Operacija hapšenja Draže Mihailovića

Operacija hapšenja Dragoljuba Draže Mihailovića, bivšeg načelnika Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO), izvedena je u periodu januar—mart 1946. godine, a sam čin hapšenja odigrao se u noći 12/13. marta 1946. u selu Dobrunska Rijeka u okolini Višegrada. Operaciju hapšenja su organizovali i izveli pripadnici Odeljenje za zaštitu naroda (OZNA), dok je potraga za Mihailovićem otpočela još maja 1945, nakon sloma njegovih snaga na Zelengori.

Dragoljub Mihailović (1893—1946)

Vest o hapšenju Draže Mihailovića javnosti je objavljena nekoliko dana kasnije, 24. marta 1946, a nakon par nedelja on je izveden na javno suđenje na kome je osuđen na smrt i 17. jula iste godine pogubljen. Dugi niz godina priča o njegovom hapšenju bila je obavijena velom tajne, a pošto su se u inostranstvu, u četničkoj emigraciji, počele javljati različite verzije Mihailovićevog hapšenja, u listu „Politika” je avgusta 1962. objavljen feljton o njegovom hapšenju u kome je izneta zvanična verzija, prema kojoj je ključni faktor u hapšenju bio Nikola Kalabić, komandant Gorske kraljeve garde.

Po zvaničnoj verziji, jedan agent OZNE je u jesen 1945. uspeo da se ubaci u ilegalnu beogradsku četničku organizaciju i preko nje stupi u vezu sa četnicima u valjevskom kraju, a posredstvom njih i sa Kalabićem, koga je pričom o prebacivanju u inostranstvo, početkom decembra namamio u Beograd, gde je uhapšen. U toku istrage Kalabić je pristao na saradnju sa OZNOM i sa grupom od desetak oficira prerušenih u četnike uputio se na teren u potragu za Dražom Mihailovićem, koji se vešto skrivao u selima u okolini Višegrada. Zbog stalnih potera, koje su neprekidno vršile jedinice Korpusa narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ), Draža je često menjao mesto boravka, pa je „Kalabićeva grupa” imala teškoće da uspostavi vezu sa njim, preko nepoverljivih četničkih jataka. Nakon dva neuspešna izlaska na teren, grupa je tek iz trećeg puta uspela da uspostave vezu sa Budimirom Gajićem, četničkim komandantom iz Dobruna i preko njega dođe do Mihailovića. Nakon susreta sa Kalabićem i prerušenim oficirima OZNE, Mihailović je poverovao u priču o povoljnom stanju u Srbiji i odlučio da krene sa njima, nakon čega je u blizini puta Dobrun—Priboj, uhapšen i potom sproveden u Beograd.

Organizacijom hapšenja Draže Mihailovića rukovodio je lično Aleksandar Ranković, ministar unutrašnjih poslova FNRJ, dok je neposrednom realizacijom rukovodio Slobodan Penezić Krcun, načelnik OZNE za Srbiju, koji je i sam učestvovao u prve dve potrage za Mihailovićem. Grupom oficira OZNE, u trećoj potrazi za Mihailovićem, kada je izvršeno hapšenje, rukovodio je Svetolik Lazarević Laza, zamenik načelnika OZNE za Srbiju. Uporedo sa grupom, koja je preobučena u četnike zajedno sa Kalabićem, vršila tajnu potragu za Mihailovićem, jedinice Narodne milicije, KNOJ-a i Jugoslovenske armije vršile su javne potere za Dražom i preostalim četnicima. Takođe, značajan doprinos akciji dala je i grupa operativaca OZNE, predvođena Jovom Kapičićem, koja je prerušena u meteorologe, boravila u Višegradu i okolini i sakupljala informacije o kretanju četnika na ovom terenu.

Uhapšeni Dragoljub Mihailović, marta 1946. godine

Zvanična verzija Mihailovićevog hapšenja kasnije je u javnosti potkrepljena knjigom Velika igra sa Dražom Mihailovićem, objavljenom 1971, kao i dosta romantizovanim filmom Klopka za generala snimljenim iste godine. Ipak najveću pažnju javnosti, imala je televizijska serija Poslednji čin snimljena 1981, u kojoj je veoma realistično prikazana zvanična verzija operacije hapšenja Draže Mihailovića, a posebnu popularnost kod publike imao je lik Nikole Kalabića, koga je veoma nadahnuto tumačio glumac Zoran Rankić. Takođe, pažnju javnosti je privukla i knjiga Kako sam hvatao Dražu Mihailovića, izdata 1988, koja predstavlja ranije napisanu ispovest Slobodana Krstića Uče, jednog od učesnika akcije hapšenja.

Početkom 1990-ih godina, nakon uvođenja višepartijskog sistema u Srbiji, otpočeo je proces političke rehabilitacije četničkog pokreta, kao i samog Draže Mihailovića, dovodeći u sumnju mnoge do tada nesporne istorijske činjenice na kojima je počivala jugoslovenska posleratna istoriografija. Nakon mnogo godina, tada su se u javnosti u Srbiji i Jugoslaviji pojavile, u emigraciji ranije nastale, alternativne verzije hapšenja Draže Mihailovića, koje su imale za cilj da ospore zvaničnu verziju, po kojoj je Kalabić izdao Mihailovića. Prema alternativnoj verziji Mihailovićevog hapšenja, koju zastupa istraživač četničkog pokreta Miloslav Samardžić, operativci OZNE su uz pomoć britanskih oficira, koji su im predali šifre, uspeli da preko radio-stanice prate Dražu Mihailovića i lociraju mesto njegovog boravka. Dok je sama akcija hapšenja izvedena uz pomoć aviona, koji su bili prepravljeni da izgledaju kao saveznički. U jedan takav avion koji se spustio nedaleko od Višegrada, pripadnici OZNE su preobučeni u savezničke uniforme i snabdeveni savezničkim propusnicama nagovorili već bolesnog Dražu da pođe sa njima u inostranstvo, ali je umesto inostranstva avion odleteo za Beograd.

Alternativna verzija Mihailovićevog hapšenja, osporena je od strane pojedinih istoričara, među kojima su i oni koji zastupaju revizionistički pogled na period Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, a sama akcija hapšenja bila je jedna od tema „Komisije za otkrivanje činjenica o izvršenju smrtne kazne nad generalom Dragoljubom Dražom Mihailovićem”, formirane 2009. godine. Iako ova Komisija nije uspela u svojoj nameri da otkrije mesto na kome su sahranjeni posmrtni ostaci Draže Mihailovića, članovi Komisije, među kojima su bili istoričari Instituta za savremenu istoriju — Bojan Dimitrijević i Kosta Nikolić, imali su priliku da pregledaju dokumenta iz arhive Bezbednosno-informativne agencije (BIA), kao i druga dostupna dokumenta vezana za operaciju hapšenja Mihailovića, čime su se uverili u njihovu autentičnost.

Slom četnika

Kralj Petar II Karađorđević u razgovoru sa Ivanom Šubašićem nakon njegovog prvog sastanka sa Titom u junu 1944. godine

Poraz četnika u Srbiji

U leto 1944. nastupila je ozbiljna politička i vojna kriza Ravnogorskog pokreta i Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO), koja je započela padom Vlade Božidara Purića, do koje je došlo pod pritiskom Saveznika. Padom Purićeve vlade, Draža Mihailović je prestao da bude ministar vojni, a nakon toga novu vladu formirao je Ivan Šubašić, koji je 16. juna 1944. postigao sporazum sa Josipom Brozom Titom, vođom Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP). Kao rezultat ovih dogovora, ali i pritiska Saveznika zbog četničke saradnje sa Nemcima, kralj Petar II Karađorđević je najpre 29. avgusta 1944. doneo Ukaz kojim je Mihailovića razrešio funkcije načelnika štaba Vrhovne komande i ukinuo ovaj Štab, a 12. septembra 1944. pozvao je četnike pod komandom Draže Mihailovića da pristupe Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije (NOVJ). Razlozi za ovakve poteze kralja i vlade u izbeglištvu, bili su sve otvorenija saradnja snaga JVuO sa Nemcima. Najpre prilikom prvobitnog pokušaja prodora partizanskih jedinica u Srbiju, u periodu mart—maj 1944, kada su četnici zajedno sa Nemcima pružili snažan otpor partizanima u zapadnoj Srbiji, a potom u operaciji protiv partizanskih snaga u južnoj Srbiji, u periodu jul—avgust 1944. godine. Početkom septembra 1944. usledio je novi prodor jakih partizanskih snaga, pod komandom Peke Dapčevića, koje su krenule u susret sovjetskoj Crvenoj armiji, koja se približavala granicama Jugoslavije. Istovremeno, glavnina nemačkih snaga u Srbiji je, u nameri da onemogući prodor sovjetskih trupa, prešla u istočnu Srbiju, što je partizanima znatno olakšalo situaciju, pa su od 9. do 13. septembra 1944. u Bici na Jelovoj gori, kod Užica, uspeli da razbiju glavninu četničkih snaga i izvrše prodor u zapadnu Srbiju. Nakon poraza, preostali deo četničkih snaga povukao se u istočnu Bosnu, čime su Mihailović i njegove jedinice prestali da budu bitan politički i vojni faktor u Srbiji. U toku ovih borbi, Mihailović je sa svojim Štabom 10. septembra napustio Ravnu goru i krenuo u povlačenje ka Bosni. Jedinice Šeste ličke proleterske divizije su u svom nastupanju prema Valjevu, 11. septembra u blizini sela Paštrić naišle na Mihailovićevu grupu, koja je uspela da se skloni na vreme i potom se okupi u selu Divcima, dok su partizani uspeli da zarobe četničku komoru, u kojoj se nalazila arhiva Centralnog nacionalnog komiteta. Nakon oslobođenja Valjeva, Mihailović je prešao u Mačvu, gde je ostao do 24. septembra 1944, kada se nakon ulaska sovjetskih trupa u Srbiju, u blizini sela Badovinci prebacio preko Drine i prešao u Semberiju.

Boravak u Bosni i uspostavljanje radio-veze sa OZNOM

Glavni članak: Bosanska golgota

Nakon prelaska u Bosnu, Draža Mihailović nakratko je boravio u Semberiji i Bosanskoj Posavini, a početkom oktobra 1944. došao je na planinu Trebavu, gde se smestio u selo Koprivna, kod Modriče. Krajem oktobra, prešao je na Ozren, gde je njegov Štab 1. novembra 1944. napustio američki pukovnik Robert Makdauel, koji je evakuisan sa improvizovanog četničkog aerodroma u selu Boljanić. Tokom novembra i decembra 1944. Draža je boravio na Romaniji, u okolini Sarajeva i Kladnju, a početkom januara 1945. vratio se na Trebavu, gde je ostao sve do polovine marta. Nakon poraza na Jelovoj gori, preostali delovi Četvrte grupe jurišnih korpusa okupili su se u rejonu Ivanjice, odakle su se posle Konferencije svih komandanata korpusa održane 21. oktobra 1944, povukli u Sandžak. U strahu od prodora partizansko-sovjetskih jedinica, koje su oslobodile Beograd, kao i neuspešnih kontakata sa Crvenom armijom, četničke snage okupljene u Sjenici povezale su se formacijama Srpskog udarnog korpusa i potom zajedno sa nemačkim snagama, koje su se povlačile iz Grčke učestvovale u proboju kroz Sandžak i istočnu Bosnu pravcem Prijepolje—Pljevlja—Čajniče—Goražde—Romanija. Nakon prikupljanja u istočnoj Bosni, krajem novembra 1944, četničke snage iz Srbije su zajedno sa lokalnim četnički snagama, početkom decembra izvršile napad na snage 27. divizije NOVJ pravcem Rogatica—Han Pijesak—Vlasenica—Zvornik, ali su krajem istog meseca bile potučene južno od Zvornika i odbačene od Drine. Nakon toga, glavnina četničkih snaga izvela je kontramanevar i preusmerila svoj napad prema Tuzli, gde su u teškim borbama, vođenim u neposrednoj blizini Tuzle, 24—28. decembra bile odbijene i potučene od snaga 27. i 38. divizije NOVJ, što je dovelo do velike demoralizacije i osipanja već izmorenih četničkih snaga. Preostale četničke snage, potom su se prebacile preko Ozrena u oblast Modriče, gde su se krajem januara 1945. uključile u nemački sistem odbrane na liniji Ozren—Gračanica—Trebava—Gradačac štiteći komunikaciju Sarajevo—Bosanski Brod. Sredinom februara 1945. u oblast Trebave su stigle i četničke jedinice iz Crne Gore pod komandom Pavla Đurišića.

Draža Mihailović sa članovima američke vojne misije, u jesen 1944.

Novembra 1944, za vreme boravka u okolini Sarajeva, Draža Mihailović je od Milana Aćimovića, koji se nakon povlačenja iz Srbije nalazio u Beču, obavešten o planu za upućivanje obučenih špijuna i ilegalaca u oslobođene krajeve Jugoslavije sa ciljem onemogućavanja učvršćivanja i funkcionisanja nove komunističke vlasti. Nakon toga, on je početkom decembra doneo odluku da u okviru svoje organizacije formira grupu „kraljevih komandosa” i sopstveni plan o njihovom ubacivanju u oslobođeni deo zemlje sa raznim zadacima od vršenja i organizovanja špijunske delatnosti do pripreme naroda na ustanak protiv nove vlasti. Istog meseca u Srednjem, kod Sarajeva organizovana je Škola komandosa, koju su u toku decembra završile dve grupe — prva jačine 82 i druga 37 komandosa, ali je njihovo ubacivanje u Srbiju, usled nedostatka veze bilo neizvesno. U pomoći na njihovom ubacivanju računalo se na četničke snage koje su ostale na terenu — u širem području Valjeva, pod komandom majora Trifuna Ćosića i na grupu u okolini Čačka, pod komandom kapetana Predraga Rakovića, bivšeg komandanta Drugog ravnogorskog korpusa. Pored njih, u Srbiji je bilo još četničkih grupa, ali je Rakovićeva bila najznačajnija jer je on imao radio-stanicu sa kojom je održavao vezu sa Štabom Draže Mihailovića. Četničke grupe, koje su se nalazile u Srbiji, bile su u veoma teškom položaju, stalno gonjene od poternih jedinica Korpusa narodne odbrane Jugoslavije i Narodne milicije. U jednoj od potera, u selu Miokovci, kod Čačka, gde se sklonio početkom decembra, Raković je sa grupom pratilaca 30. decembra otkriven i opkoljen. Uvidevši da nema izlaza izvršio je samoubistvo, dok su se njegovi pratioci predali. Ovom prilikom zarobljena je njegova radio-stanica, sa šifrom i ugovorenim vremenom održavanja veze sa Mihailovićevim štabom. Još pre Rakovićeve pogibije, pripadnici Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA) uspeli su da uhapse radio-telegrafistu poručnika Nikolu Milovanovića, koji se tokom rata nalazio u Centru za vezu Vrhovne komande JVuO, ali je prilikom prelaska Mihailovićevog štaba iz Srbije u Bosnu, septembra 1944. dezertirao, nakon čega se skrivao. Pošto su uhapšenog telegrafistu uspeli da privole na saradnju, operativci OZNE došli su na ideju da preko Rakovićeve radio-stanice i šifre uspostave vezu sa Dražom Mihailovićem. Kako bi veza bila uspešno uspostavljena, odlučili su da se Mihailoviću jave u ime majora Ćosića, koga su ranije uhapsili i koji se nalazio u zatvoru OZNE. Prvi radiogram, koji je OZNA u Ćosićevo ime 8. januara 1945. poslala Mihailoviću sadržao je obaveštenje o Rakovićevoj pogibiji. Nakon primanja vesti, Mihailović je tražio dodatne potvrde, ali je nakon upornih potvrda i indentifikovanja putem radio-veze, otklonio sumnju o mogućem ubacivanju komunista u radio-vezu i bio uveren da održava vezu sa četnicima majora Ćosića.

Za komunističke vlasti u Novoj Jugoslaviji bilo je važno da Mihailović ne ode u inostranstvo, već da ostane u zemlji. Iako odbačen od Saveznika, Mihailović bi u emigraciji mogao predstavljati eventualnu pretnju novoj vlasti, koja je planirala da u najpogodnijem trenutku njegovom pokretu zada odlučujući vojni udarac, nakon koga bi njega i njegove saradničke izvela pred sud, gde bi njegovom pokretu, ali bivšem kraljevskom režimu, čiji je eksponent bio mogla da zada poslednji politički udarac. Iz ovih razloga, za OZNU je bilo veoma važno da veza sa Mihailovićem bude uspešno uspostavljena i da se na taj način pokuša uticati na njegove dalje odluke o ostanku ili odlasku iz zemlje. Nakon uspešno uspostavljene veze, OZNA je Mihailoviću u ime „majora Ćosića” od polovine januara 1945. počela da šalje lažne vesti — „o nezadovoljstvu naroda mobilizacijom i velikom broju dezertera, o velikim partizanskim gubicima na frontovima, kao i o brojnom stanju jedinica NOVJ u Srbiji” i dr. Ohrabren ovakvim vestima, Mihailović je krajem januara u Modriči ponovo organizovao školu za kraljeve komandose, a već pripremljene grupe komandosa uputio u Srbiju. Prva grupa od 32 komandosa, pod komandom Saše Mihajlovića, prešla je u Srbiju krajem februara i prvobitno se zadržala na Ceru, odakle se on sa 11 komandosa uputio u Beograd, gde je stigao polovinom marta. Zahvaljujući svojim ranijim vezama i čestim promenama prebivališta, uspešno se skrivao u Beogradu. Uvidevši da nema mogućnosti za delovanje, kao i zbog činjenice da su neki ljudi iz njegove grupe pohapšeni, Mihajlović se povezao sa industrijalcem Živojinom Vukojčićem i sa njim isplanirao bekstvo u inostranstvo, ali je na sam dan bekstva 30. aprila 1945. otkriven i u sukobu sa pripadnicima OZNE ubijen. Ubrzo nakon prve, početkom marta upućena je i druga grupa komandosa, pod komandom Vlastimira Vesića, ali je ona odmah otkrivena i zarobljena prilikom prelaska Drine. Ove ilegalne grupe otkrivene su i uhvaćene, upravo zahvaljujući radio-vezi koju je OZNA održavala sa Mihailovićem, koji je „majora Ćosića” informisao o slanju komandosa. O tome da je Mihailović bio uveren da održava vezu sa Ćosićem govori i činjenica da je grupi komandosa, predvođenoj Brankom Gašparevićem, dao vezu sa „Ćosićem” što je bilo ključno u njegovom otkrivanju i hapšenju nakon prelaska Drine. Ukupno je u proleće 1945. u Srbiju upućeno oko 350 komandosa, ali su svi zarobljeni ili ubijeni od strane KNOJ-a i OZNE.

Razbijanje četnika na Zelengori i Dražino bekstvo

Glavni članak: Bitka na Zelengori

Kretanje Draže Mihailovića — od Vučjaka do Zelengore, april—maj 1945. (2) i od poraza na Zelengori, maja 1945. do hapšenja marta 1946. (3)

Nakon neuspešne reorganizacije svojih trupa na Ozrenu, Draža Mihailović je sredinom marta, zajedno sa preostalim četničkim snagama, prešao reku Bosnu i došao na planinu Vučijak, gde je ostao do polovine aprila 1945. kada je pošao u proboj ka Srbiji. Još krajem 1944, Nemci su radili na objedinjavanju svih antikomunističkih snaga u borbi protiv Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije (NOVJ). Kako je početkom 1945. došlo do definitivnog razlaza između Dimitrija Ljotića i Milana Nedića, Ljotić koji je bio uporan u nastojanjima za stvaranje jedinstvenog antikomunističkog bloka napustio je Austriju i došao u Istru, gde su se tada nalazili ostaci njegovog Srpskog dobrovoljačkog korpusa, kao i četnici Dobroslava Jevđevića i Momčila Đujića. Njegova zamisao bila je da se u Istri i Sloveniji formira objedinjena antikomunistička vojska, koja bi u datom momentu (poraz Nemačke) bila prihvatljiva Saveznicima. Ovaj plan, Mihailoviću je prenet preko Ljotićevih emisara koji su slati u njegov Štab, ali iako ga nije u potpunosti odbacio, odbio je da pođe u Sloveniju. Krajem marta, eskalirao je Mihailovićev sukob sa Pavlom Đurišićem, koji je u međuvremenu sklopio sporazum sa Sekulom Drljevićem i od svojih trupa formirao Crnogorsku narodnu vojsku, sa kojim je pošao u Sloveniju. Zajedno sa Đurišićem, krenuli su i četnički komandanti Zaharije Ostojić i Petar Baćović, kao i glavni četnički ideolog Dragiša Vasić, ali su na ovom putu početkom aprila njihove trupe napadnute od ustaša i u borbi kod Lijevče polja, nedaleko od Banjaluke, poražene.

Poučen iskustvom Đurišićeve grupe, a ohrabren vestima o povoljnom stanju u Srbiji, koje je preko radio-veze dobijao od „majora Ćosića”, odnosno OZNE, Draža Mihailović je 13. aprila 1945. svoje preostale trupe, jačine oko 10—12.000 boraca, sa Vučijaka poveo u proboj u Srbiju. Kako bi zavarao neprijatelje, trupe je prividno poveo na zapad, želeći da ostavi utisak da su krenuli za crnogorskim četnicima, a nakon planine Motajice skrenuli su na jug i nastavili istočno od Kotor Varoši, između Travnika i Zenice, nakon čega su izbili u oblast Fojnice. Potom su prešli preko Ivan planine i zapadnih padina Bjelašnice, obišli Kalinovik sa zapada i skrenuli na istok gde su pokušali da pređu Drinu, na mestu ušća Sutjeske. Ovde na Zelengori, Mihailovićeve snage su se 12—13. maja 1945. sukobile sa snagama Jugoslovenske armije (JA) i Korpusa narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ), koje su uspele da četnike nateraju u visoku i strmu klisuru reke Jezerice, zapadno od Kalinovika, gde su bili izloženi kopnenim, artiljerijskim i vazdušnim napadima jedinica JA i KNOJ. U ovim borbama četnici su izgubili veliki broj ljudi, konje, tešku opremu, arhivu, kao i radio-stanicu, čime je prekinuta Mihailovićeva radio-veza sa „majorom Ćisićem”, odnosno OZNOM. Porazom na Zelengori, koji se odigrao svega par dana nakon kapitulacije Trećeg rajha i završetka Drugog svetskog rata u Evropi, došlo je do potpunog sloma Mihailovićevih snaga, koje su nakon toga prestale da postoje, a iz obruča se izvuklo svega par stotina četnika.

Posle sloma na Zelengori, Mihailović se sa ličnom pratnjom neko vreme zadržao u selu Zakmuru, kod Foče, a potom se skrivao po pećinama u dolini reke Trebišćine. Nakon toga, krenuo je na sever, preko druma Foča—Kalinovik, sa namerom da se poveže sa preostalim četničkim snagama na Romaniji i u istočnoj Bosni. Na ovom putu, u noći 23/24. maja, došlo je do teških borbi kod sela Bulozi, u blizini Rogatice, kada je poginuo Dražin sin Vojislav Mihailović (1924—1945). Sa grupom od svega 17 pratilaca, Draža je krajem maja uspeo da dođe u oblast Han Pijeska i poveže se sa tamošnjim četnicima. Početkom juna, povezao se sa komandantom Rogatičke brigade Radomirom Neškovićem, a preko njega sa majorom Dragišom Vasiljevićem, komandantom Višegradske brigade. Uz njihovu pomoć, Draža se 20. septembra 1945, kod sela Resnik, prebacio preko Drine. I dalje verujući u vesti o povoljnom stanju u Srbiji, koje je ranije dobijao od „majora Ćosića”, odnosno OZNE, sa grupom od tridesetak ljudi pošao je u Srbiju, u nadi da će uspeti da se poveže sa svojim komandantima koji su se nalazili u zapadnoj Srbiji — Račić, Kalabić, Ajdačić i dr. Uprkos stalnim poterama jedinica KNOJ-a, uspeo je da pređe preko Tare i stigne do Povlena i Medvednika, ali se duboko razočaran stanjem na terenu, vratio nazad preko Drine u Bosnu.

Potera za Mihailovićem i hapšenje Kalabića

Ubacivanje OZNE u četničku organizaciju

Prelazak Draže Mihailovića preko Drine, nije ostao neopažen za organe Narodne milicije, Jugoslovenske armije i Korpusa narodne odbrane, koji su vršili potere na terenu oko Drine, kao i za pripadnike Odeljenja za zaštitu naroda koji su aktivno tragali za njim. Nakon vesti o njegovom prelasku u Srbiju, poterne jedinice milicije i KNOJ-a su organizovale pretraživanje rejona Užice—Kosjerić—Višegrad, pa je zbog obimnosti ovih akcija, Draža prinuđen da se ponovo vrati u Bosnu. Veštim manevrima na terenu, dezinformacijama i pomoći odanih i iskusnih jataka i vodiča, uspeo je da se ponovo poveže sa četnicima u okolini Dobruna. Uporedo sa poterama na terenu, major OZNE Milovan Pejanović, koji je najpre aktivno učestvovao u poterama za četnicima, oktobra 1945. uspeo je da se infiltrira u ilegalnu beogradsku četničku organizaciju. Ova akcija počela je privođenjem jedne prostitutke u Karađorđevoj ulici, kod koje su milicioneri pronašli sumnjivu cedulju, koja je potom dešifrovana kao poruka četničkog komandanta valjevskog okruga Milića Boškovića upućena rukovodiocu četničke organizacije u Beogradu. Posredstvom ove prostitutke, operativci OZNE uspeli su da pronađu „mušteriju”, koja joj je prilikom plaćanja zajedno sa novcem dala i cedulju. Odmah po hapšenju, izvesni elektroinženjer Radoslav Marković, potvrdio je da se radi o pismu Milića Boškovića i pristao na saradnju. Preko Markovića, major Pejanović je — predstavljajući se kao Ljubo Popović, advokat iz Beograda i bivši četnik, koji se vratio iz emigracije sa važnim zadatkom — uspeo da se poveže sa drugim pripadnicima četničke organizacije u Beogradu, kao i gimnazijalcem Sašom Jovanovićem, koji je bio kurir i održavao vezu sa četnicima iz valjevskog kraja. Zajedno sa Sašom, on je otišao na teren i uhvatio vezu sa Boškovićem i njegovim jatacima.

Nakon dva sastanaka sa Boškovićem, „Ljubo Popović” je prilikom narednog sastanka, 6. novembra 1945. u selu Ba, kod Ljiga, zatražio da ga poveže sa četničkim potporučnikom Dragišom Blagojevićem, za koga je OZNA znala da je bio Dražin pratilac i da se nalazi u okolini Valjeva. Popović se nadao da će preko Blagojevića uspeti da dobije bliže informacije o Mihailovićevom mestu boravka. Milić Bošković isprva je odbijao da ga poveže sa Blagojevićem, ali je na kraju pristao i odveo ga u šumu, u blizini sela Struganika, gde se sastao sa Dragišom Blagojevićem. Na ovom sastanku, Popović je saznao da se Draža nalazi u Bosni, najverovatnije u okolini Višegrada, kod majora Dragiše Vasiljevića, bivšeg komandanta Višegradske četničke brigade. Naredni sastanak, između Blagojevića i Popovića održan je 12. novembra pored puta Mionica—Brežđe. Na ovom sastanku, Popović je četnicima doneo nekoliko stvari, kao poklon „beogradske četničke organizacije”, a sa sobom je nazad u Beograd poveo jednog četničkog radio-telegrafistu. Nakon dva dana, telegrafista je zadovoljan smeštajem u Beogradu, preko četničkih jataka uputio pismo Blagojeviću i Boškoviću, u kome je pohvalio rad „beogradskih četnika”, a posebno „Popovića”.

Hapšenje Nikole Kalabića

Nikola Kalabić, komandant Gorske kraljeve garde, uspeo je da sa pedesetak svojih ljudi preživi uništenje četničkih snaga, na Zelengori maja 1945. godine. Prilikom povlačenja, u selu Zakmur, kod Foče susreo se sa Dražom Mihailovićem i dogovorio da on pređe u Srbiju, dok će Draža ostati u Bosni i pokušati da prikupi preostale četničke snage. Sa ostacima svoje garde, prešao je Drinu i preko Zlatibora stigao u okolinu Valjeva, gde je boravio u jesen 1945. godine. Preko Dragiše Blagojevića saznao je za njegovu vezu sa delegatom beogradske četničke organizacije, a dobio je i pismo radio-telegrafiste koji je boravio u Beogradu, nakon čega je odlučio da se i sam sastane sa Popovićem. Na sastanak sa Blagojevićem i Kalabićem, zakazan za 22. novembar, Ljuba Popović je sa sobom poveo jednog bivšeg Kalabićevog četnika, izvesnog „Maksima” koji je radio za OZNU i poneo dva pisma „beogradske četničke organizacije” upućena Draži Mihailoviću i Nikoli Kalabiću. Sastanak je održan u jednoj usamljenoj kući, u zaseoku Paštrica, u blizini puta Mionica—Brežđe. Nakon dužeg razgovora Kalabić je prihvatio Popovićev predlog da ga snabde lažnim ispravama i prebaci u Beograd. Nakon sastanka, Kalabić je Popovića i Blagojevića uputio u selo Velji Lug, kod Višegrada da tamo jednoj udovici, koja je bila četnička veza, ostave pismo „beogradske organizacije” za Dražu, kojem je Kalabić priložio i svoje pismo.

Nikola Kalabić

Nekoliko dana kasnije, udovica iz Veljeg Luga je Popoviću i Blagojeviću saopštila da je Dragiša Vasiljević nepoverljiv u pogledu izvora pisama. Oni su potom ostavili još jedno pismo za Vasiljevića i vratili se nazad u Srbiju. Popović je tada na „zimovanje” u Beograd doveo Dragišu Blagojevića, o čijem su se staranju brinuli pripadnici „beogradske četničke organizacije”, odnosno operativci OZNE. Par dana potom, Kalabić je preko kurira poslao Popoviću poruku, da na već dogovoreni sastanak, 29. novembra povede sa sobom i jednog oficira iz ambasade Sjedinjenih Američkih Država. Za ovu ličnost bio je izabran jedan pripadnik OZNE koji je znao engleski jezik. Usled čestih potera jedinica Korpusa narodne odbrane (KNOJ), Kalabić nije bio u mogućnosti da se pojavi na zakazanom sastanku, pa je preko kurira poslao poruku da želi novi sastanak, koji je održan 5. decembra u jednoj kući u zaseoku Belići, kod Brankovine. Na ovom sastanku, Kalabić je nakon razgovora sa Popovićem i „američkim oficirom”, odlučio da još iste noći krene za Beograd, a odatle u inostranstvo. Njegova odluka izazvala je burna negodovanja prisutnih četnika, koji su smatrali da je u pitanju klopka. Nakon burne rasprave, u kojoj su najoštriji bili Živorad Mišić, komandant Valjevskog korpusa i Marko Kotarac, komandant Tamnavske brigade. Ipak, Kalabić je ostao nepokolebljiv i iste noći je zajedno sa svojim pratiocem Dragoslavom Milosavljevićem Čerčilom, pošao u Beograd u pratnji Popovića i „američkog oficira”.

Po dolasku u Beograd, Kalabić i Čerčil dovedeni su u jednu kuću u Ulici Bože Jankovića, na Voždovcu, gde su ih sačekala trojica operativaca OZNE — majori Vasović, Vidaković i Krstić, koji su predstavljeni kao članovi „beogradske četničke organizacije”. Njihov zadatak bio je da uz pomoć Ljube Popovića (Milovan Pejanović) i „američkog oficira” (Laza Zakić) savladaju Kalabića bez upotrebe oružja i preterane sile, kako bi mogao biti izveden pred sud ili eventualno iskorišćen u lakšem pronalaženju Draže Mihailovića. Po ulasku u kuću, Kalabić je bio veoma nepoverljiv, držeći u jednoj ruci odšrafljenu bombu, a u drugoj pištolj. Kako bi razbili napetu atmosferu, operativci OZNE su ga ponudili pićem i počeli da pričaju o raznim „akcijama”, koje oni izvode po čitavom Beogradu. Posebno prisan kontakt sa Kalabićem ostvario je major Slobodan Krstić, koji je imao ulogu domaćina, a bio je predstavljen kao izvesni Dabić, službenik Ministarstva prosvete. Tokom večere, operativci OZNE su Kalabiću izneli velike količine alkohola, smatrajući da će ga u alkoholisanom stanju lakše savladali. Kako ne bi izazvali sumnju, oni su takođe morali da piju, pa su vremenom već bili gotovo pijani, dok Kalabić, naviknut na alkohol nije pokazivao znakove pijanstva. Ipak, vremenom je postao potpuno raskravljen uverenjem da se nalazi na sigurnom, pa se u neko doba noći opružio na kauču u sobi i zadremao. Operativci OZNE su ovo uvideli kao pogodan moment za akciju, pa su Kalabića najpre razoružali, a potom mu stavili lisice na ruke. U trenutku kada su mu stavljali lisice, on se probudio i počeo da pruža otpor, ali su Vidaković, Vasović i Pejanović uspeli da ga savladaju bez povreda. Istovremeno, drugi operativci su uspeli da najpre odvoje, a potom i savladaju njegovog pratioca Čerčila. U toku iste noći, uhapšenog Kalabića su u kući na Voždovcu posetili rukovodioci OZNE Slobodan Penezić Krcun i Aleksandar Ranković, a u toku naredne noći prebačen je u zatvor u sedištu OZNE u Ulici knjeginje Ljubice.

Pripreme za hapšenja Mihailovića

Tokom boravka u pritvoru, Nikola Kalabić se najpre nalazio u izolaciji, a potom su operativci OZNE počeli da vode razgovore sa njim. Predočeno mu je u kakvoj se situaciji nalazi i ponuđena mu je saradnja. Kako bi dokazao da je spreman na saradnju, od Kalabića je zahtevano da pošalje pismo četnicima na terenu u kome bi ih obavestio da je dobro smešten od strane „beogradske četničke organizacije”. Nakon što je pristao, napisao je pismo upućeno Miliću Boškoviću, komandantu valjevskog četničkog okruga u kome ga je obavestio o smeštaju u Beogradu. Potom je u dogovoru sa Ljubom Popovićem (Milovan Pejanović) organizovano prebacivanje preostalih valjevskih četnika na „zimovanje” u Beograd. Za potrebe ove akcije Kalabić je četnicima na terenu uputio još dva pisma, nakon čega su oni posredstvom Popovića dovedeni u Beograd. U ovoj akciji ukupno je dovedeno 28 četnika, a najveća grupa od njih 14, među kojima su se nalazili — Milić Bošković, Marko Kotarac, Živorad Mišić i Stojan Blagojević, dovedena je 26. decembra 1945. godine. Prebacivanje je organizovano kamionima, koji su bili do pola natovareni drvima. Plan akcije je unapred razrađen pa su četnici po dvojica-trojica vođeni na određene lokacije, gde su ih sačekivali operativci OZNE. Prihvat je organizovan na nekoliko lokacija — u kući u Ulici Bože Jankovića na Voždovcu, na dva mesta u kući u Rumunskoj ulici na Dedinju i stanu u Kosovskoj ulici u centru grada, dok je preostali deo odveden direktno u zgradu OZNE za Srbiju, u Ulici knjeginje Ljubice. Prilikom izvršenja ove akcije, došlo je do manjeg incidenta na Dedinju, kada je prilikom hapšenja jedan od četnika uspeo da rani majora OZNE Nikolu Bugarčića.

Nikola Kalabić sa oficirima OZNE preobučenim u četnike

Posle hapšenja preostalih Kalabićevih četnika, operativci OZNE nastavili su da pregovaraju sa Kalabićem o njegovoj daljoj saradnji. On je predlagao da novim vlastima pruži pomoć oko suzbijanja preostalih odmetnika, ali je od njega zahtevano da pomogne u hapšenju Draže Mihailovića. Iako je isprva odbijao, Kalabić je početkom januara 1946. pristao na saradnju u akciji Mihailovićevog hapšenja. Konačni dogovor oko pristanka na saradnju, postignut je u kući Slobodana Penezića Krcuna u Tolstojevoj ulici na Dedinju, gde je Kalabić vodio razgovore sa Krcunom i Blagojem Neškovićem, sekretarom CK KP Srbije. Nakon Kalabićevog pristanka, Krcun je odabrao desetak najpoverljivijih oficira OZNE, čiji je zadatak bio da prerušeni u četnike zajedno sa Kalabićem krenu u potragu za Dražom Mihailovićem. Odabranim oficirima odmah je naređeno da puštaju brade, a svako od njih dobio je novo ime i izmišljenu biografiju, koju je morao da nauči napamet, kako bi na terenu u razgovoru sa jatacima i drugim četnicima mogao da kaže odakle je, kada je stupio u četnike i u kojoj se jedinice borio. Prilikom smišljanja biografija za „nove četnike”, OZNA se opredelila za pripadnike Avalskog korpusa, pošto Draža Mihailović i njegovi najbliži saradnici nisu direktno dolazili u kontakt sa Avalskim korpusom.

U grupi odabranih operativaca OZNE nalazio se i Ljubo Popović (Milovan Pejanović), kao i operativci koji su učestvovali u hapšenju Nikole Kalabića i njegovih četnika. Za Kalabićevog ađutanta određen je major Dragoljub Vasović, a za lične pratioce Radenko Mandić i Đorđe Nešić. Njihov zadatak bio je da Kalabića nijednog trenutka ne ostavljaju nasamo i da ga ne ispuštaju iz vida. Za vođu grupe izabran je najstariji po činu, potpukovnik Svetolik Lazarević. Kako bi se što bolje navikli na Kalabića, ali i na četnički život, izabrani operativci su zajedno sa Kalabićem smešteni u jedan stan u Kosovskoj ulici, gde su boravili desetak dana. Za to vreme oni su simulirali četnički život, uvežbavali međusobno ophođenje i učili četničke pesme.

Hapšenje Draže Mihailovića

Prva potraga za Mihailovićem

Decembra 1945. Draža Mihailović je u pratnji Dragiše Vasiljevića i četvorice svojih pratilaca došao na planinu Panos, gde se smestio u zemunici u blizini sela Veletovo. Početkom januara 1946, operativci OZNE za Bosnu i Hercegovinu, koji su vodili terensku potragu za Mihailovićem otkrili su zemunicu, nakon čega su pripadnici Korpusa narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ) otpočeli pretraživanje terena. Prilikom otkrivanja zemunice, došlo je do borbe između pripadnika KNOJ-a i Dražinih pratilaca, od kojih je jedan stradao, kao i četnički komandant Jovo Vučković. Draža je zajedno sa Vasiljevićem i ostalim pratiocima uspeo da se izvuče iz zemunice, nakon čega su otišli na Krstačku ravan, gde su se smestili u jedno od napuštenih skloništa Budimira Gajića. U toku iste noći, uspeli su da uspostave kontakt sa Gajićem, koji ih je nakon dva dana smestio u novu zemunicu na Crnom vrhu. Ova zemunica nalazila se u strogoj tajnosti i jedini koji je znao za nju bio je Gajićev šurak Vitomir Ruso, iz sela Granje. Preko njega su održavali kontakt sa ostalim četnicima i dobijali informacije, kao i neophodne namirnice.

Nakon završene pripreme, grupa preobučenih operativaca OZNE, zajedno sa Nikolom Kalabićem je 19. januara 1946. krenula iz Beograda u okolinu Višegrada u potragu za Dražom Mihailovićem. Vođa grupe, Svetolik Lazarević, dan ranije otputovao je u Višegrad, gde se povezao sa kapetanom Savom Pređom iz OZNE za Bosnu i Hercegovinu. Njih dvojica su potom došla u okolinu Užica, gde su se povezali sa „Kalabićevom grupom” i krenuli put Višegrada. Među operativcima OZNE koji su krenuli u ovu akciju nalazio se i Slobodan Penezić Krcun, načelnik OZNE za Srbiju. „Kalabićeva grupa” je kamionom dovezena na drum Dobrun—Priboj i odatle krenula peške u dalju potragu. Uputili su se ka selu Granje, kod Višegrada tražeći vezu sa Budimirom Gajićem. U kući Budimirovog oca Petra Gajića, Kalabić je sa grupom ostao cele noći i narednog dana. Isprva nepoverljivi ukućani najpre su govorili da ne znaju gde je Budimir, a potom su otkrili da se on skriva zajedno sa Dragišom Vasiljevićem. Naredne noći, ukućani su pozvali Vitomira Rusa kome je Kalabić dao pismo koje treba da odnese Budimiru Gajiću. Vitomir je odmah otišao do Crnog vrha i predao Kalabićevo pismo, ali je ono izazvalo sumnju kod Dragiše Vasiljevića, pa su mu rekli da se vrati natrag i kaže da nije uspeo da ih pronađe. Posle njegovog povratka, Kalabić je napisao novo pismo za Gajića i ostavio svoju fotografiju, a na rastanku je rekao da će se ponovo vratiti za nedelju dana i da do tada obavezno nađu Budimira. Nakon napuštanja kuće Gajića, „Kalabićeva grupa” se uputila ka drumu Dobrun—Priboj, gde ih je na ugovorenom mestu čekao kamion, koji ih je vratio u Beograd. Kako se ne bi narušila tajnost akcije, jedinice Narodne milicije i Korpusa narodne odbrane nisu povlačene sa terena, ali ni informisane da se na terenu nalazi ubačena grupa četnika, pa je „Kalabićeva grupa” morala da izbegava bilo kakav kontakt sa poternim jedinicama.

VIŠEGRAD Gornji Dobrun Donji Dobrun RUDO PRIBOJ Gornji Ravanci Crni Vrh Granje Repuševići Dobrunska Rijeka
Mesta vezana za hapšenje Draže Miahilovića
	Mesta u kojima se skrivao Draža Mihailović
	Mesto Mihailovićevog hapšenja
	Ostala mesta
	Štab OZNE u Višegradu

Druga potraga za Mihailovićem

Nakon povratka u Beograd, Kalabić i grupa oficira OZNE ponovo su smešteni u stanu u Kosovskoj ulici, a vezu sa njima održavali su jedino Krcun i Svetolik Lazarević. Prilikom odlaska grupe za Beograd, kapetan Savo Pređa otišao je u Višegrad, sa zadatkom da jedinice Narodne milicije i Korpusa narodne odbrane ne povedu veće akcije na terenu, kako se odmetnici koje traže ne bi premestili na drugi teren. U međuvremenu, jedan oficir OZNE za Bosnu i Hercegovinu je sa grupom milicionera obišao selo Granje i posetio kuću Petra Gajića, gde je ukućanima stavio do znanja da zna da je kod njih svraćao Nikola Kalabić. Ova poseta trebala je Gajića i njegove ukućane da uveri da je zaista u pitanju pravi Kalabić i da milicija i KNOJ tragaju za njim. Nakon sedam dana, Kalabićeva grupa se ponovo vratila na teren Višegrada. Ponovo su dovezeni na drum Dobrun—Priboj, a potom su se uputili ka selu Granje. Pošto su ovog puta pešačili duže nego prvog puta, morali su predaniti u jednoj kući, pa su tek sledeće noći došli do kuće Gajića. Ovog puta, Vitomir Ruso je odbijao da pođe u potragu za Budimirom pravdajući se da je izgubio vezu sa njim. Ljuti zbog odbijanja saradnje, kao i neizvršavanja prethodnog zadatka, jer Kalabićevo pismo i fotografiju, koje je ostavio na odlasku, nije predao Gajiću, Kalabić i „njegovi četnici” zaplašili su Vitomira nakon čega je on nevoljno pošao u potragu za Budimirom. Vitomirov dolazak sa novim Kalabićevim pismom još više je uzbunio Vasiljevića i Gajića, pa su ga posavetovali da se ne vraća kući. On je tada otišao do kuće jednog četničkog jataka i po njemu Kalabiću vratio pismo i fotografiju uz obaveštenje da nije uspeo da pronađe Budimira Gajića. Kalabić je tada napisao novo pismo za Gajića, u kome ga je obavestio da će ponovo doći na proleće kako bi uspostavio vezu sa njima i Dražom Mihailovićem. Nakon ovoga Kalabićeva grupa se ponovo vratila u Beograd.

Uznemireni iznenadnim dolaskom Kalabića na njihov teren, četnici su neobaveštavajući Dražu o njegovoj poseti i pismima, napustili zemunicu na Crnom vrhu i uputili se u obližnje selo Repuševiće. Smestili su se u kući Mile Kneževića, koji je bio njihov siguran jatak. U blizini njegove kuće, iskopali su dva skloništa — jedno za Dražu i Vasiljevića, a drugo za pratioce. U međuvremenu, kapetan Pređa iz OZNE za Bosnu i Hercegovinu je jednom svom pretpostavljenom ispričao o neuspehu akcije potere za Dražom Mihailovićem, pa je on odlučio da sam pokrene sopstvenu akciju. Najpre je uhapsio Vitomira Rusa i primorao ga da ga odvede do zemunice gde se skrivao Gajić, ali je ona tada već bila prazna. Zbog ove nesmotrene akcije, izvedene na svoju ruku, OZNA Jugoslavije pokrenula je istragu protiv njenih aktera. Kako su dve prvobitne potrage za Dražom bile neuspešne i kako je na terenu izvedena nesmotrena akcija, dalje potraga je bila obustavljena, a „Kalabićeva grupa” rasformirana. Oficiri su vraćeni na svoje prethodne zadatake, a Kalabić zadržan u pritvoru. Krajem januara 1946, u vreme dok je grupa oficira OZNE, preobučena u četnike, tragala za Mihailovićem, došlo je do krupnih izmena u samoj službi — Odeljenje za zaštitu narodna (OZNA) započelo je svoju transformaciju u Upravu državne bezbednosti (UDBA), a Slobodan Penezić Krcun imenovan je za ministra unutrašnjih poslova u Vladi NR Srbije.

Treća potraga za Mihailovićem

Nakon pauze od mesec dana, kao i velike potere na terenu koju su izvršile jedinice Narodne milicije i Korpusa narodne odbrane (KNOJ), početkom marta 1946. oficiri OZNE iz „Kalabićeve grupe” ponovo su okupljeni. Kako bi se operacija ovaj put neometano odvijala i izbegle neplanirane akcije poternih grupa na terenu, Slobodan Penezić Krcun je u Višegrad uputio grupu operativaca OZNE za Srbiju, koju su predvodili pukovnik Jovo Kapičić i major Vladan Bojanić. Njihov zadatak bio je da prerušeni u službenike meteorološke stanice u okolini Višegrada vrše „meteorološka ispitivanja”, odnosno da prikupljaju informacije sa terena i održavaju radio-veze sa centrom OZNE u Beogradu, kao i da održavaju vezu sa „Kalabićevom grupom”, kada ona izađe na teren. Neposredno pre odlaska grupe na teren, Krcun je otišao u Priboj i tamo na licu mesta rukovodio akcijom prikupljanja informacija i saslušavanja uhapšenih četničkih jataka.

„Kalabićeva grupa” je 6. marta 1946. iz Beograda kamionom prevezena na Zlatibor, odakle se pešice uputila u pravcu Višegrada. Cilj grupe bio je da preko Ribnice, Gornje i Donje Jablanice, Brezovca i Bijelog Brda, krećući se od jataka do jataka, dođe do sela Ravanci. Za razliku od prethodna dva puta, kada su direktno odlazili u Dobrun, ovaj put su se kretali danima obilazeći nepoverljive jatake kako bi se među njima pronela vest da se Nikola Kalabić nalazi na terenu. Tokom boravka u Brezovcu, Kalabić je preko jednog jataka uputio pismo Budimiru Gajiću, ali na njega nije dobio odgovor, jer je usled potere grupa morala dalje. Nakon toga, grupa je u selu Bijelo Brdo uspostavila vezu da dvojicom braće, koji su bili Gajićevi jataci. Za vreme boravka u ovoj kući, jedan od braće je otišao do Gajićeve zemunice i potom Kalabiću preneo poruku da mu Budimir zakazuje sastanak u selu Gornji Ravanci.

Uveče 11. marta 1946. u selu Gornji Ravanci, došlo je do susreta Nikole Kalabića i „njegove grupe” sa četničkim komandantom Budimirom Gajićem i Dražinim ličnim pratiocem Blagojem Kovačem. Nakon dužeg razgovora sa Kalabićem, tokom koga ih je on uveravao o povoljnom stanju u Srbiji, Kovač se uputio nazad u Repuševiće kako bi Dražu izvestio da je u pitanju pravi Kalabić, pošto ga je on poznavao od ranije. Nešto kasnije iste noći, Gajić, Kalabić i „njegova grupa” prešli su kod drugog jataka u obližnje selo Donji Ravanci. Ovde su ostali do naredne večeri, kada su krenuli u selo Repuševiće u susret Draži Mihailoviću.

Dragoljub Mihailović sa oficirima OZNE koji su učestvovali u njegovom hapšenju

Po dolasku u Repuševiće, oko kuće Mila Kneževića, u kojoj se nalazio Draža Mihailović, postavljene su mešovite straže Gajićevih i „Kalabićevih četnika”, posle čega su u kuću ušli Gajić i Kalabić, koji je sa sobom poveo svog ađutanta majora Vasovića, lične pratioce majore Nešića i Mandića i potpukovnika Lazića, koji je bio vođa grupe OZNE. Prilikom susreta Kalabića sa Dražom, oni su dugo razgovarali o događajima nakon njihovog rastanka u maju 1945. godine. Tokom razgovora Kalabić je uveravao Dražu o veoma povoljnom stanju u Srbiji, o tome kako ima formirane nove jedinice sa dosta boraca, a posebno o tome kako je narod nezadovoljan komunističkom vlašću i kako očekuje njegov povratak. Draža je u početku bio sumnjičav, dok je potpukovnik Dragiša Vasiljević bio u potpunosti nepoverljiv prema Kalabiću i uveravao je Dražu da ne ide u Srbiju. Ipak, svestan bezizlazne situacije u kojoj se nalazi, gonjen stalnim poterama, Draža je poverovao u povoljnu situaciju u Srbiji, pa je u jednom trenutku pozvao Vasiljevića i Kalabića u drugu sobu, kako bi se dogovorili oko polaska na put. Tada je nastupio jedan od najkritičnijih trenutaka operacije, pošto je operativcima OZNE bilo zabranjeno da Kalabića ostavljaju nasamo, ali je ovu situaciju razrešio sam Kalabić pozvavši sa sobom u sobu svog „ađutanta” Vasovića. U kraćem razgovoru, Kalabić je Draži predložio najpovoljniju maršrutu kojom bi pošli u Srbiju. Tada je pao dogovor da krenu iste noći, kao i da se podele u dve grupe. U prvoj grupi je pored Draže i Kalabića, trebalo da budu Dragiša Vasiljević, Dražini pratioci — Blagoje Kovač i Nikola Majstorović, kao i „Kalabićevi četnici”, dok je drugu grupu trebalo da sačinjavaju preostali četnici, predvođeni Budimirom Gajićem. Prva grupa trebala je da krene prema Brezovcu, tamo predani i sačeka drugu grupu, koja je imala zadatak da krene prema Višegradu i u prvoj prilici izvrši napad na poterne jedinice milicije i KNOJ-a, kako bi zavarala trag prve grupe, a potom dođe na Brezovac i zajedno sa prvom grupom krene za Srbiju. Na Kalabićev zahtev da se prvoj grupi dodeli vodič koji poznaje put do druma Dobrun—Priboj, Gajić je za vodiča odredio svog rođaka Lazara Gajića.

Hapšenje

Kada je prva grupa krenula, operativci OZNE su se rasporedili tako da se u koloni po jedan od njih nalazi iza Vasiljevića i Dražinih pratilaca — iza Lazara Gajića, koji se kao vodič nalazio na čelu kolone, išao je kapetan OZNE Živa Čiklovan, a nakon njih su se kretali — zastavnik OZNE Raša Nešovanović, Dražin pratilac Blagoje Kovač, major OZNE Slobodan Krstić Uča, Dragiša Vasiljevića i dr. Pored Draže Mihailovića su se nalazili majori OZNE Radenko Mandić i Đorđe Nešić, a iza njih potpukovnik Svetolik Lazarević. Na kraju kolone se kretao Nikola Kalabić sa svojim „ađutantom” majorom OZNE Dragoljubom Vasovićem. Prema ranijem dogovoru, znak za akciju je trebalo da da vođa grupe Svetolik Lazarević, a komanda je trebala da glasi: Učo stani! Na ovaj znak svako je trebao da onemogući (zarobi ili ubije) četnika ispred sebe, dok su Mandić i Nešić, uz pomoć Lazarevića, trebali Dražu Mihailovića da sklone u stranu i na taj način ga sačuvaju živog. Dok se kolona kretala ka putu Dobrun—Priboj, potpukovnik Lazarević birao je pogodno mesto za akciju, trudeći se da grupa što više odmakne od mesta gde se rastala sa Gajićevom grupom. Nakon oko sat vremena pešačenja, kolona je stigla do zaseoka Undrulje i tada je došlo do neplanirane akcije. Naime Draža se umorio od pešačenja i zatražio je da kolona zastane. Pošto su vodič Gajić i major Čiklovan odmakli dalje od ostatka kolone, sa začelja se čula komanda: Stani! Major Čiklovan je tada pomislio da je ovo komanda za akciju i nategao je mašinku na Gajića, ali ona nije opalila. Gajić je ovo iskoristio i počeo da beži, nakon čega je Čiklovan uspeo da ga lakše rani. Nakon pucnjave, nastupio je obračun sa ostalim četnicima. Đorđe Nešić najpre je ubio Dragišu Vasiljevića, a potom i Blagoja Kovača, koji je odmah nakon pucnjave krenuo ka Draži. Za to vreme Radenko Mandić je oborio Dražu na zemlju i legao preko njega kako bi ga zaštitio od pucnjave, nakon čega mu je Svetolik Lazrević stavio lisice na ruke.

Nakon uspešne akcije hapšenja, grupa operativaca OZNE se sa Dražom Mihailovićem, ubrzanim maršem uputila ka drumu Dobrun—Priboj. Kada su došli u blizinu puta, smestili su se u jednoj kući i okolo postavili straže. Potpukovnik Lazarević je tada Slobodana Krstića Uču i Rašu Nešovanovića poslao ka železničkoj stanici Dobrun da odatle telefonom obaveste Štab OZNE u Višegradu da je operacija završena i da pošalju prevoz po njih. U svitanje 13. marta, Vladan Bojanić i Jovo Kapičić su sa dva automobila „marice” i kamionom došli do Dobrunske Rijeke i odatle se sa Dražom i pripadnicima OZNE uputili ka Užicu, a odatle ka Beogradu. Po dolasku u Beograd, otišli su u sedište OZNE za Srbiju u Ulici knjeginje Ljubice. Kako je hapšenje Draže Mihailovića i dalje trebalo da ostane tajno, uklonjeni su svi stražari oko unutrašnjeg ulaza u zgradu, nakon čega su operativci OZNE zajedno sa uhapšenim Dražom sišli u podrumske prostorije, gde se nalazila neka vrsta privremenog pritvora. Odmah po dolasku, pukovnik Kapičić je o uspehu akcije telefonom obavestio najpre ministra unutrašnjih poslova FNRJ Aleksandra Rankovića, a potom i ministra unutrašnjih poslova NR Srbije Slobodana Penezića Krcuna, koji se tada nalazio u Novom Sadu. Odmah po primanju informacije, Ranković je došao u sedište OZNE i video Dražu Mihailovića, a nedugo potom je stigao i Slobodan Penezić Krcun. U vreme Mihailovićevog hapšenja, Josip Broz Tito se nalazio u službenoj poseti Poljskoj, a nakon primljene informacije o hapšenju on je pozvao Staljina da ga lično obavesti o tome. Staljin je veoma hladno primio vest i odmah naredio istragu o tome kako sovjetska vojna obaveštajna služba nije imala nikakve informacije o pripremama za hvatanje Draže Mihailovića.

Poruka ministra unutrašnjih poslova FNRJ Aleksandra Rankovića upućena predsedniku Vlade FNRJ maršalu Josipu Brozu Titu o hapšenju Draže Mihailovića:

Druže Maršale,

pretpostavljeni zadatak u potpunosti je izvršila grupa oficira OZNE. Izdajnik Draža je uhvaćen i već se nalazi u Beogradu. Tom prilikom ubijen je kapetan Vasiljević i još tri Dražina pratioca. Mi nismo imali gubitaka. Bez pred. plana i pomoći K. ne bi mogli otkriti i uhvatiti Dražu jer je savršeno bio zakons., okružen i čuvan od okorele bande.

I dalje držimo sve u najvećoj tajnosti, ma da se nešto zna na terenu gde je izvršena oružana akcija. Jedino se ne zna kakva je sudbina zadesila Dražu tom prilikom. Naša malobrojna grupa oficira morala se brzo izvlačiti i zato su poginuli banditi ostali nezakopani nedaleko od Dražine jazbine.

Ranković

Vodič prve grupe Lazar Gajić je nakon ranjavanja uspeo da se probije do sela Repuševića i pronađe svog rođaka Budimira Gajića i obavesti ga o tome da su „Kalabićevi pratioci” pokušali da ga ubiju i da ne zna šta se nakon toga dogodilo sa Dražom i ostalima. Budimir je sutradan Mila Kneževića, kod koga se Draža prethodno skrivao, poslao da ode do Undrulje i vidi šta se dogodilo. Na mestu događaja Knežević je zatekao leševe Dragiše Vasiljevića, Nikole Majstorovića i Blagoja Kovača, koje su meštani potom sahranili u neposrednoj blizini. Obavešten o ovome, Gajić je odustao od odlaska u Brezovac na ranije ugovoreni susret sa Dražom i Kalabićem. Dve nedelje kasnije Gajić je sa svojom grupom otišao do Brezovca i saznao da je kuća u kojoj je trebalo da se sastane sa „Kalabićevom grupom” bila opkoljena od strane milicije i KNOJ-a. Sve do objavljivanja zvanične vesti o Mihailovićevom hapšenju, Gajić i njegovi četnici nisu znali šta se dogodilo sa Dražom. Potere za preostalim četnicima u okolini Višegrada su nastavljene pa je Budimir Gajić poginuo decembra 1947. u sukobu sa poternim jedinicama, dok je njegov rođak Lazar Gajić, poginuo marta 1947. godine. I ostali četnici iz Gajićeve grupe su vremenom stradali u sukobima sa milicijom i KNOJ-em, a najduže se održao poručnik Srpko Medenica, koji je stradao tek januara 1951. godine.

Učesnici akcije hapšenja

Orden za hrabrost kojim su odlikovani svi učesnici akcije hapšenja

Akcijom hapšenja Draže Mihailovića neposredno su rukovodili načelnik Ozne za Srbiju Slobodan Penezić Krcun i šef Četvrtog odseka Svetolik Lazarević, dok su učesnici akcije bili pripadnici Odeljenja za zaštitu naroda (OZN) za Srbiju, kao i kapetan Savo Pređa iz Ozne za Bosnu i Hercegovinu.

Neposredni učesnici akcije hapšenja:

• Dragoljub Vasović, major
• Janko Dimić, poručnik
• Slobodan Krstić Uča, major
• Svetolik Lazarević, potpukovnik
• Radenko Mandić, major
• Đorđe Nešić, major
• Raša Nešovanović, zastavnik
• Milovan Pejanović Bata, major
• Zvonko Sitarić, vodnik
• Mane Trkulja, stariji vodnik
• Živa Čiklovan, major

Pripadnici „meteorološke grupe” u Višegradu:

• Vladan Bojanić, major
• Jovo Kapičić, pukovnik
• Savo Pređa, kapetan
• Jovan Stojanović, borac
• Miodrag Tasić, vozač
• Vojislav Čolović, major
• Đuro Šerbedžija, poručnik

Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine FNR Jugoslavije, aprila 1946, učesnici akcije hapšenja Draže Mihailovića nagrađeni su sledećim odlikovanjima — Ordenom zasluga za narod prvog reda odlikovani su: Svetolik Lazarević, Slobodan Krstić Uča, Milovan Pejanović, Živa Čiklovan, Voja Čolović, Savo Pređa, Janko Dimić i Mile Bulajić; Ordenom bratstva i jedinstva prvog reda odlikovan je Vladan Bojanić; Ordenom partizanske zvezde drugog reda odlikovani su: Dragoljub Vasović i Radenko Mandić; Ordenom za hrabrost odlikovani su: Svetolik Lazarević, Dragoljub Vasović, Slobodan Krstić Uča, Milovan Pejanović, Radenko Mandić, Živa Čiklovan, Voja Čolović, Vladan Bojanić, Savo Pređa, Janko Dimić, Raša Nešovanović, Mane Trkulja, Zvonko Sitarić i Mile Bulajić; Ordenom zasluga za narod trećeg reda odlikovani su: Đuro Šerbedžija i Nikola Miščević. Učesnik akcije Đorđe Nešić izostavljen je sa spiska odlikovanih, jer je nakon završetka akcije prekršio službenu tajnu i supruzi rekao da je učestvovao u hapšenju Draže Mihailovića, zbog čega je i partijski kažnjen. Dvojica neposrednih učesnika operacije hapšenja — Radenko Mandić i Đorđe Nešić, kao i Jovo Kapičić, koji je rukovodio obaveštajnim centrom u Višegradu, za učešće u Narodnooslobodilačkom ratu i iskazanu hrabrost, odlikovani su kasnije Ordenom narodnog heroja.

Dalja sudbina Mihailovića

Glavni članak: Beogradski proces

Draža Mihailović je po dolasku u Beograd smešten u sobi, odnosno posebno preuređenoj kancelariji, na trećem spratu sedišta OZNE za Srbiju, u Ulici knjeginje Ljubice. Prema uputstvima izdatim od strane Slobodana Penezića Krcuna, ministra unutrašnjih poslova NR Srbije i neposrednog organizatora operacije hapšenja, u sobi sa Mihailovićem su dežurala dvojica nenaoružana oficira, dok je treći naoružani oficir dežurao ispred vrata. Kako bi vest o Mihailovićevom hapšenju i dalje ostala tajna i ne bi došla do javnosti, pre zvaničnog objavljivanja, za stražare su određeni samo učesnici akcije hapšenja. Uprkos merama predostrožnosti, vest o Mihailovićevom hapšenju se ipak proširila po Beogradu, jer je major Đorđe Nešić, koji je bio učesnik akcije hapšenja, o tome pričao svojoj ženi Dušici, koja je potom to rekla svojim kolegama na poslu u Trećem rejonskom komitetu KPS za Beograd. Kako se priča ne bi širila dalje, Krcun je naredio da se povede istraga u kojoj je saslušano skoro 200 ljudi, koji su potpisali pismeno obećanje da ubuduće neće pričati o ovome. Zbog nepoštovanja pravila službe, Nešić je od Slobodana Penezića Krcuna kažnjen sa 30 dana zatvora, od čega je jedan deo proveo na dežurstvu u istoj sobi sa Dražom Mihailovićem, a ostatak u zasebnoj ćeliji, dok je od strane Aleksandra Rankovića kažnjen partijskim ukorom.

Vest o Mihailovićevom hapšenju ostala je u tajnosti sve do 24. marta 1946, kada je na zasedanju Narodne skupštine FNRJ, ministar unutrašnjih poslova Jugoslavije Aleksandar Ranković objavio ovu senzacionalnu vest:

U četničkim banditskim grupama bili su ostali još mnogi oficiri-komandanti, ispunjeni nadom da su još u stanju da prošire svoje redove i dižu oružani ustanak protiv novog reda stvari. Ostao je u zemlji i njihov glavni vođa — Draža Mihailović. Različiti događaji u našem susedstvu i povoljne vesti o njihovoj sabraći preko granice, davali su im nadu da će uživati stranu pomoć. Bilo je, pa čak ima i danas još, njima prijateljskih glasova u stranoj reakcionoj štampi, koji su njihove snage preuveličavali i proricali ustanak, naročito vojske generala Mihailovića, prvo za prošlo proleće, a onda opet za ovu godinu „kad olista i ozeleni gora”. Ja mogu da izjavim da se sve nade domaće i strane reakcije u snagu četničke organizacije i njenu sposobnost da ma u kom kraju naše zemlje podignu narod protiv narodne vlasti, u potpunosti i konačno izjalovile. Ja sam danas u mogućnosti, drugovi poslanici, da pred vama izjavim da je izdajnik Draža Mihailović od 13. ovog meseca u rukama organa narodne vlasti.

Za branioce Draže Mihailovića određeni su advokati Nikola Đonović i Dragić Joksimović, koje je on izabrao sa ponuđenog spiska advokata. Isledni postupak je trajao od 9. aprila do 31. maja 1946, a glavni islednik je bio zamenik glavnog tužioca FNRJ Josif Malović, koji je na tom položaju zamenjivao glavnog tužioca Josipa Hrnčevića, koji je bio odsutan. Optužnica, koju je zastupao pukovnik JA Miloš Minić, optuženom Mihailoviću je uručena 3. juna 1946. godine. Do početka suđenja, Draža se nalazio u sedištu OZNE za Srbiju u Ulici knjeginje Ljubice, nakon čega je zajedno sa ostalim optuženima prebačen u improvizovane zatvoreničke sobe u zgradi Garde na Topčideru. U sobama se nalazilo po nekoliko optuženih, dok je jedino Draža bio sam u sobi.

Draža Mihailović na suđenju u Beogradu juna 1946.

Suđenje Mihailoviću održano je od 10. juna do 15. jula 1946. pred Vojnim većem Vrhovnog suda FNRJ. Pored Mihailovića, na procesu je za izdaju i kolaboraciju suđeno još dvadeset trojici lica, među kojima su bili — Stevan Moljević, Dragomir Jovanović, Velibor Jonić, Tanasije Dinić i Kosta Mušicki. Sudsko veće, na čijem se čelu nalazio pukovnik Mihailo Mika Đorđević je 15. jula donelo presudu kojom je Mihailović osuđen na smrt streljanjem, trajan gubitak političkih i građanskih prava, kao i oduzimanje celokupne imovine. Istog dana, Mihailović je Prezidijumu Narodne skupštine FNRJ uputio molbu za pomilovanjem, koja je odbijena 16. jula. U toku noći 16/17. jula Mihailović je izveden iz ćelije i streljan na nepoznatoj lokaciji. Zajedno sa njim streljana su i druga lica, koja su na istom procesu osuđena na smrt.

Šezdeset godina kasnije, 2006. godine Vojislav Mihailović unuk Draže Mihailovića je pred Višim sudom u Beogradu pokrenuo proces njegove rehabilitacije. Prvo ročište održano je tek 2010, a odluka o rehabilitaciji doneta je 14. maja 2015. nakon što je utvrđeno da Mihailović nije imao fer i pravično suđenje, te su mu ukinute sve izrečene sankcije i on je zvanično postao neosuđivan. U obrazloženju rešenja o rehabilitaciji navedeno je da je sporna presuda doneta u nezakonitom procesu iz političko-ideoloških razloga.

Za razliku od Draže Mihailovića, dalja sudbina Nikole Kalabića ostala je obavijena velom tajne, a vremenom se pojavilo nekoliko različitih verzija o tome šta se desilo sa njim. Prema tvrdnjama Slobodana Krstića Uče i Đorđe Nešića, oficira OZNE koji su učestvovali u hapšenju Draže Mihailovića, Kalabić je ubijen u periodu maj—jul 1946. godine. Po Krstićevom svedočenju, Kalabić je pre toga bio smešten u jednom stanu u Kosovskoj ulici, a njegovoj egzekuciji su pored Krstića prisustvovali Mile Milatović i Vladan Bojanić. Istoričar Venceslav Glišić je u razgovoru sa Aleksandrom Rankovićem, vođenim 1974. na pitanje šta je bilo sa Kalabićem dobio odgovor da mu je UDBA promenila ime i poslala ga u Bosnu. Kako je on nastavio da pije i počeo da se javno hvali kako je on Nikola Kalabić, premešten je u drugi kraj Bosne. Pošto je i tamo nastavio po starom, bio je ubijen. Jednu od verzija o Kalabićevom kraju objavio je u svojoj knjizi Nikola Milovanović, a prema njoj se Kalabić slobodno kretao Beogradom i jedne večeri je ubijen od strane čoveka, čije su najbliži bili pobijeni od strane njegove Gorske garde.

Jednu od nedoumica oko Nikole Kalabića izaziva i nejasnoća da li je Mihailović znao da ga je Kalabić izdao. U svojim izjavama, Slobodan Krstić Uča i Đorđe Nešić, koji su sa Dražom proveli najviše vremena tokom njegovog boravka u pritvoru, tvrdili su da on nikada nije saznao za Kalabićevu izdaju. Prema Nešićevim rečima, Kalabić je imao raniji dogovor sa operativcima OZNE da se prilikom akcije Dražinog hapšenja iscenira njegova pogibija, što je i učinjeno. Kada je Draža uhapšen i odveden u jednu kuću u blizini puta Dobrun—Priboj, Kalabića je jedan od oficira OZNE odveo u drugu kuću. Potom je bio smešten u drugo vozilo i odvojeno od Mihailovića stigao u Beograd. Ovu priču potvrđuje i svedočenje Uče Krstića, koji je po službenoj dužnosti prisustvovao razgovorima Mihailovića sa njegovim braniocima. Jednom prilikom, na pitanje advokata Nikole Đonovića kako je uhvaćen, Draža je odgovorio: „Majstorski. Prvo su se uvukli kod Kalabića, a onda nas poveli u Srbiju i mene uhvatili”. Krstić je tada opomenuo Đonovića, nakon čega je drugi advokat Joksimović pitao Dražu šta je se desilo sa Kalabićem, na šta dobio odgovor: „On je poginuo, pred mojim očima. Bio je na tri metra od mene”. Krstić navodi i da je glavni tužilac Josif Malović kasnije pričao kako se Draža kod njega raspitivao da li je Kalabić živ.

Popularizacija Dražinog hapšenja u vreme SFRJ

Prilikom objavljivanja vesti o hapšenju Draže Mihailovića, marta 1946. javnost nije upoznata o pojedinostima pod kojim je on uhapšen, jer je UDBA slične metode primenila već naredne godine u operaciji „Gvardijan” tokom koje su uhapšeni visoki funkcioneri ustaškog pokreta — Božidar Kavran, Ljubo Miloš i Ante Vrban. Vremenom su u četničkoj emigraciji u inostranstvu počele da kruže razne priče o Mihailovićevom hapšenju. Jedna od prvih verzija hapšenja se avgusta 1946. pojavila u jednom švajcarskom listu, a neki istraživači smatraju da je sama Uprava državne bezbednosti (UDBA) kreirala neke od ovih verzija. Petnaest godina kasnije, UDBA je odlučila da pojedinosti o Mihailovićevom hapšenju iznese u javnost. Za ovaj poduhvat angažovana su dvojica novinara „Politike” — Gojko Banović i Kosta Stepanović, koji su tokom juna i jula 1946. bili izveštači sa suđenja Draži Mihailovića. Oni su se upoznali sa svim pojedinostima hapšenja i obavili razgovore sa učesnicima hapšenja, nakon čega su napisali feljton Kako je uhvaćen Draža Mihailović koji je u 44 nastavka objavljen u listu „Politika” počev od 5. avgusta 1962. godine.

Iako najavljena još u vreme objavljivanja Politikinog feljtona, skoro deset godina kasnije, 1971. pojavila se knjiga Velika igra sa Dražom Mihailovićem čiji je autor bio Milovan Bata Pejanović, jedan od glavnih aktera operacije hapšenja Nikole Kalabića i Draže Mihailovića. Kako je Pejanović u to vreme bio sudija Vrhovnog suda, knjiga je objavljena pod njegovim pseudonimom Ljubo Popović, pod kojim je učestvovao u ovoj akciji. Književnik Đurica Labović je u predgovoru knjige napisao da je autor visoki pravosudni funkcioner, koji ne želi da otkriva svoj pravi identitet „iz prostog razloga što je u događajima, koje opisuje, postojao samo i jedino kao Ljubo Popović”. Iako predstavlja autentično svedočenje, knjiga je poput feljtona, napisana kao romansirano delo sa dosta dijaloga i razmišljanja samog autora. Takođe, imena svih pripadnika OZNE, pomenutih u knjizi, data su pod drugim imenima. Iste godine kada je objavljena knjiga, snimljen je i film Klopka za generala, reditelja Miomira Stamenkovića, čija je radnja inspirisana hapšenjem Draže Mihailovića. Autori scenarija — Dragan Marković, novinar i urednik lista „NIN” iz Beograda i Luka Pavlović, književnik i pozorišni kritičar lista „Oslobođenje” iz Sarajeva su zvaničnu verziju Mihailovićevog hapšenja uzeli kao početnu osnovu za radnju filma, ali su same događaje i aktere značajno izmenili. Glavni lik u filmu je Doktor (glumi ga Bekim Fehmiju), iskusni obaveštajac čiji je zadatak da prodre u generalov štab, koji se skriva u planinama Bosne. Nakon niza dramatičnih situacija, on uz pomoć Vere (glumi je Jelena Žigon) uspeva da uhvati generalovog zamenika Rasa (tumači ga Ljuba Tadić), a potom uz njegovu pomoć dolazi i do samog generala (tumači ga Rade Marković). Film je urađen u produkciji „Bosna filma”, a prikazan je na 18. festivalu jugoslovenskog filma u Puli.

Serija Poslednji čin

Zoran Rankić u ulozi Nikole Kalabića u televizijskoj seriji Poslednji čin

Deset godina kasnije, 1981. Televizija Beograd se nakon nekoliko uspešnih televizijskih drama i mini televizijskih serija sa tematikom iz Drugog svetskog rata odlučila da ekranizuje operaciju hapšenja Draže Mihailovića. Ovaj posao poveren je reditelju Savi Mrmku, koji je već radio na projektima slične tematike, dok je za pisanje scenarija zadužen Siniša Pavić, koji je sa Draganom Markovićem, scenaristom filma Klopka za generala, bio autor veoma popularnog filma i televizijske serije Otpisani. Ova mini televizijska serija od četiri epizode, nazvana Poslednji čin, napisana je na osnovu knjige Velika igra sa Dražom Mihailovićem i veoma slikovito je prikazala zvaničnu verziju hapšenja Draže Mihailovića. Ima četiri epizode, a emitovana je iz dva dela 7. i 14. februara 1982. godine. U seriji se pojavio veliki broj istorijskih likova, koji se pominju u Pejanovićevoj knjizi — Draža Mihailović, Nikola Kalabić, Slobodan Penezić Krcun, Svetolik Lazarević Laza, Dragiša Vasiljević, Milić Bošković, Dragiša Blagojević, Bidimir Gajić i dr. Ipak, suprotno svim očekivanjima, najveću popularnost kod publike, stekao je lik Nikole Kalabića, u izvođenju glumca Zorana Rankića. Pored Rankića, u seriji se pojavljuju i glumci — Milan Puzić (Draža), Milan Bogunović (Krcun), Dragan Nikolić (Milovan Pejanović), Danilo Lazović (Svetolik Lazarević), Mirko Bulović (Dragiša Vasiljević) i dr. Nakon ove uspešne serije, tandem Mrmak—Pavić snimio je još nekoliko mini televizijskih serija sa tematikom iz istog perioda — Španac, Banjica, Misija majora Atertona i Odlazak ratnika, povratak maršala.

Svedočenja aktera akcije

Boško Matić je 1983. u svojoj knjizi Krcun, koja predstavlja životopis Slobodana Penezića Krcuna, pisao o hapšenju Nikole Kalabića i Draže Mihailovića, s obzirom je ova akcija bila najveća posleratna akcija OZNE, kojom je Krcun tada rukovodio. U ovom delu opisana je zvanična verzija hapšenja Mihailovića, ali su imena pripadnika OZNE izmenjena. Prema napomeni samog autora — „da se neki učesnici akcije ni danas ne slažu da im se objave prava imena” — u knjizi su data njihova ilegalna imena, kojima su se služili u toku izvođenja akcije hapšenja. Pet godina potom, novinar lista „Duga” Milomir Marić je priredio i 1988. objavio knjigu Kako sam hvatao Dražu Mihailovića, koja predstavlja kazivanja Slobodana Krstića Uče, koji je bio jedan od učesnika hapšenja Mihailovića. Rukopis ove knjige trebalo je da bude objavljen maja 1966. kao feljton u listu Večernje novosti, povodom dvadesete godišnjice formiranja Odeljenja za zaštitu narodna (OZNA). Kako su tada već počele političke pripreme za Brionski plenum CK SKJ, na kome je zbog „zloupotreba i deformacija” u Upravi državne bezbednosti (UDBA) smenjen potpredsednik Republike i sekretar CK SKJ Aleksandar Ranković, koji je bio organizator jugoslovenske službe bezbednosti i dugogodišnji ministar unutrašnjih poslova, feljton je povučen. Pošto su u vreme objavljivanja knjige svi učesnici Mihailovićevog hapšenja nalazili u penziji, po prvi put su u javnost izneta njihova prava imena. Krstićeva knjiga predstavlja autentično svedočenje koje opisuje događaje od njegovog raspoređivanja na rad u OZNI za Srbiju, maja 1944. pa do kraja suđenja i streljanja Mihailovića, jula 1946. godine. Prema sopstvenom svedočenju Krstić nije od početka učestvovao u operaciji hapšenja Nikole Kalabića, već je po potrebi uskakao, kada je bilo potrebno angažovanje drugih operativaca OZNE. Bio je učesnik samog čina Kalabićevog hapšenja prilikom njegovog dovođenja u Beograd, kada ga je dočekao u jednoj kući na Voždovcu i predstavio mu se kao domaćin. Nakon toga je raspoređen u grupu oficira OZNE, koja je zajedno sa Kalabićem tragala za Mihailovićem i učestvovao u samoj akciji hapšenja. Tokom Mihailovićevog boravka u istražnom zatvoru, kao i kasnije na suđenju, Krstić je bio u užem krugu pripadnika UDBE koji su brinuli o njegovoj bezbednosti. Bio je određen da prisustvuje svim sastancima Draže Mihailovića sa njegovim braniocima — advokatima Dragićem Joksimovićem i Nikolom Đonovićem. U javnost su tada po prvi put izašle nepoznate činjenice o Dražinom boravku u zatvoru OZNE u Ulici knjeginje Ljubice, za vreme istrage i u Domu garde na Topčideru, za vreme suđenja. Takođe, Krstić je prvi pisao o Dražinom streljanju u zatvoru na Adi Ciganliji, kome je prisustvovao kao šef obezbeđenja, kao i o ubistvu Nikole Kalabića, kome je takođe prisustvovao. Pre Krstićeve knjige, o hapšenju Mihailovića i ubistvu Nikole Kalabića je u intervju Bori Krivokapiću, novinaru „Politike” govorio narodni heroj Đorđe Nešić. Zbog obimnosti, intervju je bio podeljen u dva dela, a prvi deo je aprila 1982. objavljen u jednom od Politikinih mesečnih časopisa. Drugi deo intervjua, planiran u majskom izdanju časopisa nikada nije objavljen, a prema tvrdnjama Krivokapića stopiran je odlukom Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda. Celokupan intervju sa Nešićem objavljen je 2006. u Krivokapićevoj knjizi Bes/konačni Tito i Krležine masne laži.

Osporavanje i potvrđivanje zvanične verzije hapšenja

Velike političke promene koje su se dogodile početkom 1990-ih godina u Srbiji i Jugoslaviji, dovele su uvođenje višepartijskog sistema, ali i ubrzale raspad SFR Jugoslavije. Neke tada osnovane političke partije u Srbiji, a pre svega Srpski pokret obnove (SPO), otpočele su sa procesom političke rehabilitacije Ravnogorskog pokreta, kao i samog Draže Mihailovića. Mnogi istoričari, istraživači, ali i političari tada su u javnosti iznosili neke do tada nepoznate ili manje znane činjenice o Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji, koje su odstupale ili dovodile u sumnju do tada neosporne činjenice na kojima je počivala zvanična jugoslovenska istorija. Nakon više decenija, u javnosti su počeli da se pojavljuju afirmativni članci o Mihailoviću, a posebno se pisalo o mestu na kome je ubijen i sahranjen. Interesovanje za ovu temu, nije zaobilazilo ni priču o njegovom hapšenju, kao i dovođenja u sumnju zvanične verzije hapšenja prema kojoj je došlo usled izdaje Nikole Kalabića. U osporavanju zvanične verzije hapšenja posebno se isticao istraživač Miloslav Samardžić iz Kragujevca, koji je autor nekoliko knjiga o Ravnogorskom pokretu i Draži Mihailoviću. U svojim knjigama i člancima u listu Pogledi, on je zagovarao verziju Mihailovićevog hapšenja nastalu u četničkoj emigraciji još 1946. godine. Ova verzija nastala je na osnovu navodnog pisma četničkog majora Miloša Markovića, komandanta Požeškog korpusa koji je kao odmetnik zarobljen tek 1950, a objavljena je 16. avgusta 1946. u jednom listu u Švajcarskoj pod naslovom Kako su Titovi partizani uhvatili generala Mihailovića. Prema navodima iznetim u ovom članku Mihailović je uhvaćen od pripadnika OZNE koji su prerušeni u savezničke uniforme i snabdeveni savezničkim propusnicama nagovorili bolesnog Dražu da pođe sa njima u inostranstvo, ali je avion odleteo za Beograd. Naime Mihailović se februara 1946. razboleo od tifusa, a kako su u to vreme nad istočnom Bosnom kružili „engleski avioni” i bacali letke u kojima su nudili pomoć četnicima, odlučio je da prihvati njihovu pomoć. Za ove potrebe, četnici su u okolini Rudog izgradili improvizovanu pistu za spuštanje aviona, na koju su se 13. marta 1946. spustila tri aviona. Nakon toga, četnici su „engleske pilote” odveli u njihov Štab, gde je dogovoreno da se Mihailović sa užom pratnjom prebaci u Italiju na lečenje. Odmah nakon odletanja „savezničkih aviona”, doletele su dve eskadrile Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva koje su počele sa bombardovanjem preostalih četnika i izbacivanjem padobranaca. Avioni sa zarobljenim Mihailovićem su odleteli najpre u Sarajevo, a potom u Beograd. Pored Samardžića, ovu verziju hapšenja izneo je i književnik Miodrag Pešić u svojoj knjizi Crvena tamnica iz 1998. godine.

Mesto navodnog streljanja Draže Mihailovića

Posle političkih promena u Srbiji oktobra 2000, došlo je do još intenzivnije rehabilitacije četnika, kao i samog Mihailovića, što je rezultiralo izmenom Zakona o pravima boraca iz 2004. čime su izjednačena boračka prava pripadnika četničkog pokreta sa pravima pripadnika partizanskog pokreta. Nakon ovoga se u javnosti sve više spekulisalo oko mesta Mihailovićevog streljanja i mesta sahranjivanja, pa je Vlada Srbije 27. aprila 2009. formirala Državnu komisiju za utvrđivanje okolnosti pogubljenja generala Dragoljuba Draže Mihailovića, u koju su između ostalih imenovani — Slobodan Radovanović, zamenik Republičkog javnog tužioca; Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde i Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju. Takođe, članovi Komisije su angažovali istoričare Kostu Nikolića i Bojana Dimitrijevića, naučne savetnike Instituta za savremenu istoriju, kao najbolje poznavaoce biografije Dragoljuba Mihailovića i autore nekoliko istorijskih dela o njemu. Posle tri godine rada, Komisija je 14. aprila 2011. predstavila nalaze na osnovu kojih je došla istražujući domaće i strane arhive i saslušavajući svedoke, nakon čega je ugašena, a njen dalji posao preuzela je Državna komisija za pronalaženje i obeležavanje tajnih grobnica ubijenih posle 12. septembra 1944, koja je takođe osnovana 2009. godine. Tokom rada, Komisija je uspela da utvrdi da je Mihailović streljan u zatvoru na Adi Ciganliji, što je u svojoj knjizi još 1988. prvi objavio Slobodan Krstić Uča, oficir OZNE. Kako su u toku rada Komisije njeni članovi bili u prilici da vide do tada nedostupna dokumenta iz arhive Bezbednosno-informativne agencije (BIA), pravne naslednice Službe državne bezbednosti (SDB) i Uprave državne bezbednosti (UDBA), odnosno Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA) i uvere se u autentičnost tih dokumenata, istoričari Kosta Nikolić i Bojan Dimitrijević su 2009. u časopisu Istorija 20. veka objavili članak „Zarobljavanje i streljanje generala Dragoljuba Mihailovića 1946. godine — nova saznanja o arhivskoj građi” u kome su potvrdili zvaničnu verziju hapšenja Mihailovića, u kojoj je učestvovao Nikola Kalabić.

Manastir Svetog oca Nikolaja i spomenik Draži Mihailoviću u Dobrunskoj Rijeci

Istoričar Predrag Ostojić, autor knjige Zarobljavanje generala Mihailovića iz 2010, na osnovu nove arhivske građe, ali i istraživanja na terenu potvrdio je autentičnost zvanične verzije hapšenja Mihailovića i uloge Nikole Kalabića u njoj. Ostojić opovrgava alternativnu verziju hapšenja, koju zastupa Samardžić, tvrdeći da major Miloš Marković nije mogao biti autor spornog pisma jer se u vreme Mihailovićevog hapšenja skrivao u jednoj pećini u okolini Arilja. Ostojić smatra da je ovu navodnu verziju hapšenja lansirala upravo UDBA, u nameri da zametne trag svoje prave akcije. Svoje navode Ostojić potkrepljuje terenskim istraživanjem i razgovorom sa ljudima koji su poznavali aktere ovih događaja, kao i sačuvanim pričama svedoka poput Milice Gajić supruge četničkog komandanta Budimira Gajića, u čiju je kuću u selu Granje, kod Višegrada dolazio Nikola Kalabić sa operativcima OZNE. Hapšenje Draže Mihailovića bilo je 2009. tema emisije Trag na Radio-televiziji Srbije, koja je u epizodi pod nazivom „Operacija Dobrun — jedna priča” obišla Dobrun i razgovarala sa meštanima i akterima ovih događaja, kao i sa potomcima Lazara Gajića, brata od strica Budimira Gajića, koji je bio određen da bude vodič Draži Mihailoviću i „Kalabićevoj grupi” prilikom polaska za Srbiju. U trenutku Dražinog hapšenja od strane operativaca OZNE i likvidacije Dražinih pratilaca, Lazar Gajić je iako ranjen uspeo da pobegne i nakon toga se do svoje pogibije 19. marta naredne godine, skrivao u svom selu, ostavljajući iz sebe autentičnu priču o hapšenju Mihailovića i izdaji Nikole Kalabića. U selu Dobrunska Rijeka, u blizini mesta na kome je Mihailović uhapšen 2009. je podignut manastir Svetog oca Nikolaja, u čijoj porti je još 2004. podignut spomenik Draži Mihailoviću. Pored ovog spomenika, mesto Mihailovićevog hapšenja je obeleženo spomen-obeležjem i nadgrobnim spomenikom trojici Dražinih pratilaca — Dragiši Vasiljeviću, Nikoli Majstoroviću i Blagoju Kovaču.

Iste godine, kada je osnovana Državna komisija koja je trebala da ispita činjenice o zarobljavanju i streljanju Draže Mihailovića, potomci Nikole Kalabića pokrenuli su proces njegove rehabilitacije. Kako je datum njegove smrti bio nepoznat, Okružni sud u Valjevu je januara 2011. u vanparničnom postupku, koji je pokrenula Vesna Dragojević, unuka Nikole Kalabića, uvažio svedočenje Mijaila Danilovića penzionisanog sveštenika iz Gornjeg Milanovca i kao datum Kalabićeve smrti odredio 19. januar 1946. godine. Prema svedočenju Danilovića, Kalabić je poginuo u sukobu sa pripadnicima OZNE u jednoj pećini u kanjonu reke Gradac, u kojoj se skrivao sa grupom najodanijih saradnika. Dvojica četnika su tada navodno uspela da se probiju iz obruča i priključe se Kopaoničkom četničkom odredu, u kome se nalazio Danilović i posvedoče mu o Kalabićevoj pogibiji. Nakon određivanja datuma smrti, Viši sud u Valjevu je maja 2017. doneo odluku o rehabilitaciji Nikole Kalabića, ali je ona u maju naredne godine poništena odlukom Apelacionog suda iz Beograda, koji je naložio da se utvrdi kako je Kalabić nastradao i da li je počinio ratni zločin.

Literatura

• Popović, Ljubo (1971). Velika igra sa Dražom Mihailovićem. Beograd: Grafika.  COBISS.SR 183952903
• Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press.  COBISS.SR 277615628
• Milovanović, Nikola (1983). Kontrarevolucionarni pokret Draže Mihailovića — slom (IV tom). Beograd: Slovo ljubve.  COBISS.SR 24993031
• Milovanović, Nikola (1984). Kontrarevolucionarni pokret Draže Mihailovića — slom (II tom). Beograd: Slovo ljubve.  COBISS.SR 24993031
• Matić, Boško (1984). Krcun — životopis Slobodana Penezića Krcuna. Gornji Milanovac: Dečje novine.  COBISS.SR 25992463
• Dedijer, Vladimir (1984). Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita (III tom). Beograd: Rad.  COBISS.SR 512036506
• Krstić, Slobodan Uča (1988). Kako sam hvatao Dražu Mihailovića. Beograd: BIGZ.  COBISS.SR 44454919
• Krivokapić, Boro (2006). Bes/konačni Tito i Krležine masne laži. Beograd: Novosti.  COBISS.SR 129087244
• Nikolić, Kosta; Dimitrijević, Bojan (2009). „Zarobljavnje i streljanje generala Dragoljuba Mihailovića 1946. godine — nova saznanja o arhivskoj građi” (PDF). Istorija 20. veka. 2/2009: 9—20. 
• Nikčević, Tamara (2010). Goli otoci Jove Kapičića. Beograd: VBZ studio.  COBISS.SR 17890310
• Lopušina, Marko (2014). Ubij bližnjeg svog — jugoslovenska tajna policija 1945—2002. Beograd: Marso.  COBISS.SR 210709004
• Stupar, dr Dušan (2015). Draža — istina o četnicima, Ravnogorsko četništvo 1941—1945. Zrenjanin: Vukotić media.  COBISS.SR 215626252

Spoljašnje veze

• „Hapšenje Draže Mihailovića”. historija.info. 26. 10. 2008. Arhivirano iz originala 20. 10. 2019. g. Pristupljeno 20. 10. 2019.