Moral

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Alegorija sa portretom venecijanskog senatora (Alegorija morala zemaljskih stvari), pripisana Tintoretu, 1585.

Moral (od lat. mōrālis — „manir”, „karakter”, „pravilno ponašanje”) je kriterijum koji se primenjuje na postupke. Definiše se kao oblik društvene svesti, sistem običaja, navika, normi. Moral je relativan, jer nije isti u svim društvenim grupama i istorijskim periodima. Centralne vrednosti morala su: dobro, ispravno i pravedno.[1] Moral može biti skup standarda ili principa izvedenih iz kodeksa ponašanja određene filozofije, religije ili kulture, ili može proizaći iz standarda za koji osoba veruje da treba da bude univerzalan.[2] Moral takođe može biti specifično sinonim za „dobrotu“ ili „ispravnost“.

Moralna filozofija uključuje meta-etiku, koja proučava apstraktna pitanja kao što su moralna ontologija i moralna epistemologija, i normativnu etiku, koja proučava konkretnije sisteme moralnog odlučivanja kao što su deontološka etika i konsekvencijalizam. Primer normativne etičke filozofije je Zlatno pravilo, koje kaže: „Čovek treba da se odnosi prema drugima onako kako bi voleo da se drugi ponašaju prema njemu“.[3][4]

Nemoral je aktivno suprotstavljanje moralu (tj. suprotstavljanje onome što je dobro ili ispravno), dok se amoral na različite načine definiše kao nesvesnost, ravnodušnost prema ili neverovanje u bilo koji određeni skup moralnih standarda ili principa.[5][6][7]

Poreklo i pojam morala[uredi | uredi izvor]

Moral je nastao u ljudskom društvu, još u prvobitnoj zajednici. Tokom svoje evolucije čovek je, najpre, živeo u malim grupama gde je bilo potrebno uskladiti svoje potrebe sa potrebama drugih. Na osnovu iznalaženja rešenja za to, formirana su pravila ljudskog ponašanja i nastala je filozofska disciplina - etika.[8]

Moral je objektivna društvena pojava koja je određena skupom pravila ili normi koja regulišu ponašanje članova jedne društvene zajednice, ali i navikama ponašanja. Procenjivanje morala ili moralni sud se donosi na osnovu postupaka, rasuđivanja, ponašanja ili uopšte karaktera nekog čoveka. U skladu sa tim i sa složenom komunikacijom koja se odvija u društvu, ljudi formiraju svoje ličnosti, usmeravaju svoju motivaciju i delovanje, vrednuju i sude i sebi i drugima.[8]

Osnovna karakteristika moralnih normi je njihova obaveznost, koja je dvostruka, što znači da je moral obavezujući i društveno (spolja) i individualno (unutra), za razliku od pravne i običajne obaveznosti koja je isključivo društvena. Takođe, kao bitne karakteristike morala, navode se i trenutačnost, bezuslovnost, nametnutost i sl.[8]

Po Zigmundu Frojdu je potpuno usvajanje moralnih normi koje jedno društvo propisuje praktično nedostižno. Zbog nagonske, impulsivne strane ljudske prirode, čovek tek delimično usvaja te norme, posebno one kojima se određena ponašanja zabranjuju.[8]

Prema tumačenjima Hristovih učenja, „moralnost je dobrota prema slabijima“. Niče je definisao moralnost kao „smelost jačih“, a Platon kao „stvaralačku harmoniju celine“.

Različita društva imala su u različitim periodima različite moralne vrednosti, mada se između njih često može povući zajednički imenitelj. Prema gledanju na različitost vrednosti i istorijski razvoj morala postoje moralni relativizam, moralni apsolutizam i moralni univerzalizam.

Moral i običaj[uredi | uredi izvor]

Običaj je najstarija forma regulisanja društvenih odnosa i ponašanja. U početnim fazama razvoja ljudskog društva, brojna pravila ponašanja su nastajala stihijski, a u vezi sa animizmom, kultom i magijom. Ta ponašanja, odnosno običaji, vremenom su izgubili na svojoj svrsishodnosti ili se, jednostavno, zaboravilo zašto su uspostavljeni, a prerasli su u moralne norme.[8] Primer za to je rukovanje; nekada se to radilo kako bi se pokazalo drugoj strani da u ruci nema oružja. Danas za tim ne postoji potreba, ali je običaj zadržan.[9]

Moral i pravo[uredi | uredi izvor]

Zbog potrebe da se regulisanje ponašanja ljudi ne prepušta stihiji, država određuje društvene pravno-političke norme, čije nepoštovanje sankcioniše. Ove norme se sadržinski razlikuju od moralnih. Isto tako, moralna dužnost i pravna obaveza nisu uvek u skladu i zbog toga što pravna radnja može da bude ispravna, ali ne mora da bude moralna. Dešava se i da je pravna norma na višem etičkom nivou u odnosu na određeni moralni sistem. Ono što je slično je da se sankcija za prekršaj moralnih normi uglavnom izražava kao reakcija društva. Ipak, sankcije za prekršaj pravnih i moralnih normi se razlikuju.[8] Moralna sankcija može biti individualna (unutrašnja, recimo griža savesti), o kojoj je govorio i Imanuel Kant[9] i društvena (spoljašnja; prezir, pa čak i isključenje iz društva). Međutim, pravim moralnim činom se smatra onaj koji je počinjen iz moralnih pobuda, a ne iz straha od sankcija ili zbog sticanja većeg ugleda ili čak slave.[9]

Poštovanje prema ljudima[uredi | uredi izvor]

Istraživači moraju poštovati prava i dostojanstvo ljudi kao ljudskih bića. Jedan element toga je poštovanje njihove autonomije - njihovo pravo da donose vlastite odluke i preduzimaju vlastite akcije slobodno od prisile. Od fundamentalnog značaja ovde je koncept informisanog pristanka. To znači da istraživači dobijaju i dokumentuju saglasnost ljudi da učestvuju u istraživanju nakon što ih obaveste o svemu što bi razumno moglo uticati na njihovu odluku. Razmotrimo učesnike Tuskegee studije. Iako su pristali da učestvuju u studiji, nisu imali informaciju da imaju sifilis ali da će im biti uskraćeno lečenje. Da su imali ovu osnovnu informaciju o studiji, verovatno ne bi pristali da učestvuju. Slično tome, da su učesnici Milgramove studije bili obavešteni da bi mogli biti "svedeni na drhtavu, mucavu olupinu", verovatno bi mnogi od njih odbili da učestvuju. Ni u jednoj od ovih studija učesnici nisu dali pravi informisani pristanak.

Mogu postojati ranjive populacije o kojima treba razmišljati i kako dobro mogu dati pristanak. Deca su jedan primer gde, zakonski gledano, nisu u mogućnosti da daju pristanak zbog mogućeg nedostatka razumevanja. Često, ako deca mogu razumeti jezik, istraživači će tražiti njihov pristanak nakon što dobiju pristanak od njihovog roditelja ili staratelja. Odrasli sa smanjenim kapacitetom su takođe još jedna grupa koja možda neće moći dati pristanak zbog mentalnih ograničenja ili fizičkih ograničenja (na primer, pacijenti u komi). Istraživanje sa ovim populacijama može biti izuzetno vredno, i potrebno je preduzeti dodatne mere kako bi se osiguralo pravo poštovanje njihovih interesa i dobrobiti. Pristanak mora biti dat dobrovoljno i kontinuirano. Istraživači imaju obavezu da obaveste učesnike o bilo kakvim promenama u projektu koje bi mogle uticati na njihovu volju da pristanu na učešće.[10]

Moral u istoriji[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Long, A. A.; Sedley, D. N. (1987). The Hellenistic Philosophers: Translations of the Principal Sources with Philosophical Commentary. 1. Cambridge: Cambridge University Press. str. 366—67. ISBN 978-0521275569. 
  2. ^ Stanford University (2011). „The Definition of Morality”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Stanford University. Pristupljeno 22. 3. 2014. 
  3. ^ Antony Flew, ur. (1979). „golden rule”. A Dictionary of Philosophy. London: Pan Books in association with The MacMillan Press. str. 134. ISBN 978-0333262047. „The maxim 'Treat others how you wish to be treated'. Various expressions of this fundamental moral rule are to be found in tenets of most religions and creeds through the ages, testifying to its universal applicability.” 
  4. ^ Walter Terence Stace argued that the Golden Rule is much more than simply an ethical code. He posits that it "express[es] the essence of a universal morality." The rationale for this distinction occupies much of his book The Concept of Morals (1937). Stace, Walter T. (1937). The Concept of Morals. New York: The MacMillan Company; reprinted by Peter Smith Publisher Inc, January 1990. str. 136. ISBN 978-0-8446-2990-2. 
  5. ^ Johnstone, Megan-Jane (2008). Bioethics: A Nursing Perspective. Confederation of Australian Critical Care Nurses Journal. 3. Elsevier Health Sciences. str. 102—03. ISBN 978-0-7295-3873-2. PMID 2129925. 
  6. ^ Superson, Anita (2009). The Moral Skeptic. Oxford University Press. str. 127–59. ISBN 978-0-19-537662-3. 
  7. ^ „Amorality”. Dictionary.com. Pristupljeno 18. 06. 2010.  "having no moral standards, restraints, or principles; unaware of or indifferent to questions of right or wrong"
  8. ^ a b v g d đ „e-learning: „Појам морала и етике“, аутор: Јелена Живковић”. Приступљено 13. 4. 2013. [мртва веза]
  9. ^ а б в Митровић, М. & Петровић, С. (1994) Социологија. Завод за уџбенике и наставна средства: Београд
  10. ^ Chiang, I.-Chant A.; Jhangiani, Rajiv S.; Price, Paul C. (2015-10-13). „Moral Foundations of Ethical Research” (на језику: енглески). 

Литература[uredi | uredi izvor]

The Development of Children's Orientations Toward a Moral Order I. Sequence in the Development of Moral Thought

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Moral na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Морал&oldid=27778681”