Aleksandar Karađorđević (knez)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Aleksandar Karađorđević
Knez Aleksandar Karađorđević u generalskoj uniformi. Rad Uroša Kneževića 1852. (Narodni muzej, Beograd)
Lični podaci
Datum rođenja(1806-10-11)11. oktobar 1806.
Mesto rođenjaTopola, Srbija
Datum smrti3. maj 1885.(1885-05-03) (78 god.)
Mesto smrtiTemišvar, Austrougarska
Porodica
SupružnikPersida Karađorđević
Potomstvo10, među kojima i:
RoditeljiKarađorđe Petrović
Jelena Petrović
DinastijaKarađorđevići
Knez Srbije
Period14. septembar 1842. — 23. decembar 1858.
PrethodnikMihailo Obrenović
NaslednikMiloš Obrenović
Čingeneral
Potpis

Monogram kneza Aleksandara Karađorđevića

Grb kneževskog doma Karađorđević

Aleksandar Karađorđević (Topola, 11. oktobar 1806 — Temišvar, 3. maj 1885), u starim izvorima Georgijevič Černi, bio je vladajući knez Srbije od 1842. do 1858. godine i mlađi sin vođe Prvog srpskog ustanka Karađorđa.[1]

Posle propasti Prvog srpskog ustanka, Aleksandar je sa ocem napustio Srbiju[1]i vratio se u nju 1839. postavši ađutant kneza Mihaila Obrenovića.[1] Na presto su ga doveli ustavobranitelji posle svrgavanja kneza Mihaila Obrenovića.[1]Njegovu vladavinu je obeležio uticaj ustavobranitelja, po čemu se ceo period naziva režim ustavobranitelja. U ovom periodu pokrenute su ozbiljne reforme u Srbiji i modernizacija zemlje.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Najmlađi sin Karađorđa i Jelene, Aleksandar, rođen je u Topoli 11. oktobra 1806. (po novom kalendaru). Školovao se u Hotinu u Besarabiji (Rusija), pod pokroviteljstvom ruskog cara. Oženio se 1830. godine Persidom, ćerkom vojvode Jevrema Nenadovića i Jovanke Milovanović. Imali su devetoro dece: ćerke Poleksiju, Kleopatru, Jelenu i Jelisavetu, i sinove Aleksija, Svetozara, Andreja (sva trojica umrli kao deca), Petra i Arsena.

Krajem 1839. posle sultanskog fermana o potvrdi kneževskog dostojanstva Kneza Mihaila Obrenovića, porodica Karađorđević vratila se u Srbiju.[1]Aleksandar je stupio u službu pri Glavnom štabu srpske vojske, a potom je unapređen u čin poručnika i postavljen za ađutanta kneza Mihaila.[traži se izvor]

Posle političkih sukoba izazvanih nepoštovanjem takozvanog „Turskog ustava“ iz 1838.[2] i abdikacije Miloša, a zatim i Mihaila Obrenovića, na narodnoj skupštini održanoj na Vračaru, 14. septembra 1842, Aleksandar Karađorđević izabran je za kneza Srbije. Nakon priznavanja kneževske titule od strane Rusije i Turske, knez Aleksandar se okrenuo reformama i uvođenju novih ustanova, kako bi se ubrzao razvoj srpske države. Donet je kodeks građanskog prava, uvedena stajaća vojska, osnovana topolivnica u Kragujevcu (1853. g), unapređene su postojeće i osnovane nove škole, Narodna biblioteka i Narodni muzej.[traži se izvor] Donet je Građanski zakonik 1844. godine.[1]

U Mađarskoj revoluciji 1848. u Vojvodini, učestvuju i čete dobrovoljaca iz Srbije pod komandom Stevana Knićanina, koje je kao pomoć Srbima u njihovoj borbi za autonomiju poslao knez Aleksandar Karađorđević. Kao nastavak nacionalno-političkog pokreta iz 1848, razvila se panslavistička ideja o Jugoslovenskoj kraljevini, koja je uz „Načertanije“ Ilije Garašanina[1], četiri godine ranije napisan srpski politički program, uticala da osnov srpske spoljne politike postane svest o misiji oslobađanja svih južnoslovenskih naroda od austrijske i turske vlasti.[traži se izvor]

U unutrašnjoj politici, knez Aleksandar dolazi u sukob sa članovima Državnog saveta, što kulminira sazivanjem Svetoandrejske narodne skupštine u decembru 1858, koja je iznudila njegovu abdikaciju.[3]

Posle silaska sa kneževskog trona, knez Aleksandar se povukao na svoje imanje u blizini Temišvara (današnja Rumunija). Njegov miran život poremetila je optužba da je za zaverenike u atentatu na Kneza Mihaila obezbedio novac i oružje. Osuda za delo koje nije učinio duboko ga je povredila. Dinastičke borbe su se još više rasplamsale, i knez Aleksandar tek tada uzima aktivno učešće u njima. U svojim izjavama gnušao se pomisli na nedelo koje su mu pripisivali protivnici, boreći se svom snagom da na srpski presto ponovo dođe jedan Karađorđević.[traži se izvor] Sud u Kneževini Srbiji ga je u odsustvu 27. (15) jula 1868. osudio na 20 godina zatvora zbog učešća u atentatu na kneza Mihaila.[4]

Knez Aleksandar Karađorđević umro je u Temišvaru, 3. maja 1885. godine (po novom kalendaru), a sahranjen je u Beču gde mu je grob oskrnavljen a lobanja ukradena 1911. godine[5]. Lobanja je uskoro pronađena na groblju u jednom žbunu, a posmrtni ostaci Aleksandra i žene mu Perside su preneseni 22. decembra 1911. (po julijanskom kalendaru) u zadužbinu Kralja Petra I na Oplencu.[6][7]

Odlikovan je visokim otomanskim odlikovanjima, Ordenom dostojanstva za ratne zasluge i Velikim ordenom slave, kao i maršalskim znakom, portretom padišaha i Nišan imtijaz (Znak dostojanstva) prvog stepena.[8][9]

U Brestovačkoj banji se nalazi Dvorac kneza Aleksandra Karađorđevića.

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Petar Jovanović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Karađorđe Petrović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Petar Živković
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Marica Živković
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Aleksandar Karađorđević (knez)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Nikola Jovanović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Jelena Jovanović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Bosiljka
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Porodica[uredi | uredi izvor]

Supružnik[uredi | uredi izvor]

ime slika datum rođenja datum smrti
Kneginja Persida
15. februar 1813. 29. mart 1873.

Deca[uredi | uredi izvor]

ime slika datum rođenja datum smrti supružnik
Kneginja Poleksija 1. februar 1833. 4. decembar 1914. Konstantin Nikolajević; Aleksandar Prešern
Kneginja Kleopatra
26. novembar 1835. 13. jul 1855. Milan Petronijević
Knez Aleksije 23. mart 1836. 21. april 1841. umro u detinjstvu
Knez Svetozar 1841. 17. mart 1847. umro u detinjstvu
Kralj Petar I
29. jun 1844. 16. avgust 1921. Kneginja Zorka
Kneginja Jelena 18. oktobar 1846. 26. jul 1867. Đorđe Simić
Knez Andrija 15. septembar 1848. 12. jul 1864. umro u mladosti
Kneginja Jelisaveta 27. februar 1850. 1. jun 1850. umrla u detinjstvu
Knez Đorđe
10. januar 1857. 24. decembar 1888. nije bio oženjen, umro u luci Gruž, Dubrovnik, na brodu kneza Nikole[10]
Knez Arsen
16. april 1859. 19. oktobar 1938. grofica Aurora Pavlovna Demidova

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

  • Sa desetoro bračne dece je drugi među srpskim vladarima i Karađorđevićima, a ukupno je na trećem mestu po broju dece pošto je Miloš Obrenović imao 16, od kojih 8 bračnih i 8 vanbračnih, dok je Nikola I Petrović Njegoš imao dvanaestoro bračne dece.
  • Započeo je tradiciju u dinastiji Karađorđević kao prvi mlađi sin koji je umesto starije braće došao na presto. Stariji brat Aleksa je preminuo oko 1830. i nije došao na presto Srbije.
  • Jedini je knez Srbije koji je došao iz dinastije Karađorđević.
  • Njegov bratanac Đorđe, sin starijeg brata Alekse, jedno vreme je služio kod njega kao ađutant.
  • Tokom njegove vladavine je oko godinu dana pre maja 1853. Đorđe Maletić sastavio himnu Kneževine Srbije. Ona je postala zvanična himna oko maja 1853, a tekst je objavljen 15. (3) septembra 1853. u zvaničnim Srpskim novinama.[11]
  • Iz nekog razloga nije bio zadovoljan svojim sinovima Petrom i Arsenom, pa ih je pre smrti u testamentu obojicu isključio iz nasledstva, i skoro sve je ostavio srednjem preživelom sinu Đorđu. Đorđe je pre svoje smrti nasleđenu imovinu ostavio Arsenu. Ovaj podatak je oko 1970. u arhivama svog oca Arsena pronašao knez Pavle. Na osnovu dokumenata iz arhive je zaključio da je Đorđe "izgleda bio najsposobniji od njih trojice".[12]
  • Sud u Kneževini Srbiji ga je 27. (15) jula 1868. u odsustvu osudio na 20 godina zatvora zbog učešća u atentatu na kneza Mihaila.[4]
  • Tokom njegove vladavine su u kneževini Srbiji 12. februara (31. januara) 1851. uvedena stalna porodična prezimena, po uzoru na ime najstarijeg člana porodice.[13]

Galerija[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 31. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Istorija za 7. razred osnovne škole; Radoš Ljušić; Zavod za udžbenike i nastavna sredstva; Beograd; 2008.
  3. ^ Jelavich & Jelavich 1986, str. 62.
  4. ^ a b „Juče u 5 časova posle podne pročitana je javna presuda ubicama kneževima”. digarhiv.nbs.rs. Srpske novine. 16. jul 1868. Pristupljeno 27. mart 2023. „Druga vest u trećoj koloni 2. ili 3. strane” 
  5. ^ Cetinjski vjesnik, Cetinje 21. decembra, broj 100, ukucati br. str. 405. Cetinje. 1911. Arhivirano iz originala 22. 04. 2016. g. Pristupljeno 03. 05. 2016. 
  6. ^ Cetinjski vjesnik, Cetinje 25. decembra, broj 101, ukucati br. str. 409. Cetinje. 1911. Arhivirano iz originala 22. 04. 2016. g. Pristupljeno 03. 05. 2016. 
  7. ^ Cetinjski vjesnik, Jedna tužna svečanost, broj 20. i 22, ukucati br. str. 79, 85. Cetinje. 1912. Arhivirano iz originala 30. 07. 2016. g. Pristupljeno 08. 05. 2022. 
  8. ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. str. 78. 
  9. ^ Acović, Dragomir (2017). „Šest vekova odlikovanja među Srbima”. Politikin zabavnik. 3438: 8. 
  10. ^ Glas Crnogorca, br. 51 (PDF). Cetinje. 1888. str. 1. 
  11. ^ „Knažestvo Srbıя”. digarhiv.nbs.rs. Srpske novine. 3. septembar 1853. str. 3. Pristupljeno 20. novembar 2022. „Leva kolona” 
  12. ^ Kosta St. Pavlović (jun 1980). „Dvadesetpetogodišnja prepiska sa knezom Pavlom (1950-1976) (10. strana)” (PDF). 27mart.com. str. 10. Pristupljeno 29. novembar 2022. 
  13. ^ Branko Todorović (10. septembar 2021). „Slovo naredbe kneza Aleksandra Karađorđevića o uvođenju stalnih prezimena u Kneževini Srbiji (1851)”. poreklo.rs. Pristupljeno 30. jul 2023. 
  14. ^ Avramović, Sima (2010). „SRETENjSKI USTAV – 175 GODINA POSLE” (PDF). Anali Pravnog fakulteta u Beogradu (1). 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Aleksandar Karađorđević na Vikimedijinoj ostavi.


Napomena: Sadržaj sa sajta http://www.royalfamily.org


Karađorđevići
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александар_Карађорђевић_(кнез)&oldid=27735418”