Moral

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu

Moral je kriterijum koji se primenjuje na postupke. Definiše se kao oblik društvene svesti, sistem običaja, navika, normi. Moral je relativan, jer nije isti u svim društvenim grupama i istorijskim periodima. Centralne vrednosti morala su: dobro, ispravno i pravedno.

Poreklo i pojam morala[uredi]

Moral je nastao u ljudskom društvu, još u prvobitnoj zajednici. Tokom svoje evolucije čovek je, najpre, živeo u malim grupama gde je bilo potrebno uskladiti svoje potrebe sa potrebama drugih. Na osnovu iznalaženja rešenja za to, formirana su pravila ljudskog ponašanja i nastala je filozofska disciplina - etika.[1]

Moral je objektivna društvena pojava koja je određena skupom pravila ili normi koja regulišu ponašanje članova jedne društvene zajednice, ali i navikama ponašanja. Procenjivanje morala ili moralni sud se donosi na osnovu postupaka, rasuđivanja, ponašanja ili uopšte karaktera nekog čoveka. U skladu sa tim i sa složenom komunikacijom koja se odvija u društvu, ljudi formiraju svoje ličnosti, usmeravaju svoju motivaciju i delovanje, vrednuju i sude i sebi i drugima.[1]

Osnovna karakteristika moralnih normi je njihova obaveznost, koja je dvostruka, što znači da je moral obavezujući i društveno (spolja) i individualno (unutra), za razliku od pravne i običajne obaveznosti koja je isključivo društvena. Takođe, kao bitne karakteristike morala, navode se i trenutačnost, bezuslovnost, nametnutost i sl.[1]

Po Sigmundu Frojdu je potpuno usvajanje moralnih normi koje jedno društvo propisuje praktično nedostižno. Zbog nagonske, impulsivne strane ljudske prirode, čovek tek delimično usvaja te norme, posebno one kojima se određena ponašanja zabranjuju.[1]

Prema tumačenjima Hristovih učenja, „moralnost je dobrota prema slabijima“. Niče je definisao moralnost kao „smelost jačih“, a Platon kao „stvaralačku harmoniju celine“.

Različita društva imala su u različitim periodima različite moralne vrednosti, mada se između njih često može povući zajednički imenitelj. Prema gledanju na različitost vrednosti i istorijski razvoj morala postoje moralni relativizam, moralni apsolutizam i moralni univerzalizam.

Moral i običaj[uredi]

Običaj je najstarija forma regulisanja društvenih odnosa i ponašanja. U početnim fazama razvoja ljudskog društva, brojna pravila ponašanja su nastajala stihijski, a u vezi sa animizmom, kultom i magijom. Ta ponašanja, odnosno običaji, vremenom su izgubili na svojoj svrsishodnosti ili se, jednostavno, zaboravilo zašto su uspostavljeni, a prerasli su u moralne norme.[1] Primer za to je rukovanje; nekada se to radilo kako bi se pokazalo drugoj strani da u ruci nema oružja. Danas za tim ne postoji potreba, ali je običaj zadržan.[2]

Moral i pravo[uredi]

Zbog potrebe da se regulisanje ponašanja ljudi ne prepušta stihiji, država određuje društvene pravno-političke norme, čije nepoštovanje sankcioniše. Ove norme se sadržinski razlikuju od moralnih. Isto tako, moralna dužnost i pravna obaveza nisu uvek u skladu i zbog toga što pravna radnja može da bude ispravna, ali ne mora da bude moralna. Dešava se i da je pravna norma na višem etičkom nivou u odnosu na određeni moralni sistem. Ono što je slično je da se sankcija za prekršaj moralnih normi uglavnom izražava kao reakcija društva. Ipak, sankcije za prekršaj pravnih i moralnih normi se razlikuju.[1] Moralna sankcija može biti individualna (unutrašnja, recimo griža savesti), o kojoj je govorio i Imanuel Kant[2] i društvena (spoljašnja; prezir, pa čak i isključenje iz društva). Međutim, pravim moralnim činom se smatra onaj koji je počinjen iz moralnih pobuda, a ne iz straha od sankcija ili zbog sticanja većeg ugleda ili čak slave.[2]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ a b v g d đ e-learning: „Pojam morala i etike“, autor: Jelena Živković, Pristupljeno 13. 4. 2013.
  2. ^ a b v Mitrović, M. & Petrović, S. (1994.) Sociologija. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva: Beograd