Пређи на садржај

Порицање геноцида над Србима у НДХ

С Википедије, слободне енциклопедије
Жртве Јасеновца, логора смрти током геноцида над Србима у НДХ

Порицање геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској (НДХ), фашистичкој творевини током Другог светског рата предвођеној усташама, представља ревизионистичке и негационистичкке тврдње да у НДХ нису извршени систематски масовни злочини и геноцид над Србима, као и умањивање броја жртава и бруталности тог прогона.

Логор Јасеновац је предмет бројних ревизионистичких тврдњи, укључујући и наводе да је био у питању радни логор, а не логор смрти. Ревизионистичке изјаве и дела су објављивали поједини хрватски новинари и историчари, али и представници власти. Бројне су оцене неспремности хрватске јавности и власти да се адекватно суочи и окарактерише геноцид над Србима. Википедија на хрватском језику такође је привукла пажњу међународних медија због пристрасности и порицања злочина почињених на тлу НДХ.

Након што је Хрватска стекла независност, уништено је око три хиљада споменика посвећених антифашистичкој борби и жртвама фашизма, Спомен-подручју Јасеновац су укинута финансијска средства, а зграда музеја је вандализована, изложбе и документација су уништени, оштећени и опљачкани; док је 2024. године дугогодишњи директор Спомен подручја поднео оставку наводивши да је карактеризација геноцида над Србима спорна у хрватској јавности и власти.

Историографија и медијски иступи

[уреди | уреди извор]

СФР Југославија

[уреди | уреди извор]

Геноцид над Србима није погодно истраживан након рата, јер послератна југословенска власт предвођена Комунистичком партијом није подстицала независне истраживаче услед забринутости да би етнички немири проистекли из рата могли да дестабилизују нови режим.[1][2][3][4] Одређене злочине су покушали да прикрију или да замаскирају етничку припадност жртава.[2][5] Истраживач геноцида Хенри Хутенбах је написао да је „идеологизована и камуфлирана титоистичка југословенска историографија” потиснула геноцид над Србима до нивоа порицања.[5] Све жртве Другог светског рата су називане „Југословенима”, док су сви савезници нацистичког режима називани „фашистима”.[5]

Савремена Хрватска

[уреди | уреди извор]

Хрватска историчарка Мирјана Касаповић објаснила је да се у најистакнутијим научним истраживањима злочини над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ недвосмислено и једногласно означавају као геноцид.[6] Ипак, она објашњава три главне стратегије историјског ревизионизма у савременој хрватској историографији – тврдње: да је НДХ у то време била обична устаничка држава; да нису почињени масовни злочини, поготово геноцид; да је логор Јасеновац само радни логор.[6] Хрватски уџбеници оправдавали су постојање НДХ емотивним наративом да је „миленијумска нит“ хрватске државности поништена „покушајем великосрпског режима да уништи све знакове хрватске националности“.[7] Такође, уџбеници релативизују терор над Србима тврдећи да је то исход „њихове претходне хегемоније“.[7]

Јосип Јурчевић

Комисија за утврђивање ратних и послератних жртава Републике Хрватске основана од стране Хрватски сабора која је прикупљала податке од 1992. до 1999. године је пописала 2238 жртава логора Јасеновац.[8] Недуго затим су појединци, као што су Роман Лељак, Младен Ивезић и Стјепан Разум, објављивали тврдње о мање од 2000 жртава.[8] Разум је говорио да је Јасеновац транзитни и радни логор, да не постоје докази о злочинима, као и да су најбројније жртве чинили Хрвати који су били противници усташког режима.[8]

Историчар Хрвоје Класић је навео да је од осамостаљења Хрватске након распада Југославије успостављен нов приступ проучавања и подучавања хрватске историје, који укључује умањивање и порицање усташких злочина.[9] Он објашњава и да је тренд ревизионизма и негационизма варирао по интензитету током наредних двадесет пет година, али да никада није у потпуности заустављен.[9] Један од најзначајнијих научника који су изучавали злочине у НДХ, Рори Јеоманс је 2018. изјавио да је историјски ревизионизам из 90-их имао своја упоришта у академији и мејнстрим политици, као и да данашњи ревизионисти имају за циљ повратак усташког режима у целости, упоређујући га са раздобљем Фрањe Туђманa када је тренд био умањити злочине или рехабилитовати само одређене његове аспекте.[10] Такође је навео да ревизионисти тврде да обележавање усташких злочина представља покушај „оцрњивања имена Хрватске, проглашења Хрвата геноцидним народом и криминализације Домовинског рата“.[10]

Јосип Печарић

У својој рецензији књиге Јосипа Јурчевића „Порекло јасеновачког мита”, немачки историчар Холм Сундхауссен наводи да он „радо и непромишљено“ користи термин „мит“ и покушава изостављањем података показати да је Јасеновац био радни логор и да се геноцид у Независној Држави Хрватској није догодио.[11] Јурчевић је у својим делима такође писао да су жртве концентрационих логора првенствено умирале од лоше хигијене и заразних болести.[7]

Поједини активисти за људска права су објаснили да у Хрватској постоји изобличење перцепције злочина из Другог светског рата, а да је то нарочито било истакнуто 90-их када су предњачили антисрпски наративи.[12] Најупадљивији представник је десничарска организација Друштво за истраживање троструког логора Јасеновац, чији су чланови новинар Игор Вукић и истраживач Јосип Печарић који су познати по објављивању ревизионистичких садржаја.[13] Тезе које промовишу њени чланови су представљане интервјуима у водећим медијима и промоцијама књига.[13] Иницијативи за оснивању организације је претходила књига Владимира Мркоција и Владимира Хорвата „Огољена лаж Јасеновца” из 2008. године.[8]

Јосип Бозанић, загребачки надбискуп

Вукић је порицао да је неко у Јасеновцу убијен само зато што је православац или Србин.[8] Последња књига „Откривена лаж из Јасеновца“ коју је написао подстакла је Симон Визентал Центар да се обрати хрватским властима и позове их на забрану таквих дела, напомињући да ће „с правом одмах бити забрањени у Немачкој и Аустрији“.[14][15] На питање да ли се друштво бавило порицањем геноцида, Вукић је одговорио речима: "Када је реч о геноциду, то се често доводи у везу са Србима. Ако је реч о томе, ми то оповргавамо".[12] Менахем Росенсафт, генерални саветник Светског јеврејског конгреса, осудио је колумну Милана Ивкошића у Вечерњем листу која позитивно оцењује Вукићеву књигу, истичући да „постоје стравичне стварности историје које нико не сме да преиспитује, искривљује или негира”.[16]

Хрватски редитељ и продуцент Јаков Седлар је 2016. године објавио документарац Јасеновац – истина који је заступао исте теорије, означавајући логор као „сабирни и радни“.[17] Филм је садржао фалсификоване информације, порицање злочина и говор мржње према политичарима и новинарима.[18] Јула 2021. године су Стипе Пилић и Бланка Матковић, чланови Друштва за истраживање троструког логора Јасеновац, у Глини одржали промоцију ревизионистичке књиге „Јасеновац и послератни јасеновачки логори – геостратешка тачка великосрпске политике и пропагандни покретач њених ширења према Западу”.[19]

Јула 2022. загребачки бискупи на челу са Јосипом Бозанићем, навели су да у Јастребарском и Сиску није био логор за децу у Другом светском рату, већ „прихватилиште” где је логорашима пружана помоћ и лечење.[20]

Политички ставови и изјаве званичника

[уреди | уреди извор]

И политичари су покушавали умањити размере геноцида почињеног над Србима у Независној Држави Хрватској.[21]

Први председник самосталне Хрватске Фрањо Туђман је 1989. године подржао хрватски национализам и објавио књигу Хорори рата: Историјска стварност и филозофија, у којој је довео у питање број жртава усташког режима. Он је тврдио да је између 30 и 40 хиљада умрло у Јасеновцу.[22] Разни научници и истраживачи су Туђмана оптужили за „кокетирање са усташким идејама” и умањивањем броја жртава у НДХ.[23][24][25][26][27]

Ипак, он је у својој књизи навео да се догодио геноцид:

Историјска је чињеница да је усташки режим у НДХ, у спровођењу плана за смањење „непријатељског српског православног народа у хрватским земљама“, починио велики геноцидни злочин над Србима, а сразмерно још већи над Ромима и Јеврејима, у спровођењу нацистичке расне политике.[28]

Фрањо Туђман, први председник самосталне Хрватске је покренуо бројне контроверзе због „кокетирања са усташким идејама” и умањивањем броја жртава у НДХ

Године 2006. се у јавности појавио видео снимак на којем се види како хрватски председник Стјепан Месић држи говор у Аустралији почетком 90-их, у којем је рекао да су Хрвати „извојевали велику победу 10. априла“ (датум формирања НДХ 1941.) и да Хрватска не треба никоме да се извини за Јасеновац.[29] Касније се Месић извинио због своје непристојне изјаве и изјавио да несумњиво сматра антифашизам основом савремене Хрватске, да је уважавао југословенске партизане и сматрао потребним да „поново утврди антифашизам као људску и цивилизацијску обавезу у функцији неизбежног услова за изградњу демократске Хрватске, земље равноправних грађана".[30] Наредне године објављена су два нова видео записа Месића из 1992. године у којима је изјавио да је Јасеновац радни логор, да га Јосип Броз Тито није посетио јер је знао да су подаци лажирани са циљем добијања већег обештећења, а и похвалио усташког министра Андрију Артуковића.[8][31]

Дана 17. априла 2011, на комеморацији у Јасеновцу, тадашњи хрватски председник Иво Јосиповић упозорио је да је било „покушаја значајног смањења броја жртава Јасеновца“ додајући „овде суочен са поражавајућом истином да су одређени припадници хрватског народа способни за извршење најсуровијих злочина“. [32]

Хрватски историчар и политичар Златко Хасанбеговић, који је раније био министар културе у земљи 2016. године, оптужен је за умањивање злочина усташа и покушај да у свом раду оживи њихове злочиначке замисли.[33] Он је 1996. године написао најмање два чланка у часопису „Независна Држава Хрватска“, који уређује Хрватски ослободилачки покрет (ХОП), у којем је величао усташе као јунаке и мученике и порицао злочине почињене од стране усташког режима.[34] Као одговор, Хасанбеговић је порекао да је бранилац режима, наводећи да су усташки злочини током Другог светског рата били „највећи морални промашај“ хрватског народа у његовој историји и да су његове речи извучене из контекста због политичке манипулације.[35]

Зоран Милановић је изјавио да већина Срба није убијена у геноциду, већ због пружања отпора НДХ

Почевши од 2016. године, антифашистичке групе, представници српских, ромских и јеврејских заједница у Хрватској и бивши највиши хрватски званичници бојкотовали су службену државну комеморацију за жртве логора Јасеновац, зато што су, како наводе, хрватске власти (након повратка ХДЗ-а на власт) одбиле изричито да осуде усташко наслеђе и умањивале су и ревитализирале злочине. [36][37][38][39] У септембру 2019. године, током састанка са Адамом Диенг, специјалним саветником генералног секретара Уједињених нација за спречавање геноцида, Жељко Комшић, хрватски члан Председништвa Босне и Херцеговине, рекао је да се геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима почињен од стране НДХ негира јавним и политичким деловањем појединаца у Хрватској.[40] Председник Хрватске, Зоран Милановић, је 2021. године изјавио да су у логору Јасеновац догодио геноцид, пре свега према јеврејима, а да је геноцид над Србима почињен искључиво над онима из Поткозарја, док су остали Срби убијани као непријатељи због пружања отпора НДХ.[41] Представници Српског народног вијећа су 2024. изразили забринутост „због неспремности представника власти да злочине физичког уништења присилног исељавања и асимилације српског народа именују као злочин елиминације, као што је то случају јеврејског и ромског народа”.[42]

Андреј Пленковић, председник владе Хрватске, је јуна 2024. године критиковао усвајање резолуције од стране Скупштине Црне Горе којим се проглашава Дан сећања на геноцид у Јасеновцу, наводивши да она није добросуседска и да показује дубоке поделе у црногорском друштву.[43] Ранко Кривокапић, бивши министар спољних послова Црне Горе и председник скупштине, је изјавио да је резолуција понижавајућа за Црну Гору и регион, оценивши да су они који су је усвојили „део квислиншког наслеђа у Црној Гори и четничког покрета“.[43] Министарство спољних послова Хрватске је изразило жаљење због усвајања резолуције, наводивши да је Црна Гора злоупотребила жртве Јасеновца зарад краткорочних политичких циљева, између осталог са циљем да би се „обезвредила и релативизовала УН-ова резолуција о геноциду у Сребреници”, те да тај чин не може сматрати добронамерним и добросуседским.[44] Јадранка Косор, бивша председница владе Хрватске, је коментаришући резолуцију позвала да се амбасадор Хрватске у Црној Гори врати у Загреб и навела да би неке земље требало блокирати на путу ка чланству у Европској унији.[45][46]

Писац Ивица Ђикић је оценио да је усвојена резолуција показатељ лојаности Црне Горе политичком Београду, али да је реакције хрватске власти „претерано нервозна и драматична”, и да се иза ње скрива пракса државно спонзорисаног порицања геноцида и невољности нације да се озбиљно „ухвати укоштац с јасеновачким комплексом”.[47] Историчар Рори Јеоманс је прокоментарисао „да није здраво да се неке жртве геноцида и масовних убистава обележавају у име помирења и добросуседских односа, док се одавање почасти другима сматра запаљивим и провокативним етнонационализмом.”[48]

Википедија на хрватском језику ​

[уреди | уреди извор]

Википедија на хрватском језику је 2013. године привукла пажњу међународне јавности због пристрасности фашизму, исказа мржње према Србима, историјског ревизионизма, као и порицања геноцида почињеног од стране усташког режима.[49][50] Википедијски чланак о логору Јасеновац је назвао логор искључиво сабирним и радним, умањивао је злочине и број жртава, а такође се ослањало на десничарске медије и приватне блогове као референце.[51] Године 2021, направљене су бројне промене како би се уклонио административни приступ групи уредника који су сматрани одговорним, од којих су нека имена објављена у хрватским медијима и били су повезани са познатим крајњим десничарским групама.[52][53]

Меморијал и споменици ​

[уреди | уреди извор]
Меморијални музеј у Спомен-подручју Јасеновац

Након што је Хрватска стекла независност, уништено је око 3000 споменика посвећених антифашистичкој борби и жртвама фашизма.[54][55][56] Према тврдњама хрватских удружења ветерана из Другог светског рата, та разарања нису била спонтана, већ планирана активност коју су спроводили владајућа странка државе и католичка црква.[54] Статус Спомен-подручја Јасеновац је спуштен на природни парк, а парламент је укинуо финансијска средства.[57] У септембру 1991. године, Оружане снаге Републике Хрватске су упале у спомен-подручје и тешко оштетиле зграду музеја, док су изложбе и документација уништени, оштећени и опљачкани.[55] СР Југославија је слала званично протестно писмо Уједињеним нацијама и Унеску, упозоравајући на разрушење меморијалног комплекса.[55] Мисије Европске заједнице су посетиле комплекс и потврдиле оштећења.[55]

Када је 2006. године отворена нова изложба у Спомен подручју, руководство је одлучило да не наводи етнорелигијски идентитет жртава, користећи образложење да су српски националисти злоупотребили сећање на злочине како би потакнули мржњу према Хрватима као народу и легитимизовали ратне злочине над хрватским грађанима током ратова 90-их.[48] Маја 2024. године, Иво Пејаковић је пре истека другог мандата поднео оставку на место директора Спомен подручја, незадовољан чињеницом да његова управа, али и хрватска власт, већ дуже време раде на томе да институционално онемогуће карактеризирање злочина над Србима у другом светском рату као геноцида.[42] Навео је да су читаве расправе и супротности у размишаљњима о овој теми довеле такве одлуке. Представници Српског народног вијећа су позвали највише представнике свих грана хрватских власти да омогуће несметан наставак рада постојећој управи Спомен подручја, као и да отклоне разлоге због којих је директор поднео оставку и због којих као представници народа жртава „осећају озбиљну повреду права на достојанствено сећање на све сународнике који су били жртве геноцидне политике НДХ”.[42]

Види још ​

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Jasenovac”. United States Holocaust Memorial Museum. 2007. Приступљено 2. 6. 2020. 
  2. ^ а б McCormick 2008.
  3. ^ Odak & Benčić 2016, стр. 67.
  4. ^ Bürgschwentner, Egger & Barth-Scalmani 2014, стр. 455.
  5. ^ а б в Huttenbach 2016, стр. 224.
  6. ^ а б Kasapović 2018.
  7. ^ а б в Pavasović Trošt 2018.
  8. ^ а б в г д ђ Geiger 2020.
  9. ^ а б Klasić 2016.
  10. ^ а б Yeomans, Rory (6. 6. 2018). „How to Combat Croatian Revisionists’ Culture of Lies”. Balkan Insight. BIRN. 
  11. ^ Sundhaussen, Holm. „Rezension 55: Jurčévić, Josip: Die Entstehung des Mythos Jasenovac. Probleme bei der Forschungsarbeit zu den Opfern des II. Weltkrieges auf dem Gebiet von Kroatien.”. Osteuropa-Institut. 
  12. ^ а б Opačić, Tamara (24. 11. 2017). „Selective Amnesia: Croatia’s Holocaust Deniers”. Balkan Insight. BIRN. 
  13. ^ а б Vladisavljevic, Anja (7. 1. 2019). „Book Event Questioning WWII Crimes Planned for Zagreb Church”. Balkan Insight. BIRN. 
  14. ^ „Simon Wiesenthal Centre urges Croatia to ban Jasenovac revisionist works”. hr.n1info.com. N1 Zagreb. 9. 1. 2019. Архивирано из оригинала 09. 10. 2020. г. Приступљено 17. 07. 2021. 
  15. ^ „Jewish rights group urges Croatia to ban pro-Nazi book”. Associated Press. 9. 1. 2019. 
  16. ^ Rosensaft, Menachem (27. 8. 2018). „Croatia Must Not Whitewash the Horrors of Jasenovac”. Balkan Insight. BIRN. 
  17. ^ Milekic, Sven (21. 4. 2017). „Dishonour for Zagreb Over 'Alternative Facts' About Holocaust”. BalkanInsight. Приступљено 5. 9. 2019. 
  18. ^ „Jakov Sedlar bi zbog filma 'Jasenovac – istina' mogao u zatvor” (на језику: хрватски). Telegram. 18. 4. 2016. 
  19. ^ „Hrvatski dom u Glini – revizionizam na mjestu genocida”. Новости (на језику: хрватски). 16. 7. 2021. Приступљено 17. 7. 2021. 
  20. ^ „Хрватски бискупи тврде да Јастребарско није био логор за децу већ прихватилиште”. Politika Online. Приступљено 2022-07-25. 
  21. ^ Drago Hedl (10. 11. 2005). „Croatia's Willingness To Tolerate Fascist Legacy Worries Many”. BCR Issue 73. Institute for War and Peace Reporting. Приступљено 30. 11. 2010. 
  22. ^ Sindbaek 2012, стр. 178-179.
  23. ^ Sadkovich 2010.
  24. ^ Ciment & Hill 2012, стр. 492.
  25. ^ Horvitz & Catherwood 2014, стр. 432–433.
  26. ^ Parenti 2002, стр. 44–45.
  27. ^ „Franjo Tudjman”. The Guardian. 13. 12. 1999. Приступљено 31. 5. 2020. 
  28. ^ Tuđman, Franjo (1996). Velike ideje i mali narodi (на језику: хрватски). Zagreb: Nakladni zavod Matice hrvatske. стр. 314—315. , cited in Havel, Boris (2015). „O izučavanju holokausta u Hrvatskoj i hrvatskoj državotvornosti”. Nova Prisutnost. 13 (1): 105. Приступљено 16. 11. 2017. „Povijesna je činjenica da je ustaški režim NDH, u provedbi svojih planova o smanjenju ‘neprijateljskog srpsko-pravoslavnog pučanstva u hrvatskim zemljama’ izvršio velik genocidni zločin nad Srbima, a razmjerno još veći nad Romima i Židovima, u provedbi nacističke rasne politike.” 
  29. ^ „Poslušajte Mesićev ustaški govor koji je 2006. godine otkrio Index” (на језику: хрватски). Index.hr. 12. 2. 2016. Приступљено 9. 7. 2021. 
  30. ^ „STIPE MESIĆ O SVOJIM IZJAVAMA O NDH I USTAŠTVU U AUSTRALIJI 'Dopustio sam da me upregnu u kola jednostrane interpretacije povijesti'”. Jutarnji Vjesti. 13. 2. 2016. 
  31. ^ Milekic, Sven (24. 1. 2017). „Croatia Ex-President Shown Downplaying WWII Crimes”. Balkan Insight. BIRN. 
  32. ^ „Croatian Auschwitz must not be forgotten”. B92. 17. 4. 2011. Архивирано из оригинала 23. 01. 2012. г. Приступљено 12. 10. 2012. 
  33. ^ Hockenos, Paul (6. 5. 2016). „Croatia's Far Right Weaponizes the Past”. ForeignPolicy.com. 
  34. ^ Simicevic, Hrvoje (12. 2. 2016). „What were the Ustasa for Minister Hasanbegovic?”. BalkanInsight.com. Архивирано из оригинала 27. 07. 2022. г. Приступљено 17. 07. 2021. 
  35. ^ „Hasanbegovic: Ustasha crimes biggest moral lapse in history of Croatian people”. EBL News. 11. 2. 2016. Архивирано из оригинала 27. 11. 2019. г. Приступљено 17. 07. 2021. 
  36. ^ „Dokle će se u Jasenovac u tri kolone?”. N1. 23. 4. 2017. Архивирано из оригинала 31. 07. 2020. г. Приступљено 28. 7. 2019. 
  37. ^ „Jasenovac Camp Victims Commemorated Separately Again”. balkaninsight.com. 12. 4. 2019. Приступљено 28. 7. 2019. 
  38. ^ „Jewish and Serbian minorities boycott official "Croatian Auschwitz" commemoration”. neweurope.eu. 28. 3. 2017. Архивирано из оригинала 28. 07. 2019. г. Приступљено 28. 7. 2019. 
  39. ^ „Former top Croat officials join boycott of Jasenovac event”. B92. 12. 4. 2016. Приступљено 28. 7. 2019. 
  40. ^ „Dokle će se u Jasenovac u tri kolone?”. N1. 29. 9. 2019. Архивирано из оригинала 30. 09. 2019. г. Приступљено 7. 7. 2020. 
  41. ^ „Sve vrlo opasne izjave Zorana Milanovića o Jasenovcu”. Нова С (на језику: српски). 29. 6. 2024. Приступљено 25. 4. 2021. 
  42. ^ а б в „Табуизирање геноцида”. Новости. 2024. Приступљено 7. 7. 2024. 
  43. ^ а б „Plenković: Rezolucija o Jasenovcu pokazuje duboke podele u crnogorskom društvu”. Данас (на језику: српски). 29. 6. 2024. Приступљено 29. 6. 2024. 
  44. ^ „Hrvatska kritikovala Crnu Goru zbog usvajanja rezolucije o Jasenovcu”. Данас (на језику: српски). 29. 6. 2024. Приступљено 29. 6. 2024. 
  45. ^ _Jadranka_Kosor. „Da se odmah, za početak, u Zagreb pozove veleposlanik RH u Podgorici.” (твит) — преко Twitter-а. 
  46. ^ _Jadranka_Kosor. „Naime, kaj; Deklaracija o Domovinskom ratu Hrvatskoga sabora jasno je potvrdila da su Srbija, Crna Gora i JNA bile agresori na Republiku Hrvatsku. RH je članica EU i pomaže susjedima na europskom putu. Dođe vrijeme kad bi neke trebalo blokirati.” (твит) — преко Twitter-а. 
  47. ^ „Јасеновачки комплекс”. Новости. 2024. Приступљено 4. 7. 2024. 
  48. ^ а б Yeomans, Rory (4. 7. 2024). „Хрватска мора престати минимизирати геноцидне злочине усташког режима”. Balkan Insight. BIRN. 
  49. ^ Sampson, Tim (1. 10. 2013). „How pro-fascist ideologues are rewriting Croatia's history”. dailydot.com. 
  50. ^ „Desničari preuzeli uređivanje hrvatske Wikipedije” [Right-wing editors took over the Croatian Wikipedia]. Jutarnji list (на језику: хрватски). 10. 9. 2013. Архивирано из оригинала 25. 03. 2016. г. Приступљено 17. 07. 2021. 
  51. ^ Milekic, Sven (26. 3. 2018). „How Croatian Wikipedia Made a Concentration Camp Disappear”. BalkanInsight.com. Приступљено 27. 11. 2019. 
  52. ^ Jarić Dauenahuer, Nenad (23. 3. 2021). „Hrvatska Wikipedija konačno prestaje biti ustaško ruglo”. Index.hr (на језику: хрватски). Приступљено 10. 7. 2021. 
  53. ^ Krnić, Lovro (16. 3. 2021). „Početak kraja Endehapedije”. Новости (на језику: хрватски). Приступљено 10. 7. 2021. 
  54. ^ а б Ramet 2007b, стр. 273.
  55. ^ а б в г Walasek 2016, стр. 84. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFWalasek2016 (help)
  56. ^ Radonic 2013. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFRadonic2013 (help)
  57. ^ Walasek 2016, стр. 83-84. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFWalasek2016 (help)

Извори

[уреди | уреди извор]

Књиге

[уреди | уреди извор]

Научни часописи

[уреди | уреди извор]
  • Sadkovich, James (2010). „Forging Consensus: How Franjo Tuđman Became an Authoritarian Nationalist”. Review of Croatian history. 6 (1): 7—35. 
  • Kasapović, Mirjana (2018). „Genocid u NDH: Umanjivanje, banaliziranje i poricanje zločina”. Politička Misao: Časopis za Politologiju. 55 (1): 7—33. doi:10.20901/pm.55.1.01 Слободан приступ. 
  • Pavasović Trošt, Tamara (2018). „Ruptures and continuities in nationhood narratives: reconstructing the nation through history textbooks in Serbia and Croatia”. Nations and Nationalism: 1—25. doi:10.1111/nana.12433. 
  • Radonic, Ljiljana (2013). „Croatia's Politics of the Past during the Tuđman Era (1990–1999)—Old Wine in New Bottles?”. Totalitarian Movements and Political Religions. 44: 234—254. doi:10.1017/S0067237813000143. 
  • Odak, Stipe; Benčić, Andriana (2016). „Jasenovac — A Past That Does Not Pass: The Presence of Jasenovac in Croatian and Serbian Collective Memory of Conflict”. East European Politics and Societies and Cultures. 30 (4): 805—829. doi:10.1177/0888325416653657. 
  • McCormick, Rob (2008). „The United States' Response to Genocide in the Independent State of Croatia, 1941–1945”. Genocide Studies and Prevention. 3 (1): 75—98. doi:10.1353/gsp.2011.0060. 
  • Klasić, Hrvoje (2016). „Dealing with or facing the past?”. Europski glasnik - Le Messager européen (4): 229—232. 
  • Radonic, Ljiljana Radonic (2013). „Croatia's Politics of the Past during the Tuđman Era (1990–1999)—Old Wine in New Bottles?”. Totalitarian Movements and Political Religions. 44: 234—254. doi:10.1017/S0067237813000143. 
  • Geiger, Vladimir (2020). „Pitanje broja žrtava logora Jasenovac u hrvatskoj i srpskoj historiografiji, publicistici i javnosti nakon raspada SFR Jugoslavije – činjenice, kontroverze i manipulacije”. Časopis za suvremenu povijest. 52: 517—585. doi:10.22586/csp.v52i2.11253. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Порицање_геноцида_над_Србима_у_НДХ&oldid=28416809”