Narodna skupština Republike Srbije

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Narodna skupština Republike Srbije
Grb ili logo
Vrsta
Osnivanje11. januar 1991.
VrstaJednodomni sistem
Predvodništvo
PredsednikAna Brnabić (SNS)
od 20. marta 2024.
PotpredsedniciSandra Božić
Marina Raguš
Elvira Kovač
Snežana Paunović
Edin Đerlek
Jovan Janjić
Sastav
Broj poslanika250
2023 Serbian parliamentary election results composition.svg
Političke
grupe
  AV–SNSDS (129)
  SPN (65)
  ID−PS (18)
  NADA (13)
  MI–GIN (13)
  SVM (6)
  SPP (2)
  SDAS (2)
  PDD (1)
  RS (1)
Izbori
Izborni sistemPIS sa izbornim cenzusom od 3% (D’Ontov sistem)
Poslednji izbori17. decembar 2023.
Mesto održavanja sednica
Dom Narodne Skupštine Srbije.jpg
Dom Narodne skupštine
Veb-sajt
www.parlament.rs

Narodna skupština Republike Srbije je jednodomno zakonodavno telo Srbije. Čini je 250 narodnih poslanika koji su izabrani tajnim glasanjem po proporcionalnom izbornom sistemu na četvorogodišnji mandat. Skupština bira predsednika koji predsedava sednicama.[1]

Narodna skupština vrši vrhovnu zakonodavnu vlast. Usvaja i menja Ustav, bira Vladu, imenuje i razrešava sudije Ustavnog suda, bira četiri člana Visokog saveta sudstva, četiri člana Visokog saveta tužilaštva i bira Vrhovnog javnog tužioca i odlučuje o prestanku njegove funkcije, guvernera Narodne banke Srbije i druge državne funkcionere. Sve odluke se donose većinom glasova narodnih poslanika, osim za promenu Ustava kada je potrebna dvotrećinska većina.[2]

Zaseda u Domu Narodne skupštine u Beogradu.[3]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Od Knjaževine Srbije do Kraljevine Jugoslavije[uredi | uredi izvor]

Prvi zakon o Narodnoj skupštini Srbije donet je 28. oktobra 1858. godine. Na osnovu njega sazvana je Svetoandrejska skupština, održana od 30. novembra 1858. do 31. januara 1859. godine (po julijanskom kalendaru) u Beogradu. Time je uspostavljena ustanova narodne skupštine i udaren temelj demokratije u Srbiji.

Aktom ujedinjenja, 1. decembra 1918. i stvaranjem Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, prestala je zakonodavna funkcija svih narodnih predstavništava na teritoriji ujedinjene države. Srpska narodna skupština sastala se poslednji put 14. decembra 1918. godine.

Komunistička vlast i jednopartijski sistem[uredi | uredi izvor]

Posle 1944. godine, Jugoslavijom i Srbijom zavladala je Komunistička partija Jugoslavije na čelu sa Josipom Brozom Titom. Srbija je postala jedna od šest republika nove socijalističke, federalne jugoslovenske države. Na velikoj Antifašističkoj narodno-oslobodilačkoj Skupštini Srbije, održanoj od 9. do 12. novembra 1944. godine u Beogradu učestvovalo je 989 poslanika. Oni nisu bili birani od strane naroda, već delegirani iz redova narodno-oslobodilačkih odbora, formiranih od strane KPJ Josipa Broza. Tada je doneta odluka o formiranju Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije (ASNOS).

U toku 45 godina jednopartijske vladavine SKJ, Skupština Srbije je imala sledeće nazive:

  • Narodna Skupština Srbije (1945—1946)
  • Narodna skupština Narodne Republike Srbije (1946—1963)
  • Skupština Socijalističke Republike Srbije (1963—1990)
  • Narodna Skupština Republike Srbije (1990)

Obnova višepartijskog sistema[uredi | uredi izvor]

Ustavom Srbije od septembra 1990. godine, srpski parlament je ustanovljen kao jednodoman koji broji 250 poslanika. Predviđeno je da se oni biraju svake četvrte godine na slobodnim i tajnim izborima.

Prvi višepartijski izbori za Skupštinu Srbije održani su decembra te 1990. Najviše poslaničkih mesta osvojila je Socijalistička partija Srbije - 194. Za predsednika parlamenta izabran je Slobodan Unković, a za predsednika srpske Vlade Dragutin Zelenović.

1992.[uredi | uredi izvor]

Vanredni skupštinski izbori održani su 20. decembra 1992. godine. Ponovo je najviše poslaničkih mesta 101 osvojio SPS, 73 poslanika dobila je Srpska radikalna stranka, DEPOS je osvojio 50 poslaničkih mesta, Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara je osvojila 9 mesta, Demokratska stranka (Srbija) je osvojila 6 mesta, Grupa građana – Željko Ražnatović osvojila je 5 mesta.[4] Za predsednika Skupštine izabran je Zoran Lilić, a republički premijer postao je Nikola Šainović.

1993.[uredi | uredi izvor]

Na novim vanrednim izborima, 19. decembra 1993. godine, SPS ponovo osvaja najviše, 123 poslanička mesta, DEPOS je osvojio 45 mesta, SRS je osvojila 39 mesta, Demokratska stranka (Srbija) 29 mesta, a Nova demokratija 5 mesta.[5] Predsednik parlamenta postaje Dragan Tomić, a premijer Srbije Mirko Marjanović.

1997.[uredi | uredi izvor]

Prvi redovni izbori za parlament održani su 21. septembra 1997. godine. Koalicija SPS - JUL - Nova demokratija osvaja 110 mandata, SRS je dobila 82 poslanička mesta, SPO je dobio 45 poslanika.[6] Tomić i Marjanović ostaju i dalje na svojim funkcijama.

Period posle 5. oktobra 2000.[uredi | uredi izvor]

Vanredni izbori za parlament održani su decembra 2000. godine, dva meseca posle kraja desetogodišnje vlasti socijalista.

Demokratska opozicija Srbije osvaja 176 poslaničkih mesta, SPS je dobio 37 poslaničkih mesta, Srpska radikalna stranka je dobila 23 poslanička mesta, a Stranka srpskog jedinstva je dobila 14 mesta.[7] Predsednik Skupštine postaje Dragan Maršićanin, a premijer Srbije Zoran Đinđić.

Novi vanredni izbori za Skupštinu Srbije održani su decembra 2003. godine. Najviše poslaničkih mesta 82 osvojila je Srpska radikalna stranka, Demokratska stranka Srbije dobila je 53 mesta, Demokratska stranka (Srbija) dobila je 37 mesta, G17 + dobila je 34 mesta, a koalicija Srpski pokret obnove – Nova Srbija i Socijalistička partija Srbije dobili su po 22 mesta.[8] Predsednik parlamenta postaje ponovo Dragan Maršićanin (kasnije ga je zamenio Predrag Marković), a za predsednika Vlade Srbije izabran je Vojislav Koštunica.

Skupština je tokom 2005. godine usvojila najviše zakona u istoriji srpskog parlamentarizma - preko 200. Pored toga, usvojeno je nekoliko državnih dokumenata o stanju na Kosovu i Metohiji. U februaru 2006. godine, sednici parlamenta na kojoj se raspravljalo o izveštaju beogradskog pregovaračkog tima za Kosmet, prisustvovali su predsednik Srbije Boris Tadić, premijer Koštunica, i članovi Vlade.

2007.[uredi | uredi izvor]

Na vanrednim izborima u januaru 2007, najviše mandata 81 osvojila je Srpska radikalna stranka, Demokratska stranka dobila je 64 poslanička mandata, a treća po snazi bila je koalicija Demokratska stranka Srbije-Nova Srbija sa 47 mesta.[9] Poslaničke mandate dobile su i G17+, koalicija LDP−GSS−SDU−LSV, kao i pet izbornih lista nacionalnih manjina. Novi saziv konstituisan je 14. februara, verifikacijom poslaničkih mandata, a sednica je nastavljena 7. maja i 8. maja biranjem Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine. Za njega su glasali poslanici SRS, DSS-NS i SPS. Međutim, posle formiranja nove skupštinske većine (DS-DSS-G 17 plus) i zahteva za njegovo razrešenje, Nikolić je 13. maja podneo ostavku na svoju funkciju. 15. maja, nova Vlada je stupila na dužnost imenovanjem Vojislava Koštunice za premijera.

2008.[uredi | uredi izvor]

Na izborima za skupštinu 25. juna 2008. poslanici liste Za evropsku Srbiju-Boris Tadić, u kojoj su bile DS-G17+-SDP-SPO-LSV-Srpska lista za Kosovo i Metohiju, dobili su 102 poslanička mandata. Srpska radikalna stranka dobila je 78 mesta, koalicija Demokratska stranka Srbije – Nova Srbija dobila je 30 mesta, koalicija SPS-PUPS-JS dobila je 20 mandata.[10]

Poslanici liste Za evropsku Srbiju-Boris Tadić, poslanici koalicije SPS-PUPS-JS i poslanici manjina izabrali su Slavicu Đukić Dejanović za predsednicu Narodne skupštine.

2012.[uredi | uredi izvor]

Na izborima za skupštinu 6. maja 2012. lista Pokrenimo Srbiju – Tomislav Nikolić dobila je 73 poslanička mesta, lista Izbor za bolji život - Boris Tadić koja je dobila je 67 poslaničkih mesta, koalicija Ivica Dačić – SPS, PUPS, JS dobila je 44 poslanička mesta, a Demokratska stranka Srbije dobila je 21 mesto, Lista Čedomir Jovanović – Preokret dobila je 19 mesta, lista Ujedinjeni regioni Srbije – Mlađan Dinkić dobila je 16 mesta, Savez vojvođanskih Mađara dobio je 5 mesta.[11] Nakon konstituisanja skupštine, 23. jula 2012. godine poslanici lista Pokrenimo Srbiju (73 mandata), SPS-PUPS-JS (44 mandata), Ujedinjeni regioni Srbije (16 mandata), Socijaldemokratska partija Srbije (9 mandata) i Stranka demokratske akcije Sandžaka (2 mandata) izglasali su Nebojšu Stefanovića za novog predsednika Narodne skupštine.

Aktuelni saziv od 2024. godine[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Četrnaesti saziv Narodne skupštine Republike Srbije

Raspored mandata prema izbornim rezultatima.[12]

Izborna lista mesta Partije mesta
Aleksandar Vučić — Srbija ne sme da stane 129 Srpska napredna stranka 104
Partija ujedinjenih penzionera Srbije — Solidarnost i pravda 6
Socijaldemokratska partija Srbije 6
Zdrava Srbija 3
Pokret socijalista 2
Srpska narodna partija 2
Srpski pokret obnove 2
Narodna seljačka stranka 1
Ujedinjena seljačka stranka 1
Srpska levica 1
Savez socijaldemokrata 1
Srbija protiv nasilja 65 Stranka slobode i pravde 16
Narodni pokret Srbije 12
Zeleno-levi front 9
Srbija centar 9
Demokratska stranka 8
Ekološki ustanak 5
Pokret slobodnih građana 3
Novo lice Srbije 2
Udruženi sindikati Srbije „Sloga” 1
Ivica Dačić — Premijer Srbije 18 Socijalistička partija Srbije 12
Jedinstvena Srbija 5
Zeleni Srbije 1
Nacionalno demokratska alternativa 13 Nova demokratska stranka Srbije 7
Pokret obnove Kraljevine Srbije 6
Mi — Glas iz naroda 13 —
Savez vojvođanskih Mađara 6 —
Stranka pravde i pomirenja 2 —
Stranka demokratske akcije Sandžaka 2 —
Partija za demokratsko delovanje 1 —
Ruska stranka 1 —

Skupštinsko zdanje[uredi | uredi izvor]

Bivša zgrada Narodne skupštine Republike Srbije u ulici Kralja Milana 14

Zgrade u kojima su se održavale sednice skupštine Srbije tokom istorije su:

  • „Velika pivara“ (u njoj je održana Svetoandrejska skupština),
  • Narodno pozorište
  • Kapetan Mišino zdanje (Velika škola)
  • zgrada kasarne na uglu Miloša Velikog i Kraljice Natalije[13] (1882—1918);
  • zgrada konjičke kasarne u Ulici kneza Miloša (1918—1931);
  • zgrada škole jahanja „Manjež“ (danas Jugoslovensko dramsko pozorište) (1931—1936);
  • u Kragujevcu, u zgradi Narodne skupštine koja je sazidana po nalogu kneza Miloša 1859;
  • u Nišu, Osnovna škola „Sveti Sava“ kod Saborne crkve i zgrada Oficirskog doma.
  • U zgradi u ulici Kralja Milana br. 14 u Beogradu je do razdvajanja Srbije i Crne Gore zasedao republički Parlament.

Danas se skupštinske sednice održavaju u Domu Narodne skupštine, u kojem je, do razdvajanja Srbije i Crne Gore, zasedala Savezna skupština. Od 1936—1941. je bila Skupština Kraljevine Jugoslavije.

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Narodna skupština Republike Srbije
    Narodna skupština Republike Srbije
  • Glavni ulaz sa centralnom kupolom Doma Narodne skupštine
    Glavni ulaz sa centralnom kupolom Doma Narodne skupštine
  • Pogled sa trga Nikole Pašića
    Pogled sa trga Nikole Pašića
  • Pogled iz Pionirskog parka
    Pogled iz Pionirskog parka

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Vikizvornik: Ustav Republike Srbije
  2. ^ Član 99, Ustav Republike Srbije, 98/2006-3, 115/2021-3 (Amandmani I-XXIX), 16/2022-3
  3. ^ National Assembly of Serbia: Informer Arhivirano 2010-11-28 na sajtu Wayback Machine
  4. ^ Logos 2019, str. 199 sa napomenom 873.
  5. ^ Logos 2019, str. 215-216.
  6. ^ Logos 2019, str. 275.
  7. ^ Logos 2019, str. 360.
  8. ^ Logos 2019, str. 391-392.
  9. ^ Logos 2019, str. 394.
  10. ^ Logos 2019, str. 395-396.
  11. ^ Logos 2019, str. 402 i napomena 2130. Ostale liste dobile su po 1, ili 2 mandata.
  12. ^ „Dodela mandata”. www.rik.parlament.gov.rs. Arhivirano iz originala 12. 06. 2018. g. Pristupljeno 01. 03. 2020. 
  13. ^ "Kolo", 2. oktobar 1943 (foto)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Народна_скупштина_Републике_Србије&oldid=27547929”