Brazil

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Savezna Republika Brazil
República Federativa do Brasil  (portugalski)
Krilatica: Ред и напредак
(port. Ordem e Progresso)
Himna: Национална химна Бразила
(port. Hino Nacional Brasileiro)
Položaj Brazila
Glavni gradBrazilija
Službeni jezikportugalski
Vladavina
Oblik državeSavezna republika
 — PredsednikŽair Bolsonaro
 — PotpredsednikHamilton Moran
Istorija
NezavisnostOd Portugalije
7. septembar 1822.
Geografija
Površina
 — ukupno8.514.877 km2(5)
 — voda (%)0,65
Stanovništvo
 — 2015.[1]204.851.817(5)
 — gustina24,06 st./km2
Ekonomija
Valutabrazilski real
 — stoti deo valute‍100 центи‍
Ostale informacije
Vremenska zonaUTC -2 do -5
Internet domen‍.br‍
Pozivni broj+359

Brazil (port. Brasil), službeno Savezna Republika Brazil (port. República Federativa do Brasil),[2] država je u Južnoj Americi.[3] Najveća je i najnaseljenija država Latinske i Južne Amerike, sa više od 200 miliona stanovnika, dok je u svetskim razmerama na petom mestu i po veličini teritorije i po broju stanovnika.[4] Takođe, Brazil je najveća zemlja portugalskog govornog područja na svetu. Glavni grad je Brazilija, a službeni jezik je portugalski.[5] Prema severu se graniči sa Venecuelom, Gvajanom, Surinamom i Francuskom Gijanom; prema severozapadu se graniči sa Kolumbijom; prema zapadu sa Bolivijom i Peruom; prema jugozapadu sa Argentinom i Paragvajem i prema jugu sa Urugvajem. Brazil se graniči sa svim državama Južne Amerike izuzev Ekvadora i Čilea. Deo brazilske teritorije su i brojni arhipelazi, kao što je Fernando de Noronja, atol Rokas, Sao Pedro i Sao Paulo, i Trindade i Martim Vaz.[6]

Brojni plemenski narodi su nastanjivali područje Brazila pre dolaska istraživača Pedra Alvaresa Kabrala 1500. godine, koji je proglasio ovu teritoriju delom Portugalije. Sve do 1808. Brazil je bio portugalska kolonija, da bi nakon invazije Napoleonovih snaga na Portugaliju glavni grad portugalskog carstva bio preseljen iz Lisabona u Rio de Žaneiro.[7] Brazil je 1815. proglašen kraljevinom u sastavu Ujedinjenog Kraljevstva Portugalije, Brazila i Algarve. Nezavisnost je stekao 1822. stvaranjem Brazilskog carstva, unitarne države sa parlamentarnom monarhijom. Nakon vojnog puča 1889. Brazil je postao republika sa predsednikom na čelu države. Od 1964. do 1985. na vlasti je bila vojna hunta.[8] Sadašnji ustav Brazila, donet 1988, definiše ovu državu kao saveznu republiku.[9] Federaciju čine Savezni distrikt, 26 saveznih država, i 5.564 opštine.[9][10]

Privreda Brazila je 2012. bila, kako po nominalnom BDP-u, tako i po BDP-u merenim prema paritetu kupovne moći, na sedmom mestu na svetu.[11] Brazil je član organizacije BRIKS. Sa jednom od najbrže rastućih privreda na svetu stiče sve veće međunarodno priznanje i uticaj. Brazil ima svemirski program koji je pod kontrolom Brazilske svemirske agencije . Vazduhoplovstvo je u Brazilu, pored Meksika , najrazvijenije u Latinskoj Americi . Prema vojnom naoružanju i vojsci , Brazil je najmoćnija država u Južnoj Americi, takođe ima najbolju mornaricu , Brazil koristi nuklearnu energiju , ali ne i kao nuklearno oružje . Brazil je imao i prvu ženu za predsednika, koja je bila jedna od najmoćnijih žena na svetu i koja je smenjena sa funkcije predsednika 2016. godine, Dilma Rusev.[12] Jedan je od osnivača Ujedinjenih nacija, grupe G20, Zajednice zemalja portugalskog jezika, Latinske unije, Organizacije ibero-američkih država, Organizacije američkih država, Merkosura, i Unije južnoameričkih nacija. Spada među sedamnaest zemalja sa najvećom raznovrsnošću flore i faune na svetu. U Latinskoj Americi predstavlja regionalnu silu, dok u međunarodnim odnosima ima sve bitniju ulogu.[13][14]

Poreklo imena[uredi]

Reč „brazil“ potiče od drveta latinskog naziva caesalpinia echinata koje je nekada bilo rasprostranjeno duž brazilske obale.[15] Na portugalskom se ovo drvo zove pau-brasil, gde reč brasil ima značenje crveno kao žeravica.[16] S obzirom da daje jarkocrvenu boju za tkanine, bilo je veoma cenjeno u krugovima evropske tekstilne industrije i jedan je od prvih proizvoda kojim je trgovano između Brazila i Evrope.[17] Tokom 16. veka pripadnici domorodačkih naroda (najviše naroda Tupi) posekli su velike količine drveta caesalpinia echinata koje su menjali sa evropskim trgovcima (uglavnom Portugalcima, ali i Francuzima) za robu široke potrošnje.[18]

Zvaničan naziv zemlje, u izvornim portugalskim zapisima, bio je „Zemlja svetog krsta“ (port. Terra da Santa Cruz),[19] ali su je evropski mornari i trgovci jednostavno zvali „Zemlja brazila“ (port. Terra do Brasil) zbog trgovine drvetom brazil.[20] Narodno ime je bacilo u zasenak i na kraju je zamenilo službeni naziv. Mornari su u početku ovu zemlju zvali i „Zemljom papagaja“ (port. Terra di Papaga).[21]

Na gvarani jeziku, jednom od službenih jezika Paragvaja, Brazil se naziva „Pindorama“. Taj naziv su domoroci dali ovoj oblasti a ono označava „zemlju palminog drveća“.[22]

Geografija[uredi]

Topografska karta Brazila

Položaj[uredi]

Teritorija Brazila obuhvata skoro polovinu južnoameričkog kontinenta, nešto severnije od ekvatora do južnog povratnika.[23] Prema severu se graniči sa Venecuelom, Surinamom, Gvajanom i francuskim prekomorskim departmanom Francuskom Gvajanom; prema istoku izlazi na Atlantski okean, prema jugu se graniči sa Urugvajem; prema jugozapadu sa Argentinom i Paragvajem; prema zapadu sa Bolivijom i Peruom i prema severozapadu sa Kolumbijom. Jedine zemlje Južne Amerike sa kojima se ne graniči su Ekvador i Čile. Brazilu pripadaju i brojni arhipelazi u Atlantskom okeanu, kao što su Fernando de Noronja, Atol Rokas, San Pedro i Sao Paulo, i Trindade i Martim Vaz.[6] Brazil je zemlja velikih prirodnih bogatstava, raznovrsnog reljefa i klime.[23] Zajedno sa ostrvima u Atlantskom okeanu, Brazil je smešten između 6 stepeni SGŠ i 34 stepena JGŠ, i 28 i 74 stepena ZGD.

Brazil je peta zemlja na svetu i treća na američkom kontinentu prema veličini teritorije, sa površinom od 8.515.767 km².[24] Prostire se u tri časovne zone; od UTC-4 u zapadnim saveznim državama do UTC-3 u istočnim saveznim državama (zvanično vreme u Brazilu) i UTC-2 na ostrvima na Atlantiku.[25] Brazil je jedina zemlja na svetu kroz koju prolazi ekvator a da se jedan njen deo nalazi izvan tropskog pojasa. Topografija Brazila je takođe veoma raznolika i obuhvata brda, planine, ravnice, visoravni, i dugu morsku obalu. Većina teritorije se nalazi između 200 i 800 m nadmorske visine.[26] Pobrđe obuhvata veći deo južne polovine Brazila.[26] Severozapadne delove visoravni imaju širok talasast reljef, ispresecan niskim brdima.[26]

Geologija i reljef[uredi]

Jugoistočni deo je neravan, sa grebenima i planinskim vencima čija visina dostiže 1.200 m nadmorske visine.[26] Ovim planinskim vencima pripadaju planine Mantikera i Espinjaso kao i planina Sera do Mar.[26] Gvajanska visoravan na severu zemlje formira veliku vododelnicu, odvajajući reke amazonskog basena od reka koje pripadaju slivu reke Orinoko. Najviši vrh Brazila je Piko de Neblina, visok 2994 metra.[6]

Vode[uredi]

Brazil ima gustu i razgranatu rečnu mrežu, jednu od najprostranijih na svetu, sa osam velikih rečnih basena, koji se odvodnjavaju ka Atlantskom okeanu.[27] Najveće reke su: Amazon (druga po dužini i prva po količini vode na svetu); Parana sa njenom najvećom pritokom Iguasu; Rio Negro; Sao Fransisko; Šingu; Madeira i Tapažos.[27]

Klima[uredi]

Jugozapadna obala i primorje Brazila imaju vlažnu i vruću klimu. Na Brazilskom gorju leta su svežija a godišnja količina padavina manja. Samo na krajnjem severoistoku količina padavina je vrlo mala (400-500 milimetara). Amazonska nizija ima pretežno ekvatorijalnu klimu sa jednolično raspoređenim padavinama tokom cele godine (oko 1.000 mm uz obalu i oko 2.000 mm u najzapadnijem delu). Najjužniji deo Brazilskog gorja zalazi u suptropsku zonu, prelazeći na krajnjem jugu u umereni pojas.

Veći deo zemlje ima osetne sezonske promene u količini kiše, temperaturi i vlažnosti.

Zima u Brazilu traje od juna do avgusta sa prosečnom temperaturom 13-18 °C. Leti (decembar-februar). Rio je vreo i vlažan, sa temperaturom iznad 30 °C. U ostalom delu godine temperature se kreću do 25 °C. Severoistočna obala je jednako vrela kao i Rio, ali je manje vlažna i zagušljiva.

Amazonska nizija je deo zemlje, koji prima najveću količinu kiše.

Flora i fauna[uredi]

Brazil je veoma bogat biljnim i životinjskim svetom, naročito područje tropske kišne šume Amazonije. U zemlji rastu i žive razne vrste orhideja, drveća, palmi, brazilski orah, razne vrste papagaja, kao što su ara i makao, i drugih ptica kao tukani , tarantula , pacovi, slepi miševi, lenjivac , jaguar, crni panter , puma , ocelot , zelena anakonda, gigantska anakonda, boe , kojih ima na drveću, piton ili brazilski piton i druge velike zmije i životinje, kao što je armadilo . Mali majmuni tamarini, brazilska šumska leteća veverica , kapibara , vodeno prase koje je najveći glodar na svetu, veoma otrovne žabe jarkih boja, koje mogu imati žute, plave, zelene, crvene, narandžaste boje, čiji otrov je dovoljno jak da ubije čoveka, Indijanci , mažu njima vrhove koplji i strela da bi ulovili plen, kao što su zlatna žaba i jagodasta otrovna žaba , koja se može naći u Brazilu. U reci Amazon žive pirane, jedne od najopasnijih riba na svetu, sa zubima oštrim kao nož ili satara, jato od 20 riba može da pojede jedno celo tele ili goveče za minut. U reci i na obali žive krokodili, obični kajman i aligatori, ali i slatkovodni ružičasti rečni delfini, veliki somovi koji imaju preko 100 kilograma, lamantini ili morske krave , električna jegulja , riba oskar ,srebrna arovana , crna arovana, obična arovana, arapaima gigas , riba anđeo, brazilska barakuda, kraljevska neonka , vidra , kao i dabrovi koji često na reci prave svoje drvene brane, skupljajući stabala i grane od drveća. Dešavalo se i da ajkule iz Atlantskog okeana , da zalutaju u reci Amazon . Amazonske šume su bogate lijanama , puzavicama, parazitskim biljkama i drvetom kakaovac, od kojeg se dobija kakao. Na reci Amazon se može naći najveći lokvanj na svetu, čiji je list prečnika i do dva metra. Od insekata kojih ima na hiljade vrsta, ima jako puno komaraca, koji mogu da prenesu i groznicu i bolesti, ukoliko su zaraženi, stonoge , termiti i džinovski mravi na zemlji, kao što su žuti mrav, crni mrav, vatreni mrav i druge vrste mrava. Buba nosorog je najveća buba na svetu, koja naraste do 8 cm. Bogomoljka je česta u brazilskim šumama, tropski leptiri koji su najraskošniji na svetu i kojih ima na hiljade vrsta, kao što je kraljevski leptir, čini Brazil najbogatijom zemljom po flori i fauni.

Istorija[uredi]

Razdoblje pre evropske kolonizacije[uredi]

Bakrorez prikazuje obred ljudožderstva među pripadnicima plemena Tupinamba.

Najstarija grnčarija pronađena na zapadnoj hemisferi, stara oko 8.000 godina, iskopana u amazonskom basenu Brazila, pored današnjeg Santarema, pokazuje da je u tropskim šumama ove oblasti postojala razvijena preistorijska kultura,[28] i da su je nastanjivale stotine različitih domorodačkih plemena.[29] Teritorija današnjeg Brazila imala je oko 2.000 plemena, uglavnom polunomadskih koji su se bavili lovom, ribolovom, sakupljanjem, i poljoprivredom.

Domorodačko stanovništvo Brazila bilo je podeljeno na velike domorodačke nacije koje je činilo nekoliko etničkih grupa među kojima su se isticale velike grupe kao što su Tupiji, Gvarani, Že, i Aravaci.

Pre dolaska Evropljana granice između ovih grupa i njihovih podgrupa su bile uspostavljane ratovima, do kojih je dolazilo usled razlika u kulturi, jeziku i moralu.[30] Tokom ovih ratova dolazilo je do velikih vojnih operacija na kopnu i na vodi. Nakon bitaka vršeni su obredi ljudožderstva nad zarobljenicima.[31][32]

Kada su Portugalci došli u ove krajeve 1500. godine gledali su na domoroce kao na plemenite divljake, te su odmah počeli sa mešanjem rasâ.[33] Plemenski ratovi, ljudožderstvo i trka za amazonskim brazilom, zbog svoje dragocene crvene boje, ubedili su Portugalce da treba da civilizuju domorodačko stanovništvo. Međutim, Portugalci, su kao i Španci, sa sobom nenamerno doneli i bolesti na koje domoroci nisu bili imuni. Male i velike boginje, tuberkuloza, gonoreja, i grip su pobili na desetine hiljada urođenika.[34] Zaraze su se brzo širile duž domorodačkih trgovačkih puteva, pa su cela plemena bila zbrisana bez da su dolazila u dodir sa Evropljanima.[35]

Portugalska kolonizacija[uredi]

Bez obzira da li se radi o robovima ili o slobodnim ljudima, tokom vladavine Portugalaca vršena je brutalna represija nad pobunjenicima. Na ovoj slici prikazan je uobičajen postupak u to vreme, javno izlaganje raskomadanog tela osuđenog; u ovom slučaju Tiradentesa.

Dolaskom Pedra Alvaresa Kabrala 22. aprila 1500. godine na tle današnjeg Brazila ova oblast je proglašena portugalskom teritorijom.[36] Portugalci su tu zatekli domoroce podeljene na nekoliko plemena, od kojih su većina bili govornici Tupi-Gvarani jezikâ, i koji su ratovali između sebe.[37] Iako je prva naseobina sagrađena 1532, prava kolonizacija je počela 1534, kada je portugalski kralj Žoao III podelio teritoriju na dvanaest privatnih i autonomnih kapetanskih kolonija Brazila.[38][39] Decentralizovanost i neusklađenost kapetanskih kolonija pokazala se kao loše rešenje, pa ih je portugalski kralj 1549. reorganizovao u Generalni guvernorat Brazila, unitarnu portugalsku koloniju u Južnoj Americi.[39][40] Tokom prva dva veka kolonizacije, domoroci i Evropljani su neprestano ratovali.[41][42][43][44] Polovinom 16. veka šećerna trska je postala najvažniji izvozni proizvod Brazila,[37][45] dok su robovi iz podsaharske Afrike bili najvažniji uvozni proizvod,[46][47][48] zbog potreba rada na plantažama šećerne trske.[34][49] Do kraja 17. veka, izvoz šećerne trske počeo je da opada,[50] a zlato koje su otkrili bandeirantesi, poslednje decenije 17. veka, postalo je novi oslonac privrede kolonije, i dovelo do brazilske zlatne groznice,[51] koja je privukla hiljade naseljenika u Brazil iz Portugalije i portugalskih kolonija po svetu.[52] Ovi događaji su doveli do sukoba između došljaka i starih kolonista.[53]

Portugalske ekspedicije poznate kao bandeirantesi su postepeno širile prvobitnu granicu kolonije do današnjih granica Brazila.[54][55] U ovom razdoblju druge evropske sile pokušale su da kolonizuju delove Brazila, pa su Portugalci morali da se bore sa Francuzima u Riju tokom šezdesetih godina 16. veka, u Maranjau tokom druge decenije 17. veka, i sa Holanđanima u Baiji i Pernambuku, tokom Holandsko-portugalskog rata, nakon raspada Iberijske unije.[56]

Portugalska kolonijalna uprava u Brazilu imala je dva metoda pomoću kojih je obezbeđivala red, i monopol nad najbogatijom i najvećom kolonijom: nadziranje i iskorenjivanje svih oblika pobune i ustanaka robova,[57] kao i suzbijanje svih pokreta za autonomijom, kao što je Inkonfidensija mineira (port. Inconfidência Mineira).[58]

Ujedinjeno Kraljevstvo[uredi]

Krajem 1807, španske i Napoleonove snage su ugrozile bezbednost Portugalije, usled čega je princ regent Žoao, u ime kraljice Marije I, preselio kraljevski dvor iz Lisabona u Brazil.[59] Njihovim dolaskom u Brazilu su osnovane neke od prvih finansijskih institucija, kao što su lokalne berze,[60] i Narodna banka. Takođe, okončan je monopol u trgovini sa Portugalijom, otvaranjem ka drugim državama. Godine 1809, kao odgovor na to što je prisiljen da ode u egzil, princ regent je naredio osvajanje Francuske Gvajane.[61]

Nakon Španskog rata za nezavisnost 1814, evropski dvorovi su smatrali neprikladnim da poglavar jedne stare evropske monarhije stoluje u svojoj koloniji, te su zahtevali od kraljice Marije I i princa regenta Žoaa da se vrate u Portugaliju. Kraljevska porodica je, u cilju opravdanja boravka u Brazilu, 1815. proglasila Ujedinjeno Kraljevstvo Portugalije, Brazila, i Algarve, čime je stvorena plurikontinentalna transatlantska kraljevina.[62] Portugalske vođe su zahtevale da se dvor vrati u Lisabon, što je bio jedan od ciljeva Liberalne revolucije iz 1820, dok su grupe Brazilaca zahtevale nezavisnost i republiku, što je ispoljeno pobunom u Pernambuku 1817. godine.[62] Žoao VI je 1821. morao da se vrati u Lisabon, jer su to od njega zahtevali revolucionari.[63] Nakon dolaska položio je zakletvu na novi ustav, dok je svog sina, princa Pedra de Alkantaru, imenovao regentom Kraljevstva Brazil.[64]

Nezavisno carstvo[uredi]

Slika „Nezavisnost ili smrt“, brazilskog slikara, Pedra Melja na kojoj je prikazano proglašenje nezavisnosti Brazila 7. septembra 1822.

Dok je napetost između Portugalaca i Brazilaca rasla, portugalski Kortes je predvođen novim režimom nakon Liberalne revolucije iz 1820. pokušao da vrati Brazilu status kolonije.[65] Brazilci su odbili da se povinuju toj odluci. U tome ih je podržao i princ Pedro, proglasivši nezavisnost od Portugalije 7. septembra 1822. Ovaj dan se obeležava kao Dan nezavisnosti Brazila.[66]

Princ Pedro je 12. oktobra 1822. proglašen za prvog brazilskog cara a krunisan je 1. decembra 1822. kao dom Pedro I.[67] Nakon toga usledio je Brazilski rat za nezavisnost, koji se raširio u severnim i severoistočnim delovima zemlje kao i u provinciji Sisplatina.[68] Poslednji portugalski vojnici su se predali 8. marta 1824.[69] Portugalija je 29. avgusta 1825. zvanično priznala Brazil kao nezavisnu državu.[70]

Pedro I je abdicirao 7. aprila 1831, ostavivši svog petogodišnjeg sina da vlada Brazilom. To je učinio jer je želeo da postavi svoju ćerku na mesto kraljice Portugalije nakon što je umro Žoao VI. Njegov maloletni sin nije mogao da vlada državom te je umesto njega vladalo namesništvo.[71] Kada je postao punoletan njegov sin je postao dom Pedro II.[72]

Brazilske snage (u plavoj uniformi) započinju borbu sa paragvajskom vojskom (neki su u crvenoj uniformi a neki su bez košulje) tokom Paragvajskog rata.

U odsustvu harizmatične osobe koja bi predstavljala umerenog vladara, u ovom razdoblju došlo je do niza lokalnih pobuna, kao što su Kabanažem, Ustanak Malea, Balajda, Sabinada, Rat odrpanaca. Do njih je došlo usled nezadovoljstva stanovnika u unutrašnjosti sa centralnim vlastima, kao i zbog socijalnih napetosti, robovlasništva, i drugačijeg viđenja državnog uređenja.[73]

Ovaj period unutrašnjih političkih i društvenih previranja, među koje spada i Praierijski ustanak, završen je tek krajem četrdesetih godina 19. veka, nekoliko godina nakon što je ukinuto namesništvo i maloletni Pedro II krunisan za cara 1841. godine.[73]

Tokom poslednje faze monarhije, unutrašnja politička debata je bila usmerena na pitanje robovlasništva. Trgovina robovima preko Atlantika ukinuta je 1850,[74] kao rezultat Aberdinskog akta koji je donela Velika Britanija, međutim robovlasništvo je zvanično ukinuto tek u maju 1888.[75]

Spoljni poslovi monarhije su prvenstvo bili vezani za odnose sa susedima na jugu Brazila. Nakon Sisplatinskog rata, koji je doveo do nezavisnosti Urugvaja,[76] Brazil je uspešno vodio još tri rata tokom 58-godišnje vlasti Pedra II. To su bili Laplatski rat, Urugvajski rat, i Paragvajski rat, najveći u istoriji Brazila.[77][78]

Dana 15. novembra 1889. oficiri vojske, kao i finansijska i seoska elita, vojnim pučem su ukinuli monarhiju.[79]

Republika[uredi]

Od uspostavljanja republike brazilska vojska je imala veliki uticaj na vlast. Žetulio Vargas (u sredini, bez šešira) bio je jedan od ljudi kog je vojska postavila na mesto predsednika Brazila u oktobru 1930.

Proglašenjem republike Brazil je postao demokratska zemlja, ali samo na papiru, u suštini vladala je diktatura. Sloboda štampe je nestala a izbore su nadzirali oni koji su bili na vlasti.[80] Pravo glasa je bilo ograničeno na veoma mali broj ljudi, tako je 1910. u Brazilu od 22 miliona ljudi bilo samo 627 hiljada birača a tokom dvadesetih godina 20. veka između 2,3% i 3,4% stanovnika Brazila imalo je pravo glasa.[81] Nekoliko građanskih i vojnih pobuna doprinele su krahu vladajućeg režima pa je 1930, poraženi kandidat opozicije na predsedničkim izborima, Žetulio Vargas, uz pomoć vojske, izvršio prevrat.[82][83] Vargas je na vlasti trebalo da ostane samo privremeno ali je umesto toga zabranio rad kongresa, suspendovao ustav, proglasio vanredno stanje i smenio guvernere saveznih država zajedno sa njihovim pristalicama.[84][85]

Tokom tridesetih godina 20. veka tri puta je pokušano svrgavanje Vargasa i njegovih pristalica sa vlasti: u drugoj polovini 1932, u novembru 1935, i u maju 1938. godine.[86][87][88] Godine 1937. Vargasov režim postao je krajnje diktatorski, brutalnost i cenzura štampe su postali još izraženiji. [89].

U spoljnoj politici, uspeh u rešavanju graničnih problema sa susedima na početku postojanja republike,[90] pratio je neuspešni pokušaj da se zadobije važna uloga u Ligi naroda,[91]nakon brazilskog učešća u Prvom svetskom ratu.[92][93] Tokom Drugog svetskog rata Brazil je bio neutralan do avgusta 1942. kada je stao na stranu saveznika.[94][95] Tome su doprineli napadi nemačkih podmornica na brazilsko brodovlje u Atlantskom okeanu.[96]

Nakon pobede saveznika 1945. i okončanja nacističko-fašističkih režima u Evropi, Vargasova pozicija postala je neodrživa te je on ubrzo svrgnut vojnim pučem, čime je demokratiju ponovo uspostavila ista armija koja ju je ukinula 15 godina ranije.[97] Vargas je počinio samoubistvo avgusta 1954. usred političke krize, nakon što se na vlast vratio na izborima 1950. godine.[98][99]

Druga polovina 20. veka[uredi]

Nakon Vargasovog samoubistva vlast je vršilo nekoliko kratkotrajnih privremenih vladâ.[100] Godine 1956. predsedik Brazila postao je Žuselino Kubiček. On je zauzeo pomirljiv stav prema opoziciji što mu je omogućilo da nesmetano vlada.[101] Tokom njegove vladavine došlo je do velikog rasta privrede i industrijske proizvodnje,[102] međutim, njegovo najveće delo je izgradnja Brazilije, novog glavnog grada. Ovaj projekat je inaugurisan 1960. godine.[103] Ne mestu predsednika nasledio ga je Žanio Kvadros, koji je dužnost obavljao manje od godinu dana.[104] Nakon njega dužnost predsednika preuzeo je Žoao Gular. On se sukobio sa snažnom opozicijom[105] pa je 1964. svrgnut vojnim pučem a vlast u Brazilu je preuzela vojska.[106]

Novi režim je nameravao da ima samo prelaznu ulogu[107] ali se postepeno pretvorio u otvorenu diktaturu. To je ozakonjeno objavom Petog institucionalnog akta 1968. godine.[108] Represija nije bila ograničena samo na pripadnike gerile koji su se suprotstavljali režimu, već i na pripadnike inteligencije, umetnike, novinare i ostale članove građanskog društva,[109][110] u i van zemlje (preko zloglasne „operacije Kondor“).[111][112] Uprkos svojoj brutalnosti, kao i drugi totalitarni režimi u istoriji, zahvaljujući privrednoj ekspanziji, poznatoj kao „privredno čudo“, režim je svoju najveću popularnost imao početkom sedamdesetih godina 20. veka.[113]

Međutim, i pored pobede protiv levičarskih gerilaca,[114] višegodišnja represija i nemogućnost da se izbore sa ekonomskim problemima, kao i opšte nezadovoljstvo naroda doveli su do toga da vlast promeni politiku i krene ka demokratizaciji društva. Tu politiku su predvodili generali Gejzel i Golberi.[115] Donošenjem Zakona o amnestiji 1979. godine započeo je postepeni povratak Brazila ka demokratiji, koji je dovršen tokom osamdesetih godina 20. veka.[116]

Vojna hunta je sišla sa vlasti 1985. kada je Žoze Sarnej preuzeo dužnost predsednika. On je bio nepopularan jer nije uspeo da se izbori sa ekonomskom krizom i hiperinflacijom nasleđenom od prethodnog režima.[117] Sarnejeva vlada omogućila je da na izborima 1989. bude izabran, malo poznati, Fernando Kolor. Narodna skupština mu je 1992. izglasala nepoverenje.[118] Kolora je nasledio potpredsednik Itamar Franko. On je za ministra finansija postavio Fernanda Enrike Kardoza. Kardozo je 1994. počeo da sprovodi ekonomsku politiku poznatu kao Plano real (port. Plano Real),[119] što se pokazalo veoma uspešnim. Posle decenijâ loše ekonomske politike ranijih vladâ ove mere su konačno stabilizovale brazilsku ekonomiju,[120][121] i omogućile su Kardozu da iste godine bude izabran za predsednika i reizabran 1998. godine.[122]

Mirna smena vlasti obavljena je 2002. između Kardoza i glavnog opozicionog kandidata, Luisa Inasija Lule da Silve. Ovaj događaj je pokazao da je Brazil konačno ostvario političku stabilnost.[123] Lulu je 2011. nasledila Dilma Rusef, prva žena na mestu predsednika i jedna od najmoćnijih žena na svetu.[124][125]

Stanovništvo[uredi]

Mapa na kojoj su prikazane savezne države Brazila prema broju stanovnika

Prema podacima sa popisa sprovedenog 2010. godine u Brazilu je živelo 190.755.799 stanovnika.[126] Najgušće su naseljeni jug i jugoistok zemlje, gde živi oko 50 % stanovništva. Odnos muškaraca i žena je 0,96:1,[127] gradskog stanovništva je 84,36 % a seoskog 15,64 %.[127]

Najveća koncentracija ljudi je u Jugoistočnom (79,8 miliona stanovnika) i u Severoistočnom regionu (53,5 miliona stanovnika), dok u dva najveća regiona, Srednjezapadnom i Severnom, koji zajedno obuhvataju 64,12 % teritorije Brazila, živi 29,1 milion stanovnika.[127] U Južnom regionu živi 27 miliona stanovnika.[127]

Prvi popis stanovništva je obavljen 1872. i on je evidentirao 9.930.478. stanovnika.[128] Od 1880. do 1930. u Brazil se uselilo četiri miliona Evropljana.[129] Broj stanovnika se znatno uvećao između 1940. i 1970, usled pada stope smrtnosti, iako je stopa rađanja zabeležila blagi pad. Tokom četrdesetih godina 20. veka godišnji rast broja stanovnika bio je 2,4 %, da bi tokom naredne decenije porastao na tri procenta a tokom šezdesetih godina 20. veka rast je bio 2,9 % godišnje, dok je životni vek porastao sa 44 na 54 godine[130] a 2007. na 72,6 godine.[131] Od šezdesetih godina 20. veka stopa prirasta stanovništva kontinuirano opada, sa 3,04 % između 1950. i 1960. na 1,05 % 2008. godine a očekuje se da će do 2050. ona postati negativna i da će iznositi 0,29 %, čime će biti zaokružena demografska tranzicija.[132]

Stopa nepismenosti je 2008. iznosila 11,48 %[133] dok je među mladima (od 15 do 19 godina) bila 1,74 %. Najveća je u Severoistočnom regionu (20,3 %), koji ima veliki procenat siromašnog seoskog stanovništva.[134] Nepismenost je veća među seoskim stanovništvom i iznosi 24,18 % u 2008. godini, dok je kod gradskog stanovništva manja i iznosi 9,08 %.[135]

Rasne i etničke grupe[uredi]

Rasne i etničke grupe u Brazilu[136][137]
Etnička grupa Procenat
Belci
  
0 47,7 %
Melezi
  
0 43,1 %
Crnci
  
0 7,6 %
Azijci
  
0 1,1 %
Indiosi
  
0 0,4 %

Prema rezultatima popisa stanovništva iz 2010. belci čine oko 91 milion stanovnika ili 47,7 %, melezi čine 83 miliona stanovnika ili 43,1 %, crnci čine 14,5 miliona stanovnika ili 7,63 %, Azijci čine 2,1 milion stanovnika ili 1,06 %, dok je pripadnika domorodačkih naroda, poznatih kao Indiosi, oko 818 hiljada ili 0,4 %.[138] Oko 170 hiljada ljudi ili 0,07 % se nije izjasnilo kojoj rasi pripada.[138]

Nacionalna indijanska fondacija (port. Fundação Nacional do Índio) objavila je 2007. podatak da u Brazilu postoji 67 domorodačkih plemena koja ne žive u dodiru sa savremenom civilizacijom, dok ih je 2005. bilo poznato 40. Brazil se smatra zemljom u kojoj živi najviše ljudi na svetu koji nisu u dodiru sa savremenom civilizacijom.[139]

Od dolaska Portugalaca 1500. godine na prostoru Brazila došlo je do velikog mešanja između pripadnika različitih rasâ. Na osnovu raznih istraživanja utvrđeno je da među Brazilcima preovlađuju geni Evropljana tj. belaca.[140][141][142]

Brazilsko društvo je više podeljeno po socijalnoj osnovi nego po rasnoj, mada je nesrazmera u prihodima uočljiva između pripadnika različitih rasa, pa se rasna i klasna diskriminacija mogu posmatrati zajedno. Snažna društvena pripadnost jednoj rasi u većoj meri određuje doživljaj pripadnosti nego poreklo, tako najbliži srodnici mogu da pripadaju različitim „rasama“.[143] Društvenoekonomski činioci su takođe značajni, jer jedan deo meleza pardosa može sebe da smatra bilo belcima bilo crncima ukoliko će im to omogućiti napredak na društvenoj lestvici.[144]

Braon stanovništvo (kako se melezi zvanično zovu u Brazilu; pardo na portugalskom)[145][146] obuhvata ljude različitog rasnog porekla. Tu spadaju kaboklosi, asimilovani Indiosi, potomci belaca i domorodaca; mulati, potomci belaca i Afrobrazilaca; i zambosi, potomci Afrobrazilaca i domorodaca.[147][148][149][150][151] Većinu stanovništva u Severnom, Severoistočnom i Srednjezapadnom regionu čine osobe koje su u velikoj meri domorodačkog porekla.[152]

Veliki procenat crnaca, mulata i ljudi koji imaju višerasno poreklo može se sresti na istočnoj obali Severoistočnog regiona od Baije do Paraibe[153][154] i u severnom Maranjau,[155][156] južnom Minasu Žeraisu[157] i u istočnom Rio de Žaneiru.[153][158] Između 1808. i 1972. u Brazil se doselilo oko pet miliona ljudi iz više od šezdeset zemalja, među kojima su najbrojnije osobe portugalskog, italijanskog, španskog, nemačkog, ukrajinskog, poljskog, jevrejskog, ruskog, kineskog, japanskog i arapskog porekla.[159]

Religija[uredi]

Stanovništvo Brazila po veroispovesti
prema popisu iz 2010.‍
Religija Procenat
Rimokatolici
  
0 64,6 %
Protestanti
  
0 22,2 %
Agnostici i ateisti
  
0 8,0 %
Spiritisti
  
0 2,0 %
Ostali
  
0 3,2 %
Spomenik Hrista Spasitelj u Rio de Žaneiru izgrađen je 1931. godine. Kao simbol hrišćanstva spomenik je postao jedan od najprepoznatljivijih simbola Brazila.

Dominantna religija u Brazilu je katolicizam, sa primesama verskih tradicija i običaja afričkih robova i domorodačkih naroda.[160] Mešanje verâ tokom portugalske kolonizacije dovelo je do nastanka raznih vidova sinkretističkih obreda među brazilskim katolicima, karakterističnih po tradicionalnim portugalskim svetkovinama.[161] Verski pluralizam se povećao tokom 20. veka,[162] a protestantska zajednica se znatno uvećala, pa danas čini oko 22 % stanovništva.[163] Najveće protestantske denominacije su pentekostalna, evangelistička, baptistička, mormonska, luteranska i reformatorske crkve.

Brazil je zemlja sa najviše katolika na svetu.[164] Prema popisu iz 2010. katolici su činili 64,6% stanovništva, protestanti 22,2%, spiritisti 2%, sledbenici ostalih religija 3,2%, ateisti i agnostici 8%.[165]

Tokom poslednjih deset godina došlo je do smanjenja broja katolika i značajnog povećanja pripadnika protestantskih denominacija, prvenstveno pentekostalne i evangelističke crkve.[166] Takođe, u Brazilu je i veliki broj nereligioznih ljudi, najviše u gradovima Boa Vista, Salvador, i Porto Veljo. Procentualno, najviše katolika živi gradovima Terezina, Fortaleza, i Florijanopolis.[167]

Najveći gradovi[uredi]

 

Izvor: brazilski Institut za geografiju i statistiku, procena iz 2010. godine[168]
Grad Država Populacija
Sao Paulo
Sao Paulo
Rio de Žaneiro
Rio de Žaneiro
Salvador
Salvador
Brazilija
Brazilija
1. Sao Paulo Sao Paulo 11.316.149 Fortaleza
Fortaleza
Belo Orizonte
Belo Orizonte
Manaus
Manaus
Kuritiba
Kuritiba
2. Rio de Žaneiro Rio de Žaneiro 6.355.949
3. Salvador Baija 3.093.605
4. Brazilija Savezni distrikt Brazila 2.609.997
5. Fortaleza Seara 2.476.589
6. Belo Orizonte Minas Žerais 2.385.639
7. Manaus Amazonas 1.832.423
8. Kuritiba Parana 1.764.540
9. Resife Pernambuko 1.536.934
10. Porto Alegre Rio Grande do Sul 1.413.094
11. Belem Para 1.402.056
12. Gojanija Gojas 1.318.148
13. Guaruljos Sao Paulo 1.233.426
14. Kampinas Sao Paulo 1.088.611
15. Sao Luis Maranjao 1.027.429
16. Sao Gonsalo Rio de Žaneiro 1.008.064
17. Masejo Alagoas 943.109
18. Duke de Kašijas Rio de Žaneiro 861.157
19. Terezina Pjaui 822.363
20. Natal Rio Grande do Norte 810.780

Jezik[uredi]

Službeni jezik u Brazilu je portugalski[169] (Član 13 Ustava Federativne Republike Brazil), koji govori praktično celokupno stanovništvo, i jedini je jezik koji se koristi u medijima, privredi i administraciji.

Muzej portugalskog jezika u Sao Paulu.

Brazilski portugalski je najsličniji dijalektima portugalskog iz centralne i južne Portugalije kojima se govorilo u 16. veku.[170] U njemu je vidljiv uticaj domorodačkih kao i zapadnoafričkih jezika.[171]

Rezultat toga je određena razlika, najviše u fonologiji, u odnosu na jezik kojim se govori u Portugaliji i drugim zemljama portugalskog govornog područja. Ove razlike se mogu porediti sa onima koje postoje između američkog i britanskog engleskog.[171]

Brazil je jedina zemlja na američkom kontinentu u kojoj se govori portugalski, što predstavlja važan deo brazilskog nacionalnog identiteta i doprinosi različitosti nacionalne kulture u odnosu na susedne zemlje u kojima se govori španski jezik.[172]

Predstavnici svih zemalja u kojima je portugalski službeni jezik, okupljeni u Zajednicu zemalja portugalskog jezika, 1990. godine su se dogovorili da reformišu ortografiju portugalskog jezika s ciljem objedinjavanja standarda korišćenih, s jedne strane, u Brazilu i ostalim luzofonim zemljama, s druge strane. Reforma ortografije u Brazilu je počela da se primenjuje od 1. januara 2009. godine.[173]

Širom Brazila govore se i brojni manjinski jezici. Sto osamdeset jezika američkih Indijanaca koristi se u udaljenim delovima zemlje a pored njih u upotrebi je i veliki broj jezika kojima govore imigranti i njihovi potomci.[171] U opštini Sao Gabrijel da Kašoeira u službenoj upotrebi je jezik nengatu, takođe, baniva i tukano imaju status službenih jezika.[174] 71.550 državljana Brazila govori neki od domorodačkih jezika kao maternji, a najrasprostranjeniji su ningatu (19.000), kaingang (18.000) i terena (16.000).

Postoje i značajne zajednice govornika nemačkog i italijanskog jezika u Južnom i Jugoistočnom regionu.[175][176] Talijan, dijalekat venecijanskog jezika, ima veliki broj govornika u saveznoj državi Rio Grande do Sul,[177] a dva dijalekta nemačkog imaju status službenog jezika u nekoliko opština.[178]

Tokom svih dvanaest godina osnovne i srednje škole obavezno je učenje barem jednog stranog jezika, najčešće je to engleski ili španski. Brazil je prva zemlja u Južnoj Americi koja je uvela esperanto kao izborni predmet u srednjoj školi.[179]

Politika[uredi]

Ustavom je Brazil definisan kao „nerastopiva unija“ država, opština i federalnog distrikta.[9] Unija, savezne države i federalni distrikt, i opštine, predstavljaju nivoe vlasti. Federacija počiva na pet osnovnih principa: suverenitet, državljanstvo, dostojanstvo ljudskih bića, pravo na rad i slobodu preduzetništva, i politički pluralizam.[9] Vlast je podeljena na zakonodavnu, sudsku i izvršnu. Sva tri nivoa vlasti imaju izvršnu i zakonodavnu vlast, dok sudska vlast postoji samo na nivou federacije i saveznih država odnosno nivou federalnog distrikta.

Svi članovi izvršne i sudske vlasti se direktno biraju.[180][181][182] Tokom najvećeg dela istorije višestranačja Brazil je karakterisao višepartizam sa proporcionalnim izbornim sistemom. Glasanje je obavezno za sve pismene građane od 18 do 70 godina, dok nepismeni kao i osobe između 16 i 18 i stariji od 70 godina nisu obavezni da glasaju.[9]

Nacionalni kongres Brazila, sedište zakonodavne vlasti.

U Nacionalnom kongresu Brazila zastupljeno je petnaestak partija, od kojih su najznačajnije: Radnička partija (port. Partido dos Trabalhadores), Brazilska partija demokratskog pokreta (port. Partido do Movimento Democrático Brasileiro), Brazilska socijalistička partija (port. Partido Socialista Brasileiro), i Partija republike (port. Partido da República).

Brazil je demokratska republika sa predsedničkim sistemom.[9] Predsednik je i šef države i premijer a bira se na četvorogodišnji mandat,[9] sa mogućnošću reizbora za drugi uzastopni mandat. Aktuelni predsednik je Dilma Rusef koja je na dužnosti od 1. januara 2011.[183] Nacionalni kongres je dvodomna skupština, i sastoji se od Predstavničkog doma i Senata.

Spoljna politika[uredi]

Diplomatska predstavništva Brazila
  Brazil
  Države u kojima Brazil ima svoja diplomatska predstavništva
  Države sa nestalnim predstavništvima Brazila

Međunarodni odnosi Brazila definisani su 4. članom Ustava, kojim su principi samoopredeljenja, nemešanja, međunarodne saradnje i mirnog rešavanja sukoba određeni kao glavne smernice u spoljnoj politici Brazila.[9] Prema Ustavu, predsednik Brazila vodi glavnu reč u spoljnoj politici zemlje, dok Kongres razmatra sve predloge diplomatije i međunarodne sporazume, kao i zakonodavstvo koje se odnosi na spoljnu politiku Brazila.[9]

Spoljna politika Brazila je nus proizvod jedinstvenog položaja zemlje kao regionalne sile u Latinskoj Americi, jednog od lidera među zemljama u razvoju, i rastuće svetske sile.

Administrativna podela[uredi]

Brazil je federacija koju čini 26 saveznih država, jedan federalni distrikt (u kom se nalazi glavni grad, Brazilija) i opštine.[9] Savezne države imaju autonomnu upravu, prikupljaju svoje poreze i dobijaju deo od poreza koje prikupi federalna vlada. Na čelu saveznih država se nalaze guverneri. Zakonodavna tela čine jednodomne skupštine sa članovima izabranim na direktnim izborima. Takođe, imaju i nezavisno sudstvo. Uprkos ovome, savezne države Brazila imaju mnogo manju autonomiju nego što imaju savezne države SAD. Na primer, zakone u oblasti krivičnog i građanskog prava može da izglasa samo Nacionalni kongres.[9]

Savezne države i federalni distrikt su podeljeni na sledeće regione: Severni, Severoistočni, Srednjezapadni, Jugoistočni, i Južni region. Regioni Brazila predstavljaju samo geografsku, ne političku ili administrativnu podelu, i nemaju nikakav vid nadležnosti. Iako su definisani zakonom, regioni Brazila služe uglavnom za statističke svrhe, i radi određivanja raspodele federalnih fondova za razvojne projekte.

Opštine, kao i savezne države, imaju autonomnu upravu, prikupljaju svoje poreze i dobijaju deo poreza prikupljenih na nivou federalne vlade kao i unutar savezne države u kojoj se nalaze.[9] Svaka opština ima gradonačelnika i zakonodavno telo, ali nema svoj sud.

Privreda[uredi]

Naftna platforma P-51 Petrobras. Eksploatacija nafte u Brazilu počela je krajem 19. veka
Putnički avion Emabraer 190.

Privreda Brazila je najveća u Latinskoj Americi, dok je prema visini nominalnog BDP-a, kao i BDP-a izraženog prema indeksu kupovne moći, na sedmom mestu u svetu.

Privredu Brazila karakteriše ravnopravna uloga državnog i privatnog sektora kao i prirodno bogatstvo zemlje. Bruto društveni proizvod po stanovniku, meren prema indeksu kupovne moći, u 2012. godini je iznosio 11.875 američkih dolara[184] što je Brazil svrstalo na 77. mesto u svetu. Najrazvijenije grane privrede su poljoprivreda, rudarstvo, industrija u uslužne delatnosti. Brazil je 2009. imao 96.647.139 zaposlenih. Stopa nezaposlenosti je u 2012. iznosila 5 %.[185]

Brazil povećava svoje prisustvo na međunarodnim tržištima kapitala i roba, i jedna je od četiri brzo rastuće privrede, poznate kao BRIK. Glavni izvozni proizvodi su avioni, električni uređaji, automobili, etanol, dijamanti, nafta , zlato , tekstil, obuća, ruda gvožđa , boksit , čelik , kafa , jer Brazil je najveći proizvođač kafe na svetu, sok od narandže, brazilski orah, soja, i usoljena govedina. Brazil ima najrazvijeniju industriju reciklaže na svetu. Modna industija je znatno razvijena, Brazil je jedan od vodećih svetskih i najboljih proizvođača kupaćih kostima i bikinija , sandala , japanki i nakita .[186]

Brazil je vezao svoju valutu, brazilski real, za američki dolar 1994. godine. Međutim, nakon finansijskih kriza u Aziji i Rusiji, 1997. i 1998. godine,[187] i niza negativnih finansijskih događaja koji su usledili, Centralna banka Brazila privremeno je promenila monetarnu politiku primenjujući kontrolisano plivajući kurs, da bi u januaru 1999. uvela plivajući kurs.[188]

Industrija[uredi]

Do polovine 20. veka, u Brazilu je bila zastupljena samo laka industrija - tekstilna, prehrambena, industrija duvana, kože i obuće, drvna, farmaceutska itd. Poljoprivreda i voćarstvo su značajni zbog raznih useva, Brazil je veliki izvoznik tropskog voća, kao što su mango, papaja , ananas , banana, kokos i drugo tropsko voće . Naročito povoljni uslovi su postojali za razvoj drvne industrije, budući da je Brazil po površini šuma na drugom mestu u svetu i da na svakog stanovnika otpada oko 8 ha šume, ali se ona neracionalno koristila, što je dovelo do pojave velikog ekoloskog problema: „svetska pluća“ - šume Amazona će biti uništene, ukoliko se brazilskoj sirotinji ili bogatim rentijerima ne ponude druge mogućnosti za zaradu i opstanak.

Teška industrija je započela sa razvojem nakon Drugog svetskog rata. Najvažnije rude koje se eksploatišu su rude gvožđa, mangan i boksit. Po proizvodnji rude gvožđa, Brazil je na četvrtom mestu u svetu, posle Rusije, Kine i Australije. Najveći deo proizvodnje ove rude se izvozi, a manji deo se topi u železarama Sao Paola, koje su manjeg kapaciteta, i u velikoj železari Volta Rodonda koja se nalazi u saveznoj državi Minas Žerais, glavnoj rudonosnoj pokrajini.

Gotovo čitava industrija je smeštena u tri grada i njihovoj okolini - u Sao Paulu, Rio de Žaneiru i Belo Orizonteu. Ovaj „brazilski trougao“ se počeo razvijati u 18. veku, na osnovu eksploatacije nalazišta zlata i dijamanata.

Vrednost uvoza Brazila (61,4 biliona) premašuje vrednost iznosa (53 biliona). Nacionalni dohodak (po glavi stanovnika) iznosi 6.300 dolara godišnje.

Glavni trgovinski partneri Brazila su Evropska unija, SAD, Argentina i Japan.

Kultura[uredi]

Unutrašnjost crkve svetog Franje u Salvadoru, jedan je od najslikovitijih prikaza brazilskog baroka.

Brazilska kultura predstavlja mešavinu tradicija i običaja američkih Indijanaca, portugalskih kolonista i afričkih i evropskih doseljenika.[189] Usled snažnih veza, tokom vekova, sa Portugalijom njena kultura predstavlja osnovu brazilske.[190] Portugalski uticaj se ogleda prvenstveno u jeziku, katoličkoj veri i arhitekturi. Uticaj Italijana, Nemaca, i drugih evropskih naroda, kao i Japanaca i Arapa, prisutan je naročito na jugu i jugoistoku Brazila.[191] Američki Indijanci uticali su na jezik i kulinarstvo, dok su Afrikanci ostavili značajan trag, pored jezika i kulinarstva, i u muzici, plesu i religiji.

Umetnost se u Brazilu razvija od šesnaestog veka u različitim pravcima, od baroka (dominantnog umetničkog pravca u Brazilu do početka 19. veka) preko romantizma, modernizma, ekspresionizma, kubizma do nadrealizma i apstraktne umetnosti.

Brazilska kinematografija je nastala krajem 19. veka a međunarodno priznanje stiče od šezdesetih godina 20. veka.[192]

Muzika i ples[uredi]

Parada sambe u Rio de Žaneiru.

Muzika u Brazilu je uglavnom spoj evropskih i afričkih elementa.[193] Do devetnaestog veka na brazilsku muziku najviše je uticala Portugalija odnosno Evropa. Afrički uticaj u muzici Brazila ogleda se u raznovrsnim ritmovima, plesovima i instrumentima, koji su imali zapaženu ulogu u razvoju popularne i folk muzike naročito tokom 20. veka.[193] Od kraja osamnaestog veka popularna muzika počela je da dobija karakterističan brazilski zvuk, sa sambom kao najboljim primerom.[194] Afrobrazilske muzičke tradicije Marakatu i Afože proslavljaju se svake godine na brazilskim karnevalima.[195] U Brazilu su nastali i muzički stilovi kao što su čoro, sertanežo, brega, foro, frevo. Bosa nova je muzički pravac nastao tokom pedesetih godina 20. veka[196] koji je svetsku slavu stekao zahvaljujući američkim džez muzičarima.[197] Prvi istaknutiji kompozitor klasične muzike bio je Žoze Maurisio Nunes Garsija, autor crkvenih dela inspirisanih bečkim klasicizmom.[198] Najznačajniji predstavnik romantizma bio je Antonio Karlos Gomes, kompozitor opera u italijanskom stilu sa narodnim motivima. Tokom 20. veka istakli su se Ejtor Vila Lobos, Klaudio Santoro i Sezar Gera Peiže.

Književnost[uredi]

Mašado de Asis, pesnik i romanopisac, osnivač Brazilske akademije književnosti.

Počeci brazilske književnost vezuju se za dolazak portugalskih istraživača u 16. veku, kao što je Pero Vaz de Kaminja, i njihove opise živog sveta i domorodačkog stanovništva.[199] Prvi značajniji brazilski pisac bio je Žoze de Anšijeta, pesnik, besednik i lingvista.[200] Bento Teišeira, koji je stvarao krajem šesnaestog veka, smatra se prvim brazilskim pesnikom. Napisao je ep Prosopopeja, inspirisan delima najvećeg portugalskog pesnika Luisa de Kamoisa.[201] Neki od najboljih brazilskih književnika stvarali su tokom kulturnog pokreta poznatog kao brazilski barok, koji obuhvata razdoblje 17. i 18. veka. Gregorio de Matos se smatra jednim od najtalentovanijih pesnika kolonijalne epohe.[199] Antonio Vijeira, propovednik i misionar, ostvario je veliki uticaj na brazilski barok.[199] Krajem osamnaestog veka pojavili su se pesnici Bazilio de Gama i Santa Rita Durao, koji su prekinuli klasicističku atmosferu zamenjujući je zanimanjem za prirodu. U periodu romantizma nastala su značajna dela romanopisaca kao što su Žoakim Manuel de Masedo i Žoze de Alenkar. Oni su u svojim delima pisali o ljubavi i patnji. Pored njih, romantizam u brazilskoj književnosti su obeležili liričari Gonsalves de Magaljaes i Antonio Gonsalves Dijas. Kastro Alves je opevao težnje brazilskog naroda za nezavisnošću i ukidanje robovlasništva. Umetničku književnu nezavisnost Brazil je stekao tek sa delima dvojice pisaca – Luisa Kaetana Gimaraesa i Mašada de Asisa. Brazilsku poeziju krajem devetnaestog veka su obeležili Olavo Bilak, jedan od najvećih pesnika portugalskog govornog područja, Rajmundo Koreja i Antonio de Oliveira. Period od 1895. do 1922. brazilski teoretičari književnosti nazivaju pred-modernim jer nema prevlasti ni jednog stila ali se vide prvi obrisi modernizma. Neki od istaknutih brazilskih književnika tokom prvih decenija 20. veka su Monteiro Lobato, Lima Bareto, Simois Lopez Neto, i Augusto dos Anžos. Euklides da Kunja je snažno uticao na kasnije prozne pisce među kojima se ističe Žoze Pereira da Grasa Aranja, predvodnik modernizma u brazilskoj književnosti. Modernistički pokret u Brazilu nastao je 1922. tokom Nedelje moderne umetnosti. Njegovi najznačajniji predstavnici su Žorže de Lima, Mario de Andrade, Manuel Bandeira, Karlos Drumond de Andrade, Murilo Mendes i Vinisijus de Morais. Savremena brazilska književnost usmerena je na gradski život i sve njegove aspekte: usamljenost, nasilje, politička pitanja i kontrola medija. Tokom sedamdesetih godina 20. veka o ovim temama značajna dela su objavili Ruben Fonseka i Seržio Santana. Pesnici poput Fereire Gulara i Manoela de Barosa spadaju među najcenjenije u brazilskim književnim krugovima. Verovatno najpoznatiji brazilski književnik na svetu danas je Paulo Koeljo, a njegova knjiga Alhemičar je najviše prevođena knjiga nekog živog pisca.

Sport[uredi]

Airton Sena, jedan od najvećih vozača u istoriji Formule 1.

Najpopularniji sport u Brazilu je fudbal.[202] Muška reprezentacija Brazila je, prema Fifinoj rang-listi, jedna od najboljih na svetu, a rekordnih pet puta je bila svetski prvak.[203]

Pored fudbala veliku popularnost imaju i odbojka, košarka, auto-trke, i borilački sportovi. Muška i ženska odbojkaška reprezentacija Brazila su u samom svetskom vrhu. Brazil je u muškoj konkurenciji bio tri puta a u ženskoj dva puta olimpijski pobednik, a muška reprezentacija je tri puta uzastopno; 2002, 2006, i 2010. bila svetski prvak.

Poštanska marka kojom je obeležena pobeda na Svetskom kupu u fudbalu 1970.

Varijacije nekih sportova vode poreklo iz Brazila: fudbal na pesku,[204] futsal (dvoranski fudbal)[205] kao i futvolej. Od borilačkih veština, Brazilci su razvili kapueru,[206] vale tudo,[207] i brazilski džiju-džicu.[208] U automobilizmu, trojica Brazilaca su osam puta osvajali svetsko prvenstvo Formule 1. To su bili Emerson Fitipaldi, Nelson Pike i Airton Sena.[209][210][211]

Brazil je nekoliko puta bio domaćin značajnih međunarodnih sportskih takmičenja, kao što su Svetsko prvenstvo u fudbalu 1950.[212] i 2014. Velika nagrada Brazila u Formuli 1 održava se svake godine u Sao Paulu, na stazi Žoze Karlos Pase (port. Autódromo José Carlos Pace).[213]

U Sao Paulu su 1963. organizovane IV Panameričke igre, dok su u Rio de Žaneiru 2007. održane XV Panameričke igre.[214] Rio de Žaneiro je 2016. bio domaćin olimpijskih i paraolimpijskih igara, čime je postao prvi grad u Južnoj Americi u kom je održano ovo takmičenje.[215] Pored toga, Rio de Žaneiro je bio domaćin dva svetska prvenstva u košarci za muškarce 1954. i 1963. a brazilska muška reprezentacija je 1963. i 1967. bila svetski prvak u košarci. Poslednjih godina brazilski sportisti ostvaruju zapažene rezultate i u rukometu (gde je ženska reprezentacija osvojila svetsko prvenstvo 2013), plivanju (Sezar Sijelo Filjo je višestruki olimpijski i svetski prvak) i tenisu (Gustavo Kirten je tri puta osvajao Otvoreno prvenstvo Francuske).

Državni praznici[uredi]

Datum Lokalni naziv Praznik Razlog
1. januar Confraternização Mundial Nova godina početak kalendarske godine
21. april Tiradentes Tiradentes znak sećanja na žrtve Zavere u Minasu
1. maj Dia do Trabalhador Praznik rada posvećen svim radnicima
7. septembar Independência Dan nezavisnosti proglašenje nezavisnosti od Portugalije
12. oktobar Nossa Senhora Aparecida Nossa Senhora Aparecida zaštitnica Brazila
2. novembar Finados Duše dan sećanja na mrtve
15. novembar Proclamação da República Proglašenje Republike preobražaj Carstva u Republiku
25. decembar Natal Božić tradicionalna proslava Božića

Reference[uredi]

  1. ^ IGBE - Projeção da população do Brasil e das Unidades da Federação [1]
  2. ^ Bello 1966, str. 56-
  3. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  4. ^ Philander 2012, str. 148
  5. ^ Crocitti & Vallance 2012, str. 23.
  6. 6,0 6,1 6,2 „Geography of Brazil”. CIA. CIA. Pristupljeno 4. 2. 2014. 
  7. ^ A. J. R. Russell-Wood (1998). The Portuguese Empire, 1415-1808: A World on the Move. Univerzitet Džons Hopkins. str. 26. ISBN 978-0-8018-5955-7. 
  8. ^ „Introduction of Brazil”. Central Intelligence Agency. 2008. Pristupljeno 3. 6. 2008. 
  9. 9,00 9,01 9,02 9,03 9,04 9,05 9,06 9,07 9,08 9,09 9,10 9,11 „Ustav Brazila”. Predsednik Republike. Pristupljeno 11. 3. 2014. 
  10. ^ „Territorial units of the municipality level”. Brazilian Institute of Geography and Statistics. 2008. Pristupljeno 28. 12. 2013. 
  11. ^ "World Development Indicators database" (PDF file), World Bank, 7 October 2009.
  12. ^ Klendening, Alan (17. 4. 2008). „Booming Brazil could be world power soon”. Ju-Es-Ej tudej – Asošiejted pres. str. 2. Pristupljeno 3. 1. 2014. 
  13. ^ Seelke 2010, str. 1
  14. ^ Dominguez 2013, str. 98–99
  15. ^ Fausto 1999, str. 9
  16. ^ Vincent 2003, str. 36
  17. ^ Tucker 2007, str. 186
  18. ^ Lee 2011, str. 196
  19. ^ Gambini 2004, str. 42.
  20. ^ Léry 1990, str. 242-
  21. ^ Sokolow 2003, str. 84
  22. ^ Maria Herrera-Sobek (2012). Celebrating Latino Folklore. ABC-CLIO. str. 155. ISBN 978-0-313-34340-7. 
  23. 23,0 23,1 „Land and Resources”. Encarta. MSN. Pristupljeno 4. 2. 2014. 
  24. ^ „Geography of Brasil”. IBGE. IBGE. Pristupljeno 4. 2. 2014. 
  25. ^ „Hora Legal Brasileira”. Observatório Nacional. Arhivirano iz originala na datum 22. 7. 2011. Pristupljeno 4. 2. 2014. 
  26. 26,0 26,1 26,2 26,3 26,4 „Natural Regions”. Encarta. MSN. Pristupljeno 4. 2. 2014. 
  27. 27,0 27,1 „Rivers and Lakes”. Encarta. MSN. Pristupljeno 5. 2. 2014. 
  28. ^ Science Magazine, 13. decembar 1991. http://www.sciencemag.org/content/254/5038/1621.abstract
  29. ^ Levine & Crocitti 1999, str. 11.
  30. ^ Fausto 2000, str. 45–46, 55.
  31. ^ Pereira Gomes 2000, str. 28–29.
  32. ^ Fausto 2000, str. 78–80.
  33. ^ Boxer, str. 108.
  34. 34,0 34,1 Boxer, str. 102
  35. ^ Skidmore 2003, str. 30, 32..
  36. ^ Boxer, str. 98
  37. 37,0 37,1 Boxer, str. 100
  38. ^ Boxer, str. 100–101..
  39. 39,0 39,1 Skidmore 2003, str. 27.
  40. ^ Boxer, str. 101.
  41. ^ Meuwese 2011.
  42. ^ Metcalf 2005, str. 70, 79, 202.
  43. ^ Crocitti & Vallance 2012.
  44. ^ Minahan 2013, str. 300.
  45. ^ Skidmore 2003, str. 36.
  46. ^ Middleton & Lombard 2011, str. 54.
  47. ^ Boxer, str. 110.
  48. ^ Skidmore 2003, str. 34.
  49. ^ Skidmore 2003, str. 32–33.
  50. ^ Boxer, str. 164.
  51. ^ Boxer, str. 168, 170..
  52. ^ Boxer, str. 169.
  53. ^ Kohn 2007, str. 174.
  54. ^ The New Cambridge Modern History. CUP Archive. 1967. str. 498. GGKEY:EK6S135KQ1N. 
  55. ^ Corrado 2008, str. 95, 145.
  56. ^ Bethell 1987, str. 19, 74, 86, 169-70.
  57. ^ Schwartz 1996, str. 103.
  58. ^ MacLachlan 2003, str. 3.
  59. ^ Boxer, str. 213
  60. ^ Barcellos, Marta; Azevedo, Simone (2011). Histórias do Mercado de Capitais no Brasil. Campus Elsevier. str. xiv. ISBN 978-85-352-3994-2. 
  61. ^ Bueno, str. 145.
  62. 62,0 62,1 Mosher 2008, str. 9
  63. ^ Adelman 2006, str. 334
  64. ^ Lustosa, str. 109–110.
  65. ^ Lustosa, str. 117–119.
  66. ^ Lustosa, str. 150–153.
  67. ^ Vianna, str. 418.
  68. ^ Diégues 2004, str. 168, 164, 178.
  69. ^ Diégues 2004, str. 179–180.
  70. ^ Lustosa, str. 208.
  71. ^ Carvalho 2007, str. 21.
  72. ^ Lyra (v.1). str. 17.
  73. 73,0 73,1 Fausto 1999.
  74. ^ Bethell 2009.
  75. ^ Scott 1988.
  76. ^ Levine 1999, str. 62.
  77. ^ Lyra (v.1). str. 164, 225, 272
  78. ^ Fausto 1999, Chapter 2. str. 83, and 2.6 "The Paraguayan War"
  79. ^ Smallman 2002, str. 16–18.
  80. ^ Smallman 2002, str. 18.
  81. ^ Hudson 1998, str. 22
  82. ^ Levine & Crocitti 1999, str. 149.
  83. ^ Keen & Haynes 2004, str. 356–357.
  84. ^ McCann 2004, str. 303.
  85. ^ Williams 2001.
  86. ^ Burns 1993, str. 352.
  87. ^ Dulles 2012.
  88. ^ Colby, Churchill & Wade 1989, str. 12.
  89. ^ Bourne 1974, str. 77.
  90. ^ Mares, str. 125.
  91. ^ Ellis 2003, str. 105–145.
  92. ^ Burns 1993, str. 305.
  93. ^ Sharp 2002, str. 97.
  94. ^ Scheina 2003.
  95. ^ Thomas M. Leonard & John F. Bratzel; "Latin America during World War II" Rowman & Littlefield Publishers Inc. (2007). str. 150.
  96. ^ Hirst 2005, str. 4–5.
  97. ^ McCann 2004, str. 441.
  98. ^ Roett 1999, str. 106–108.
  99. ^ Keen & Haynes 2004, str. 361–362.
  100. ^ Skidmore 2003, str. 201.
  101. ^ Skidmore 2003, str. 202–203.
  102. ^ Skidmore 2003, str. 204.
  103. ^ Skidmore 2003, str. 204–205.
  104. ^ Skidmore 2003, str. 209–210.
  105. ^ Skidmore 2003, str. 210.
  106. ^ Fausto 2005, str. 397.
  107. ^ Gaspari, A Ditadura Envergonhada. str. 141–142.
  108. ^ Gaspari, A Ditadura Envergonhada. str. 35.
  109. ^ Crocitti & Vallance 2012, str. 395.
  110. ^ Young & Cisneros 2011, str. 224.
  111. ^ Burgorgue-Larsen & Torres 2011, str. 299.
  112. ^ Crocitti 2012, str. 396.
  113. ^ Crocitti 2012, str. 395–397.
  114. ^ Burns 1993, str. 457.
  115. ^ Fausto 1999, Chapter 6 "The military government and the transition to democracy (1964—1984)"
  116. ^ Fausto 1999
  117. ^ Fausto 2005, str. 464–465.
  118. ^ Fausto 2005, str. 465, 475.
  119. ^ Skidmore 2003, str. 311.
  120. ^ Fausto 1999, Epilogue
  121. ^ Fausto 2005, str. 482.
  122. ^ Fausto 2005, str. 474.
  123. ^ Fausto 2005, str. 502.
  124. ^ „The World's 100 most powerful women”. Forbes. 2013. Pristupljeno 24. 3. 2013. 
  125. ^ „Brazil elects Dilma Rousseff, nation's first woman president”. CNN. 31. 10. 2010. Arhivirano iz originala na datum 19. 7. 2011. Pristupljeno 8. 8. 2011. 
  126. ^ „População residente, por cor ou raça, segundo o sexo e os Sexo e grupos de idade - Brasil - 2010” (PDF). IBGE. IBGE. Pristupljeno 30. 1. 2014. 
  127. 127,0 127,1 127,2 127,3 „População residente, por situação do domicílio e localização da área, segundo as Grandes Regiões, as Unidades da Federação e o sexo - 2010” (PDF). IBGE. IBGE. Pristupljeno 30. 1. 2014. 
  128. ^ „População nos Censos Demográficos, segundo as Grandes Regiões e as Unidades da Federação - 1872/2010” (PDF). IBGE. IBGE. Pristupljeno 30. 1. 2014. 
  129. ^ "Shaping Brazil: The Role of International Migration". Migration Policy Institute.
  130. ^ José Alberto Magno de Carvalho, "Crescimento populacional e estrutura demográfica no Brasil" Belo Horizonte: UFMG/Cedeplar, 2004 (PDF file). str. 5.
  131. ^ „Instituto Brasileiro de Geografia e Estatística”. IBGE. 29. 11. 1999. Pristupljeno 31. 1. 2014. 
  132. ^ Magno de Carvalho, "Crescimento populacional e estrutura demográfica no Brasil". str. 7–8.
  133. ^ PNAD 2008, IBGE. "Pessoas de 5 anos ou mais de idade por situação, sexo, alfabetização e grupos de idade e grupos de idade."
  134. ^ PNAD 2008, IBGE. "Pessoas de 5 anos ou mais de idade por situação, sexo, alfabetização e grupos de idade"
  135. ^ PNAD 2008, IBGE. "Pessoas de 5 anos ou mais de idade por situação, sexo e alfabetização."
  136. ^ Antonio Carlos Lacerda (5. 4. 2011). „Demographical census reveals Brazil as older and less white”. Port.pravda.ru. Arhivirano iz originala na datum 7. 6. 2011. Pristupljeno 1. 2. 2014. 
  137. ^ „Self-declared White Brazilians decrease in number, says IBGE”. Fatimanews.com.br. Pristupljeno 1. 2. 2014. 
  138. 138,0 138,1 „Censo demográfico revela que o Brasil ficou mais velho e menos branco”. Antonio Karlos Laserda. Pravda.ru. 4. 5. 2011. Arhivirano iz originala na datum 7. 6. 2011. Pristupljeno 30. 1. 2014. 
  139. ^ „In Amazonia, Defending the Hidden Tribes”. Monti Ril. Vašington post. 8. 7. 2007. Pristupljeno 1. 2. 2014. 
  140. ^ Brazilian DNA is nearly 80% European, indicates study.
  141. ^ NMO Godinho O impacto das migrações na constituição genética de populações latino-americanas Arhivirano na sajtu Wayback Machine (avgust 23, 2013) (na jeziku: engleski). PhD Thesis, Universidade de Brasília (2008).
  142. ^ De Moraes, ME; De Moraes, MR; Ojopi, EB; Perini, JA; Racciopi, C; Ribeiro-Dos-Santos, AK; Rios-Santos, F; Romano-Silva, MA; Sortica, VA; et al. (2011). Harpending, Henry, ур. „The Genomic Ancestry of Individuals from Different Geographical Regions of Brazil Is More Uniform Than Expected”. PLoS ONE. 6 (2): e17063. PMC 3040205Слободан приступ. PMID 21359226. doi:10.1371/journal.pone.0017063. 
  143. ^ „Parra et alli, Color and genomic ancestry in Brazilians”. National Institute of Health. 1. 2. 2014. Приступљено 1. 2. 2014. 
  144. ^ RIBEIRO, Darcy. O Povo Brasileiro, Companhia de Bolso, fourth reprint, 2008 (2008).
  145. ^ Coelho 1996, стр. 268
  146. ^ Vesentini 1988, стр. 117
  147. ^ Coelho 1996, стр. 268.
  148. ^ Vesentini 1988, стр. 117.
  149. ^ Adas 2004, стр. 268.
  150. ^ Azevedo 1971, стр. 2–3.
  151. ^ Moreira 1981, стр. 108
  152. ^ Enciclopédia Barsa, vol. 4. стр. 254–55, 258, 265.
  153. 153,0 153,1 Moreira 1981, стр. 108.
  154. ^ Azevedo 1971, стр. 74–75.
  155. ^ Enciclopédia Barsa, vol. 10 (Rio de Janeiro: Encyclopaedia Britannica do Brasil) (1987). стр. 355.
  156. ^ Azevedo 1971, стр. 74.
  157. ^ Azevedo 1971, стр. 161
  158. ^ Azevedo 1971, стр. 161.
  159. ^ Maria Stella Ferreira-Levy (1974). „O papel da migração internacional na evolução da população brasileira (1872 a 1972)”. Revista de Saúde Pública. 8 (supl.): 49—90. doi:10.1590/S0034-89101974000500003. , Table 2. стр. 74.
  160. ^ Boyle & Sheen 2013, стр. 211
  161. ^ „Brazil”. Berkley Center for Religion, Peace, and World Affairs. Архивирано из оригинала на датум 25. 8. 2011. Приступљено 7. 12. 2011. 
  162. ^ Morris 2006, стр. 223
  163. ^ Jeynes & Robinson 2012, стр. 405
  164. ^ „Brazil”. International Religious Freedom Report. U.S. Department of State. 8. 11. 2005. Приступљено 8. 6. 2008. 
  165. ^ „População residente, por situação do domicílio e sexo, segundo os grupos de religião - Brasil - 2010” (PDF). IBGE. IBGE. 2. 2. 2014. Приступљено 2. 2. 2014. 
  166. ^ „Brazil”. Berkley Center for Religion, Peace, and World Affairs. Архивирано из оригинала на датум 25. 8. 2011. Приступљено 2. 2. 2014.  Погледати есеј "The Growth of Religious Pluralism"
  167. ^ Do G1, em São Paulo (23. 8. 2011). „G1 – País tem menor nível de adeptos do catolicismo desde 1872, diz estudo – notícias em Brasil”. G1.globo.com. Приступљено 2. 2. 2014. 
  168. ^ „процена из 2010. године”. бразилски Институт за географију и статистику. 29. 11. 2011. Приступљено 22. 1. 2011. 
  169. ^ „People of Brazil”. Central Intelligence Agency. 2008. Приступљено 3. 6. 2008. 
  170. ^ „Learn About Portuguese Language”. Sibila.com.br. Приступљено 2. 2. 2014. 
  171. 171,0 171,1 171,2 „Languages of Brazil”. Ethnologue. Приступљено 2. 2. 2014. 
  172. ^ „Portuguese language and the Brazilian singularity”. 
  173. ^ Nash, Elizabeth (2. 5. 2008). „Portugal pays lip service to Brazil's supremacy”. London: The Independent. Архивирано из оригинала на датум 24. 6. 2011. Приступљено 2. 2. 2014. 
  174. ^ Rohter, Larry (28. 8. 2005). „Language Born of Colonialism Thrives Again in Amazon”. New York Times. Приступљено 2. 2. 2014. 
  175. ^ „O alemão lusitano do Sul do Brasil”. DW-World.de. 
  176. ^ „O talian”. 
  177. ^ „Approvato il progetto che dichiara il 'Talian' come patrimonio del Rio Grande del Sud – Brasile”. Sitoveneto. Приступљено 2. 2. 2014. 
  178. ^ Stevenson 1997, стр. 39
  179. ^ „Esperanto approved by Brazilian government as optional high school subject, mandatory if justified by demand”. Page F30. 19. 9. 2009. Приступљено 2. 2. 2014. 
  180. ^ „Embassy of Brazil — Ottawa”. Архивирано из оригинала на датум 25. 7. 2011. Приступљено 19. 7. 2007. »Political Institutions — The Executive« 
  181. ^ „City Mayors”. Приступљено 19. 7. 2007. »Brazil federal, state and local government« 
  182. ^ „JSTOR”. JSTOR 196424). »Brazilian Politics« 
  183. ^ "Leftist Lula wins Brazil election" BBC News. Приступљено 17 May 2007
  184. ^ „Brazil”. International Monetary Fund. Приступљено 27. 10. 2013. 
  185. ^ „Country statistical profile: Brazil 2013”. OECD. OECD. 14. 2. 2014. Приступљено 14. 3. 2014. 
  186. ^ „The economy of heat”. The Economist. 12. 4. 2007. Приступљено 14. 3. 2014. 
  187. ^ Baig, Taimur; Goldfajn, Ilan (2000). „The Russian default and the contagion to Brazil” (PDF). IMF Working Paper. International Monetary Fund. Приступљено 14. 3. 2014. 
  188. ^ Fraga, Arminio (2000). Monetary Policy During the Transition to a Floating Exchange Rate: Brazil's Recent Experience. International Monetary Fund. Приступљено 14. 3. 2014. 
  189. ^ Levinson 1998, стр. 325.
  190. ^ Meade 2009, стр. 146.
  191. ^ Lesser 2013, стр. 150–155.
  192. ^ Marsh 2012, стр. 3.
  193. 193,0 193,1 Fonseca 1991, стр. 7.
  194. ^ „UNESCO Culture Sector - Intangible Heritage - 2003 Convention :”. Unesco.org. Приступљено 12. 11. 2014. 
  195. ^ Crook 2009, стр. 78.
  196. ^ MacGowan 1998, стр. 6.
  197. ^ Campbell 2011, стр. 299.
  198. ^ Di Grazia 2013, стр. 457.
  199. 199,0 199,1 199,2 Crocitti 2012, стр. 360.
  200. ^ „Joseph Anchieta”. Kevin Knight. Приступљено 20. 11. 2014. 
  201. ^ „Bento Teixeira Pinto”. Архивирано из оригинала на датум 29. 11. 2014. Приступљено 20. 11. 2014. 
  202. ^ „Futebol, o esporte mais popular do Brasil, é destaque no Via Legal :: Notícias”. Jusbrasil.com.br. Приступљено 1. 8. 2015. 
  203. ^ „Football in Brazil”. Goal Programme. International Federation of Association Football. 15. 4. 2008. Приступљено 1. 8. 2015. 
  204. ^ „Beach Soccer”. International Federation of Association Football. Приступљено 6. 6. 2008. 
  205. ^ „Futsal”. International Federation of Association Football. Приступљено 6. 6. 2008. 
  206. ^ „The art of capoeira”. BBC. 20. 9. 2006. Приступљено 1. 8. 2015. 
  207. ^ „Brazilian Vale Tudo”. I.V.C. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 1998. Приступљено 1. 8. 2015. 
  208. ^ „International Brazilian Jiu-Jitsu Federation”. International Brazilian Jiu-Jitsu Federation. Архивирано из оригинала на датум 20. 4. 2008. Приступљено 1. 8. 2015. 
  209. ^ Donaldson, Gerald. „Emerson Fittipaldi”. Hall of Fame. The Official Formula 1 Website. Приступљено 1. 8. 2015. 
  210. ^ Donaldson, Gerald. „Nelson Piquet”. Hall of Fame. The Official Formula 1 Website. Приступљено 1. 8. 2015. 
  211. ^ Donaldson, Gerald. „Ayrton Senna”. Hall of Fame. The Official Formula 1 Website. Приступљено 1. 8. 2015. 
  212. ^ „1950 FIFA World Cup Brazil”. Previous FIFA World Cups. International Federation of Association Football. Приступљено 1. 8. 2015. 
  213. ^ „The Official Formula 1 Website”. Formula One Administration. Архивирано из оригинала на датум 4. 6. 2008. Приступљено 1. 8. 2015. 
  214. ^ Li, MacIntosh & Bravo 2011, стр. 129.
  215. ^ „Olympics 2016: Tearful Pele and weeping Lula greet historic win for Rio”. Owen Gibson. The Guardian. 2. 9. 2009. Приступљено 1. 8. 2015. 

Литература[uredi]

Култура

Спољашње везе[uredi]