Фабрика шећера (споменик)

Фабрика шећера
Fabrika šećera Beograd 2.jpg
Једна од зграда фабрике
Опште информације
МестоБеоград
ОпштинаЧукарица
Држава Србија
Време настанка1899-1901.
Тип културног добраСпоменик културе
ВласникРепублика Србија
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе
beogradskonasledje.rs

Фабрика шећера, познатија као Стара шећерана је непокретно културно добро и споменик културе Града Београда. Налази се у Београду, на Општини Чукарица. Подигнута је у периоду од 1899. до 1901. године. [1]

Налази се у северном делу просторно културно-историјске целине Топчидер, која је културно добро од изузетног значаја. Први је објекат ове врсте у Београду.[2]

Историјат[уреди | уреди извор]

Изградњу фабрике омогућио је краљ Александар Обреновић, на основу Закона о потпомагању домаће индустрије из 1898. На оглас о изградњи си се јавили заинтересовани из Јапана, Белгије, Енглеске, Немачке и Аустрије.[2]

Повластице за производњу шећера Србији су добили инвеститори из Немачке: Алфред Хаке, инжењер из Магдебурга, Јулијус Голдшмит, конзул и банкар из Лугсхафена, и Макс Вајншенк, индустријалац из Регензбурга, главни акционари велике фабрике шећера у Регензбургу. Они су у Београду основали предузеће под називом „Краљевско српска повлашћена фабрика шећера у Београду, Хаке, Голдшмит и Вајншенк”.[2]

Фабрика шећера је била први објекат ове врсте у Београду. Када је израђена, фабрика се састојала од машинске хале, сушаре, чиновничких станова, зграде дирекције и зграде са радничким становима.[2]

Као део индустријског комплекса фабрика је била један од центара синдикалне активности и окупљања радника у време најјачег деловања Српске социјалдемократске партије. Остала је позната по штрајку из 1907. године, који је угушен у крви, након интервенције полиције и војске, а по налогу Државног савета. Том приликом су смртно страдала четворица радника, а више њих је повређено.[2]

Фабрика се налазила у власништву страног капитала од 1899. до 1918. године. Међутим, због нерентабилности је производни процес у фабрици заустављен 1902.[2]

Током Првог светског рата шећерана фабрика је тешко оштећена. Након рата се налазила под управом Министарства правде све до 1925. године, када је добила назив „Државна фабрика шећера на Чукарици”.[2]

Током бомбардовања Београда 1941. године, фабрика је поново оштећена, а за време повлачења непријатељских трупа и опљачкана.[2] У међувремену је радила.[3]

Од 1945. године до почетка деведесетих година 20. века се налазила у друштвеном власништву.[2]

Године 1948. је добила назив Индустрија шећера и врења „Димитрије Туцовић”, у спомен на Димитрија Туцовића, главног идеолога и вође Српске социјалдемократске партије и једног од организатора великог штрајка радника фабрике 1907. године. У кругу фабрике је 1952. постављен његов споменику. Биста је међутим до данас нестала, а наместо ње је до данас остало само оскрнављено постоље.[2]

У оквиру реконструкција у међуратном и послератном периоду уграђене су нове машине и дограђен је известан број објеката, што је довеле до одређених промена у првобитној архитектонској композицији комплекса.[1]

Од 1969. године фабрика је била део Пољопривредног комбината Београд (ПКБ). Шећер се у овој фабрици производио све до 1983. године, после чега је производња пребачена у Падинску Скелу. Сви погони у фабрици, осим оних који су припали „Врењу” су напуштени, део опреме је пренет је у нову фабрику, док је део распродат.[2]

Трговински суд у Београду је 2007. покренуо стечајни подступак Фабрике и тада су сви запослени у фабрици добили отказ.[2]

У делу комплекса у близини Аде Циганлије делимично раде производни погони „Врења”, предузећа које се некада налазило у саставу шећеране, а затим је од ње одвојено.[2]

Изглед фабрике[уреди | уреди извор]

Са становишта архитектонских вредности, поменути објекти представљају стандардне примере индустријске архитектуре са краја 19. века у северној и средњој Европи.[1]

Својом архитектуром издваја се централни објекат, машинска хала, који је грађен у фугованој опеци, са карактеристичним боген-фризом испод крова.[1]

Позориште у Шећерани[уреди | уреди извор]

Данас се у објектима и даље могу наћи трагови производње, помешани са новим начинима употребе комплекса. Јединственост комплекса примећена је још 1995. године када су чланови позоришта „Битеф театар” одлучили да у напуштеном делу Фабрике одрже изведбу представе „Сан летње ноћи”. Управо та изведба представља први покушај да Фабрика шећера не падне у заборав, као већина идустријских објеката на подручју Београда. Две године након прве изведбе отвара се позориште „КПГТ”. Уређење простора финансирало је Министарство културе.[4]

Извори[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]