Fenetilamin

Из Википедије, слободне енциклопедије
Fenetilamin
Fenyloetyloamina.svg
Phenethylamine-3D-balls.png
IUPAC ime
feniletan-2-amin
Klinički podaci
Način primene Oralno
Pravni status
Pravni status
  • Nije kontrolisana supstanca
Farmakokinetički podaci
Metabolizam MAO-A, MAO-B, ALDH, DBH, CYP2D6
Poluvreme eliminacije ~5-10 minuta
Identifikatori
CAS broj 64-04-0 ДаY
ATC kod none
PubChem CID 1001
IUPHAR/BPS 2144
ChemSpider 13856352 ДаY
UNII 327C7L2BXQ ДаY
ChEBI CHEBI:18397 ДаY
ChEMBL CHEMBL610 ДаY
NIAID ChemDB 018561
Sinonimi 2-phenylethylamine, β-phenylethylamine, 1-amino-2-phenylethane
Hemijski podaci
Formula C8H11N
Molarna masa 121,18 g/mol
Fizički podaci
Tačka ključanja 195 °C (383 °F)
  (verify)

Fenetilamin (β-fenetilamin, fenetilamin, PEA) je prirodni monoaminski alkaloid, trag amin, a isto tako i ime klase hemikalija čiji mnogi članovi su poznati psihoaktivni lekovi i stimulansi.[1] Feniletilamin funkcioniše kao neuromodulator ili neurotransmiter u centralnom nervnom sistemu sisara.[2] Njegova biosinteza se odvija počevši od aminokiseline fenilalanina putem enzimatske dekarboksilacije. Osim sisara, fenetilamin je prisutan kod mnogih drugih organizama i u hrani, npr. u čokoladi, posebno nakon mikrobne fermentacije. On je u prodaji kao dijetarni suplement. Oralno unesen fenetilamin je obično neaktivan zbog ekstenzivnog metabolizma prvog prolaza, pri čemu se dejstvom monoaminskih oksidaza pretvara u fenilacetatnu kiselinu. To sprečava njegovo dospeće do mozga u dovoljnim koncentracijama.[3][4]

Reference[уреди]

  1. Glen R. Hanson; Peter J. Venturelli; Annette E. Fleckenstein (3. 11. 2005). „Drugs and society (Ninth Edition)”. Jones and Bartlett Publishers. ISBN 978-0-7637-3732-0. Приступљено 19. 4. 2011. 
  2. Sabelli HC, Mosnaim AD, Vazquez AJ, Giardina WJ, Borison RL, Pedemonte WA (11. 8. 1976). „Biochemical plasticity of synaptic transmission: a critical review of Dale's Principle.”. PubMed. Приступљено 19. 4. 2011. 
  3. Yang HY, Neff NH (1973). „Beta-phenylethylamine: a specific substrate for type B monoamine oxidase of brain”. The Journal of Pharmacology and Experimental Therapeutics. 187 (2): 365—71. ISSN 0022-3565. PMID 4748552. 
  4. Suzuki O, Katsumata Y, Oya M (1981). „Oxidation of beta-phenylethylamine by both types of monoamine oxidase: examination of enzymes in brain and liver mitochondria of eight species”. The Journal of Neurochemistry. 36 (3): 1298—301. doi:10.1111/j.1471-4159.1981.tb01734.x. ISSN 0022-3042. PMID 7205271. 
  5. Broadley KJ (2010). „The vascular effects of trace amines and amphetamines”. Pharmacol. Ther. 125 (3): 363—375. doi:10.1016/j.pharmthera.2009.11.005. PMID 19948186. 
  6. Lindemann L, Hoener MC (2005). „A renaissance in trace amines inspired by a novel GPCR family”. Trends Pharmacol. Sci. 26 (5): 274—281. doi:10.1016/j.tips.2005.03.007. PMID 15860375. 
  7. Wang X, Li J, Dong G, Yue J (2014). „The endogenous substrates of brain CYP2D”. Eur. J. Pharmacol. 724: 211—218. doi:10.1016/j.ejphar.2013.12.025. PMID 24374199. 

Vidi još[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]