Пређи на садржај

Spiperon

С Википедије, слободне енциклопедије
Spiperon
IUPAC ime
8-[4-(4-fluorophenyl)-4-oxo-butyl]-1-phenyl-1,3,8-triazaspiro[4.5]decan-4-one
Klinički podaci
Način primeneOralno
Farmakokinetički podaci
MetabolizamHepatički
IzlučivanjeRenalno
Identifikatori
CAS broj749-02-0 ДаY
ATC kodnone
PubChemCID 5265
IUPHAR/BPS99
ChemSpider5075 ДаY
UNII4X6E73CJ0Q ДаY
KEGGD01051 ДаY
ChEMBLCHEMBL267930 ДаY
Hemijski podaci
FormulaC23H26FN3O2
Molarna masa395.47 g/mol
  • c1ccc(cc1)N2CNC(=O)C23CCN(CC3)CCCC(=O)c4ccc(cc4)F
  • InChI=1S/C23H26FN3O2/c24-19-10-8-18(9-11-19)21(28)7-4-14-26-15-12-23(13-16-26)22(29)25-17-27(23)20-5-2-1-3-6-20/h1-3,5-6,8-11H,4,7,12-17H2,(H,25,29) ДаY
  • Key:DKGZKTPJOSAWFA-UHFFFAOYSA-N ДаY

Spiperon (Spiroperidol, Spiropitan) je psihoaktivni lek i istraživačkia hemikalijia koja pripada butirofenonskoj hemijskoj klasi.[1] On funkcioniše kao antagonist 5-HT1A, 5-HT2A, 5-HT7, i D2 receptora, i bio je korišćen za identifikaciju tih receptora u obliku liganda obeleženom sa tricijumom. On ima neznatan afinitet za 5-HT2C receptor. Osim toga, poznato je da spiperon deluje kao aktivator Ca2+ aktiviranih Cl- kanala (CaCC), tako da je potencijalna meta za lečenje cistične fibroze.[2]

N-Metilspiperon (NMSP) je derivat spiperona koji se koristi za proučavanje neurotransmiterskih sistema dopamina i serotonina. Obeležen sa radioizotopom ugljenik-11, on može da se koristi u pozitronskoj emisionoj tomografiji.[3]

  1. ^ Zheng LT, Hwang J, Ock J, Lee MG, Lee WH, Suk K (2008). „The antipsychotic spiperone attenuates inflammatory response in cultured microglia via the reduction of proinflammatory cytokine expression and nitric oxide production”. J. Neurochem. 107 (5): 1225—35. PMID 18786164. doi:10.1111/j.1471-4159.2008.05675.x. 
  2. ^ Liang L, Macdonald KD, Schwiebert EM, Zeitlin PL, Guggino WB (2008). „Spiperone, Identified through Compound Screening, Activates Calcium Dependent Chloride Secretion in the Airway”. Am J Physiol Cell Physiol. 296 (1): C131—41. PMID 18987251. doi:10.1152/ajpcell.00346.2008. Архивирано из оригинала 31. 12. 2008. г. Приступљено 19. 07. 2011. 
  3. ^ Bengt Andree; et al. (1998). „Positron Emission Tomographic Analysis of Dose-dependent MDL-100,907 Binding to 5-Hydroxtryptamine-2A Receptors in the Human Brain”. Journal of Clinical Psychopharmacology. 18 (4): 313–323. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).