^ Istanbul, Basvekalet Arsivi, Maliye Defteri pp. 85.
  24. ^ MAD 3296, str. 254—263; MAD 6753, pp. 94; MAD 3870, pp. 176—180; MAD 19186, pp. 17; MAD 10401; MAD 10236.
  25. ^ a b MAD 10161, pp. 38.
  26. ^ a b MAD 10164, pp. 20, 28.
  27. ^ MAD 10181, pp. 24
  28. ^ Basvekalet Arshivi, Kamil Kepeci Tasnifi (dalje: KK), 5065, pp. 46.
  29. ^ Ankara, Vakiflar Aršivi (dalje:VA), 638, br 83
  30. ^ Ankara, Tapu ve Kadastro Müdürlügü (dalje: TKM), 61, br. 43, 210—212, 214.
  31. ^ KK 5037, str. 42, 78; MAD 7359, pp. 13, 17; KK 2478, s.p.
  32. ^ MAD 10151, pp. 24, 26.
  33. ^ Basvakalet Arsivi, Mühimme Defteri (dalje: MD), 126, pp. 115, 116, 134.
  34. ^ MAD 10164, pp. 20
  35. ^ KK 5057, str. 135
  36. ^ Hadži Vasiljević 1936, str. 38–39. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFHadži_Vasiljević1936 (help)
  37. ^ VA 731, pp. 2.
  38. ^ Đ. Milićević 1884, str. 99.
  39. ^ MAD 4089, str. 18–27
  40. ^ Zograf, 12, Beograd 1981. (Manastiri u okolini Pirota krajem XVI veka)
  41. ^ Vojnogeografski Institut, Beograd 1938: Sekcija Pirot 1 : 500000
  42. ^ TKM 61, br. 1-30
  43. ^ MAD 10142, pp. 54, 261; MAD 10151, pp. 24; MAD 10201, pp. 25.
  44. '^ Ime Kalipolje danas nose dva sela u Polimlju, jedno u sjeničkom, drugo u pljevaljskom kraju. Na Kalipolju kod manastira Vraćevšnice objavljena je o Velikoj Gospodnji 1812. odredba bukureškog mira, kojom je zapečaćena sudbina ustaničke Srbija (M. Đ. Milićević, Kneževina Srbija, Beograd 1876, pp. 347). U manastiru Vraćevšinici popisana su 1741. tri kaluđera, a za pusto selo Donju Vraćevšnicu rečeno je da ga obrađuju stanovnici samog manastira (TKM 423, pp. 85, 107).
  45. ^ MAD 10158, pp. 16-20; KK 2850, s.p.
  46. ^ MD 143, pp. 145; MD 145, pp. 147
  47. ^ MD 147, pp. 310
  48. ^ Bašagić 1931, str. 47–48.
  49. ^ Mijatović 1905, str. 245.
  50. ^ Filipović 1946, str. 110.
  51. ^ M. S. Filipović, Galipoljski Srbi, 110. Filipović je istakao da je u pesmi Galipoljski Srba „Lepe mi Kate prsten kovu” isti motiv kao u pirotskoj pesmi „Grad gradila bela Nada” (Isto 74).
  52. ^ Đ. Milićević 1882, str. 201–202.
  53. ^ Filipović 1946, str. 82.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Pavlović, Jeremija M. (1928). Najnovije doseljavanje stanovništva. Beograd. 
  • Ćorović, Vladimir (1932). Jedno staro srpsko naselje u blizini Carigrada. Beograd.  COBISS.SR 152135692 COBISS.RS 152135692
  • Filipović, Milenko S. (1946). Galipoljski Srbi. Beograd. ISBN 152135692.  COBISS.SR 56769287 COBISS.RS 56769287
  • Ivić, Pavle (1957). O govoru Galipoljskih Srba. Beograd. ISBN 512715413.  COBISS.SR 512715413 COBISS.RS 512715413
  • Bojanić, Lukač, Dušanka (1967). O prošlosti Galipoljskih Srba. Novi Sad: Matica Srpska. str. 91—94. 
  • Urošević, Atanasije (1971). O Galipoljskim Srbima. 
  • Tričković, Radmila (1983). Galipoljski Srbi i Jagodina. 
  • Zirojević, Olga (1991). Jedan prilog istoriji Galipoljskih Srba. 
  • Emecen, Ferudin (1996). Istorija jedne migracije s početka XVI stoljeća. Sremski izgnanici na Galipolju. 
  • Hadžibegić, Hamid (1966). Glavarina u osmanskoj državi. Sarajevo. str. 76—77. 
  • Gökbilgin, Tayyib (1952). Edirne ve Paşa Livası XV. ve XVI Asırlarda/Vakıflar-Mülkler-Mukataala. Istanbul. str. 413—537. 
  • Gökbilgin, Tayyib (1970). Ajalet Rumelija, Prilozi za orijentalnu Filologiju, XVI-XVII. Sarajevo. str. 314—319. 
  • Hadži Vasiljević, Jovan (1936). Tevteri niške mitropolije. Skoplje: Naučno društvo, Zbornik za istoriju Južne Srbije i susednih oblasti I. str. 38—39. 
  • Đ. Milićević, Milan (1884). Kraljevina Srbija. str. 99. 
  • Đ. Milićević, Milan (1882). Kneževina Srbija. str. 201—202. 
  • Hadži Vasiljević, Jovan (1936). Tevteri niške mitropolije. Skoplje: Naučno društvo, Zbornik za istoriju Južne Srbije i susednih oblasti I. str. 38—39. 
  • Bašagić, Safvet-beg (1931). Znameniti Hrvati, Bošnjaci i Hercegovci u turskoj državi. Zagreb. str. 47—48. 
  • Mijatović, St. M. (1905). Temnić Antropogeograhska studija) Naselja srpskih zemalja III. Beograd. str. 245. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Галипољски_Срби&oldid=27554659”