Џастин Трудо

С Википедије, слободне енциклопедије

Џастин Трудо
Трудо 2023. године
Лични подаци
Пуно имеЏастин Пјер Џејмс Трудо
Датум рођења(1971-12-25)25. децембар 1971. (52 год.)[1]
Место рођењаОтава, Канада
Држављанствоканадско
Религијакатолик
УниверзитетУниверзитет Макгил, Универзитет Британске Колумбије
Породица
СупружникСофи Трудо (в. 2006)
Деца3
РодитељиПјер Тридо
Маргарет Тридо
Политичка каријера
Политичка
странка		Либерална партија Канаде
Тренутна функција
Функцију обавља од 4. новембра 2015.
МонархЧарлс III
Гувернер(и)Дејвид Џонстон
Жили Пајет
Мери Сајмон
ПретходникСтивен Харпер
Тренутна функција
Функцију обавља од 4. октобра 2008.
Потпис

Џастин Пјер Џејмс Трудо[а] (енгл. Justin Pierre James Trudeau; Отава, 25. децембар 1971) канадски је политичар и тренутни премијер Канаде.[2] Син је бившег премијера Пјера Тридоа. Изабран је у Парламент Канаде 2008. године, а 14. априла 2013. године изабран је за председника Либералне партије Канаде. Ожењен је и има троје деце.

Џастин Трудо је други најмлађи председник Владе Канаде након Џоа Кларка. Најстарији је син 15. предсједника Владе Канаде, Пјера Тридоа и његове бивше жене Маргарет Тридо, рођене Синклер.[3][4][5]

Младост[уреди | уреди извор]

Рођење и порекло[уреди | уреди извор]

Дана 23. јула 1971. године, канцеларија председника владе објавио је како жена председника владе Пјера Трудоа очекује дете[1] које би се требало родити у децембру.[6][7] На Божић (25. децембра), у 21 сат и 27 минута (EST; UTC-5) Џастин Трудо је рођен у Отавској болници.[8] Као и у свим канадским болницама у то време, очевима је било забрањено да приступе порођајној просторији. Након што је Маргарет Тридо протествовала, болница је укинула овај пропис, а након ње и остале болнице у Канади.[9] Џастин је друго дете у канадској историји које је рођено док му је отац био канадски премијер; прва је била Џон А. Макдоналдова кћерка Маргарет Мери Теодора Макдоналд (8. фебруар 1869 – 28. јануар 1933). Трудоова млађа браћа Александар (Саша) (рођен 25. децембра 1973) и Мишел (2. октобар 1975 – 13. новембар 1998) били су друго и треће дете премијера.[10][11]

Џастин Трудо је претежно шкотског и француско-канадског порекла. Његова породица на очевој страни је франкофона, док су англофони на мајчиној страни. Дедови су му били предузетник Шарл-Емил Тридо[12] и Џејмс Синклер,[13] министар рибарства владе Луја Сен-Лорана.[14] Трудоов прадеда с мајчине стране, Томас Бернард, рођен је у Макасару у Индонезији, одакле је 1906. године имигрирао у Пентиктон, Британска Колумбија.[15] Преко породице Бернард, рођака грофова Бандона,[16] Трудо је праунук у седмом колену (према computatio civilis) генерал-мајора Вилијама Фаркахара, једног од вођа у оснивању савременог Сингапура, чиме има и малајско те ниаско порекло.[17][18][19][20][21] Тиме постаје први председник Владе Канаде који има потврђено неевропско порекло.[22]

На крштењу, 16. 01. 1972, када је Џастин Трудо и први пут виђен у јавности, његова сестра од тетке по оцу, Ана Руло-Дани му је била кума, а теча с мајчине стране Томас Волкер кум.[23] Дана 14. 4. 1972. године, Трудоови родитељи одржавали су свечаност у Националном центру уметности на којој је амерички председник Ричард Никсон рекао да жели да „наздрави будућем председнику владе Канаде, Џастину Пјеру Трудоу”,[4][24] на шта је Пјер Тридо одговорио, ако ће његов син икад преузети ту улогу, да се нада да ће имати „грациозност и умеће председника”.[25] Пат Никсон, прва дама САД-а, раније је тог дана посетила Трудоа како би му доставила поклон, плишаног Снупија.[26] Касније су аудио-снимци из канцеларије Ричарда Никсона у Белој кући откриле како је Никсон назвао ту посету „траћење три дана горе. Тај излет нам је требао једнако као и рупа у глави.”[27]

Премијер Канаде (2015–тренутно)[уреди | уреди извор]

29. канадско министарство након полагања заклетве, 4. новембра 2015.

Трудоа и остатак Кабинета положио је генерални гувернер Дејвид Џонстон 4. новембра 2015. Он је рекао да је његов први законодавни приоритет био смањење пореза за Канађане са средњим приходима и повећање пореза за један проценат највећих приматеља након парламент је поново сазван 3. децембра 2015. године.[28] Трудо је такође издао изјаву у којој обећава да ће обновити односе са староседелачким народима у Канади и водити отворену, етичку и транспарентну владу.[29] Дана 5. новембра 2015. године, током првог састанка посланичког клуба либерала од формирања већинске владе, странка је најавила да ће поново успоставити обавезни дугорочни попис који је укинут 2010. године, на снагу са пописом из 2016. године.[30][31]

Као премијер, Трудо је покренуо три велике независне истраге: Националну истрагу о несталим и убијеним домородачким женама, Заједничку федералну/покрајинску комисију о нападима у Новој Шкотској 2020. (у партнерству са Владом Нове Шкотске[32]), и Јавна истрага о страном мешању у савезне изборне процесе и демократске институције. Овај последњи је позван као одговор на наводе о мешању кинеске владе у канадске савезне изборе 2019. и 2021. године, али се такође бави мешањем других држава које се сматрају непријатељским према Канади.[33] Истрага о несталим и убијеним домородачким женамаје открила да канадски одговор на ово питање представља геноцид, налаз који је Трудо рекао да прихвата.[34]

Етика[уреди | уреди извор]

Трудоа су критиковали чланови опозиције у новембру 2016. због његове тактике прикупљања средстава коју су видели као шеме „готовина за приступ“.[35] Трудо је присуствовао прикупљању средстава где су учесници платили више од 1500 долара за приступ њему и другим члановима кабинета.[36][37] У неким случајевима, догађајима су присуствовали страни привредници којима је било потребно одобрење владе за њихово пословање.[38] Трудо је бранио своју тактику прикупљања средстава, рекавши да она не крши ниједно етичко правило. Такође је навео да је био лобиран на прикупљању средстава, али да није био под утицајем.[37] Трудо је 2017. године увео закон који би елиминисао такве ексклузивне догађаје захтевајући повећану транспарентност за политичке прикупљање средстава.[39]

Трудо шета са америчким председником Бараком Обамом дуж колонаде до Овалне канцеларије, 10. март 2016.

У јануару 2017, комесар за етику, Мери Досон, започела је истрагу о Трудоу због одмора који су он и његова породица водили на приватно острво Аге Кана IV на Бахамима.[40][41] У извештају комесара за етику, објављеном у децембру 2017. године, утврђено је да је Трудо прекршио четири одредбе Закона о сукобу интереса.[42] Постао је први актуелни премијер који је прекршио савезна правила о сукобу интереса.[43] Године 2022. објављено је да је Краљевска канадска коњичка полиција разматрала подизање кривичне пријаве против Трудоа због ове афере.[44]

У фебруару 2018, Трудо је критикован када је његова влада позвала калистанског националисту Јаспала Атвала на вечеру канадске Високе комисије у Делхију. Атвал је раније био осуђен за пуцњаву и покушај убиства министра индијске владе Малкијата Синга Сидуа 1986. године, као и за напад на бившег премијера Британске Колумбије Ујал Досања 1985. Након вечере, ПМО је повукао позив и извинио се за инцидент.[45][46][47][48]

Афера СНЦ-Лавалин[уреди | уреди извор]

Дана 8. фебруара 2019. The Globe and Mail је известио да су извори блиски влади рекли да је канцеларија премијера наводно покушала да утиче на државног тужиоца Џоди Вилсон-Рајболда у вези са текућим гоњењем СНЦ-Лавалина. На питање о оптужбама, Трудо је рекао да је прича у Глобеу била лажна и да он никада није "режирао" Вилсон-Раиболда у вези са случајем.[49] Вилсон-Раибоулд није коментарисао ово питање, позивајући се на привилегију адвоката и клијента.[50] Убрзо након тога, Трудо се добровољно одрекао привилегија и поверења у кабинет, дозвољавајући јој да говори.[51] Повереник за етику је 11. фебруара најавио отварање истраге о овим наводима. Трудо је рекао да је „поздравио истрагу“.[52][53] Комитет за правосуђе Доњег дома је спровео низ саслушања о наводном мешању.[54][55][56] У истрази је саслушано неколико сведока, укључујући Џоди Вилсон-Рајболд, која је као доказ поднела телефонски разговор који је тајно снимила између себе и секретара Тајног савета Мајкла Верника, који је касније објављен у јавности.[57] На снимку се чује како Верник тражи да разуме зашто се „пута ДПА“ не користи, наводећи да су људи „причали једни поред других“, и предлаже Трудоу да добије независан правни савет од бивше председнице Врховног суда Беверли Меклалин. Чује се да Вилсон-Рајболд сугерише да би Трудо "кршио уставни принцип независности тужиоца". Чланови комитета либерала су 19. марта 2019. блоком изгласали затварање истраге Комитета за правосуђе.[58]

Трудо је био предмет истраге комесара за етику, сходно Закону о сукобу интереса, у вези са кривичним пријавама против СНЦ-Лавалина у афери СНЦ-Лавалин. У коначном извештају комисије, издатом 14. августа 2019., закључује се да је „господин Трудо прекршио члан 9 Закона“.[59][60][61][62][63]

Савезни избори 2019.[уреди | уреди извор]

Трудо је 11. септембра 2019. посетио генералног гувернера Џули Пајет, како би затражио распуштање парламента и формално покретање избора.[64] Пре званичног почетка кампање, Трудо је најавио своју намеру да учествује само у дебатама три лидера, две које је организовала Комисија за дебате лидера и једну у организацији ТВА.[65] Дебате других лидера су или отказане или су се одвијале са празним подијумом који је остао на сцени за Трудоа.[66][67]

Трудо говори на плажи Јуно током 75. годишњице Дана Д, 6. јуна 2019.

У септембру 2019. објављене су контроверзне слике и видео који приказују Трудоа у смеђом и црном лицу.[68] 18. септембра 2019. часопис Тајм објавио је фотографију Трудоа који је нашминкао смеђе лице у пролеће 2001. на свечаности са темом арапских ноћи, док је Трудо био наставник на Вест Поинт Греј академији.[69] Трудо се јавно извинио, сложивши се да је фотографија расистичка и рекавши: "Нисам то требао учинити. Требао сам знати боље, а нисам. Заиста ми је жао."[70] Даље је рекао: "То је било нешто што у то време нисам мислио да је расистички, али сада схватам да је то било нешто расистички.“.[71] Трудо је такође признао да је носио црну шминку у средњој школи док је певао "Day-O" на шоу талената који је касније објавио Global News.[72] Трећи пример, видео, Трудоа у расистичкој одећи је такође објављен.[73] Након што је овај видео објављен, Трудо је признао да не може да се сети колико је често носио црну шминку.[74] У данима након скандала, анкетари су истакли да многим Канађанима или није сметао скандал или су прихватили Трудоово извињење.[75][76][77][78] Поред тога, неке мањинске групе, расистички коментатори и неки Трудоови противници стали су у његову одбрану.[79][80][81][82] Други су били критичнији, укључујући чланове његове сопствене странке.[83]

Резултати избора 2019.[уреди | уреди извор]

Канадски савезни избори 2019. приказују изборе победом у партијској боји

Док је Трудоова Либерална партија изгубила 20 места у Доњем дому (смањивши њен укупан број са 177 на 157) од тренутка распуштања, она је и даље освојила највише места од било које странке — довољно места да би Трудоу омогућило да формира мањинску владу.[84][85] По први пут од 1979. године, странка која је освојила највећи удео народних гласова у земљи није освојила највише места; Либерали под Трудоом су имали 33,1 одсто гласова, док су конзервативци под вођством Ендруа Шира имали 34,4 одсто.[86][87] То је уједно био и први пут да је влада преузела власт са мање од 35 одсто гласова националног народа од конзервативаца Џона А. Макдоналда, 1867, који су имали 34,8 одсто гласова.[88] У Алберти и Саскачевану, Либерална партија је освојила 14 одсто, односно 10 одсто гласова грађана.[89] У Онтарију, либерали су освојили свих 25 места у Торонту и 24 од 29 места у околним предграђима ширег подручја Торонта — наводно делом због непопуларности владе Прогресивне конзервативне странке премијера Дага Форда.[86][90]

Пандемија ковида-19[уреди | уреди извор]

Трудо даје изјаву испред Ридо Котажа 2020.

Трудо је био премијер током светске пандемије КОВИД-19. Одговор његове владе на пандемију укључивао је средства за покрајине и територије да се прилагоде новој ситуацији, средства за истраживање коронавируса, ограничења путовања, преглед међународних летова, налоге за самоизолацију према Закону о карантину, индустријску стратегију и подизање свести о јавном здрављу. кампања. У почетку се Канада суочила са недостатком личне заштитне опреме, пошто је Трудоова влада смањила финансирање залиха ЛЗО претходних година.[91][92]

Како би се суочио са економским утицајем пандемије 2020. године, Трудо се одрекао плаћања студентског кредита, повећао канадску дечју накнаду, удвостручио годишњу уплату пореза на робу и услуге и увео Канадску бенефицију за хитне случајеве (CERB) као део првог пакета у марта. У априлу 2020. Трудо је увео канадску субвенцију за ванредне плате, канадски пословни рачун за хитне случајеве и канадску хитну студентску бенефицију.[93] Трудо је такође распоредио канадске снаге у домовима за дуготрајну негу у Квебеку и Онтарију као део операције ЛАСЕР.[94]

Током пандемије, савезна влада је такође била одговорна за набавку вакцина против КОВИД-19.[95] Трудоова влада је 12. маја 2020. објавила да је постигла ексклузивни договор са ЦанСиноБИО.[96] Међутим, због погоршања канадско-кинеских односа, ЦанСино договор је пропао.[97] Трудоова влада је 5. августа 2020. направила план да обезбеди дозе вакцина Пфизер и Модерна.[98] Почевши од децембра 2020. године, Трудо је надгледао спровођење канадског програма масовне вакцинације..[99][100]

Ширење КОВИД-19 у Канади наставило се након почетне епидемије, са снажним другим таласом у јесен 2020. и још озбиљнијим трећим таласом у пролеће 2021. године.[101][102] Током кризе, Трудо је периодично продужавао обим и трајање савезних програма помоћи. Канадски савезни буџет за 2021. планирао је њихово постепено укидање до краја септембра 2021. и предвиђао је дефицит од 354,2 милијарде долара у фискалној години 2020-21.[103] Док је CERB заиста угашен 26. септембра, Канадска бенефиција за опоравак (CBR) наставила је да пружа подршку до 23. октобра.[104] Бенефиција за закључавање радника у Канади уведена је тог месеца да замени CBR, а проширена је током ширења Омикрон варијанте у децембру 2021. године.[105]

Слобода деци етичка истрага[уреди | уреди извор]

Након притужби опозиционих странака да је породица Трудо имала везе са организацијом Слобода деци, комесар за етику је 3. јула 2020. најавио истрагу о Трудоовој и владиној одлуци да добротворна организација управља летњим програмом студентских грантова који би могао финансијски помоћи студентима током пандемије КОВИД-19. Трудо је одговорио рекавши да организација Слобода деци која је имала способност да администрира такав програм. Слобода деци и савезна влада одлучили су да се „раздвоје“ препуштајући администрацију програма грантова савезној влади.[106][107][108]

Слобода деци је критикован због својих блиских веза са породицом Трудо; истрага је уследила након открића да су Трудоова мајка, брат и жена укупно плаћени скоро 300.000 долара да говоре на догађајима Слободе деци.[109][110][111] 16. јула 2020. комесар за етику је такође најавио да се истрага проширује на министра финансија Била Морноа.[112] Комесар за етику је на крају ослободио Трудоа од било каквог погрешног поступка, иако је утврђено да је Морно прекршио закон о сукобу интереса.[113]

Савезни избори 2021.[уреди | уреди извор]

Трудо је 15. августа 2021. саветовао генералну гувернерку Мери Сајмон да распусти парламент, заказујући изборе за 20. септембар.[114] Избори су расписани истог дана када је пао Кабул. У прве две недеље кампање, Трудо је добио критике јер није деловао довољно брзо пред талибанском офанзивом 2021. да евакуише држављане Канаде и Авганистанце који су подржавали војне и дипломатске напоре Канаде током рата у Авганистану.[115]

На савезним изборима 2021. Трудо је обезбедио трећи мандат и своју другу мањинску владу након што је освојио 160 места. Међутим, либерали су заузели друго место на националном народном гласању, иза конзервативаца.[116] Добили су 32,6 одсто гласова грађана, што је најнижи проценат гласова на националном нивоу за владајућу странку у историји Канаде.[117]

Протест конвоја 2022.[уреди | уреди извор]

Протест канадског конвоја, назван Конвој слободе, био је протест у Канади против захтева за вакцину против КОВИД-19 да камионџије поново уђу у земљу копненим путем који је увела Влада Канаде 15. јануара 2022. Првобитно се састојао од неколико рута које пролазе кроз све канадских провинција, конвоји камиона су се окупили у Отави.

29. јануара, првог дана протеста на брду Парламента, Трудо се преселио на непознату локацију.[118][119] Према Гардијану, демонстрације су се развиле да би изразиле низ „антивладиних притужби“, посебно против Трудоа.[120] Трудо је 31. јануара протесте назвао „увредом истине“.[121] Он је 3. фебруара рекао да војни одговор „сада није у плану”.[122] Ројтерс је 11. фебруара известио да је Трудо обећао САД „брзу акцију“ у вези са демонстрантима који су насилно блокирали мост Амбасадор на америчко-канадској граници, најпрометнији копнени гранични прелаз на континенту.“[123] Трудо је накнадно наговестио да ће тамо бити „ снажна полицијска интервенција“ и позвао све демонстранте да „иде кући“.[124]

Трудо се позвао на Закон о ванредним ситуацијама 14. фебруара 2022. године, по први пут од када је донесен 1988. године, као резултат ванредног стања јавног реда изазваног демонстрацијама у Отави.[125] Трудо је 23. фебруара 2022. најавио да ће савезна влада опозвати проглашење ванредног стања. Касније тог дана, генерални гувернер је потписао проглас којим га опозива.[126][127] Годину дана касније, 17. фебруара 2023, судска истрага о коришћењу Закона о ванредним ситуацијама је закључила да је Трудоова влада испунила законски праг потребан да се позове на акт.[128] Почетком 2024. године, судија Савезног суда Ричард Мосли пресудио је да позивање савезне владе на Закон о ванредним ситуацијама за окончање протеста конвоја 2022. године „није оправдано“ и да крши права из Повеље. Савезна влада планира да уложи жалбу на пресуду.[129][130]

Уговор о поверењу и снабдевању[уреди | уреди извор]

Либерали и НДП су 22. марта 2022. објавили да су склопили споразум о поверењу и снабдевању. Споразум, у којем се НДП обавезао да ће подржати либерале у свим гласањима о поверењу за време трајања 44. парламента, укључивао је деловање према кључним приоритетима НДП-а. Ефекат споразума је био да се избегну било какве потенцијалне превремене изборе, како би се мањинској Трудоовој влади омогућило да заврши свој пуни четворогодишњи мандат пре избора 2025. године.[131]

Међу политикама које су укључене у споразум биле су успостављање националног програма стоматолошке неге за Канађане са ниским примањима, напредак ка националном програму фармације, реформе рада за раднике са федералном регулативом и нови порези на финансијске институције.[131]

Почетком 2024. године, две стране су дошле до ћорсокака око фармације, доводећи договор у опасност. Споразум је захтевао развој Канадског закона о фармацији до краја 2023. године, који би поставио оквир за систем, међутим, НДП се сложио да продужи рок до 1. марта наредне године пошто су преговори постали напорни. Главне тачке спорења су биле захтјев НДП-а да систем буде једноплатан, као и прелиминарна покривеност за одређене лијекове прије имплементације пуног система.[132] 23. фебруара, стране су објавиле да су постигле споразум, спасавајући договор. Споразум би обезбедио покриће за дијабетес и лекове за контрацепцију пре покретања целог програма.[133]

Домаћа политика[уреди | уреди извор]

Трудо са Марјам Монсеф и Мари-Клод Бибо на догађају Вомен Деливер 2019. у Ванкуверу.

Економска политика Трудоове владе у почетку се ослањала на повећане пореске приходе да би платила повећану државну потрошњу. Иако влада није избалансирала буџет у свом првом мандату, смањивала је однос дуга Канаде према БДП сваке године до 2020. године, када је ударила пандемија КОВИД-19.[134][135] Трудоова прогресивна и феминистичка социјална политика која је сама себе описала укључивала је снажно заговарање права на абортус.[136] Његова влада је представила нацрт закона којим су терапије конверзије забрањене у Канади.[137]

У његовом првом мандату, Канада је поставила циљеве да прими повећан број имиграната и избеглица.[138][139] Канада је увела право на умирање уз медицинску помоћ 2016. године[140] и легализовала канабис за рекреативну употребу 2018. године.[141] У 2021, Трудо је најавио стварање националног плана бриге о деци са намером да смањи накнаде за дневни боравак за родитеље на 10 долара дневно по детету у року од пет година.[142] У новембру 2022. Трудоова влада је објавила да ће Канада до 2025. примити 500.000 имиграната годишње.[143]

Његова еколошка политика је укључивала увођење нових обавеза за смањење емисије гасова стаклене баште за 30% пре 2030. године и постизање нето нулте емисије до 2050. године.[144] Његово главно средство за постизање овог циља је федерална политика цена угљеника.[145] Трудоов парламент је такође усвојио законе за очување мора,[146] забрањујући шест уобичајених пластичних производа за једнократну употребу,[147] и појачавајући процене утицаја на животну средину.[148] Трудо се обавезао да ће забранити пластику за једнократну употребу 2019. Године 2022. његова влада је објавила забрану производње и увоза пластике за једнократну употребу од децембра 2022. Продаја тих предмета биће забрањена од децембра 2023, а извоз од 2025.[149] Међутим, Трудо се залаже за нафтоводе и гасоводе како би се извори канадских фосилних горива довели на страна тржишта.[150]

Спољна политика[уреди | уреди извор]

Трудо са америчким председником Доналдом Трампом и мексичким председником Енрикеом Пењом Нијетом, након потписивања ЦУСМА, 2018.
Усред руско-украјинског рата, Трудо је посетио Кијев и састао се са председником Володимиром Зеленским 8. маја 2022.

Трудо је 2015. године за Њујорк Тајмс Магазин рекао да би Канада могла бити „прва постнационална држава“.[151]

Трудо је уживао у добрим односима са председником Сједињених Држава Бараком Обамом „истомишљеника“,[152] упркос Трудоовој подршци гасоводу Кејстоун, коју је демократски председник одбио.[153] Трудоови први спољнополитички изазови укључивали су спровођење обећања у кампањи да ће повући канадску ваздушну подршку из грађанског рата у Сирији[154] и да ће дочекати 25.000 сиријских ратних избеглица.[155] Када је Доналд Трамп постао председник, односи Канаде и САД су се погоршали. Трампова администрација је приморала поновне преговоре о NAFTA-у како би се створила ЦУСМА, у којој је Канада направила значајне уступке у дозволи повећаног увоза америчког млека, ослабивши канадски систем управљања снабдевањем млечним производима.[156][157] Доналд Трамп је такође применио царине на канадски челик и алуминијум, на шта је Трудо узвратио увођењем царина на амерички челик, алуминијум и разне друге америчке производе.[158]

Односи Канаде са Кином такође су се погоршали током Трудоовог премијерског времена. Превирања су довела до хапшења Менг Ванџоуа на међународном аеродрому у Ванкуверу у децембру 2018. по налогу Сједињених Држава,[159] и хапшења Мајкла Спавора и Мајкла Коврига у Кини 12 дана касније.[160] Пошто су ове три особе пуштене у исто време у септембру 2021. године, многи посматрачи су спекулисали да су размењени као део споразума између Сједињених Држава и Кине.[161]

На сличан начин, односи Канаде са Саудијском Арабијом су такође били под притиском, пошто су групе за људска права позвале Трудоа да престане да продаје војну опрему тој земљи у складу са споразумом који је склопила влада Харпер. Саудијска Арабија је 2018. опозвала свог канадског амбасадора и замрзнула трговину са земљом као одговор на позив Канаде Саудијцима да ослободе опозиционог блогера Рајфа Бадавија. Међутим, 2019. Канада је удвостручила продају оружја Саудијској Арабији, упркос „мораторијуму на извозне дозволе након убиства саудијског новинара Џамала Кашогџија и све већег броја смртних случајева цивила у интервенцији коју је предводила Саудијска Арабија у Јемену“.[162]

У септембру 2023. године, Трудо је рекао да влада Канаде има „веродостојне обавештајне податке“ да је влада Индије умешана у убиство канадског држављанина Хардипа Синг Ниџара испред храма Сика у Сарију. Ова епизода је изазвала брзо погоршање односа Канаде и Индије.[163]

Канада је 2020. изгубила кандидатуру за придруживање Савету безбедности Уједињених нација. Ово је други пут да Канада није успела у покушају да се придружи Савету безбедности, први пут 2009. године под премијером Стивеном Харпером.[164]

Трудо је 7. октобра 2023. осудио Хамасове акције током рата између Израела и Хамаса и изразио подршку Израелу и његовом праву на самоодбрану.[165] Он је 24. октобра одбацио позиве на прекид ватре, али је рекао да подржава „хуманитарне паузе“ за испоруку помоћи људима у Појасу Газе.[166] 12. децембра, у заједничкој изјави са премијером Аустралије и премијером Новог Зеланда, Трудо је позвао на „одрживо примирје“ у рату.[167]


Политика[уреди | уреди извор]

Дефицит[уреди | уреди извор]

Током избора Либерална је странка обећавала да ће да смањи дефицит на 10 милијарди CAD годишње, али због смањења цене нафте, министар финансија Трудоове владе, Бил Морно, објавио је како ће влада имати дефицит од 29 милијарди CAD у 2016. и 2017. години.[168]

Инфраструктура[уреди | уреди извор]

У изборној кампањи, Џастин Трудо је рекао како ће увести инфраструктурални план вредан 60 милијарди CAD у улагању кроз 10 година.[169]

Побачај[уреди | уреди извор]

Џастин Трудо је рекао како жели да формира странку која је „потпуно за избор” и да потенцијални кандидати Либералне странке у изборима 2015. године који се противе побачају неће бити одобрени за номинацију ако неће пристати гласати „за избор” током одобравања предлога закона везаних уз побачај.[170] Трудоов став слаже се с резолуцијом одобреном од стране већине чланова Либералне странке током странкине конвенције о политици у 2012. години. Тај став су критиковали конзервативни хришћани, као што је бивши члан парламента Џим Каригијанис и кардинал Торонта Томас Колинс.[171][172]

Марихуана[уреди | уреди извор]

Џастин Трудо је први пут јавно исказао занимање за легализацију марихуане током говора на митингу у Келоуни, Британска Колумбија, 24. 7. 2013. године. Рекао је да није за декриминализацију канабиса, него за легализацију.[173]

Током једног интервјуа у августу 2013, Трудо је рекао како је последњи пут користио марихуану 2010. године, када је постао члан парламента.[174] Након анализе резултата легализације марихуане у Колораду, Џастин Трудо је рекао како би Канађани имали корист од анализирања искуства и Колорада и Вашингтона.[175]

Након што је Либерална странка формирала владу у новембру 2015. године, Трудо је, као председник Владе, најавио да раде на федералном процесу којим би се заједнички легализовало поседовање марихуане за рекреацијску намену. Планирају да уклоне конзумацију и поседовање марихуане из Казненог закона, али и да уведу нове законе с већим казнама за особе којима је доказана продаја марихуане малолетницима.[176]

Религија[уреди | уреди извор]

Трудоов отац био је побожан римокатолик, а његова мајка преобратила се из англиканизма на католичанство пре венчања. Као дете, сваке недеље присуствовао је миси и молио сваке вечери. С 18 година престао је обављати католичке дужности.[177] Након братове смрти 1998. године, Џастин Трудо је поновно почео веровати.[178]

Исказао је противљење предложеној Квебечкој повељи вредности, контроверзној повељи која би забрањивала делатницима у јавном сектору ношење или приказивање религијских симбола.[179] Повеља је одбачена након што је Квебечка либерална странка победила на провинцијским изборима 2014. године.

Права жена[уреди | уреди извор]

Џастин Трудо се сматра феминистом. Рекао је да је Либерална странка „једнозначна у својој обрани женских права” и да је она „странка повеље”.[180]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Транскрипција са француског: Жистен Тридо. У изворима се јавља и транскрипција Џастин Тридо која комбинује име транскрибовано из енглеског и презиме транскрибовано са француског језика.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Griffin, Eugene (6. 3. 1971). „Trudeau's Bride Takes All by Surprise”. Chicago Tribune. Chicago Tribune Press Services. Архивирано из оригинала 5. 3. 2017. г. Приступљено 4. 9. 2016. 
  2. ^ Prime Minister of Canada Архивирано на сајту Wayback Machine (22. септембар 2016): "Prime Minister Justin Trudeau" (pristupljeno 24. 9, 2016)
  3. ^ Biography.com: "Pierre Trudeau Biography - Prime Minister (1919–2000)", 2. 4. 2014. (pristupljeno 24. 9. 2016)
  4. ^ а б Biography.com: "Justin Trudeau Biography - Prime Minister, Author, Teacher (1971–)", 22. 9. 2015. (pristupljeno 24. 9. 2016)
  5. ^ Hamilton Communty News Joan Bryden, Jim Bronskill: "'We're back,' Trudeau tells allies abroad", 21. 9. 2015. (pristupljeno 24. 9. 2016)
  6. ^ „Rumors confirmed: Mrs. Trudeau expecting, due December”. Montreal Gazette. The Canadian Press. 24. 6. 1971. Приступљено 22. 5. 2016. 
  7. ^ „Civic doctor for Margaret”. Ottawa Citizen. 1. 12. 1971. Приступљено 7. 10. 2017. 
  8. ^ Downie, Jim (28. 12. 1971). „Justin just like dad”. Ottawa Citizen. The Canadian Press. Приступљено 21. 10. 2015. 
  9. ^ CBC News Susana Mas: "Justin Trudeau memoir: 7 surprising revelations from Common Ground", 20. 9. 2014. (pristupljeno 24. 9. 2016)
  10. ^ „Welcome, Justin Trudeau”. St. Petersburg Times. 31. 12. 1971. Приступљено 2. 3. 2013. 
  11. ^ English, John (28. 8. 2007). Citizen of the World: The Life of Pierre Elliott Trudeau Volume One: 1919–1968. Knopf Canada. стр. 205—. ISBN 978-0-676-97522-2. Архивирано из оригинала 31. 7. 2013. г. Приступљено 27. 5. 2011. 
  12. ^ „Pierre Trudeau toughens up”. CBC Digital Archives. 9. 1. 1994. Архивирано из оригинала 18. 11. 2015. г. Приступљено 13. 11. 2015. 
  13. ^ „Colleagues, family discuss secret Trudeau wedding”. CBC Digital Archives. 5. 3. 1971. Архивирано из оригинала 6. 1. 2016. г. Приступљено 3. 9. 2016. 
  14. ^ „SINCLAIR, The Hon. James, P.C.”. Parliament of Canada. Архивирано из оригинала 8. 5. 2013. г. Приступљено 2. 3. 2013. 
  15. ^ Government of Canada - Library and Archives Canada: "Item: Passenger lists of the AORANGI arriving in Vancouver, British Columbia on 1906-06" (pristupljeno 24. 9. 2016)
  16. ^ Google Books E. M. Johnston-Liik: "MPs in Dublin: Companion to History of the Irish Parliament, 1692-1800" (pristupljeno 24. 9. 2016)
  17. ^ "Stamford Raffles was not above sneering at Farquhar's Malay wife and the children by her he had acknowledged. 'The Maya connexion', he termed them archly."Barley, Nigel (1991). The Duke of Puddle Dock: Travels in the Footsteps of Stamford Raffles. Great Britain: Viking. стр. 242. ISBN 9780670836420. Архивирано из оригинала 16. 1. 2017. г. 
  18. ^ Ford, D. (2005). The world of Antoinette Clement: Colonial mistress. Australia: University of Queensland. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. 
  19. ^ Hedemann, Nancy Oakley (1994). A Scottish-Hawaiian story: the Purvis family in the Sandwich Islands. Book Crafters. ISBN 9780964402003. Архивирано из оригинала 16. 1. 2017. г. Приступљено 4. 9. 2016. 
  20. ^ Douglas-Home, Jessica (1996). Violet: The Life and Loves of Violet Gordon Woodhouse. Harvill Press. ISBN 9781860462696. Архивирано из оригинала 16. 1. 2017. г. Приступљено 4. 9. 2016. 
  21. ^ Cooper, Artemis (2011). Writing at the Kitchen Table: The Authorized Biography of Elizabeth David. Faber & Faber. ISBN 9780571279777. Архивирано из оригинала 15. 1. 2017. г. Приступљено 4. 9. 2016. 
  22. ^ Ethnicity of Celebs Follers: "Justin Trudeau", 13. 11. 2015. (pristupljeno 24. 9. 2016)
  23. ^ Newspapers.com - The Ottawa Journal Mike Gillespie: "It's 'Justin Pierre James' – Trudeau baby baptized", 17. 1. 1972. (pristupljeno 24. 9. 2016)
  24. ^ Maclean's Julie Smyth: "That time Richard Nixon predicted Justin Trudeau would be PM", 9. 3. 2016. (pristupljeno 24. 9. 2016)
  25. ^ Google News - The Bryan Times: "Nixon, Trudeau sign treaty: Great Lakes cleanup is multi-billion job", 15. 4. 1972. (pristupljeno 24. 9. 2016)
  26. ^ Google News - Ellensburg Daily Record: "Snoopy' gift from Nixon's", 14. 4. 1972. (pristupljeno 24. 9. 2016)
  27. ^ The Globe and Mail Alexandra Gill: "Nixon's bushy-haired 'bastard' bites back", 23. 3. 2002. (pristupljeno 24. 9. 2016)
  28. ^ „Justin Trudeau signals new style on 1st day as Canada's 23rd prime minister”. Canadian Broadcasting Corporation. 4. 11. 2015. Архивирано из оригинала 4. 11. 2015. г. Приступљено 5. 11. 2015. 
  29. ^ „Justin Trudeau on his cabinet and its promise to Canadians”. Maclean's. Архивирано из оригинала 10. 11. 2015. г. Приступљено 5. 11. 2015. 
  30. ^ Lee Berthiaume; Kathryn May. „The long-form census is back – with penalties still possible if you ignore it”. Ottawa Citizen. Архивирано из оригинала 6. 11. 2015. г. 
  31. ^ „Liberals can restore long-form census for 2016, if they act quickly, observers say”. Canadian Broadcasting Corporation. 28. 10. 2015. Архивирано из оригинала 6. 11. 2015. г. 
  32. ^ „Families of Nova Scotia mass shooting victims want sincere RCMP apology, lawyer says”. The Globe and Mail (на језику: енглески). The Canadian Press. 2023-08-31. Архивирано из оригинала 8. 9. 2023. г. Приступљено 2023-09-10. 
  33. ^ Major, Darren (7. 9. 2023). „What we know so far about the public inquiry into foreign interference”. CBC News. Архивирано из оригинала 9. 9. 2023. г. Приступљено 10. 9. 2023. 
  34. ^ „Trudeau accepts finding of genocide in MMIWG inquiry”. CTV (на језику: енглески). The Canadian Press. 2019-06-04. Архивирано из оригинала 15. 10. 2023. г. Приступљено 2023-09-10. 
  35. ^ „Trudeau government faces 'cash-for-access' criticism”. BBC News (на језику: енглески). 23. 11. 2016. Архивирано из оригинала 23. 3. 2023. г. Приступљено 14. 8. 2021. 
  36. ^ „Trudeau defends cash-for-access fundraising”. Архивирано из оригинала 14. 8. 2021. г. Приступљено 14. 8. 2021. 
  37. ^ а б Schwartz, Zane (27. 4. 2017). „PM no longer under investigation for cash-for-access fundraisers, but ethics commissioner won't say why”. National Post (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 9. 2. 2024. г. Приступљено 14. 8. 2021. 
  38. ^ „Globe editorial: Justin Trudeau didn't invent cash-for-access, but he can end it”. The Globe and Mail. 22. 11. 2016. Архивирано из оригинала 14. 8. 2021. г. Приступљено 14. 8. 2021. 
  39. ^ „Trudeau to end controversial cash-for-access fundraisers”. The Globe and Mail. 27. 1. 2017. Архивирано из оригинала 14. 8. 2021. г. Приступљено 14. 8. 2021. 
  40. ^ „Justin Trudeau's flying unicorn hits a storm”. The Economist. 12. 10. 2017. Архивирано из оригинала 14. 10. 2017. г. Приступљено 15. 10. 2017. 
  41. ^ „Canada's Trudeau faces ethics probe over Bahamas trip”. Reuters. 16. 1. 2017. Архивирано из оригинала 17. 1. 2017. г. Приступљено 18. 1. 2017. 
  42. ^ „Trudeau 'sorry' for violating conflict laws with visits to Aga Khan's island”. CBC News. 20. 12. 2017. Архивирано из оригинала 22. 12. 2017. г. Приступљено 22. 12. 2017. 
  43. ^ Press, Jordan (21. 12. 2017). „Trudeau becomes first prime minister found in violation of ethics law”. The Hamilton Spectator. Hamilton, Ontario, Canada. Архивирано из оригинала 13. 1. 2019. г. Приступљено 13. 1. 2019. 
  44. ^ Fife, Robert (25. 4. 2022). „Trudeau faces backlash in House over inquiry into Aga Khan trip”. The Globe and Mail (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 22. 5. 2022. г. Приступљено 22. 5. 2022. 
  45. ^ Tonda MacCharles (26. 2. 2018). „Who is Jaspal Atwal? Man at centre of controversy over Trudeau's India trip remains a political mystery”. The Toronto Star. Архивирано из оригинала 4. 3. 2018. г. Приступљено 4. 3. 2018. 
  46. ^ David Cochrane (22. 2. 2018). „Trudeau's India visit marred by invite of B.C. man convicted of attempted murder”. CBC News. Архивирано из оригинала 6. 3. 2018. г. Приступљено 4. 3. 2018. 
  47. ^ Amanda Connolly (3. 3. 2018). „Justin Trudeau would lose if an election were held tomorrow, India trip a symptom of shift in mood: Ipsos poll”. Global News. Архивирано из оригинала 4. 3. 2018. г. Приступљено 4. 3. 2018. 
  48. ^ Rex Murphy (2. 3. 2018). „Rex Murphy: Perhaps Justin Trudeau's India trip could have been salvaged with some elephants?”. The National Post. 
  49. ^ Thompson, Elizabeth. „Trudeau under fire over claim he pressured justice minister to intervene in SNC-Lavalin fraud case”. CBC News (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 8. 2. 2019. г. Приступљено 8. 2. 2019. 
  50. ^ „Jody Wilson-Raybould says she's bound by 'solicitor-client privilege', won't comment on SNC-Lavalin scandal”. CBC News (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 8. 2. 2019. г. Приступљено 8. 2. 2019. 
  51. ^ Aiello, Rachel (25. 2. 2019). „PM waives attorney-client privilege in SNC-Lavalin affair”. CTV News (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 25. 4. 2019. г. Приступљено 25. 4. 2019. 
  52. ^ „Trudeau 'welcomes' ethics commissioner probe of alleged PMO interference in SNC-Lavalin case”. CTV News. 11. 2. 2019. Архивирано из оригинала 18. 2. 2019. г. Приступљено 18. 2. 2019. 
  53. ^ „From the comments: 'You're a model for all Canadian elected officials.' Readers react to resignation of Jody Wilson-Raybould”. Архивирано из оригинала 18. 2. 2019. г. Приступљено 18. 2. 2019. 
  54. ^ National Post (21. 2. 2019), Michael Wernick speaks to justice committee, Архивирано из оригинала 12. 12. 2021. г., Приступљено 21. 2. 2019 
  55. ^ Campion-Smith, Bruce; Boutilier, Alex; Ballingall, Alex (21. 2. 2019). „No 'inappropriate pressure' on Jody Wilson-Raybould in SNC-Lavalin affair, top civil servant says – The Star”. The Toronto Star. Архивирано из оригинала 7. 3. 2019. г. Приступљено 8. 3. 2019. 
  56. ^ Tasker, John Paul (28. 2. 2019). „Key moments from Jody Wilson-Raybould's SNC-Lavalin testimony”. CBC News. Архивирано из оригинала 8. 3. 2019. г. Приступљено 8. 3. 2019. 
  57. ^ „Read and listen to Jody Wilson-Raybould's latest SNC-Lavalin evidence”. CBC News (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 24. 4. 2019. г. Приступљено 25. 4. 2019. 
  58. ^ Walsh, Marieke (19. 3. 2019). „Liberals shut down SNC-Lavalin investigation at committee”. iPolitics. Архивирано из оригинала 20. 3. 2019. г. Приступљено 19. 3. 2019. 
  59. ^ „Trudeau Report”. Parliament of Canada. 16. 9. 2019. Архивирано из оригинала 7. 10. 2019. г. Приступљено 5. 10. 2019. 
  60. ^ „Contravention of section 9 of the Conflict of Interest Act found in report released by Commissioner Dion”. Parliament of Canada. 14. 8. 2019. Архивирано из оригинала 30. 8. 2019. г. Приступљено 5. 10. 2019. 
  61. ^ „Trudeau breached federal ethics rules in SNC-Lavalin affair: ethics commissioner”. Mclean's. 14. 8. 2019. Архивирано из оригинала 4. 10. 2019. г. Приступљено 5. 10. 2019. 
  62. ^ Harris, Kathleen; Kapelos, Vassy (16. 8. 2019). „Wilson-Raybould now says she was contacted by RCMP over SNC-Lavalin affair”. CBC News. Архивирано из оригинала 29. 9. 2019. г. Приступљено 5. 10. 2019. 
  63. ^ White-Crummey, Arthur (14. 8. 2019). „Scheer blasts Trudeau on day of damning SNC-Lavalin report”. The National Post. Приступљено 5. 10. 2019. 
  64. ^ „It's official, Canadians: the 2019 federal election campaign is underway”. cbc.ca. 11. 9. 2019. Архивирано из оригинала 11. 11. 2020. г. Приступљено 20. 9. 2019. 
  65. ^ Tasker, John Paul (6. 9. 2019). „French-language TVA debate to go ahead after Trudeau agrees to participate”. CBC News. Canadian Broadcasting Corporation. Архивирано из оригинала 6. 9. 2019. г. Приступљено 21. 9. 2019. 
  66. ^ Cochrane, David (5. 9. 2019). „Trudeau snubs Munk, Maclean's/Citytv debates but will attend commission debates”. CBC News. Canadian Broadcasting Corporation. Архивирано из оригинала 6. 9. 2019. г. Приступљено 5. 9. 2019. 
  67. ^ „Munk Debates cancels foreign-policy event because Trudeau won't attend”. Federal Election 2019 (на језику: енглески). 24. 9. 2019. Архивирано из оригинала 24. 9. 2019. г. Приступљено 24. 9. 2019. 
  68. ^ „Trudeau apologizes again for wearing blackface, cannot say how many times he wore racist makeup”. The Globe and Mail. 2019. Архивирано из оригинала 19. 3. 2023. г. Приступљено 6. 10. 2019. 
  69. ^ „Justin Trudeau Wore Brownface at 2001 'Arabian Nights' Party While He Taught at a Private School”. Time (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 15. 10. 2020. г. Приступљено 19. 9. 2019. 
  70. ^ „Justin Trudeau Admits to Also Wearing Blackface 'Makeup' in High School Following TIME Report”. Time (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 19. 9. 2019. г. Приступљено 19. 9. 2019. 
  71. ^ Dawson, Tyler; Subramaniam, Vanmala (19. 9. 2019). „'I'm really sorry': Justin Trudeau admits wearing brownface at 2001 costume party | National Post”. National Post. 
  72. ^ „EXCLUSIVE: Video shows Trudeau in blackface in 3rd instance of racist makeup”. Global News (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 15. 10. 2020. г. Приступљено 19. 9. 2019. 
  73. ^ „EXCLUSIVE: Video shows Trudeau in blackface in 3rd instance of racist makeup”. Global News. Архивирано из оригинала 15. 10. 2020. г. Приступљено 19. 9. 2019. 
  74. ^ Cecco, Leyland (20. 9. 2019). „Trudeau says he can't recall how many times he wore blackface makeup”. The Guardian. Архивирано из оригинала 15. 10. 2019. г. Приступљено 17. 10. 2019 — преко www.theguardian.com. 
  75. ^ „Justin Trudeau's incredibly forgiving base of believers – Macleans.ca”. www.macleans.ca. Архивирано из оригинала 17. 10. 2019. г. Приступљено 17. 10. 2019. 
  76. ^ Gardiner, Aidan (19. 9. 2019). „Canadians Ask if They Can Forgive Trudeau”Неопходна новчана претплата. The New York Times. Архивирано из оригинала 19. 9. 2019. г. 
  77. ^ Hébert, Chantal (23. 9. 2019). „Trudeau's apology for blackface photos seems to be readily accepted in Quebec | The Star”. The Toronto Star. Архивирано из оригинала 23. 10. 2019. г. Приступљено 17. 10. 2019. 
  78. ^ Hébert, Chantal (24. 9. 2019). „Opinion | Chantal Hébert: Quebec voters appear to have forgiven Trudeau for his blackface follies”. The Hamilton Spectator. Архивирано из оригинала 17. 10. 2019. г. Приступљено 17. 10. 2019 — преко www.thespec.com. 
  79. ^ Montpetit, Jonathan (19. 9. 2019). „In Quebec, Trudeau's opponents and supporters shrug off blackface controversy”. CBC News. Архивирано из оригинала 20. 9. 2019. г. Приступљено 19. 9. 2019. 
  80. ^ Feith, Jesse (20. 9. 2019). „Trudeau's record on race shouldn't be overlooked, community groups say”. Montreal Gazette. Архивирано из оригинала 27. 9. 2019. г. Приступљено 27. 9. 2019. 
  81. ^ Nenshi, Naheed (21. 9. 2019). „Perspective | I'm Calgary's Muslim mayor. We can learn from Trudeau's 'brownface' moment.”. The Washington Post. ISSN 0190-8286. Архивирано из оригинала 24. 9. 2019. г. Приступљено 27. 9. 2019. 
  82. ^ „Trudeau's past vs. Scheer's present | The Star”. The Toronto Star. 25. 9. 2019. Архивирано из оригинала 27. 9. 2019. г. Приступљено 27. 9. 2019. 
  83. ^ „'ABSOLUTELY DEPLORABLE': Officials react on social media to Trudeau's blackface photos | Toronto Sun”. 19. 9. 2019. Архивирано из оригинала 29. 11. 2021. г. Приступљено 17. 10. 2019. 
  84. ^ Da Silva, Chantal (22. 10. 2019). „Justin Trudeau wins minority government—what does this mean for America?”. Newsweek. Архивирано из оригинала 6. 4. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2019. 
  85. ^ „Trudeau says no plans to form a coalition, will push ahead on Trans Mountain”. Global News. Архивирано из оригинала 6. 4. 2023. г. Приступљено 23. 10. 2019. 
  86. ^ а б „Ontario and Quebec keep Liberals in power and Conservatives out”. cbc.ca. 22. 10. 2019. Архивирано из оригинала 6. 4. 2023. г. Приступљено 23. 10. 2019. 
  87. ^ Aiello, Rachel (22. 10. 2019). „'Historic opportunity': Opposition leaders take stock after Liberal minority win”. Federal Election 2019. Архивирано из оригинала 31. 7. 2021. г. Приступљено 23. 10. 2019. 
  88. ^ Brean, Joseph (22. 10. 2019). „All-time low share of popular vote is enough for Liberals to win power | National Post”. National Post. Архивирано из оригинала 6. 7. 2021. г. Приступљено 23. 10. 2019. 
  89. ^ „Liberals take losses but win enough in Quebec and Ontario to form minority government”. cbc.ca. 21. 10. 2019. Архивирано из оригинала 22. 10. 2019. г. Приступљено 23. 10. 2019. 
  90. ^ „Doug Ford's government hurt Andrew Scheer in Ontario, Vote Compass data suggests”. cbc.ca. 21. 10. 2019. Архивирано из оригинала 6. 4. 2023. г. Приступљено 23. 10. 2019. 
  91. ^ „Trudeau vows Canada's PPE stockpile policies will be overhauled to prevent waste – National | Globalnews.ca”. Global News. Архивирано из оригинала 25. 8. 2021. г. Приступљено 25. 8. 2021. 
  92. ^ Walsh, Marieke (22. 4. 2020). „Canada cut number of stockpile storage locations for critical medical supplies by one third in past two years”. The Globe and Mail. Архивирано из оригинала 25. 8. 2021. г. Приступљено 25. 8. 2021. 
  93. ^ „Suivi des mesures économiques gouvernementales découlant de la crise de la COVID-19: Québec et Fédéral”. Chaire en Fiscalité et en Finances publiques. Université de Sherbrooke. 20. 1. 2020. Архивирано из оригинала 18. 4. 2020. г. Приступљено 28. 8. 2021. 
  94. ^ Brewster, Murray (7. 5. 2020). „Armed Forces deploys almost all of its medical capacity against pandemic in Quebec nursing homes”. CBC. Архивирано из оригинала 28. 8. 2021. г. Приступљено 28. 8. 2021. 
  95. ^ „Procuring vaccines for COVID-19”. aem. Public Services and Procurement Canada. 11. 12. 2020. Архивирано из оригинала 17. 2. 2021. г. Приступљено 24. 4. 2021. 
  96. ^ Walsh, Marieke; McArthur, Greg (4. 3. 2021). „Canada's missed shots: How Ottawa's COVID-19 vaccine promises were out of step with reality”. The Globe and Mail. Архивирано из оригинала 25. 8. 2021. г. Приступљено 25. 8. 2021. 
  97. ^ Ling, Justin (31. 5. 2021). „Where did Canada's vaccine effort actually go wrong?”. Macleans.ca. Архивирано из оригинала 31. 5. 2021. г. Приступљено 4. 7. 2022. 
  98. ^ Hopper, Tristin (5. 2. 2021). „How Ottawa utterly botched Canada's COVID vaccine acquisition”. National Post. Архивирано из оригинала 9. 2. 2024. г. Приступљено 25. 8. 2021. 
  99. ^ „Most Canadians will get COVID-19 vaccine by September: Trudeau”. Al Jazeera. 27. 11. 2020. Архивирано из оригинала 17. 2. 2021. г. Приступљено 22. 3. 2021. 
  100. ^ „Procuring vaccines for COVID-19”. aem. Public Services and Procurement Canada. 11. 12. 2020. Архивирано из оригинала 17. 2. 2021. г. Приступљено 24. 4. 2021. 
  101. ^ Newton, Paula (9. 4. 2021). „Canada's third wave on track to become its worst yet as hospitalizations spike”. CNN. Архивирано из оригинала 23. 4. 2021. г. Приступљено 23. 4. 2021. 
  102. ^ „Interactive Data Visualization of COVID-19 in Canada – Public Health Infobase | Public Health Agency of Canada”. health-infobase.canada.ca. 19. 4. 2020. Архивирано из оригинала 22. 4. 2021. г. Приступљено 23. 4. 2021. 
  103. ^ Cardoso, Tom; Lundy, Matt (19. 4. 2021). „Federal budget 2021 highlights: Child care, recovery benefits, OAS increases – everything you need to know”. The Globe and Mail. Архивирано из оригинала 22. 4. 2021. г. Приступљено 23. 4. 2021. 
  104. ^ Bains, Jessy (21. 10. 2021). „The Canada Recovery Benefit is ending, with a new one taking its place”. Yahoo Finance Canada (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 22. 1. 2022. г. Приступљено 22. 1. 2022. 
  105. ^ Messier, François (23. 12. 2021). „Des milliers de Canadiens de plus admissibles à une aide de 300 $ par semaine”. ici.radio-canada.ca (на језику: француски). Архивирано из оригинала 22. 12. 2021. г. Приступљено 27. 12. 2021. 
  106. ^ Zimonjic, Peter (3. 7. 2020). „Ethics watchdog launches probe of Trudeau over choice of WE Charity to run $900M student grant program”. CBC News. Архивирано из оригинала 3. 7. 2020. г. Приступљено 3. 7. 2020. 
  107. ^ Breen, Kerri (3. 7. 2020). „Ethics commissioner launches investigation into Trudeau, $900M WE Charity contract”. Global News. Архивирано из оригинала 3. 7. 2020. г. Приступљено 3. 7. 2020. 
  108. ^ Tasker, John Paul (3. 7. 2020). „Federal government, WE Charity agree to part ways on summer student grant program”. CBC News. Архивирано из оригинала 3. 7. 2020. г. Приступљено 3. 7. 2020. 
  109. ^ Gilmore, Rachel (9. 7. 2020). „PM Trudeau's mother, brother and wife were paid to speak at WE Charity events”. CTVNews. Архивирано из оригинала 18. 7. 2020. г. Приступљено 18. 7. 2020. 
  110. ^ Walsh, Marieke; Curry, Bill (9. 7. 2020). „Prime Minister Justin Trudeau's wife, mother and brother paid to speak at WE Charity events”. The Globe and Mail. Архивирано из оригинала 19. 8. 2020. г. Приступљено 18. 7. 2020. 
  111. ^ Porter, Catherine (13. 7. 2020). „Speaking on Charity Scandal, Trudeau Adopts a Now-Familiar Tone of Contrition”Неопходна новчана претплата. The New York Times. Архивирано из оригинала 14. 7. 2020. г. 
  112. ^ Nardi, Christopher (16. 7. 2020). „Ethics commissioner launches WE Charity investigation into Finance Minister Bill Morneau”. National Post. Архивирано из оригинала 9. 2. 2024. г. Приступљено 18. 7. 2020. 
  113. ^ Catherine Tunney (13. 5. 2021). „Trudeau cleared in WE Charity scandal but former finance minister broke conflict law, says ethics watchdog”. CBC News. Архивирано из оригинала 12. 7. 2022. г. Приступљено 8. 7. 2021. 
  114. ^ Aiello, Rachel (15. 8. 2021). „Trudeau calls federal election, voters to go to the polls Sept. 20”. CTV News. Bell Media. Архивирано из оригинала 15. 8. 2021. г. Приступљено 15. 8. 2021. 
  115. ^ „Canada 'working tirelessly' to evacuate citizens from Kabul – CityNews Toronto”. toronto.citynews.ca. Архивирано из оригинала 25. 8. 2021. г. Приступљено 25. 8. 2021. 
  116. ^ Mazerolle, John; Rieti, John. „Federal election latest updates”. CBC News. Архивирано из оригинала 3. 3. 2022. г. Приступљено 3. 3. 2022. 
  117. ^ Hopper, Tristan (22. 9. 2021). „First Reading: The Least Popular Canadian Government Ever Elected”. National Post. 
  118. ^ Tasker, John Paul (29. 1. 2022). „Thousands opposed to COVID-19 rules converge on Parliament Hill”. CBC. Архивирано из оригинала 31. 1. 2022. г. Приступљено 1. 2. 2022. 
  119. ^ „Freedom Convoy 2022 live updates: Trudeau relocated due to security concerns”. National Post (на језику: енглески). 29. 1. 2022. Архивирано из оригинала 9. 2. 2024. г. Приступљено 29. 1. 2022. 
  120. ^ Cecco, Leyland (28. 1. 2022). „Canada truckers' vaccine protest spirals into calls to repeal all public health rules”. The Guardian. ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 2. 2. 2022. г. Приступљено 2. 2. 2022. 
  121. ^ „Freedom Convoy: Trudeau calls trucker protest an 'insult to truth'”. BBC News. 31. 1. 2022. Архивирано из оригинала 2. 3. 2022. г. Приступљено 31. 1. 2022. 
  122. ^ „Military response not in cards for COVID protest, Trudeau says”. The Boston Globe. 3. 2. 2022. Архивирано из оригинала 6. 2. 2022. г. Приступљено 13. 2. 2022. 
  123. ^ Osorio, Carlos; Scherer, Steve; Chiacu, Doina (2022-02-11). „Trudeau promises Biden 'quick action' against protesters blocking U.S.-Canada bridge”. Reuters (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 11. 2. 2022. г. Приступљено 2022-02-11. 
  124. ^ Astor, Maggie; Bilefsky, Dan; Porter, Catherine (11. 2. 2022). „Trudeau warns protesters of 'increasingly robust police intervention.'”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 11. 2. 2022. г. Приступљено 11. 2. 2022. 
  125. ^ „Trudeau invokes Emergencies Act for 1st time to aid convoy blockade response – National | Globalnews.ca”. Global News (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 14. 2. 2022. г. Приступљено 14. 2. 2022. 
  126. ^ Boisvert, Nick (23. 2. 2022). „Trudeau ends use of Emergencies Act, says 'situation is no longer an emergency'”. CBC News. Архивирано из оригинала 23. 2. 2022. г. Приступљено 23. 2. 2022. 
  127. ^ Osman, Laura (23. 2. 2022). „Trudeau says Emergencies Act powers can now be revoked as crisis calms”. CP24. Архивирано из оригинала 12. 4. 2022. г. Приступљено 30. 6. 2022. 
  128. ^ „Catharine Tunney, "Federal government met the threshold to invoke Emergencies Act: Rouleau", CBC News, Feb 17, 2023.”. Архивирано из оригинала 18. 2. 2023. г. Приступљено 18. 2. 2023. 
  129. ^ Van Dyk, Spencer (23. 1. 2024). „Federal court rules Emergencies Act invocation 'not justified'”. CTV. Приступљено 23. 1. 2024. 
  130. ^ Tunney, Catharine (23. 1. 2024). „Ottawa's use of Emergencies Act against convoy protests was unreasonable, violated Charter, court rules”. CBC News. Приступљено 4. 3. 2024. 
  131. ^ а б „Liberals' deal with NDP will keep Trudeau minority in power for 3 more years”. CTVNews (на језику: енглески). 2022-03-22. Приступљено 2024-03-01. 
  132. ^ „NDP threatens stalling tactics, end of agreement with Liberals over slow pace of pharmacare talks”. 9. 2. 2024. Приступљено 1. 3. 2024. 
  133. ^ „Liberals and NDP reach deal on pharmacare”. CTVNews (на језику: енглески). 2024-02-23. Приступљено 2024-03-01. 
  134. ^ Bonokoski, Mark (17. 9. 2020). „BONOKOSKI: Liberals' favourite debt-to-GDP tool now totally useless”. torontosun (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 30. 1. 2022. г. Приступљено 17. 11. 2020. 
  135. ^ Leuprecht, Christian (1. 12. 2020). „Liberal government is placing a daring fiscal bet with its massive deficit spending plan”. CBC News. Архивирано из оригинала 14. 4. 2023. г. Приступљено 31. 5. 2021. 
  136. ^ Saul, Heather (20. 10. 2015). „Justin Trudeau: The rise of the feminist and pro-choice Canadian Prime Minister who wants to legalise marijuana 'right away'”. The Independent. Архивирано из оригинала 17. 11. 2015. г. 
  137. ^ Keith, Morgan (8. 1. 2022). „Following unanimous parliamentary approval in 2021, conversion therapy is now illegal in Canada”. Business Insider. Архивирано из оригинала 18. 1. 2022. г. Приступљено 18. 1. 2022. 
  138. ^ „Justin Trudeau's promise to take 25,000 Syrian refugees this year 'problematic'”. CBC. 28. 10. 2015. Архивирано из оригинала 13. 4. 2019. г. Приступљено 31. 1. 2019. 
  139. ^ Kathleen Harris; Chris Hall; Peter Zimonjic (1. 11. 2017). „Canada to admit nearly 1 million immigrants over next 3 years”. CBC News. Архивирано из оригинала 18. 11. 2019. г. Приступљено 2. 11. 2018. 
  140. ^ Harris, Kathleen (14. 4. 2016). „Doctor-assisted dying bill restricted to adults facing 'foreseeable' death”. CBC. Архивирано из оригинала 30. 5. 2017. г. Приступљено 3. 11. 2019. 
  141. ^ Tasker, John Paul (20. 6. 2018). „Trudeau says pot will be legal as of Oct. 17, 2018”. CBC News. Архивирано из оригинала 21. 6. 2018. г. Приступљено 24. 10. 2018. 
  142. ^ Ljunggren, David (19. 4. 2021). „Canada to put up C$30 billion for long-awaited national childcare program”. Reuters. Архивирано из оригинала 14. 4. 2023. г. Приступљено 17. 8. 2021. 
  143. ^ „Ottawa reveals plan to welcome 500,000 immigrants per year by 2025”. CBC News. 1. 11. 2022. Архивирано из оригинала 18. 12. 2023. г. Приступљено 15. 12. 2023. 
  144. ^ Powers, Lucas (25. 9. 2019). „Trudeau's claim that Canada is 'on track' to meet 2030 climate target is misleading”. CBC News. Архивирано из оригинала 6. 5. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2020. 
  145. ^ „Innovation Energy: Canada leads the way in carbon capture as more governments put a price on CO2”. Financial Post, a division of Postmedia Network Inc. 17. 7. 2019. Архивирано из оригинала 27. 1. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2020. 
  146. ^ Lake, Holly (9. 11. 2018). „Environment and economy face off in battle over marine-protection bill”. iPolitics. Архивирано из оригинала 1. 6. 2019. г. Приступљено 31. 5. 2019. 
  147. ^ Rodriguez, Jeremiah (25. 6. 2019). „'Pile of hypocrisy': Trudeau called out for single-use plastic forks in photo”. CTVNews (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 18. 4. 2023. г. Приступљено 3. 7. 2020. 
  148. ^ Josh K., Elliott (21. 6. 2019). „Why critics fear Bill C-69 will be a 'pipeline killer'”. Global News. Архивирано из оригинала 18. 4. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2020. 
  149. ^ Newburger, Emma (21. 6. 2022). „Canada is banning single-use plastics, including grocery bags and straws”. CNBC. Архивирано из оригинала 18. 4. 2023. г. Приступљено 4. 7. 2022. 
  150. ^ McKibben, Bill (17. 4. 2017). „Stop swooning over Justin Trudeau. The man is a disaster for the planet – Bill McKibben”. The Guardian. Архивирано из оригинала 18. 4. 2023. г. Приступљено 31. 1. 2019 — преко www.theguardian.com. 
  151. ^ „The dangers of Trudeau's 'postnational' Canada”. Vancouversun.com. Архивирано из оригинала 21. 5. 2022. г. Приступљено 4. 7. 2022. 
  152. ^ „Obama, Trudeau show like-minded values in White House visit”. Associated Press. 10. 3. 2016. Архивирано из оригинала 27. 6. 2022. г. Приступљено 27. 6. 2022. 
  153. ^ Harris, Kathleen (6. 11. 2015). „Justin Trudeau 'disappointed' with U.S. rejection of Keystone XL”. CBC News. Canadian Broadcasting Corporation. Архивирано из оригинала 18. 12. 2022. г. Приступљено 2. 1. 2016. 
  154. ^ „End combat mission in Iraq and Syria, Trudeau orders defence minister”. Toronto Star. The Canadian Press. 13. 11. 2015. Архивирано из оригинала 14. 11. 2015. г. Приступљено 13. 11. 2015. 
  155. ^ Carbert, Michelle (28. 2. 2016). „Liberals' revised goal met as 25,000th Syrian refugee arrives in Canada”. The Globe and Mail. Архивирано из оригинала 3. 3. 2021. г. Приступљено 26. 3. 2020. 
  156. ^ „CUSMA: What The New Trade Deal Means For Canadians |”. clearit.ca. Архивирано из оригинала 21. 4. 2023. г. Приступљено 29. 12. 2020. 
  157. ^ „Canadian Parliament rushes through ratification of USMCA trade pact”. Reuters. 13. 3. 2020. Архивирано из оригинала 26. 11. 2020. г. Приступљено 29. 12. 2020. 
  158. ^ Daniel Wolfe, The full list of 229 US products targeted by Canada's retaliatory tariffs, Quartz (June 29, 2018).
  159. ^ Horowitz, Julia (6. 12. 2018). „Huawei CFO Meng Wanzhou arrested in Canada, faces extradition to United States”. CNN Business. Архивирано из оригинала 19. 1. 2019. г. Приступљено 27. 5. 2020. 
  160. ^ Hernández, Javier C.; Porter, Catherine (19. 6. 2020). „China Indicts 2 Canadians on Spying Charges, Escalating Dispute”Неопходна новчана претплата. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 19. 6. 2020. г. Приступљено 2. 10. 2021. 
  161. ^ Webster, David (26. 9. 2021). „Meng for the two Michaels: Lessons for the world from the China-Canada prisoner swap”. The Conversation (на језику: енглески). Приступљено 2. 10. 2021. 
  162. ^ Cecco, Leyland (9. 6. 2020). „Canada doubles weapons sales to Saudi Arabia despite moratorium”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 29. 12. 2020. 
  163. ^ Tunney, Catherine (19. 9. 2023). „Questions mount about security precautions for Nijjar after India's government linked to killing”. CBC News. 
  164. ^ „Canada's failed UN security council bid exposes Trudeau's 'dilettante' foreign policy”. The Guardian. London, United Kingdom. 18. 6. 2020. Приступљено 21. 6. 2020. 
  165. ^ Lee, Michael (7. 10. 2023). „Trudeau, Poilievre condemn Hamas attack on Israel”. CTV. Архивирано из оригинала 7. 10. 2023. г. 
  166. ^ „Liberals remain divided after Trudeau's call for 'humanitarian pauses' in Israel-Hamas war”. The Globe and Mail. 25. 10. 2023. 
  167. ^ „Joint Statement by the Prime Ministers of Australia, Canada and New Zealand”. Prime Minister of Canada (на језику: енглески). 2023-12-12. Приступљено 2024-04-01. 
  168. ^ National Observer Mike De Souza: "Ten highlights from Justin Trudeau's first federal budget", 22. 3. 2016. (pristupljeno 25. 9. 2016)
  169. ^ The Wall Street Journal Paul Vieira, David George-Cosh: "Canada’s Prime Minister Justin Trudeau Says Will Proceed With Infrastructure Spending Plan", 13. 01. 2016. (pristupljeno 25. 9. 2016)
  170. ^ National Post Joan Bryden: "Justin Trudeau says anti-abortion candidates can’t run as Liberals", 7. 5. 2014. (pristupljeno 25. 9. 2016)
  171. ^ CBC News Trinh Theresa Do: "Justin Trudeau's abortion policy will 'definitely' hurt Liberals, former MP says", 20. 05. 2014. (pristupljeno 25. 09. 2016)
  172. ^ CBC News: "Cardinal Thomas Collins urges Justin Trudeau to reverse pro-choice rule", 14. 5. 2014. (pristupljeno 25. 9. 2016)
  173. ^ National Post: "Justin Trudeau wants to legalize marijuana in order to 'keep it out of the hands of our kids'", 24. 7. 2013. (pristupljeno 25. 9. 2016)
  174. ^ thestar.com Joanna Smith: "Justin Trudeau admits smoking marijuana as MP", 22. 8. 2013. (pristupljeno 25. 09. 2016)
  175. ^ National Post Bill Graveland: "Justin Trudeau says Canada should ‘draw on best practices’ from marijuana legalization in Colorado, Washington", 23. 1. 2014. (pristupljeno 25. 9. 2016)
  176. ^ CTV News Jim Bronskill: "Tax on legalized pot won't be a cash cow: PM", 17. 12. 2015. (pristupljeno 25. 9. 2016)
  177. ^ Ottawa Citizen Mark Kennedy: "Q and A: Justin Trudeau in his own words", 18. 9. 2014. (pristupljeno 25. 9. 2016)
  178. ^ Winnipeg Free Press John Longhurst: "PM's faith has evolved with age", 14. 11. 2015. (pristupljeno 25. 9. 2016)
  179. ^ CBC News Meagan Fitzpatrick: "Trudeau says he will defend Quebec's open society", 29. 8. 2013. (pristupljeno 25. 9. 2016)
  180. ^ The Independent Heather Saul: "Justin Trudeau: The rise of the feminist and pro-choice Canadian Prime Minister who wants to legalise marijuana 'right away'", 20. 9. 2015. (pristupljeno 25. 9. 2016)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Џастин Трудо на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џастин_Трудо&oldid=27709695”