Кнежевина Србија — разлика између измена

Кнежевина Србија; ''Књажевство Србија''
	Застава Грб
	Химна; Боже правде
	; Кенжевина Србија после Берлинског конгреса 1878
Географија
Континент	Европа
Регија	Балканско полуострво
Престоница	Крагујевац, Београд;
Друштво
Службени језик	Српски језик
Религија	Православље
Политика
Владари
— кнез	Милош Обреновић (први); Милан Обреновић (последњи)
— Премијер	Петар Николајевић Молер (први); Милан Пироћанац (последњи)
Законодавна власт	Народна скупштина
Историја
Историјско доба	Нови вијек
— Оснивање	1815
— Укидање	1882
— Статус	Бивша држава
Догађаји
— Други српски устанак	11./24. април 1815.
— Хатишериф	1830.
— Донет Сретењски устав	15. фебруара 1835.
— Светоандрејска скупштина	1858
— Предаја утврђених градова	6. април 1867.
— Први српско-турски рат	1876—1877
— Други српско-турски рат	1877—1878
Географске и друге карактеристике
Валута	Динар
Земље претходнице и наследнице; Кнежевине Србије
Претходнице:	Наследнице:

Интерактиван преглед историје

← Старија измена Новија измена →

Садржај обрисан Садржај додат

ВизуелноВикитекст

Инлајн

Верзија на датум 5. јануар 2014. у 01:39

За чланак о кнежевини Србији у средњем веку, погледајте чланак кнежевина Србија, а за чланак о филму Кнежевина Србија (филм).

Кнежевина Србија, уставно име Књажевство Србија, постојала је у периоду од 1815. до 1882. године. Настала је после Другог српског устанка и постојала све док 1882. године није проглашена у Краљевину Србију.

Историја

Српска револуција

Српски отпор Османској доминацији, дуго година латентан, нарочито је узео маха почетком 19. века, букнувши у Првом и Другом српском устанку 1804. и 1815. године. Османско царство се у то време већ налазило у стању дубоке кризе без перспективе на опоравак, што се посебно тешко одражавало на хришћанске народе који су у њему живели.

Срби су подигли не само националну него и социјалну револуцију, након које је Србија почела да хвата корак са осталим европским државама, прихвативши вредности грађанског друштва. Као резултат ових устанака и потоњих ратова против Отоманске империје, формирана је независна Кнежевина Србија, која је била међународно призната 1878. године.

Аутономија кнеза Милоша

По окончању Другог српског устанка, кнез Милош Обреновић се определио за стварање и јачање српске државности кроз дипломатске методе и постепено освајање државних овлашћења од Османског царства. Период од 1815. до 1830. године обележен је стварањем аутономних српских органа по селима, окрузима и нахијама, чија су овлашћења постепено расла. Но, карактеристичан је и апсолутизам кнеза Милоша, који је практично преузео турске методе власти, успоставио сопствени феудални систем и успоставио монополе на трговину од којих се обогатио. Практично, живот просечног становника није се битније побољшао од турског времена. Једренски миром (1829) су се Османлије обавезале да дозволе да Србија анектира шест нахија које су током Првог српског устанка освојили српски устаници. За будућност Србије од значаја је Хатишериф 1830. године, којим је Србија прешла од провинцијског у статус вазалне кнежевине, уз друге значајне одредбе. Србија је хатишерифом добила слободу вероисповести и да у Београду за митрополита може бити биран Србин уместо дотадашњих Грка, тако је 1831. изабран митрополит београдски Мелентије Павловић.

У народним масама јачао је отпор према Милошевом апсолутизму, који ће довести до неколико већих буна, а после Милетине буне и до доношења кратковеког Сретењског устава од 1835. године, првог српског устава. Коначно ограничавање Милошеве власти уследиће Турским уставом 1838. године, после чега ће кнез Милош абдицирати. Престоница Кнежевине Србије у том периоду више година била је Крагујевац.

После кнеза Милоша формално је власт преузео његов старији син Милан који је био слабог здравља и убрзо умро непотписавши ниједан документ као кнез Србије. После њега на власт је дошао Милошев млађи син Михаило. После трогодишње прве владавине кнеза Михаила, уследила је смена династија и на престо је 1842. дошао Карађорђев син кнез Александар Карађорђевић. Тада је и престоница пренета у Београд.

Уставобранитељи

Период владавине кнеза Александра Карађорђевића (1842—1858) познат је као период владе уставобранитеља, јер су праву власт имали чланови Државног савета, који су заправо чинили једно олигархијско тело. Назив уставобранитељи потиче од њиховог залагања за строго поштовање Турског устава. Овај период представљао је период развоја Србије, јер су уставобранитељи своја широка овлашћења користили за доношење бројних закона, изградњу првих индустријских постројења и установљавање институција од значаја за младу државу. Србија добија бирократски апарат, а започиње се и политика слања младих и перспективних студената на чувене иностране универзитете. После Кримског рата, који је завршен Париским миром, основане су две комисије у вези са Дунавом. Србија је учествовала у једној од њих, у Обалској дунавској комисији, од 1857. године. То је први пут да Србија, као вазална Кнежевина, учествује у раду неке међународне комисије. Статус Србије после Париског мира је стављен под „заједничку гарантију свих сила уговорница": Русије, Аустрије, Француске, Уједињеног Краљевства, Сардиније и Пруске. У Србији је тада забрањено свако војно посредовање, без сагласности свих сила уговорница.

Период уставобранитеља окончан је сукобом између кнеза и Савета, што је неочекивано резултовало враћањем на престо кнеза Милоша и његовом краткотрајном другом владавином. После његове смрти, 1860. године на престо по други пут долази кнез Михаило.

Друга владавина кнеза Михаила Обреновића

Период владавине кнеза Михаила обележен је на спољашњем плану великим напретком у погледу самосталности Србије.

На почетку његове друге владавине учињене су значајне промене у унутрашњој политици Србије, а важећи „Турски устав“ је укинут, променом низом органских закона без сагласности Порте, дошла су сасвим друга законска наређења, што је требало да покаже самосталност Србије и на унутрашњем плану. Више закона донето је на Преображенској скупштини 1861. године у Крагујевцу.

Кнез Михаило је развио свој велики рад на пољу унутрашње и спољашње политике, с девизом: „Закон је највиша воља у Србији“.

На празник Духови, 23. маја 1865, кнез Михаило је свим борцима из Милошевог устанка, који су доживели прославу педесетогодишњице обновљене слободе, подарио споменицу која је била саливена од првога топа кнеза Милоша и називала се Таковски крст. Централна прослава 50 година устанка била је на Топчидеру.

Кнез Михаило је упорном политиком успео да издејствује повлачење турских посада из српских градова 1867. године, последњи утврђени градови били су: Београд, Смедерево, Кладово, Шабац, Ужице и Соко. Овом догађају предаје градова претходио је сукоб са Турцима 1862. и бомбардовање београдске вароши од стране Турака из калемегданске тврђаве.

Кнез Михаило је поставио и темеље будућој српској војсци. Постојали су и планови о формирању веће антитурске коалиције (са Бугарском, Грчком, Црном Гором) и коначном протеривању Турске са Балкана.

Лични режим кнеза, који би се могао назвати и просвећеним апсолутизмом (јер је кнез улагао напоре у модернизацију и реформе у Србији) створио је отпор код одређених либералних кругова у Србији, који ће преузети екстремне кораке у уклањању кнеза са власти. Под околностима које до данас нису разјашњене, кнез Михаило убијен је 29. маја, 1868. године у Кошутњаку. Будући да кнез Михаило није оставио законитих потомака за наследника је изабран унук Милошевог брата Јеврема, Милан Обреновић.

Намесништво

После убиства кнеза Михаила 1868. владало је трочлано Намесништво у име малолетног кнеза Милана до 1872.

Намесништво су чинили: Миливоје Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић.

1869. године донет је Намеснички устав, који ће омогућити први продор парламентаризма у Србију.

Владавина кнеза Милан Обреновић

По стицању пунолетства, кнез Милан Обреновић је 1872. године преузео власт од намесништва. На почетку своје владавине ослањао се углавном на војску, па је радио на њеном јачању. У спољној политици ослањао се све више на Русију. У његово време почињу да се догађају судбоносни догађаји.

Када је у Невесињу избио устанак- „Невесињска пушка“, 1875. године, кнез Милан је одбио да узме учешћа у њему и осуђивао тај устанак.

Независност Србије и стварање краљевине

Ипак, на међународном плану, Србија је још увек, 70 година после Првог српског устанка, третирана као део Османског царства.

Овај изузетно значајан период за Србију обележен је ратовима против Турске (Српско-турски ратови (1876—1878)) и добијањем независности Србије 1878. године после Берлинског конгреса.

Након Берлинског конгреса дотадашња Србија је проширена за четири округа и најзад међународно призната од Аустроугарске, Немачке, Уједињеног Краљевства, Русије, Француске и самог Османског царства.

У Србији се званично уводе прве политичке странке 1881. године: Радикална, Либерална и Напредњачка!

Кнежевина Србија је 6. марта 1882. године уздигнута у ранг Краљевине Србије, а Милан Обреновић постаје њен први нововековни краљ.

Административна подела

Административна подела Кнежевине Србије која је почела да се постепено спроводи одмах после формирања Кнежевине Србије 1815. године мимо устаљених административне подела на ејалете каква је била присутна на осталим територијама Османског царства који нису имале аутономију, али ипак по узору на дотадашњу османлијску административну поделу. Кнежевина Србија је све до Берлинског конгреса 1878. године била у саставу Османског царства. По окончању Другог српског устанка, кнез Милош Обреновић се определио за стварање и јачање српске државности дипломатским методама и постепено освајање државних овлашћења од Османског царства. Период од 1815. до 1833. године обележен је стварањем органа власти Кнежевине Србије у селима, окрузима и нахијама, чија су овлашћења постепено расла.

Читава територија Кнежевине Србије је 1834. године одлуком скупштине била подељена на 5 сердарстава и 19 окружја, чиме су укинути сви облици административних подела који су имали своје порекло у Османском царству. У састав ових пет сердарстава је ушло и шест нахија које је Османско царство препустило Кнежевини Србији у складу са одредбама Акерманске конвенције која је у члану 5 предвидела да се Кнежевини Србији врати 6 нахија (Крајина, Црна Река, Параћин, Крушевац, Стари Влах, Јадар и Рађевина) које су османлије заузеле после сламања Првог српског устанка.

Пет сердарстава на које је подељена Кнежевина Србија су била: Рашко, са седиштем у Чачку, Расинско са седиштем у Јагодини, Подунавско са седиштем у Београду, Мачванско са седиштем у Шапцу и Тимочко са седиштем у Неготину

Новим одлукама Народне скупштине донетим 1836. године, које је прихватио и устав Османског царства из 1838. године, Кнежевина Србија се дели на 17 округа. О њиховим надлежностима је био донет посебан Закон о Устројењу окружни начелничаства и главним дужностима среских начелника. Организација срезова предвиђена овим законом је остала на снази све до стицања независности Кнежевине Србије и формирања Краљевине Србије 1882. године

Друштво и култура

Датотека:Novine Srbske.jpg

Насловна страна Новина србских од 10. јуна 1840

У овом периоду основана прва гимназија у Србији 1833, прво позориште Књажевско-српски театар 1835.

1838. је основан Лицеј, прерастање Лицеја у Велику школу 1863. године, претеча Универзитета у Београду.

Велика школа била је смештена у Капетан-Мишино здање које је поклонио Миша Анастасијевић „своме отечеству“.

Култура овог периода дала је Друштво српске словесности. Његови оснивачи били су Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић. Задатак друштва био је ширење наука на српском језику и усавршавање српског народног језика.

Суспендовано Друштво српске словесности (27/1 1864) обновљено је 29/7 1864. под именом Српско учено друштво.

Први председник С. У. Д. био је Јован Гавриловић. Рад С. У. Д. састојао се у читању самосталних радова појединих чланова, читању критика радова упућених друштву, у прикупљању разноврсних историјских података, старању о прикупљању старих списа и докумената, слању чланова за снимање архитектонских и сликарских споменика по Србији, прикупљању топографских испитивања и метеоролошких бележака. Резултате тога рада С. У. Д. давало је у своме органу Гласнику С. У. Д. Чланци и расправе у њему највише су се односили на историју, затим филологију, географију, статистику, археологију, библиографију, медицину, музику и т. д. Цео тај рад је продужење Д. С. Словесности. Гласник је излазио под редакцијом С. У. Д. у 75 књига I одељења (чланци и расправе) и 15 књ. II одељења (различна научна грађа).

Тих година је почела изградња и Народног позоришта које је почело са радом 1869.

1876. године, на иницијативу др Владана Ђорђевића основано је Српско друштво Црвеног крста, на челу са митрополитом Михајлом.

Демографија

Попис становништва 1834. године:

Укупно - 678.192

Попис становништва 1841. године:

Укупно - 828.895

Попис становништва 1843. године:

Укупно - 859.545

Попис становништва 1846. године:

Укупно - 915.080

Попис становништва 1850. године:

Укупно - 956.893

Попис становништва 1854. године:

Укупно - 998.919

Попис становништва 1859. године:

Укупно - 1.078.281

Попис становништва 1863. године:

Укупно - 1.108.668

Попис становништва 1866. године:

Укупно - 1.216.348
Етнички састав:
- Срби - 1.058.223 (87%)
- Власи - 127.716 (10.5%)
- Роми - 25.543 (2.1%)
- остали - 4.865 (0.4%)

Попис становништва 1874. године:

Укупно - 1.353.890

Муслимани

Пре Првог српског устанка у Србији је живео знатан број муслимана.^[1] Након повлачења Турака са територија под контролом Срба, долази до уништавања муслиманских верских здања и великих исељавања муслиманског становништва, што је често попримало размере верских прогона.^[1] У Београду је некада постојало око 270 џамија, које су скоро све порушене, осим једне, Бајракли џамије.^[1] Џамије су рушене и у другим градовима који су били у саставу кнежевине Србије. Тако су у Ужицу порушене 34 џамије, у Смедереву 24 итд.^[1]

На међународној конференцији у Канлиџи на Босфору, 22. новембра 1862. године, је договорено исељавање муслимана из Србије.^[2]

Тих година многи муслимани, као избеглице, прелазе у Босну или Новопазарски санџак, који још увек није био у саставу Србије. У Босанску Костајницу крајем 1862. и почетком 1863. године долазе муслимани из Шапца, Ваљева и Ужица.^[2] Многи муслимани, избегли из Србије 1862. и 1863. године, су насељени у Зворнику, који је тада био у саставу Босанског пашалука.^[3]

Види још

Референце

Спољашње везе

Документарни филм „Кнежевина Србија“
Шумадија без турбана („Вечерње новости“, фељтон 18-25.2.2010)
Владимир Стојанчевић: Србиај у време Кримског рата 1853—1856, Зборник Матице српске за историју, број 55, 1997. године

[Muslimani_jugoistočne_Evrope-1] а ^б ^в ^г Ahmet Alibašić, Muslimani jugoistočne Evrope^{[мртва веза]}

[Исељавање_муслимана_из_Србије-2] а ^б Исељавање муслиманског становништва из Кнежевине Србије у Босански вилајет (1862—1867), Знакови времена, бр. 12^{[мртва веза]}

[3] „Šljivo Galib, The Coming of the Muslim Exiles from the Principality of Serbia to the Zvornik Kajmakamluk in 1863”. Ceeol.com. Приступљено 13. 1. 2012.

[1]

[2]

[3]

@@ Ред 19: / Ред 19: @@
 | Религија                      = [[Православље]]
 | Валута                        = [[Српски динар|Динар]]
-| Законодавна_власт             =
+| Законодавна_власт             = [[Народна скупштина Кнежевине Србије|Народна скупштина]]
 | Тип_владавине                 =
 | Титула_владара                = [[кнез]]
@@ Ред 71: / Ред 71: @@
 По окончању [[Други српски устанак|Другог српског устанка]], [[милош Обреновић|кнез Милош Обреновић]] се определио за стварање и јачање српске државности кроз дипломатске методе и постепено освајање државних овлашћења од [[Османско царство|Османског царства]]. Период од [[1815]]. до [[1830]]. године обележен је стварањем аутономних српских органа по селима, окрузима и [[нахија]]ма, чија су овлашћења постепено расла. Но, карактеристичан је и апсолутизам кнеза Милоша, који је практично преузео турске методе власти, успоставио сопствени [[феудализам|феудални]] систем и успоставио [[монопол]]е на трговину од којих се обогатио. Практично, живот просечног становника није се битније побољшао од турског времена. [[Једренски мир (1829)|Једренски миром (1829)]] су се Османлије обавезале да дозволе да [[Србија]] [[Анексија|анектира]] шест [[нахија]] које су током Првог српског устанка освојили српски устаници. За будућност Србије од значаја је [[Хатишериф 1830. године]], којим је Србија прешла од провинцијског у статус вазалне кнежевине, уз друге значајне одредбе. Србија је хатишерифом добила слободу вероисповести и да у Београду за митрополита може бити биран Србин уместо дотадашњих Грка, тако је 1831. изабран [[митрополит београдски Мелентије]] Павловић.
-У народним масама јачао је отпор према Милошевом апсолутизму, који ће довести до неколико већих буна, а после [[Милетина буна|Милетине буне]] и до доношења кратковеког [[Сретењски устав|Сретењског устава]] од [[1835]]. године, првог српског устава. Коначно ограничавање Милошеве власти уследиће [[Устав Србије из 1838. године|Турским уставом]] [[1838]]. године, после чега ће кнез Милош абдицирати. У овом периоду основана прва гимназија у Србији [[1833]], прво позориште [[Књажевско-српски театар]] [[1835]], 1838. је основан [[Београдски Лицеј|Лицеј]], претеча [[Универзитет у Београду|Универзитета у Београду]]. Престоница Кнежевине Србије је у том периоду више година била у [[Крагујевац|Крагујевцу]].
+У народним масама јачао је отпор према Милошевом апсолутизму, који ће довести до неколико већих буна, а после [[Милетина буна|Милетине буне]] и до доношења кратковеког [[Сретењски устав|Сретењског устава]] од [[1835]]. године, првог српског устава. Коначно ограничавање Милошеве власти уследиће [[Устав Србије из 1838. године|Турским уставом]] [[1838]]. године, после чега ће кнез Милош абдицирати. Престоница Кнежевине Србије у том периоду више година била је [[Крагујевац]].
 [[Датотека:Milan Obrenović II, Prince of Serbia.jpg|мини|лево|120п|[[Кнез Милан Обреновић|Кнез Милан]]]]
@@ Ред 77: / Ред 77: @@
 === Уставобранитељи ===
+{{историје|Србије}}
 [[Датотека:PrinceAlexander I w.jpg|мини|десно|150п|[[Кнез Александар Карађорђевић|Кнез Александар]]]]
-Период владавине кнеза Александра Карађорђевића (1842—1858) познат је као период владе [[уставобранитељи|уставобранитеља]], јер су праву власт имали чланови Државног савета, који су заправо чинили једно [[олигархија|олигархијско]] тело. Назив уставобранитељи потиче од њиховог залагања за строго поштовање Турског устава. Овај период представљао је период развоја Србије, јер су уставобранитељи своја широка овлашћења користили за доношење бројних [[закон]]а, изградњу првих [[индустрија|индустријских]] постројења и установљавање институција од значаја за младу државу. Србија добија [[бирократија|бирократски]] апарат, а започиње се и политика слања младих и перспективних студената на чувене иностране [[универзитет]]е. После [[Кримски рат|Кримског рата]], који је завршен [[Париски мир (1856)|Париским миром]], основане су две комисије у вези са [[Дунав]]ом. Србија је учествовала у једној од њих, у Обалској дунавској комисији, од 1857. године. То је први пут да Србија, као вазална Кнежевина, учествује у раду неке међународне комисије. Статус Србије после Париског мира је стављен под „заједничку гарантију свих сила уговорница": [[Руска Империја|Русије]], [[Аустријско царство|Аустрије]], [[Француска|Француске]], [[Уједињено Краљевство|Уједињеног Краљевства]], [[Краљевина Пијемонт-Сардинија|Сардиније]] и [[Пруско краљевство|Пруске]]. У Србији је тада забрањено свако војно посредовање, без сагласности свих сила уговорница. Период уставобранитеља окончан је сукобом између кнеза и Савета, што је неочекивано резултовало враћањем на престо кнеза Милоша и његовом краткотрајном другом владавином. После његове смрти, [[1860]]. године на престо по други пут долази кнез Михаило.
+Период владавине кнеза Александра Карађорђевића (1842—1858) познат је као период владе [[уставобранитељи|уставобранитеља]], јер су праву власт имали чланови Државног савета, који су заправо чинили једно [[олигархија|олигархијско]] тело. Назив уставобранитељи потиче од њиховог залагања за строго поштовање Турског устава. Овај период представљао је период развоја Србије, јер су уставобранитељи своја широка овлашћења користили за доношење бројних [[закон]]а, изградњу првих [[индустрија|индустријских]] постројења и установљавање институција од значаја за младу државу. Србија добија [[бирократија|бирократски]] апарат, а започиње се и политика слања младих и перспективних студената на чувене иностране [[универзитет]]е. После [[Кримски рат|Кримског рата]], који је завршен [[Париски мир (1856)|Париским миром]], основане су две комисије у вези са [[Дунав]]ом. Србија је учествовала у једној од њих, у Обалској дунавској комисији, од 1857. године. То је први пут да Србија, као вазална Кнежевина, учествује у раду неке међународне комисије. Статус Србије после Париског мира је стављен под „заједничку гарантију свих сила уговорница": [[Руска Империја|Русије]], [[Аустријско царство|Аустрије]], [[Француска|Француске]], [[Уједињено Краљевство|Уједињеног Краљевства]], [[Краљевина Пијемонт-Сардинија|Сардиније]] и [[Пруско краљевство|Пруске]]. У Србији је тада забрањено свако војно посредовање, без сагласности свих сила уговорница.
+Период уставобранитеља окончан је сукобом између кнеза и Савета, што је неочекивано резултовало враћањем на престо кнеза Милоша и његовом краткотрајном другом владавином. После његове смрти, [[1860]]. године на престо по други пут долази кнез Михаило.
 === Друга владавина кнеза Михаила Обреновића ===
-{{Историја Србије}}
 [[Датотека:Michael Obrenovic - foto van Anastas Jovanovic (1817-1899).jpg|мини|лево|170п|Кнез [[Михаило Обреновић]] ([[1860]] — [[1868]])]]
+Период владавине кнеза Михаила обележен је на спољашњем плану великим напретком у погледу самосталности Србије.
-Период владавине кнеза Михаила обележен је на спољашњем плану великим напретком у погледу самосталности Србије. Кнез Михаило је упорном политиком успео да издејствује [[Повлачење турског гарнизона из Београда 1867.|повлачење турских посада из српских градова]] [[1867]]. године, последњи утврђени градови били су: [[Београд]], [[Смедерево]], [[Кладово]], [[Шабац]], [[Ужице]] и [[Соко]]. Овом догађају предаје градова претходио је [[Сукоби Срба и Турака 1862. у Београду|сукоб са Турцима 1862.]] и бомбардовање београдске вароши од стране Турака из [[Београдска тврђава|калемегданске тврђаве]].
+На почетку његове друге владавине учињене су значајне промене у унутрашњој политици [[Србија|Србије]], а важећи „[[Устав Србије из 1838. године|Турски устав]]“ је укинут, променом низом органских закона без сагласности [[Висока порта|Порте]], дошла су сасвим друга законска наређења, што је требало да покаже самосталност Србије и на унутрашњем плану. Више закона донето је на [[Преображенска скупштина|Преображенској скупштини]] 1861. године у Крагујевцу.
-Кнез Михаило је поставио и темеље будућој српској војсци. Постојали су и планови о формирању веће антитурске коалиције (са [[Бугарска|Бугарском]], [[Грчка|Грчком]], [[Књажевина Црна Гора|Црном Гором]]) и коначном протеривању Турске са [[Балканско полуострво|Балкана]].
+Кнез Михаило је развио свој велики рад на пољу унутрашње и спољашње политике, с девизом: „Закон је највиша воља у Србији“.
-На унутрашњем плану кнез Михаило владао је апсолутистички, а важећи Турски устав је променио низом органских закона без сагласности [[Висока порта|Порте]], што је требало да покаже самосталност Србије и на унутрашњем плану. Период друге владавине кнеза Михаила карактерише прерастање Лицеја у [[Велика школа|Велику школу]] 1863. године што представља помак у високом школству Србије. Велика школа била је смештена у [[Капетан-Мишино здање]] које је поклонио [[Миша Анастасијевић]] „своме отечеству“ и [[1905]]. је трансформисана у [[Универзитет у Београду|универзитет]]. Кнез је 1864. распустио [[Друштво српске словесности]] и уместо њега основао [[Српско учено друштво]], ово су били претходници данашње [[Српска академија наука и уметности|Српске академије наука и уметности]]. Тих година је почела изградња и [[Народно позориште у Београду|Народног позоришта]] које је почело са радом 1869.
+На празник [[Духови (празник)|Духови]], [[23. мај]]а [[1865]], кнез Михаило је свим борцима из [[Други српски устанак|Милошевог устанка]], који су доживели прославу педесетогодишњице обновљене слободе, подарио споменицу која је била саливена од првога топа кнеза Милоша и називала се [[Орден Таковског крста|Таковски крст]]. Централна прослава 50 година устанка била је на [[Топчидер]]у.
+Кнез Михаило је упорном политиком успео да издејствује [[Повлачење турског гарнизона из Београда 1867.|повлачење турских посада из српских градова]] [[1867]]. године, последњи утврђени градови били су: [[Београд]], [[Смедерево]], [[Кладово]], [[Шабац]], [[Ужице]] и [[Соко]]. Овом догађају предаје градова претходио је [[Сукоби Срба и Турака 1862. у Београду|сукоб са Турцима 1862.]] и бомбардовање београдске вароши од стране Турака из [[Београдска тврђава|калемегданске тврђаве]].
+Кнез Михаило је поставио и темеље будућој српској војсци. Постојали су и планови о формирању веће антитурске коалиције (са [[Бугарска|Бугарском]], [[Грчка|Грчком]], [[Књажевина Црна Гора|Црном Гором]]) и коначном протеривању Турске са [[Балканско полуострво|Балкана]].
 Лични режим кнеза, који би се могао назвати и просвећеним апсолутизмом (јер је кнез улагао напоре у модернизацију и реформе у Србији) створио је отпор код одређених либералних кругова у Србији, који ће преузети екстремне кораке у уклањању кнеза са власти. Под околностима које до данас нису разјашњене, кнез Михаило убијен је [[29. мај]]а, [[1868]]. године у [[Кошутњак]]у. Будући да кнез Михаило није оставио законитих потомака за наследника је изабран унук Милошевог брата [[Јеврем Обреновић|Јеврема]], Милан Обреновић.
+=== Намесништво ===
-=== Владавина кнеза Милана Обреновића ===
+{{Посебан чланак|Устав Србије из 1869. године|Парламентаризам у Кнежевини Србији}}
-==== Намесништво ====
+После убиства кнеза Михаила 1868. владало је трочлано [[Намјесништво|Намесништво]] у име малолетног [[Милан Обреновић|кнеза Милана]] до [[1872]].
-Власт је у име малолетног [[Милан Обреновић|кнеза Милана]] преузело [[Намјесништво|Намесништво]]. Намесништво је било трочлано и чинили су га: [[Миливоје Петровић Блазнавац|Миливоје Блазнавац]], [[Јован Ристић]] и [[Јован Гавриловић]].
+Намесништво су чинили: [[Миливоје Петровић Блазнавац|Миливоје Блазнавац]], [[Јован Ристић]] и [[Јован Гавриловић]].
+[[1869]]. године донет је [[Устав Србије из 1869. године|Намеснички устав]], који ће омогућити први продор парламентаризма у Србију.
+=== Владавина кнеза Милан Обреновић ===
+[[Датотека:Kralj Milan I Obrenović 05.jpg|мини|десно|210п|Кнез [[Милан Обреновић]] у униформи српске војске]]
+По стицању пунолетства, кнез Милан Обреновић је 1872. године преузео власт од намесништва. На почетку своје владавине ослањао се углавном на војску, па је радио на њеном јачању. У спољној политици ослањао се све више на Русију. У његово време почињу да се догађају судбоносни догађаји.
+Када је у Невесињу избио устанак- „[[Невесињска пушка]]“, 1875. године, кнез Милан је одбио да узме учешћа у њему и осуђивао тај устанак.
 ==== Независност Србије и стварање краљевине ====
 {{Посебан чланак|Српско-турски ратови (1876—1878)|Берлински конгрес|Тајна конвенција|Краљевина Србија}}
+Ипак, на међународном плану, Србија је још увек, 70 година после Првог српског устанка, третирана као део Османског царства.
-[[Датотека:Kralj Milan u vojnoj uniformi.jpg|мини|десно|200п|Кнез [[Милан Обреновић]] у униформи српске војске]]
-Ипак, на међународном плану, Србија је још увек, 70 година после Првог српског устанка, третирана као део Османског царства. Намесништво ће владати до [[1872]]. године, а [[1869]]. године биће донет [[Устав Србије из 1869. године|Намеснички устав]], који ће омогућити први продор парламентаризма у Србију. Кнез Милан преузеће престо [[1872]]. године. Овај изузетно значајан период за Србију обележен је ратовима против Турске ([[Српско-турски ратови (1876—1878)]]) и добијањем независности Србије [[1878]]. године после [[Берлински конгрес|Берлинског конгреса]]. После српско-турских ратова, Србија је након повлачења Русије имала мање шансе да у догледно време буде међународно призната. Након Берлинског конгреса дотадашња Србија проширена је за четири округа и најзад међународно призната од [[Аустроугарска|Аустроугарске]], [[Немачко царство|Немачке]], [[Уједињено Краљевство|Уједињеног Краљевства]], [[Руска Империја|Русије]], [[Француска|Француске]] и самог [[Османско царство|Османског царства]].
-. у Србији је основан [[Црвени крст]].
+Овај изузетно значајан период за Србију обележен је ратовима против Турске ([[Српско-турски ратови (1876—1878)]]) и добијањем независности Србије [[1878]]. године после [[Берлински конгрес|Берлинског конгреса]].
-У Србији се уводе политичке странке званично [[1881]]. године, од којих ће најзначајнију улогу имати [[Народна радикална странка]].
+Након Берлинског конгреса дотадашња Србија је проширена за четири округа и најзад међународно призната од [[Аустроугарска|Аустроугарске]], [[Немачко царство|Немачке]], [[Уједињено Краљевство|Уједињеног Краљевства]], [[Руска Империја|Русије]], [[Француска|Француске]] и самог [[Османско царство|Османског царства]].
-Кнежевина Србија је, захваљујући подршци [[Аустроугарска|Аустроугарске]] [[1882]]. године уздигнута на ранг краљевине и постаје [[Краљевина Србија]], а [[Милан Обреновић]] постаје њен први нововековни краљ.
+У Србији се званично уводе прве политичке странке [[1881]]. године: [[Народна радикална странка|Радикална]], [[Либерална странка (Србија)|Либерална]] и [[Српска напредна странка (Краљевина Србија)|Напредњачка]]!
-<gallery>
-File:Serbia1817.png|Кнежевина Србија 1817.
+Кнежевина Србија је 6. марта 1882. године уздигнута у ранг [[Краљевина Србија|Краљевине Србије]], а [[Милан Обреновић]] постаје њен први нововековни краљ.
-File:Serbia1833.png|Кнежевина Србија 1833.
-File:Serbia1878 sr cyr.png|Кнежевина Србија 1878.
-</gallery>
 == Административна подела ==
@@ Ред 119: / Ред 133: @@
 Пет сердарстава на које је подељена Кнежевина Србија су била: [[Рашко сердарство|Рашко]], са седиштем у [[Чачак|Чачку]], [[Расинско сердарство|Расинско]] са седиштем у [[Јагодина|Јагодини]], [[Подунавско сердарство|Подунавско]] са седиштем у [[Београд]]у, [[Мачванско сердарство|Мачванско]] са седиштем у [[Шабац|Шапцу]] и [[Тимочко сердарство|Тимочко]] са седиштем у [[Неготин]]у
-Новим одлукама [[Народна скупштина|Народне скупштине]] донетим [[1836]]. године, које је прихватио и [[Устав Србије из 1838. године|устав Османског царства]] из [[1838]]. године, Кнежевина Србија се дели на 17 округа. О њиховим надлежностима је био донет посебан Закон о Устројењу окружни начелничаства и главним дужностима среских начелника. Организација срезова предвиђена овим законом је остала на снази све до стицања независности Кнежевине Србије и формирања [[Краљевина Србија|Краљевине Србије]] [[1882]]. године
+Новим одлукама [[Народна скупштина Кнежевине Србије|Народне скупштине]] донетим [[1836]]. године, које је прихватио и [[Устав Србије из 1838. године|устав Османског царства]] из [[1838]]. године, Кнежевина Србија се дели на 17 округа. О њиховим надлежностима је био донет посебан Закон о Устројењу окружни начелничаства и главним дужностима среских начелника. Организација срезова предвиђена овим законом је остала на снази све до стицања независности Кнежевине Србије и формирања [[Краљевина Србија|Краљевине Србије]] [[1882]]. године
 == Друштво и култура ==
-[[Датотека:Novine Srbske.jpg|мини|десно|120п|Насловна страна [[Новине србске|Новина србских]] од 10. јуна 1840]]
+[[Датотека:Novine Srbske.jpg|мини|десно|150п|Насловна страна [[Новине србске|Новина србских]] од 10. јуна 1840]]
+У овом периоду основана прва гимназија у Србији [[1833]], прво позориште [[Књажевско-српски театар]] [[1835]].
+. је основан [[Београдски Лицеј|Лицеј]], прерастање Лицеја у [[Велика школа|Велику школу]] 1863. године, претеча [[Универзитет у Београду|Универзитета у Београду]].
+Велика школа била је смештена у [[Капетан-Мишино здање]] које је поклонио [[Миша Анастасијевић]] „своме отечеству“.
 Култура овог периода дала је [[Друштво српске словесности]]. Његови оснивачи били су [[Јован Стерија Поповић]] и [[Атанасије Николић]]. Задатак друштва био је ширење наука на српском језику и усавршавање српског народног језика.
@@ Ред 128: / Ред 148: @@
 Први председник С. У. Д. био је [[Јован Гавриловић]]. Рад С. У. Д. састојао се у читању самосталних радова појединих чланова, читању критика радова упућених друштву, у прикупљању разноврсних историјских података, старању о прикупљању старих списа и докумената, слању чланова за снимање архитектонских и сликарских споменика по Србији, прикупљању топографских испитивања и метеоролошких бележака. Резултате тога рада С. У. Д. давало је у своме органу Гласнику С. У. Д. Чланци и расправе у њему највише су се односили на историју, затим филологију, географију, статистику, археологију, библиографију, медицину, музику и т. д. Цео тај рад је продужење Д. С. Словесности. Гласник је излазио под редакцијом С. У. Д. у 75 књига I одељења (чланци и расправе) и 15 књ. II одељења (различна научна грађа).
+Тих година је почела изградња и [[Народно позориште у Београду|Народног позоришта]] које је почело са радом 1869.
 [[1876]]. године, на иницијативу др [[Владан Ђорђевић|Владана Ђорђевића]] основано је [[Српско друштво Црвеног крста]], на челу са [[Митрополит београдски Михаило|митрополитом Михајлом]].
@@ Ред 133: / Ред 155: @@
 == Демографија ==
 {{bez_izvora-deo}}
+[[Датотека:Serbia1817.png|мини|десно|175п|Кнежевина Србија 1817.]]
+[[Датотека:Serbia1833.png|мини|десно|175п|Кнежевина Србија 1833.]]
+[[Датотека:Serbia1878 sr cyr.png|мини|десно|175п|Кнежевина Србија 1878.]]
 Попис становништва [[1834]]. године:
 * '''Укупно''' - 678.192

п р у Османске територије у Европи
1363—1867.	Архипелашки пашалук Босански пашалук Будимски пашалук Варадински пашалук Видински пашалук Јањински пашалук Јегарски пашалук Једренски пашалук Кањишки пашалук Кефски пашалук Критски пашалук Лесковачки пашалук Морејски пашалук Нишки пашалук Подолијски пашалук Румелијски пашалук Сигетварски пашалук Силистрански пашалук Солунски пашалук Темишварски пашалук Ујварски пашалук Херцеговачки пашалук
1867—1922.	Битољски вилајет Босански вилајет Дунавски вилајет Јањински вилајет Једренски вилајет Косовски вилајет Критски вилајет Призренски вилајет Скадарски вилајет Солунски вилајет Херцеговачки вилајет
Вазалне земље	Кнежевина Бугарска Кнежевина Влашка Кнежевина Горња Угарска Дубровачка република Источна Румелија Република Јонских острва Казањски канат Козачко Запорожје Кримски канат Критска држава Кнежевина Молдавија Кнежевина Румунија Кнежевина Самос Војводство Светог Саве Карађорђева Србија Кнежевина Србија Сремско војводство Радослава Челника Српска деспотовина Кнежевина Трансилванија