Avganistan

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga


Koordinate: 33° 56' SG Š, 66° 11' IGD

Islamska Republika Avganistan
جمهوری اسلامی افغانستان
pers: Džamhuri-je Islami-je Avganistan 
د افغانستان اسلامي جمهوریت
pašt:  De Avganistan Islami Džomhorijat 
Zastava Avganistana Grb Avganistana
Zastava Grb
krilatica: Ne postoji
Himna
Himna Avganistana (pašto: ملی سرود - Milli Surood; dari: سرود ملی - Surood-e Milli)
Položaj Avganistana
Glavni grad Kabul
Službeni jezik paštunski (avganistanski), darijski (persijski)[1]
Oblik države Islamska Republika
 — Predsednik Hamid Karzaj
Nezavisnost: Od Persije 1709.
Površina  
 — ukupno 652.230[2] km² (41)
 — voda (%) 0[2]
Stanovništvo  
 — 2013. 25.500.100 [3] (46)
 — gustina 43,5/km² 
Valuta avgani (100 пула)
Vremenska zona UTC +4
Internet domen .af
Pozivni broj +93

Avganistan (arap. فغانستان), službeni naziv Islamska Republika Avganistan, država je u jugozapadnoj Aziji.[1] Zemlja nema izlaz na more, a dužina kopnene granice iznosi 5.529 km.[2] Na zapadu se graniči sa Iranom (936 km), na severu sa Turkmenistanom (744 km), Uzbekistanom (137 km) i Tadžikistanom (1.206 km), severoistoku Kinom (76 km) a na istoku i jugu Pakistanom (2.430 km).[2] Avganistan je jedna od najsiromašnijih zemalja u Aziji. Članica je Ujedinjenih nacija od 1946.[1]

Avganistan je drevno žarište Puta svile i ljudskih migracija. Arheolozi su na području današnjeg Avganistana pronašli dokaze ljudskog prisustva koji datiraju iz srednjeg paleolitskog perioda. Veruje se da se urbana civilizacija na ovoj teritoriji pojavila između 3000. i 2000. p. n. e. S obzirom da se nalazi na veoma važnoj lokaciji, koja povezuje kulturu Bliskog istoka sa centralnom Azijom i Indijskim potkontinentom, tokom vekova je bio dom raznih naroda.[4], i svedok je raznih vojnih kampanja, među kojima su najviše vredne pomena kampanje Aleksandra Velikog, Džingis-kana, i zapadnih sila u moderno doba. Ova zemlja takođe predstavlja i izvor iz kojeg su grčko-baktrijsko kraljevstvo, kušansko carstvo, Beli huni (Heftaliti), Safaridi, Gaznavidi, Goridi, Hildžiji, Timuridi, Moguli i Durani izdigli i sagradili veoma snažne imperije.[5]

Politička istorija modernog Avganistana počinje 1709. godine, kada je uspostavljena Hotaki dinastija u Kandaharu, nakon čega dolazi do uspona Durani imperije 1747. godine.[6][7][8] Krajem 19. veka, Avganistan postaje tampon država tokom „Velike igre“ između Britanske Indije i Ruske Imperije. Nakon Trećeg anglo-avganistanskog rata 1919. godine, kralj Amanulah je započeo evropsku modernizaciju svoje zemlje, ali je sprečen od strane ultra-konzervativaca. Tokom Hladnog rata, nakon povlačenja Britanaca iz Indije 1947. godine, Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez počinju da šire svoj uticaj u Avganistanu, [9] što je dovelo do krvavog rata između mudžahedina („sveti ratnici“) koje je podržavala Amerika i vlasti koju je podržavao Sovjetski Savez, u kojem je živote izgubilo više od milion avganistanaca.[10] Nakon ovoga usledio je avganistanski građanski rat 90ih godina, uspona i pada ekstremističke talibanske vlasti i do rata u Avganistanu, koji traje od 2001. godine pa sve do danas.[11] U decembru 2001. godine, Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija odobrio je stvaranje Međunarodnih snaga za bezbednosnu pomoć radi održavanja bezbednosti u Avganistanu, kao vid pripomoći vladi Hamida Karzaja.

Tri decenije ratovanja su učinile Avganistan jednom od najopasnijih zemalja na svetu,[12] kao i najveći „izvoznik izbeglica i azilanata“. Dok međunarodna zajednica pokušava da obnovi ovu ratom razoranu zemlju, terorističke grupe, kao što su Hakani i Hezb-e-Islami Gulbudin,[traži se izvor od 01. 2014.] aktivno su uključeni u svetske pobune Talibana, koje se sastoje iz stotina atentata i napada bombaša-samoubica. Prema Ujedinjenim nacijama, ove pobune su krive za 80 % civilnih žrtava u ratu koji traje od 2001. godine u periodu između 2011. i 2012. godine.[13]

Oko 42 % stanovništva Avganistana živi ispod linije apsolutnog siromaštva, što znači da njihov prihod čini manje od $1,25 američkih dolara dnevno,[14] a nešto malo više iznad 70 % stanovništva je pismeno.

Etimologija[uredi]

Ime „Avganistan“ (Afghānistān)[15] znači „Zemlja Avgana“,[16] koji je nastao iz entonima Avgana. Istorijski, ovaj naziv se odnosio na Paštune, koji predstavljaju najveću etničku grupu u Avganistanu.[17] Ovo ime se javlja i kao „Abgan“ u 3. veku nove ere u vreme Sasanida,[18] i „Avagana“ u 6. veku nove ere kod indijskog astronoma Varahamihire.[17] Narod koji se naziva ovim imenom se nekoliko puta pominju u jednoj geografskoj knjizi iz 10. veka."[19]

Ime „Avganistan“ napisano na ovoj litografiji iz 1847. godine, Džejms Ratrej.

El Biruni je u XI veku o njima govorio kao o različitim plemenima koja žive na zapadnoj planinskoj granici reke Inde, što bi trebalo da znači - na obodu Sulejman planina.[20] Ibn Batuta, poznati marokanski naučnik koji je posetio ove predele 1333. godine, napisao je:

Vikicitati „Putovali smo do Kabula, nekada veliki grad, a sada selo naseljeno persijskim plemenom koje se naziva „Avganima“. Imaju planine i klisure, posede velike snage, i uglavnom su drumski razbojnici. Njihova glavna planina je Sulejman planina.“
({{{2}}})

Jedan ugledni persijski naučnik iz 16. veka daje dosta objašnjenja o Avganima. Na primer, on piše:

Vikicitati „Muškarci iz Kabula i Hildžiji su takođe otišli kući; i kad god su bili ispitivani o muslimanima kohistanskih planinao tome kakvo je tamo stanje, oni bi rekli, „ne nazivaj ga Kohistanom, već Avganistanom; tamo nema nikoga drugog do Avganistanaca i nereda." Stoga, jasno je da zbog toga ovi ljudi svoju zemlju na svom jeziku nazivaju Avganistan, a sebe Avganistancima.“
({{{2}}})

Široko je prihvaćeno da su termini „Paštun“ i „Avgan“ sinonimi.[17] U spisima pašto pesnika iz 17. veka, Kušal Kan Kataka, on kaže:

Vikicitati „Izvucite svoje mačeve i posecite čisto, svakoga ko kaže da Paštun i Avgan nisu isto! To znaju Arapi, a znaju i Rimljani: Avgani su Paštuni, Paštuni su Avgani![21]
({{{2}}})

Poslednji deo imena, „-stan“ je persijski sufiks koji označava mesto. Ime „Avganistan“ je opisao mogulski car iz 16. veka, Babur, u svojim memoarima (Baburnama), kao i persijski naučnik Firišta i Baburovi naslednici, pozivajući se na tradicionalne etničke paštunske teritorije između Hindukuš planinskog masiva i reke Ind.[22] Početkom 19. veka, avganistanski političari su rešili da prihvate naziv „Avganistan“ za celu oblast, nakon što se prevod ovog termina na engleski pojavio u raznim sporazumima sa kajaridskom Persijom i britanskom Indijom.[23] Godine 1857. u svom prikazu knjige Dž. V. Keja „Avganistanski rat“ (eng: „The Afghan War“), Fridrih Engels opisuje Avganistan kao:

Vikicitati „jednu prostranu zemlju Azije ... između Persije i Indija, a u drugom pravcu između Hindukuša i Indijskog okeana. Nekada je sadržala persijske provincije Horasan i Kohistan, kao i Herat, Beludžistan, Kašmir, Sind i dobar deo Pandžaba ... Njegovi najvažniji gradovi su Kabul, glavni grad, Gazni, Peševar i Kandahar.“
({{{2}}})

Avganistansko kraljevstvo se nekada nazivalo Durani carstvo (kraljevstvo Kabula), kako ga spominje i britanski državnik i istoričar, Montstjuart Elfinston.[24] Međunarodni suverenitet je Avganistanu zvanično priznat nakon potpisivanja anglo-avganistanskog sporazuma iz 1919. godine.[25][26]

Geografija[uredi]

Topografski izgled Avganistana
Pejzaži Avganistana.

Sa 652.230 km²,[27] Avganistan je po veličini 41. zemlja na svetu,[28] što ga čini malo većim od Francuske, manjim od Mjanmara, a skoro iste veličine kao Teksas u SAD-u. Graniči se sa Pakistanom na jugu i istoku, na zapadu sa Iranom, na severu sa Turkemenistanom, Tadžikistanom, i sa Kinom na Dalekom istoku.

U ovoj zemlji živi preko 30 miliona stanovnika (28.395.716 stanovnika (2010)).[29] Glavni grad je Kabul. Ostali važniji gradovi su: Kandahar, Džalalabad, Herat, Mazari Šarif. To je planinska zemlja bez izlaza na more, sa ravnicama na severu i jugozapadu.

Geografski, Avganistan je zemlja Centralne Azije.[30] Međutim, geopolitičkom i kulturološkom smislu, Ujedinjene nacije ga, zajedno sa Iranom, svrstavaju u Južnu Aziju.[31][32][33] Kulturološki pripada bliskoistočnom muslimanskom svetu. Najviši vrh ove zemlje je Nošak, na 7492 metara nadmorske visine. Zemlja ima kontinentalnu klimu, sa veoma oštrim zimama u centralnim oblastima, ledenim površinama na severoistoku oko Nuristana i Vakana, gde je prosečna temperatura u januaru ispod -15 °C, i vrućim letima u nižim oblastima, kao što su Sistan sliv na jugozapadu, Džalalabad basen na istoku, i avganistanske turkestanske ravnice duž reke Amu na severu, gde je prosečna temperatura u julu preko 35 °C.

Iako ova zemlja ima veliki broj reka i rezervoara, veliki delovi zemlje su bezvodni. Sistan basen je jedan od najsušnjih regiona u zemlji.[34] Pored uobičajenih kiša, u Avganistanu tokom zime pada i sneg u Hindukušu i na Pamir planinama, a na proćeleće otopljeni sneg se pretvara u potoke koji se ulivaju u reke i jezera.[35][36] Međutim, dve trećine tih voda se ulivaju u reke susednih zemalja, kao što su Iran, Pakistan i Turkmenistan. To stvara ekonomski problem državi, jer bi obnova sistema za navodnavanje i preusmeravanje voda, državu koštalo više od 2 milijarde američkih dolara.[37]

Hindukuške planine na severoistoku, unutar i oko provincije Badakšan su geološki aktivna oblast u kojoj su česti zemljotresi, klizišta i snežne lavine. Zemljotresi su često krajnje destruktivni sa mnogim ljudskim žrtvama.[38] Poslednji jaki zemljotresi su biti 4. februara 1998. godine, u kojem je stradalo 6000 ljudi u Badakšanu, blizu Tadžikistana. [39] Zatim su usledili zemljotresi u Hindukušu 2002. godine, u kojima je poginulo više od 150 ljudi iz raznih zemalja regiona, dok je preko hiljadu povređeno. Nakon zemljotresa 2010. godine u Avganistanu je bilo 11 mrtvih, više od 70 povređenih, a više od 2000 kuća je uništeno. Klizišta se često javljaju kao posledica zemljotresa ili nakon obilnih kiša, kao i usled topljenja snega. Takođe, klizišta mogu biti krajnje destruktivna sa mnogobrojnim žrtvama. Jedno od najsmrtonosnijih klizišta ikada, desilo se 3. maja 2014. godine u Badakšanu, sa preko 2100 žrtava.[40] Snežne lavine su treća i ne manje opasnija prirodna katastrofa od prethodne dve. Često se javljaju tokom zimskog perioda i veoma su opasne na nekim putnim komunikacijama u ovom delu Avganistana.[41]

Prirodne resurse ove zemlje čine: ugalj, bakar, rude gvožđa, litijum, uranijum, retki zemljani elementi, hromit, zlato, cink, talk, barit, sumpor, olovo, drago i poludrago kamenje, prirodni gas, nafta i drugo. Godine 2010. američki i avganistanski zvaničnici su procenili da neiskorištene mineralne sirovine, koje su (zvanično) otkrivene 2007. godine tokom geoloških istraživanja, vreme između 0,9 i 3 triliona američkih dolara.[42][43]

Rudno bogatsvo je uglavnom neiskorišteno. Najvažnije grane industrije su tekstilna, prehrambena, metalna i industrija kože. Domaća radinost je široko zastupljena, a jedan od najvažnijih proizvoda su vuneni tepisi.

Klima[uredi]

Klima je kontinentalna sa velikim godišnjim temperaturnim kolebanjima[1]. Prosečna januarska temperatura je 0-5C°, a u julu 25-30C°. Količina padavina je mala (ispod 500 mm godišnje), a jedino su istočni krajevi vlažniji jer potpadaju pod uticaj monsunske klime[1].

Flora i fauna[uredi]

Vegetacija u ravnicama je polupustinjska, u nižim planinskim područjima do 1.500 m stepska, a između 1.500-3.000 m ima četinarskih šuma. Glavni poljoprivredni proizvodi su pšenica, kukuruz, ječam, pirinač, pamuk i voće. U planinski predelima zastupljeno je stočarstvo (ovce, goveda i koze).

Istorija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Istorija Avganistana

Arheološka iskopavanja praistorijskih lokaliteta koje su izvršili Luj Dupri i drugi, ukazuju na to da su na teritoriji današnjeg Avganistana živeli ljudi pre najmanje 50.000 godina, a da su tadašnje poljoprivredne zajednice jedne od najstarijih u svetu.[44][45] S obzirom da predstavlja mesto najranijih istorijskih događaja, mnogi veruju da se Avganistan može porediti sa Egiptom u pogledu istorijske vrednosti njegovih arheoloških lokaliteta.[46] Ova zemlja se nalazi na jedinstvenoj lokaciji gde su razne civilizacije dolazile u dodir jedne sa drugima i gde je često dolazilo do borbi. Bila je dom raznih naroda kroz vekove, među kojima su drevni iranski narodi, koji su igrali dominantnu ulogu u stvaranju indo-iranskih jezika u regionu.

U više momenata je ova regija bila deo velikih imperija, među kojima su Ahemenidsko, Seleukidsko i Maurijsko carstvo, zatim Sasanidsko kraljevstvo i Islamski kalifat. Mnoga carstva su stala na noge baš na prostoru današnjeg Avganistana, kao što su Grčko-baktrijsko kraljevstvo, Kušansko carstvo, Kabulski šahovi, Beli huni (Heftaliti), Safaridi, Samanidi, Gaznavidi, Goridi, Hildžiji, Kartidi, Timuridi, Moguli, a onda i Hotaki i Durani dinastije, koje su kasnije politički obeležile nastanak moderne avganistanske države.

Preislamski period[uredi]

Dvojezični (grčki i aramejski) ukaz cara Ašoka iz 3. veka nove ere otkriven u južnom delu Kandahara.

Arheološko istraživanje sprovedeno tokom 20. veka sugeriše da je geografsko područje Avganistana usko povezano kulturom i trgovinom sa svojim susedima na istoku, zapadu i severu. Artefaksi tipični za period paleolita, mezolita, neolita, bronzanog i gvozdenog doba su pronađeni u Avganistanu.[47] Veruje se da se urbana civilizacija pojavila još 3000. p. n. e., a rani oblik grada Munigaka (blizu Kandahara, na jugu zemlje) je možda bila isturena kolonija civilizacije iz doline Inda.

Jedan od dvojice Buda iz Bamijana; budizam je pre islamskih osvajanja bio dosta rasprostranjen u regionu.

Nakon 2000. p. n. e., uzastopni talasi polu-nomadskih naroda iz srednje Azije su krenuli ka jugu Avganistana, među kojima je bio veliki broj govornika indo-evropskih jezika. Ova plemena su kasnije migrirala dalje na jug, do Indije, zapadno u odnosu na današnji Iran, a prema Evropi su migrirali preko oblasti severno od Kaspijskog jezera.[48] Ovaj region se u celini zvao Arijana.[49][50] Drevna religija zoroastrizam je, kako neki veruju, nastala na teritoriji današnjeg Avganistana između 1800. i 800. p. n. e., a takođe se smatra i da je njen osnivač, Zaratustra, živeo i umro u Balhu.[51][52][53] Drevni istočno-iranski jezici su se najverovatnije govorili na teritoriji Avganistana u vreme zoroastrizma. Do sredine 6. veka pre nove ere, arhamenidski Persijanci su zbacili Međane i dodali teritoriji Avganistana Arahoziju, Ariju i Baktriju. Natpis na spomeniku kralja Darija I pominje dolinu Kabula na listi 29 zemalja koje je osvojio.[54]

Aleksandar Makedonski i njegova vojska su došli na područje Avganistana 330. p. n. e., nakon pobede nad Darijem III godinu dana ranije u bici kod Gaugamele.[51] Nakon Aleksandrove kratke okupacije, vladari Seleukidskog kraljevstva su kontrolisali ovo područje sve do 305. p. n. e., kada su veliki deo predali indijskom Maurijskom carstvu, kao deo savezničkog sporazuma.

Vikicitati „Aleksandar ih je preuzeo od Arijanaca i uspostavio svoja naselja, ali ih je Seleuk I Nikator predao Čandragupta Mauriju kao uslov za sklapanje braka i dobijanje 500 slonova.[55]

Marijanci su doneli budizam iz Indije, i kontrolisali su oblasti južno od Hindukuša do oko 185. p. n. e., kada su zbačeni. Njihov pad počinje 60 godina nakon Ašokove vladavine, što je dovelo do helenističkih osvajanja regiona od strane grčko-baktrijskog kraljevstva. Veliki deo tih regiona se otcepio od Grčko-baktrijskog kraljevstva i postalo deo Grčko-indijskog kraljevstva. Indo-Grci su poraženi i proterani od strane Indo-Skita krajem 2. veka pre nove ere.

Tokom prvog veka pre nove ere, Partijsko carstvo je pokorilo ovu oblast, ali su je zatim oteli njigovi vazali, Indo-Partijci. Od sredine do kraja 1. veka nove ere, Kušansko carstvo, koje se nalazilo u modernom Avganistanu, postalo je pokrovitelj budističke kulture. Kušite su porazili Sasanidi u 3. veku nove ere. Iako su se razni vladari koji su sebe nazivali Kušitima (opšte poznati kao Indo-Sasanidi) vladali ovim regionom, smatra se da su bili podređeni Sasanidima.

Kušite su nasledili kidaritski Huni,[56] koje su nasledili na vlasti kratkotrajni ali snažni Heftaliti.[57] Heftalite je porazio Hozroje I Anuširvan 557. godine nove ere, koji je ponovo uspostavio sasanidsku vlast u Persiji. Međutim, u 6. veku nove ere, naslednici Kušita i Heftalita su u Kabulu oformili malu dinastiju koja se zvala „Šahovi Kabula“.

Islamizacija i invazija Mongola[uredi]

Izgrađena za vreme Guridske monarhije, Saborna džamija u Heratu je jedna od najstarijih džamija u Avganistanu.

U periodu između 4. i 19. veka, severozapadni deo savremenog Avganistana se smatrao celinom koja je nosila regionalno ime Horasan.[58][59] Dve od četiri prestonice Horasana: Herat i Balk se sada nalaze u Avganistanu, dok su Kandahar, Zabul, Gazna i Avganistan formirali granicu između Horasana i Hindustana.[60][61][62]

Minijatura iz Padšahname koja prikazuje predaju kandaharskog garnizona safavidske dinastije 1638. godine Mogulima, koji su kasnije povratili Safavidi 1649. godine tokom mogulsko-safavidskog rata.

Arapski muslimani su doneli islamsku poruku u Herat i Zaranj 642. godine nove ere i započeli svoje širenje na istok; neki stanovnici koje su sreli su prihvatili islam, dok su se drugi pobunili.[63] Narod Avganistana je bio multikonfesionalan, među njima je bilo zaratustrijanaca, budista, Zunbila, indusa, hrišćana, Jevreja i drugih.[64] Zunbili i Šahovi Kabula su poraženi 870. godine nove ere od strane safaridskih muslimana iz Zaranja. Kasnije su Samanidi produžili njihov islamski uticaj južno ka Hindukušu. Priča se da su muslimani i nemuslimani i dalje živeli jedni pored drugih u Kabulu pre dolaska Gaznavida na vlast.

Vikicitati „Kabul ima dvorac poznat po njegovoj snazi, dostupan samo jednim putem. U njemu ima muslimana, u njemu je grad u kojem žive bezbožnici iz Indije.[65]
(Estahri)

Avganistan je postao jedan od glavnih centara muslimanskog sveta u „islamskog zlatnog doba“.[66] Do 11. veka, sultan Mahmud iz Gazneje napokon islamizovao sve preostale nemuslimanske oblasti, osim Kafiristana. Gaznavide je nasledila dinastija Gurida koja je samo proširila i ojačala već postojeće carstvo. 1219. g. n. e. Džingis Kan i njegova mongolska vojska su pregazili ovaj kraj. Njegove trupe su navodno srušile horasanske gradove Herat i Balk, kao i Bamijan.[67]

Šahre Zohak (Crveni grad), koji je Džingis Kan uništio 1222. godine.

Razaranja koja su izazvali Mongoli su ispraznila veće gradove i naterale mnoge meštane da se vrate ruralnom agrarnom društvu.[68] Mongolska vladavina se nastavila sa Ilkanatom na severozapadu, dok je Khilji dinastija avganistanske plemenske oblasti južno od Hindukuša, sve do Timurove invazije koji je 1370. godine uspostavio dinastiju Timurida.[69] Tokm vladavina Gaznavida, Gurida i Timurida, Avganistan je proizveo mnogo lepih islamskih arhitektonskih spomenika, kao i brojnih naučnih i književnih dela. Babur, koji je potomak i Timura i Džingis Kana, došao je iz Fergane i preuzeo je Kabul od arhunske dinastije, te je odatle počeo da preuzima kontrolu nad centralnim i istočnim oblastima Avganistana. Ostao je u Kabulu do 1526. godine, kada je njegova vojska napala Sultanat Delhi u Indiji da bi zamenio Lodi dinastiju sa Mogulskim carstvom. Od 16. do početka 18. veka, Avganistan je bio deo tri regionalna kraljevstva:Buharski kanat na severu, šiitska safavidska dinastija na zapadu, a preostala velika teritorija je pripadala Mogulskom carstvu.

Hotaki dinastija i Durani carstvo[uredi]

Mir Vais Hotak, koji se smatra Dedom nacije, pobunio se protiv Safavida i proglasio je južni deo nezavisnim Hotaki kraljevstvom 1709. godine, koje je kasnije njegov sin Mahmud Hotaki toliko proširio da je obuhvatalo i Persiju (današnji Iran).

Mir Vais Hotak, koga smatraju avganistanskim Džordžom Vašingtonom,[70] imao je uspeha u pobuni koju je pokrenuo protiv persijskih Safavida 1709. godine. Svrgnuo je i pogubio Džurdžis Kana, čime je Avganistanu obezbedio nezavisnost. Do 1713. godine, Mir Vais je porazio dve velike persijske vojske, od koje je jednu predvodio Kušrav Kan, rođak Džurdžin Kana, a drugu Rustan Kan. Vojske je poslao sultan Husein, šah iz Isfahana da bi povratile kontrolu nad Kandaharom.[71] Mir Vais je umro prirodnom smrću 1715. godine, a nasledio ga je njegov brat, Abdul Aziz Hotaki, kojeg je ubio Mir Vaisov, sin Mahmud Hotakija i tako izdao državu. Godine 1722. Mahmud je poveo avganistansku vojsku na Isfahan, prestonicu Persije. Opustošio je grad nakon bitke kod Gulnabada i sebe proglasio kraljem Persije. Persijanci nisu bili verni avganistanskim vladarima i nakon masakra hiljade naučnika, verskih plemića i članova safavidske porodice, Hotaki dinastija je izbačena iz Persije nakon bitke kod Damgana 1729. godine.[72]

Ahmed Šah Durani, osnivač poslednjeg, Durani carstva, i „Otac nacije“.

Godine 1738. Nader Šah je zajedno sa svojim afšaridskim snagama preoteo Kandahar od Huseina Hotakija, kada je oslobođen zatočeni šesnaestogodišnji Ahmad Šah Durani, te je postao komandant četiri hiljade Nader Šahovih Avganistanaca.[73] Njegove snage su iz Kandahara krenule na Indiju sa ciljem da je pokore. Prošavši su kroz Gazni, Kabul, Pešavar i Lahore, a zatim nakon Karnalske bitke uspeli su i opljačkavši Delhi. Nader Šah i njegova vojska su napustili Delhi, ali su sa sobom poneli veliko blago, koje su činili i „Koh-i nur“ i „Darjaje nur“ dijamanti.[74] Nakon smrti Nader Šaha 1747. godine, Avganistanci su izabrali Ahmeda Šaha Duranija za svog šefa države. S obzirom da se smatra osnivačem modernog Avganistana,[75][76][77] Durani i njegova avganistanska vojska su osvojili ceo današnji Avganistan, Pakistan, Horasan i Kohistan u Iranu, kao i Delhi u Indiji.[78] Porazio je indijsko Carstvo Marata, a jedna od njegovih najvećih pobeda bila je bitka za Panipat 1761. godine. U oktobru 1772. godine, Ahmed Šah Durani je umro prirodnom smrću i sahranjem je u „Svetilištu plašta“ u Kandaharu. Nasledio ga je njegov sin, Timur Šah Durani, koji je 1776. godine premestio prestonicu iz Kandahara u Kabul. Nakon što je Timur Šah umro 1793. godine, vlast je prešla u ruke njegovog sina, Zaman Šah Duranija, zatim u ruke Mahmuda Šaha Duranija, pa Šuja Šaha Duranija i drugih.

Tokom 19. veka Avganistanskom carstvu su stizale pretnje od Persijanaca na zapadu i Siki na istoku. Zapadne provincije Horasan i Kohistan su osvojili Persijanci 1800. godine. Fateh Kan, vođa Barakzaj dinastije, je na sve moćne pozicije širom svog carstva postavio svoju braću (njih 21). Nakon njegove smrti, oni su se pobunili i podelilisu provincije među sobom. Tokom ovog turbulentnog perioda, Avganistan je imao brojne kratkotrajne vladare, sve do Dost Muhamed Kana, koji se proglasio princem 1826. godine.[79] Pandžab je osvojio Ranjit Sink, koji je izvršio invaziju na Hajber-Pahtunvu, a onda je 1834. godine osvojio i Pešavar. Godine 1837. Akbar Kan je sa avganistanskom vojskom prešao hajberski prevoj da bi porazili Sike u bici kod Džamruda, nakon smrti Harija Sink Nallvua pre nego što su se povukli u Kabul.[80][81] Do tada su Britanci već počeli da napreduju sa istoka te je započet prvi Anglo-avganistanski rat, jedan od prvih većih sukoba tokom Velike igre.[82]

Zapadni uticaj[uredi]

Podele Persije i Avganistana tokom Velike igre

Nakon poraza Britansko-indijskih snaga 1842. godine i pobede Avganistanaca, Britanci su uspostavili diplomatske odnose sa avganistanskom vladom, ali su se povukli iz zemlje. Vratili su se za vreme Drugog Anglo-Avganskog rata krajem sedamdesetih godina 19. veka radi dvogodišnjih vojnih operacija, koje su predstavljale pomoć Abdur Rahman Kanu da porazi Ajub Kana. Ujedinjeno Kraljevstvo je počelo da vrši jak vojno-politički uticaj nakon ovoga, te je čak i kontrolisala i spoljnu politiku države. Godine 1893. Mortimer Durand je ubedio amira Abdur Rahman Kana da potpiše sporazum (po nekima kontroverzni) pri kojem su teritorije etničkih Paštuna i Beludža bile podeljene „Durand linijom“. Ovo je bila klasična "podeli pa vladaj“ politika Britanaca koja je vodila ka zategnutim odnosima, posebno kasnije sa osnivanjem nove države Pakistan.

Nakon Trećeg anglo-avganistanskog rata i potpisivanja mira 1919. godine, kralj Amanulah Kan je proglasio Avganistan suverenom i potpuno slobodnom državom. On je priveo kraju tradicionalnu izolaciju svoje države uspostavljanjem diplomatskih odnosa sa međunarodnom zajednicom, te je nakon dvogodišnjeg putovanja Evropom i Turskom 1927-28. godine sproveo par reformi radi modernizacije nacije. Glavni pokretač tih reformi je bio Mahmud Tarzi, vatreni pristalica obrazovanja žena. On se borio za Član 68 avganistanskog ustava 1928. godine, pri čemu je osnovno obrazovanje postalo obavezno. Ropstvo je ukinuto 1923. godine. Neke reforme su stvarno uspostavljene, kao ukidanje tradicionalne burke za žene i otvaranje obrazovnih institucija, što je brzo otuđilo mnoge plemenske i verske vođe. Suočen sa velikom oružanom opozicijom, Amanulah Kan je bio primoran da abdicira u januaru 1929. godine, nakon što je Kabul pao u ruke pobunjeničkih snaga predvođenih Habibulahom Kalakanijem. Princ Muhamed Nadir Šah, Amahulahov rođak, porazio je i ubio Kalakanija u novembru 1929. godine, te je proglašen kraljem. On je napustio ubrzane reforme modernizacije Amanulaha Kana i pokušao ih sprovoditi postepenije, ali je ubijen 1933. godine od strane Abdula Halika, učenika hazarske škole. Muhamed Zahir Šah, Nadirov devetnaestogodišnji sin, nasledio je presto i vladao od 1933. do 1973. godine. Do 1946. godine Zahir Šah je vladao uz pomoć svog ujaka, koji je držao poziciju premijera i koji je nastavio politiku Nadir Šaha. Drugi ujak Zahir Šaha, Šah Mahmud Kan je postao premijer 1946. godine, te je započeo eksperiment koji je dozvolio veće političke slobode, ali je promenio politiku kada je stvar otišla dalje nego što je planirano. Zamenio ga je 1953. godine Muhamed Daud Kan, kraljev rođak i zet. Daud Kan je želeo prisnije odnose sa Sovjetskim Savezom, i udaljen odnos sa Pakistanom. Avganistan je ostao neutralan i nije učestvovao u Drugom Svetskom Ratu, niti je bio u savezu ni sa jednim blokom tokom Hladnog rata. Međutim, imao je korist od kasnijeg rivaliteta između Sovjetskog Saveza i SAD, jer su obe države pokušale da uspostave svoj uticaj u Avganistanu, gradeći autoputeve, aerodrome i druge važne infrastrukture u ovoj zemlji. Godine 1973, dok je kralj Zahir Šah bio u zvaničnoj poseti van zemlje, Daud Kan je izvršio državni udar i postao prvi predsednik Avganistana.

Marksistička revolucija i Sovjetski rat[uredi]

Sovjetske trupe se povlače iz Avganistana

U aprilu 1978. Godine, komunistička Narodna demokratska partija Avganistana (NDPA) je preuzela vlast u Avganistanu putem Saur revolucije. U roku od par meseci, protivnici komunističke vlade su pokrenuli ustanak u istočnom Avganistanu, koji je veoma brzo prerastao u građanski rat vođen između gerilaca mudžahedina i vladinih snaga širom zemlje. Pakistanska vlada je ovim pobunjenicima pružila obuku u tajnim centrima, dok je Sovjetski Savez poslao na hiljade vojnih savetnika u znak podrške vladi NDPA-a.[83] U međuvremenu, sve veća netrpeljivost između dve frakcije NDPA-a — dominantne Halk i umerenije Parčam franckije— rezultirala je raspuštanjem parčamskih članova kabineta i hapšenjem njihovih oficira pod izgovorom pretnje od parčamskog ustanka. U septembru 1979. godine, izvršen je atentan na halkskog predsednika Nur Muhameda Tarakija tokom ustanka u okviru NDPA-a, pod vođstvom Hafizulaha Amina, koji je zatim preuzeo predsedništvo. S obzirom da nije ulivao poverenje Sovjetima, na Amina je izvršen atentat od strane sovjetskih specijalnih jedinica u decembru 1979. godine. Vlada organizovana od strane Sovjett, pod vođstvom parčami člana Barbaka Karmala, mada je uključivala obe frakcije, popunila je prazninu. Sovjetske trupe su u velikom broju bile raspoređene da bi stabilizovale Avganistan pod Karmalom, mada se od njih nije očekivalo da vode sve bitke vođene u to vreme u Avganistanu. Međutim, kao rezultat toga, Sovjeti su sada bili direktno uključeni u ono što je postalo građanski rat u Avganistanu.[84] NDPA je zabranila lihvarstvo, i dala izjave o ženskim pravima proglasivši jednakost polova,[85] te je uključila žene u politički život.[85] Desetogodišnji Sovjetski rat u Avganistanu je rezultirao smrću preko milion Avganistanaca, većinom civila,[86][87][88] kao i stvaranjem više od šest miliona izbeglica koje su napustile Avganistan i u većini slučajeva otišle u Pakistan ili Iran.[89] Suočeni sa sve većin internacionalnim pritiskom i velikim brojem Faced with mounting international pressure and great number of žrtava, Sovjeti su se povukli iz Avganistana 1989. Godine, mada su nastavile da podržavaju avganistanskog predsednika Muhameda Nadžibulaha sve do 1992. godine.[90]

Strana mešanja i rat[uredi]

Od 1989. do 1992. godine, Nadžibulahova vlada je pokušavala da reši problem građanskog rata bez pomoći sovjetskih trupa na svojim teritorijama, ali uz njihovu ekonomsku i vojnu pomoć. Nadžibulah je pokušao da izgradi podršku za svoju vladu, te je pokušao da svoju vladu predstavi kao islamsku, a u ustavu iz 1990. godine, Avganistan je zvanično postao islamska država, i sve veze sa komunizmom su uklonjene. Međutim, Nadžibulah nije uspeo da pridobije ikakvu veću podršku, a sa raspadom Sovjetskog Saveza 1991. godine, Nadžibulah je ostao bez strane pomoći. Ovo, zajedno sa unutrašnjim kolapsom njegove vlade, dovelo je do njegovog svrgavanja sa vlasti u aprilu 1992. godine.

Nakon Nadžibulahove vlade 1992. godine, post-komunistička islamska država Avganistan je uspostavljena Pešavarskim sporazumom, sporazumom o miru i podeli vlasti pod kojim su sve avganistanske strane bile ujedinjene u aprilu 1992. godine, osim pakistanske islamske partije Gulbudina Hekmatjara. Hekmatjar je započeo bombardovanje Kabula, koje je obeležilo početak nove faze rata.

Saudijska Arabija i Iran su podržavale različite avganistanske milicije,[91][92][93] te se brzo razvila nestabilnost,[94] a sukob između dve milicije je uskoro prerastao u pravi rat.

Zbog iznenadnog početka rata, rada vladinih odeljenja, policijskih jedinica ili sistema pravde i odgovornosti, sveže osnovana islamska republika Avganistan nije ni imala vremena da se formira. Pojedinci raznih oružanih francija su vršili zverstva, dok je u Kabulu vladalo bezakonje i haos. [92][95] Zbog tog haosa, neke vođe su imale samo nominalnu vlast nad svojim komandantima. [96] Za civile nije bilo zaštite od ubistava, silovanja, ili iznuđivanja. [96] Veruje se da je oko 25,000 ljudi umrlo tokom najintenzivnijeg perioda bombardovanja od strane Hekmatjarove islamske stranke i Džunbiši Mili jedinica Abdul Rašida Dostuma, koji je osnovao savez sa Hekmatjarom 1994. godine. [95] Skoro pola miliona ljudi je napustilo Avganistan.[96]

Godine 1994. pojavljuju se talibani, dotad nepoznata frakcija mudžahedina koja sebe identifikuje kao verski učenici. Oni ubrzo započinju svoje širenje iz susednog Pakistana u smeru Kabula i time izbija novi avganistanski građanski rat. Talibani postižu brze uspehe u borbi čiji je cilj uspostavljanje krutog islamskog zakona u zemlji. Iskoristivši sukob između više frakcija mudžahedina, bivših antisovjetskih snaga, Talibani u septembru 1996. godine osvajaju Kabul. Snage lojalne Rabaniju, Masudu i Dostamu povlače se na sever i formiraju tzv. Severnu alijansu, protivtalibanski savez etničkih Uzbeka, Tadžika i Hazara. Nastavkom talibanske ofanzive, ovom savezu je krajem 90-ih ostao samo mali, severni deo Avganistana.

Talibanski emirat i ujedinjeni front[uredi]

Mapa Avganistana krajem 1996. godine: Masud (crveno), Dostum (zeleno), Talibani (žuto).

Talibanski režim, odmah nakon osvajanja Kabula, nameće islamski fundamentalistički poredak građanima pod svojom vlašću. Islamski zakoni najteže pogađaju žene, koje su prisiljene da oblače burke i zabranjeno im je da pohađaju školu. Neretka je i smrtna kazna. Godine 1998. nakon terorističkih napada na američke ambasade u Africi, SAD napada nekoliko logora za obuku terorista al Kaide u Avganistanu krstarećim projektilima. Naime, talibanski režim je pružao utočište toj organizaciji čiji su članovi veterani rata protiv Sovjeta, kao i njenom čelniku Osama bin Ladenu.

Međutim, rane pobede Talibana propraćene su serijom poraza, što je navelo analitičare da pomisle da su talibani završili svoju vladavinu.[97] Talibani su započeli da granatiraju Kabul početkom 1995. godine, ali su poraženi od strane snaga vlade islamske države pod vođstvom Ahmada Šaha Masuda. [98] [99]

Dana 26. septembra 1996. dok su se Talibani uz vojnu podršku Pakistana i finansijsku pomoć Saudijske Arabije pripremali za još jednu veliku ofanzivu, Masud je naredio potpuno povlačenje iz Kabula. [100] Talibani su osvojili Kabul 27. septembra 1996. godine i uspostavili Islamski emirat Avganistana. Nametnuli su delovima Avganistana koji su bili pod njihovom kontrolom svoja politička i sudska tumačenja izdajući edikte koji su se posebno ticali žena. [101] Prema organizaciji Lekari za ljudska prava, "nijedan drugi režim u svetu nije tako metodično i nasilno primoravao polovinu svog stanovništva na virtuelni kućni pritvor, zabranjujući im izlazak pod pretnjom fizičkog kažnjavanja".[101]

Talibanska verska policija se obračunava sa avganistanskom ženom koja je skinula svoju burku u javnosti.

Nakon pada Kabula pod talibansku vlast 27. septembra 1996. godine, Ahmed Šah Masud i Abdul Rašid Dostum, koji su prethodno bili suparnici, osnovali su Severnu Alijansu. [102] Severna Alijansa je pretežno sastojala iz Masudovih tadžičkih snaga, Dostumovih Uzbeka, Hazara i Paštuna pod vođstvom ljudi kao što su Hadži Muhamed Mohakik, Abdul Hak i Abdul Kadir. Talibani su vojno porazili Dostumove snage osvajanjem Mazari Šerifa 1998, te je on bio primoran na egzil. Talibani su sproveli sistematske masakre nad civilima u severnom i zapadnom Avganistanu. [103][104] Predsednik [[Pervez Mušaraf], tadašnji načelnik vojske, je bio odgovoran za slanje desetina hiljada Pakistanaca da se bore rame uz rame sa Talibanima i Bin Ladenom protiv Masudovih snaga. [105] [106][107][108][109] Samo 2001. godine da je bilo 28 hiljada Pakistanaca koji su ratovali u Avganistanu.[105] [110]

Savremena istorija Avganistana (2002-danas)[uredi]

Hamid Karzaj, predsednik Avganistana

Dana 9. septembra 2001. godine protalibanski bombaši samoubice ubijaju vođu Severne alijanse Ahmad Šah Masuda, dok se dva dana kasnije događaju napadi 11. septembra 2001. godine.

Sedinjene Američke Države 7. oktobra 2001. godine, kao odgovor na terorističke napade od 11. septembra, pokreću tzv. Rat protiv terorizma vazdušnim udarima na ciljeve talibanskog režima i logore za obuku al-Kaide, globalne terorističke mreže Osame bin Ladena. Uz pomoć opozicione Severne alijanse uspele su da sruše talibanski režim i da isteraju većinu stranih terorista iz zemlje. Preživeli talibani i teroristi beže u planine na jugu zemlje i pokreću tihi gerilski rat.

Nakon talibanskog povlačenja u gerilu država dolazi pod okupaciju SAD i međunarodnih snaga ISAF-a. Članovi Severne alijanse ulaze u novu afganistansku vojsku i bira se novi predsednik, Hamid Karzaj.

Stanovništvo[uredi]

Od ukupnog broja stanovnika 42% su Paštuni, 27% Tadžici, 9% Uzbeci, 9% Hazare, 4% Ajmaci 3% Turkmeni, 2% Beludži[2] a ima i Nuristana, i Kirgiza. najzastupljenija religija je islam, od čega su većinom suniti, a u manjem broju šiiti (oko 15%).[1] Najgušće je naseljena dolina reke Kabul[1]. Službeni jezik je paštunski (avganistanski) i dari (persijski).[1] Nepismeno je preko 75% stanovnika. Novčana jedinica je avgani (1 avgani = 100 pula).

Administrativna podela[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Administrativna podela Avganistana
Mapa sa avganistanskim provincijama

Avganistan je podeljen na 34 provincije:

Reference[uredi]

  1. ^ a b v g d đ e ž Bertić 2007, strane 56
  2. ^ a b v g d www.cia.gov, Pristupljeno 17. 4. 2013.
  3. ^ Nacionalna agencija za statistiku
  4. ^ Бакстер, Крег (1997). „1. поглавље: Историјска позадина“. Library of Congress Country Studies, о Авганистану Приступљено 24. 6. 2010.. 
  5. ^ „Краљевства Северне Азије – Авганистан у далекоисточним краљевствима: Персија и Исток“. The History Files Приступљено 24. 6. 2010.. 
  6. ^ „Last Afghan empire“. Encyclopædia Britannica Online Приступљено 22. 8. 2010.. 
  7. ^ Д. Баланд (2010). „Afghanistan x. Political History“. Encyclopædia Iranica (online ed.). Columbia University. 
  8. ^ M. Longworth Dames, G. Morgenstierne, and R. Ghirshman (1999). „AFGHĀNISTĀN“. Encyclopaedia of Islam (CD-ROM v. 1.0 ed.). Koninklijke Brill NV. 
  9. ^ „President Dwight D. Eisenhower inspects the honor guard upon arr at Bagram Airport“. Meridian.org Приступљено 6. 5. 2012.. 
  10. ^ „Божји ратници: Хладни рат (Part 1/5)“. CNN. 1998 Приступљено 11. 10. 2011.. 
  11. ^ „Afghanistan“. Berkley Center for Religion, Peace, and World Affairs Приступљено 1. 12. 2011.. 
  12. ^ Olson, Parmy (14. 1. 2010.). „Најопасније земље света“. Forbes. Archived from the original on 24. 9. 2012. Приступљено 26. 2. 2012.. 
  13. ^ Afghan civilian casualties haunt U.N.
  14. ^ „Afghanistan: Food still unaffordable for millions“. IRIN. 12. 3. 2009.. Archived from the original on 27. 8. 2010. Приступљено 11. 10. 2010.. 
  15. ^ Kovan, Vilijam i Jašomira Rakušan. Knjiga izvora za lingvistiku. 3. edicija. Džon Bendžamins, 1998.
  16. ^ Banting (2003), str. 4, 32.
  17. ^ a b v Ch. M. Kieffer (15. 12. 1983.). „Afghan“. Encyclopædia Iranica (online ed.). Columbia University. 
  18. ^ „History of Afghanistan“. Encyclopædia Britannica Online Приступљено 22 November 2010. 
  19. ^ Vogelsang, Willem (2002). The Afghans. Wiley-Blackwell. стр. 382-. ISBN 978-0-631-19841-3. 
  20. ^ Morgenstierne, G. (1999). „AFGHĀN“. Encyclopaedia of Islam (CD-ROM v. 1.0 ed.). Koninklijke Brill NV. 
  21. ^ Deo pesme „Strast Avgana“ Kušala KAn Kataka; prevod na engleski: K. Bidulf u knjizi Afghan Poetry Of The 17th Century: Selections from the Poems of Khushal Khan Khattak, London, 1890.
  22. ^ Zahir ud-Din Mohammad Babur (1525). „Events Of The Year 910“. Memoirs of Babur. Packard Humanities Institute Приступљено 22. 8. 2010.. 
  23. ^ E. Huntington, "The Anglo-Russian Agreement as to Tibet, Afghanistan, and Persia", Bulletin of the American Geographical Society, Vol. 39, No. 11 (1907).
  24. ^ Monstjuart Elfinston., "Account of the Kingdom of Cabul and its Dependencies in Persia and India", 1815; published by Longman, Hurst, Rees, Orme & Brown.
  25. ^ M. Ali, "Afghanistan: The War of Independence, 1919", 1960.
  26. ^ Afghanistan's Constitution of 1923 under King Amanullah Khan (English translation).
  27. ^ „Површина земље (sq. km)“. World Development Indicators. World Bank. 2011 Приступљено 13. 10. 2011.. 
  28. ^ „CIA Factbook – Area: 41“. CIA. 26. 11. 1991. Приступљено 4. 2. 2012.. 
  29. ^ „Population of Afghanistan“. CIA. CIA World Factbook. 2010 Приступљено 12. 10. 2010.. 
  30. ^ „Авганистан“. Encyclopædia Britannica. Archived from the original on 25. 2. 2010. Приступљено 17. 3. 2010.. 
  31. ^ „Композиција макр-географских (континенталних) региона, географских суб-региона, и одређених економских и других групација“. UNdata. 26. 4. 2011.. Archived from the original on 13. 7. 2011. Приступљено 13. 7. 2011.. 
  32. ^ „Локација: Јужна Азија, северно и западно од Пакистана, источно од Ирана“. Светска књига чињеница. CIA Приступљено 24. 6. 2010.. 
  33. ^ „С. А. Д. мапе“. Pubs.usgs.gov Приступљено 19. 5. 2012.. 
  34. ^ „Историја промене животне средине у сливу Систан 1976–2005“. Archived from the original on 7. 8. 2007. Приступљено 20. 7. 2007.. 
  35. ^ „Снег у Авганистану: Природне непогоде“. NASA. 3. 2. 2006. Приступљено 6. 5. 2012.. 
  36. ^ „Снег може разрешити Авганистан суше, али горка зима убија“. Reuters. 18. 1. 2012.. 
  37. ^ „Авганистанска тужна водопрвреда одушевљава његове суседе“. Csmonitor.com. 15. 6. 2010.. Archived from the original on 14 November 2010 Приступљено 14 November 2010. 
  38. ^ „Опасности земљотреса“. USGS Projects in Afghanistan. US Geological Survey. 1. 8. 2011. Приступљено 13. 10. 2011.. 
  39. ^ „Седноро мртвих током земљотреса у Авганистану“. BBC News. 19. 4. 2010. Приступљено 13. 10. 2011.. 
  40. ^ RTS: Avganistan, više od 2.100 žrtava klizišta [1]
  41. ^ RTS: Žrtve lavine u Avganistanu [2]
  42. ^ „Неискоришћене минералне сировине Авганистана вреде 3 трилиона“. The Independent (London). 18. 6. 2010. Приступљено 15. 10. 2011.. 
  43. ^ „Авганистанци тврде да је амерички тим открио велики потенцијал минералних блага“. BBC News. 14. 6. 2010. Приступљено 13. 10. 2011.. 
  44. ^ „Авганистан – Џон Форд Шродер, Универзитет Небраске“. Webcitation.org Приступљено 19. 5. 2012.. 
  45. ^ Nensi Heč Dupri (1973): Istorijski vodič kroz Avganistan, glava 3.
  46. ^ „Авганистан: Право благо за археологе“. Time Magazine. 26. 2. 2009. Приступљено 13. 7. 2011.. 
  47. ^ Library of Congress Country Studies on Afghanistan, http://lcweb2.loc.gov/cgi-bin/query/r?frd/cstdy:@field(DOCID+af0002) Pre-Islamic Period, Kreg Bakster (1997).
  48. ^ Brajant, Edvin F. (2001) „Potraga za poreklom vedske kulture: debata o Indo-Arijevskoj migraciji“ Oxford University Press. ISBN 978-0-19-513777-4.
  49. ^ Avganistan: drevna Arijana (1950), Information Bureau, pp. 3.
  50. ^ M. Vicel, "Vīdẽvdaδ listu je veoma verovatno sklopio neko ko je Avganistan i zemlju koja ga okružuje domovinom svih indo-iranaca, to jest, svih istočnih Iranaca, sa Arijanom kao njihovim centrom." page 48, "Domovina Arijanaca", Festšrift J. Narten = Münchener Studien zur Sprachwissenschaft, Beihefte NF 19, Dettelbach: J.H. Röll 2000, 283–338. objavljeno i na internetu, na Harvard University, (LINK)
  51. ^ a b Library of Congress Country Studies on Afghanistan, Vladavina Ahamenida, oko 550-331. p. n. e.
  52. ^ „Хронолошка историја Авганистана – колевка гандхарске цивилизације“. Gandhara.com.au. 15. 2. 1989. Приступљено 19. 5. 2012.. 
  53. ^ „„Авганистан: владавина Ахеменидске династије“, Ancient Classical History“. Ancienthistory.about.com. 13. 4. 2012. Приступљено 19. 5. 2012.. 
  54. ^ Nensi H. Dupri, http://www.aisk.org/aisk/NHDAHGTK05.php#TopИсторијски vodič o Kabulu
  55. ^ Ненси Хеч Дупри / Ахмед Али Кухзад (1972). „Историјски водич о Кабулу – Име“. American International School of Kabul. Archived from the original on 30. 8. 2010. Приступљено 18. 9. 2010.. 
  56. ^ Zejmal, E. V. „Kidaritsko kraljevstvo u Centralnoj Aziji“. u knjizi: Istorija civilizacija Centralne Azije, tom III. raskrsnice civilizacija: od 250. do 750. p. n. e.. Livtinski, B. A., ed., 1996, UNESCO Publishing, pp. 119-133. ISBN 978-92-3-103211-0.
  57. ^ Livtinski, B. A. „Heftalitsko kraljevstvo“. In: Istorija civilizacija Centralne Azije, tom III. raskrsnice civilizacija: od 250. do 750. p. n. e.. Livtinski, B. A., ed., 1996, UNESCO Publishing, pp. 135-162. ISBN 978-92-3-103211-0.
  58. ^ „Хорасан“. Encyclopædia Britannica Online. Archived from the original on 3. 10. 2010. Приступљено 21. 10. 2010.. 
  59. ^ „Хорасан“. Енциклопедија ислама. Brill. 2009. стр. 55-. „У преисламско и раноисламско време, термин „Хорасан“ је често имао веома широку денотацију, обухватајући делове које данас припадају совјетског Централној Азији и Авганистану“ 
  60. ^ Ибн Батутуа (2004). Путовања Азијом и Африком, 1325–1354 (reprint, illustrated ed.). Routledge. стр. 416-. ISBN 978-0-415-34473-9. 
  61. ^ Фиришта, Мухамед Касим Хинду Шах]] (1560). „Историја Индије“. Сер Х. М. Елиот. London: Packard Humanities Institute. pp. 8- Приступљено 22. 8. 2010.. 
  62. ^ Захир Уд-Дин Мухамед Бабур]] (1525). „Догађаји 910. године (p.4)“. Бабурнама. Packard Humanities Institute Приступљено 22. 8. 2010.. 
  63. ^ „А.—Индијски краљеви Кабула“. Сер Х. М. Елиот. London: Packard Humanities Institute. 1867–1877 Приступљено 18. 9. 2010.. 
  64. ^ Хамдулах Муставфи Казвински (1340). „Географски део NUZHAT-AL-QULU-а“. Превео Ги леСтранж. Packard Humanities Institute Приступљено 19. 8. 2011.. 
  65. ^ „А.—Индијски краљеви Кабула (с.3)“. Сер Х. М. Елиот. London: Packard Humanities Institute. 1867–1877 Приступљено 18. 9. 2010.. 
  66. ^ „Династија Газнавида, Историја Ирана, Iran Chamber Society“. Iranchamber.com. Archived from the original on 24. новембар 2010 Приступљено 14. 11. 2010.. 
  67. ^ „Градови Ценралне Азије“. Faculty.washington.edu. 29. 9. 2007. Приступљено 6. 5. 2012.. 
  68. ^ Пејџ, Сузан (18. 2. 2009.). „Обамин рат: Распоређивање 17.000 подиже улог у Авганистану“. Usatoday.com Приступљено 19. 5. 2012.. 
  69. ^ „Династија Тимурида“. Britannica.com Приступљено 19. 5. 2012.. 
  70. ^ Отфиноски, Стивен (2004). Авганистан. Infobase Publishing. стр. 8, 130. ISBN 978-0-8160-5056-7. 
  71. ^ Браун, Едвард Г.. „Књижевна историја Персије, издање 4: Модерна времена (1500—1924), глава IV. Скица историје Персије током последња два века (1722—1922)“. Packard Humanities Institute Приступљено 9. 9. 2010.. 
  72. ^ „Хотакији“. Encyclopædia Britannica Online Приступљено 9. 9. 2010.. 
  73. ^ „Династија Дурани“. Encyclopædia Britannica Online Приступљено . септембар 2010. 
  74. ^ „Историја Ирана: Династија Афшарида (Надер Шах)“. Iranchamber.com. Archived from the original on 24. новембар 2010 Приступљено 14. 11. 2010.. 
  75. ^ „Позадина: Авганистан“. Чињенице о свету. CIA Приступљено 24. 6. 2010.. 
  76. ^ „Ахмед Шах и Дурани царство“. Library of Congress Country Studies on Afghanistan. 1997 Приступљено 25. 8. 2010.. 
  77. ^ „Ахмед Шах Дурани“. Encyclopædia Britannica Online Приступљено 9. 9. 2010.. 
  78. ^ Енгелс, Фридрих (1857). „Авганистан“. Енди Бланден. The New American Cyclopaedia, Vol. I Приступљено 25. 8. 2010.. 
  79. ^ Tanner (2009), str. 126.
  80. ^ Nalwa (2009), str. 198.
  81. ^ Soldier and Traveller. Memoirs of Alexander Gardner, Colonel of Artillery in the service of Maharaja Ranjit Singh. With an introduction by the Right Hon. Sir R. Temple.. Elibron Classics. стр. 116-. ISBN 978-0-543-01103-9. 
  82. ^ Chahryar (2003), str. 296.
  83. ^ Husejn, Rizvan (2005). Pakistan i važnost islamskog militantizma u Avganistanu. Ashgate Publishing. pp. 108–109. ISBN 978-0-7546-4434-7.
  84. ^ Kalinovski, Artemi M. (2011). Dugi rastanak: Sovjetsko povlačenje iz Avganistana. Harvard University Press. pp. 25–28. ISBN 978-0-674-05866-8.
  85. ^ a b "Avganistan". Library of Congress Country Studies. Pristupljeno: 14. novembar 2010.
  86. ^ "<Božiji vojnici: Hladni rat (Deo 1/5)". CNN. 1998. Provereni original: 2013-07-29. Pristupljeno: 11. oktobar 2011.
  87. ^ UNICEF, Mine: Smrtonosno nasleđe, arhivirani original: 5. avgust 2013
  88. ^ "Mine u Avganistanu: Opasnost stara decenijama". Defenseindustrydaily.com. 1. februar 2010. Proverenini original: 2014-01-11. Pristupljeno: 6. maj 2012.
  89. ^ "Program primanja izbeglica za Bliski Istok i Južnu Aziju". Biro za stanovništvo, izbeglice i migracije. Provereni original: 2014-04-13. Pristupljeno: 29. decembar 2013.
  90. ^ "Avganistan: Istorija – Kolumbija enciklopedija". Infoplease.com. 11. septembar 2001. Provereni original: 2012-08-10. Pristupljeno: 19. maj 2012.
  91. ^ Saikal, Amin; Farhadi, Ravan; Nourzhanov, Kirill (28 November 2006). Modern Afghanistan: A History of Struggle and Survival. I. B. Tauris. стр. 352. ISBN 978-1-84511-316-2. .
  92. ^ a b "Okrvavljene ruke, Zločini počinjeni u Kabulu i avganistanski legat nekažnjavanja". Human Rights Watch. Proveren original: 2009-12-12.
  93. ^ Gatman, Roj (2008): Kako sm propustili priču: Osama Bin Laden, Talibani i otimanje Avganistana, Zadužbina američkog Instituta za mir, 1. izd., Washington D.C.
  94. ^ "Izvori o 11. septembru, Tom VII: Fajl o Talibanima". gwu.edu. 2003. Provereni original: 2013-10-31. Pristupljeno: 16. decembar 2013.
  95. ^ a b "Bacajući senke: Ratni zločin i zločini protiv čovečanstva: 1978–2001". Afghanistan Justice Project. 2005. Provereni original: 2013-10-04. Pristupljeno: 16. decembar 2013.
  96. ^ a b v "II. POZADINA". Human Rights Watch. Provereni original: 2008-11-02. Pristupljeno: 16. decembar 2013.
  97. ^ "II. POZADINA". Human Rights Watch. Provereni original: 2008-11-02. Pristupljeno: 16- decembar 2013.
  98. ^ Amnesty International. "Dokument – Avganistan: više informacija o strahovanju za bezbednost i nova briga: Namerna i proizvoljna ubistva: Civili u Kabulu." 16. novembar 1995 Pristupljeno: Amnesty.org Provereno: 26. jul 2013
  99. ^ "Gladovanje do smrti – Avganistan". YouTube. 2. avgust 2007. Provereni original: 2014-04-25. Pristupljeno: 10. jun 2013.
  100. ^ Kol, Tajni ratovi (Njujork: Penguin, 2005), 14.
  101. ^ a b "Talibanski rat protiv žena. Kriza zdravlja i ljudskih prava u Avganistanu". Lekari za ljudska prava. 1998. Provereni original: 14. jun 2007.
  102. ^ "Masudov poslednji pokušaj – Avganistan". YouTube. 8. avgust 2007. Provereni original: 25. februar 2014. Pristupljeno: 10. jun 2013.
  103. ^ Newsday (Oktobar 2001). "Talibanski masakri navedeni za UN". Chicago Tribune. Provereni original: 13. oktobar 2013.
  104. ^ Newsday (2001). "Poverljivi izveštaj UN daje detalje o masovnim ubistvima civila seljaka". newsday.org. Provereni original: 12. jun 2008. Pristupljeno: 12. oktobar 2001.
  105. ^ a b Marsela Grad. Masud: Intimni portret legendarnog avganistanskog lidera (1. mart 2009 ed.). Webster University Press. s. 310.
  106. ^ Dokumenti beleže godine pakistanske podrške Talibana, Ekstremista". George Washington University. 2007. Provereni original: 3. decembar 2013. Pristupljeno: 16. decembar 2013
  107. ^ "Unutar talibanskih redova". Nacionalna geografija. 2007. Provereni original: 29. jul 2013.
  108. ^ "Ahmed Šah Masud". History Commons. 2010. Provereni original: 25. januar 2014. Pristupljeno: 16. decembar 2013.
  109. ^ Malej, Vilijam (2009). Avganistanski ratovi. Palgrejv Makmilan. s. . ISBN 978-0-230-21313-5. pp. 288.
  110. ^ Rašid, Ahmed (11. septembar 2001). "Avganistanski vođa pobune možda ubijen u eksploziji". Telegraf (London). Provereni original: 8. novembar 2013.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :