Sloveni

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Slovenske države u Evropi
Slovenske države i narodi 7.-8. vek

Sloveni su najbrojnija etnička i lingvistička grupa naroda u Evropi. Govore slovenskim jezicima i nastanjuju najveće delove jugoistočne, istočne i srednje Evrope, ali i široki prostor u Aziji sve do Tihog okeana.

Podela Slovena[uredi]

Sloveni se prema regionalnim i jezičkim sličnostima dele na tri velike grupe i veći broj podgrupa:

Poreklo imena[uredi]

U istorijskim spisima Sloveni se u prošlosti, javljaju pod različitim imenima: Venedi, Veneti, Vendi, Vindi, Anti, a prema nekim mišljenjima, i pod imenima Sarmati, Sauromati, Sorabi, Sirfi, Serbi itd.

Sloveni se u prvim istorijskim zapisima javljaju kao Ven(e)di, ali njihova veza s Vendima koje spominju Tacit, Ptolemej i Plinije ostaje nejasna, pa je sličnost između ta dva imena možda slučajna. Raspravlja se i o vezi između Lužičkih Srba i Slovena. Neki istraživači povezuju Lužičke Srbe sa Slovenima, drugi s Germanima, a treći tvrde da su Lužički Srbi bili mešano pleme ili savez plemena različitih naroda. Lužički Srbi su imali keltske elemente, a spominju se i kao deo Vandala u Magna Germania, koja je pokrivala današnju Šlesku (nazvanu po Silingi-Vandalima). Grad Legnica u Šleskoj možda vuče koren iz imena Lužičkih Srba. Kasniji pisci beležili su Slovene pod imenima Sklaveni, Skloveni i Anti. Jordanes navodi da se Veneti dele na tri skupine: Venete, Ante i Sklavene. Tradicionalno se ime „Veneti“ počelo vezivati uz Zapadne Slovene, „Sklaveni“ uz Južne Slovene, a „Anti“ uz Istočne Slovene. Čak i poreklo reči „Sloven“ nije sigurno. Usled sličnosti s rečju „slovo“, „Sloveni“ (Slovjani) može značiti „oni koji znaju govoriti“, za razliku od imena "Nemci", od „něm“, „nijem“, „oni koji ne znaju govoriti“. Drugi mogući koren slovenskog imena je Reč „slava“. U nekim slovenskim jezicima naziv za Slovene ima koren slov-, na primer u slovenačkom Slovani ili srpskom Sloveni, a u drugima slav-, kao u ruskom (Slavjane) ili hrvatskom. Prema nekim teorijama koren slav- nastao je zbog ruskog akanja (prelaženja nenaglašenog o u a).

Istorija Slovena[uredi]

Poreklo Slovena[uredi]

Sloveni su jedan od ogranaka indoevropskih naroda. Smatra se da se indoevropskim prajezikom govorilo u 4. milenijumu p. n. e., dok se praslovenski jezik izdvojio kao zaseban u 1. milenijumu p. n. e. Preci Slovena su bili deo staroevropskog ogranka Indoevropljana koji je nastanjivao Centralnu Evropu u 2. milenijumu p. n. e., a iz koga su se, osim Slovena, razvili i Kelti, Italici, Iliri, Venedi, Germani i Balti.[1] Ovi Staroevropljani se arheološki mogu identifikovati sa Kurganskom kulturom (1500-1200. p. n. e.), kao i sa Kulturom polja pogrebnih urni (13-7. vek p. n. e.).[2] U severoistočnom delu areala srednjoevropske zajednice polja pogrebnih urni razvila se Lužička kultura, koja se delimično identifikuje sa Protoslovenima, a delimično sa Protogermanima.[3]

U pogledu lociranja slovenske prapostojbine postoji nekoliko teorija:

  1. autohtona teorija koja tvrdi da su Sloveni živeli severno od Karpata od 1000. p. n. e.
  2. alohtona teorija koja tvrdi da su Sloveni došli na to područje u 5. ili 6. veku posle Hrista.
  3. teorije koja tvrde da Sloveni potiču iz Podunavlja ili sa Balkana.

Nemačka i razne slovenske nacije koristile su neke od teorija o poreklu Slovena za političku propagandu. Neki naučnici (npr. Kazimir Godlovski i Zdenek Vana) smatraju da su pomenute teorije apsurdne i tvrde da su se Sloveni pojavili kao posebno pleme negde u vreme Isusa Hristosa. Jedna teorija tvrdi da su postojala dva talasa Slovena, Prasloveni (Veneti), kao i Sloveni koji su se sa njima izmešali i stvorili današnje Slovene. Ta teorija pokušava rešiti vrlo složena pitanja koja izlaze iz arheoloških nalaza na slovenskim teritorijama. Nije potpuno sigurno gde su tačno Sloveni živeli pre seobe na zapad. Prvi istorijski pomen Slovena kod Plinija i Ptolemeja smešta ih u područje močvara reke Pripjat (Poleška), ali znatan broj slovenskih reči ima indoarijske oblike koji kazuju na zajednički prajezik.

Nedavno se javila i teorija koja tvrdi da su Sloveni autohtoni još od vremena pre ledenog doba.[traži se izvor od 03. 2014.] Prema toj teoriji, Germani i Romani (Vlasi) nastali su zbog jezičnih promena nakon teritorijalnih osvajanja, a ta se teorija zasniva na jednom od tumačenja genetike i teoriji razvitka ljudi u više centara,[traži se izvor od 03. 2014.] za razliku od teorije koja tvrdi da „svi potiču iz Afrike“. Pomenuta teorija takođe tvrdi da je Slovenska pradomovina uključivala područja koja Tacit navodi kao Germaniju.[traži se izvor od 03. 2014.] Tacit je pisao da je pojam „Germanija“ u smislu domovine Germana nastao relativno nedavno (u 1. veku). Dodatnu zbrku unosi činjenica da su neki Slovenski narodi nastali zbog potpune asimilacije drevnih neslovenskih naroda. Tako se koreni današnjih Bugara mogu naći u Srednjoj Aziji. Tu spadaju i teorije o iranskom poreklu Hrvata ili vandalskom poreklu Poljaka.

Sloveni u seobi naroda[uredi]

Sloveni služe svojim bogovima na ostrvu Rujan

Sloveni se javljaju u novijoj istoriji kada se sa Germanima i Keltima kreću prema zapadu u 5. i 6. veku, a verovatno pod pritiskom naroda iz Sibira i istočne Evrope (Huni, Avari, Bugari i Mađari). Tada su Sloveni naselili područje između Odre i Labe na severu, zatim Češku, Moravsku, veliki deo današnje Austrije, Panoniju i Balkansko poluostrvo, kao i područje kod gornjeg toka reke Dnjepar.

Sloveni nakon seobe[uredi]

Kada su se smestili na svojim teritorijama, Sloveni su uspostavili prve oblike država, kojima su upravljali knezovi sa riznicom i vojskom, kao i prve klasne podele, sa plemićima koji su pristajali uz Franačku i Sveto rimsko carstvo. Karantanija, koja je pokrivala današnju Austriju i Sloveniju, bila je jedna od prvih slovenskih država u Srednjoj Evropi, a na severu su formirane i Samova država, Njitra i Moravska. U tom razdoblju je postojala i država panonskih Slovena pod nazivom kneževina Donja Panonija, kao i teritorija pod kontrolom plemena Severani, ali širenje Mađara i Vlaha, kao i germanizacija Austrije razdvojili su severne od južnih Slovena. Na slovenskom jugu formirane su kneževine Srbija, Hrvatska, Duklja, Travunija, Zahumlje, Paganija, kao i Kneževina između Drave i Save. Bugarski kanat, koji su osnovali turkijski Bugari, vremenom je postao slovenska država. Na slovenskom istoku je formirana Kijevska Rusija, a svoje države su formirali i Poljaci i Česi. U starijoj istoriji nije bilo nikakvog jedinstva Slovenskih naroda, iako je povremeno bilo saradnje.

Propast i obnova slovenskih država[uredi]

Tokom srednjeg veka, Sloveni su pokušavali da očuvaju svoju državnost, trpeći pritisak svojih neslovenskih suseda, Vizantinaca, Franaka, Mađara, Hazara, Nemaca, Mletaka, Mongola i Turaka. Početkom novog veka, od slovenskih naroda su svoju državnost uspeli da očuvaju samo Rusi, Poljaci i Dubrovčani, dok su se ostali Sloveni našli pod vlašću Turaka, Habzburga i Mletaka. Krajem 18. veka propada i Poljska država, a potom u 19. veku i Dubrovačka republika. Međutim, 19. vek donosi i obnovu državnosti Srbije, Crne Gore i Bugarske. Većina slovenskih naroda, izuzev Lužičkih Srba, oslobodiće se strane vlasti u prvoj polovini 20. veka, nakon proterivanja Osmanskog carstva sa najvećeg dela Balkana, kao i nakon raspada Habzburške monarhije 1918. godine. Tada će biti obnovljena Poljska država, a formiraće se i Čehoslovačka, kao i Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca (Jugoslavija). U isto vreme, Ruska Imperija se transformiše u Sovjetski Savez, kojim će i dalje dominirati Rusi.

Težak period za većinu slovenskih naroda je bio Drugi svetski rat, kada su veliki deo slovenskog državnog prostora okupirali Nemci i njihovi saveznici. U stvaranju svog novog poretka, Nemačka je anektirala Poljsku i Češku, dok je državnu samostalnost priznala Slovačkoj, ali bez južnih teritorija koje je anektirala Mađarska. Jugoslavija je okupirana i podeljena, a delove njene teritorije su anektirale Nemačka i druge članice Sila osovine. Iako je državna samostalnost nominalno priznata Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i Srbiji, obe su bile pod okupacijom nemačkih, odnosno u slučaju NDH i italijanskih trupa. Crnoj Gori je takođe nominalno bio priznat određen stepen državnosti, ali u okviru Musolinijeve velike Italije. Bugarska, iako slovenska država, je bila u savezu sa Nemačkom i, zajedno sa njom, učestvovala u okupaciji delova Jugoslavije, kao i dela Grčke. Nemci su, takođe, okupirali i veliki deo Sovjetskog Saveza, ali su Sovjeti uspeli da zaustave nemačku invaziju i da pređu u kontranapad, kojim su oslobodili celu istočnu i jugoistočnu Evropu nemačke okupacije.

Nakon Drugog svetskog rata, jugoslovenska, čehoslovačka i poljska država su obnovljene, dok Sovjetski Savez, uz Sjedinjene Američke Države, postaje jedna od dve najznačajnije svetske sile, koje su se u periodu Hladnog rata takmičile za kontrolu nad delovima Sveta, kao i u osvajanju kosmosa. Krajem 20. veka, Sovjetski Savez, Jugoslavija i Čehoslovačka se raspadaju, čime nastaju nove slovenske države - Rusija, Ukrajina, Belorusija, Češka, Slovačka, Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, SR Jugoslavija i Makedonija. Sr Jugoslavija, koja je 2003. godine transformisana u državnu zajednicu Srbija i Crna Gora, se takođe raspada 2006. godine, čime nastaju nezavisne države Srbija i Crna Gora.

Politika[uredi]

Panslovenstvo[uredi]

S obzirom da su Sloveni pokrivali veliko i raznoliko područje, pojavilo se nekoliko središta koja su radila na jedinstvu Slovena. U 19. veku se pojavio pokret panslavizama među intelektualcima, naučnicima i književnicima, ali retko je uticao na praktičnu politiku, osim na Balkanu. Zagreb je bio vrlo jak centar te ideologije, pa se u njemu razvila klica onoga što će kasnije postati Jugoslavija. Nakon raspada Jugoslavije i SSSR-a 1991, Sloveni su ostali razjedinjeniji nego ikad ranije.

Panslovenska zastava, usvojena na Prvom sveslovenskom kongresu u Pragu 1848.

Antislovenstvo[uredi]

U prvoj polovini 20. veka, nacisti su forsirali ideju rasa i tvrdili da je germanska rasa nadređena slovenskoj, koja je trebalo da služi kao roblje u Trećem rajhu. Koreni ovakvih zamisli se nalaze, između ostalog, i u ranim delima Karla Marksa,[4] kao i u Bizmarkovim [5][6] izjavama o Slovenima. Međutim, nacističke ideje su se ugasile s porazom Nemačke u Drugom svetskom ratu.

Vera i pismo[uredi]

Sloveni se u verskom smislu dele na:

  1. pravoslavniRusi, Ukrajinci, Belorusi, Srbi, Bugari, Crnogorci, Makedonci
  2. katoliciPoljaci, Slovaci, Hrvati, Slovenci, Česi.
  3. muslimaniBošnjaci, Goranci, Pomaci i Torbeši.
  4. protestanti - Lužički Srbi, tj. Donjolužičani u današnjem Brandenburgu.

Pisma koja upotrebljavaju Sloveni su ćirilica (na istoku) i latinica (na zapadu). Za razliku od većine slovenskih naroda koji koriste samo jedno od ova dva pisma, Srbi i Crnogorci upotrebljavaju oba.

Genetika[uredi]

Prema rezultatima genetskih istraživanja, među stanovništvom slovenskih država najzastupljenije su dve patrilinearne (Y-DNK) haplogrupe: Haplogrupa R i Haplogrupa I. Haplogrupa R je dominantna u državama istočnih i zapadnih Slovena, kao i u Sloveniji, dok je Haplogrupa I dominantna u državama južnih Slovena (sa izuzetkom Slovenije). Međutim, Haplogrupa R je zastupljena značajnim procentom i u Srbiji (22%), Crnoj Gori (21%), Bosni i Hercegovini (21%), Hrvatskoj (38%), Makedoniji (26%) i Bugarskoj (27%), dok je Haplogrupa I zastupljena značajnim procentom u Sloveniji (32%), Slovačkoj (18%), Češkoj (16%), Rusiji (18%), Ukrajini (19%), Belorusiji (30%) i Poljskoj (5,7%).[7]

Kod dela stanovništva slovenskih država se u određenom procentu mogu pronaći i Haplogrupa N, Haplogrupa E i Haplogrupa J.

Procentualna zastupljenost Haplogrupe N je najveća u Rusiji (23%), a u manjim procentima je zastupljena i u Ukrajini (9,4%), Belorusiji (5%), Češkoj (5%), Srbiji (5,4%), Crnoj Gori (5,2%), itd.

Haplogrupa E je zastupljena u Makedoniji (22%), Bugarskoj (16%), Srbiji (21%), Crnoj Gori (21%), Bosni i Hercegovini (14%), Hrvatskoj (9,6%), Slovačkoj (11%), Češkoj (6,6%), Belorusiji (8,8%), itd.

Haplogrupa J je zastupljena u Makedoniji (18%), Bugarskoj (15%), Bosni i Hercegovini (12%), Srbiji (11%), Crnoj Gori (11%), Češkoj (9,2%), Ukrajini (5,9%), itd.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Valentin Vasiljevič Sedov, Sloveni u dalekoj prošlosti, Novi Sad, 2012, strane 99-103.
  2. ^ Valentin Vasiljevič Sedov, Sloveni u dalekoj prošlosti, Novi Sad, 2012, strane 152-154.
  3. ^ Valentin Vasiljevič Sedov, Sloveni u dalekoj prošlosti, Novi Sad, 2012, strane 179-188.
  4. ^ The Hidden History of Marx and Engels: Genocide Quotations, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  5. ^ Koźmian, Stanisław "O działaniach i dziełach Bismarcka" („O Bizmarkovim aktima i delima“), Przegląd Polski (Poljski pregled), septmebrar 1875, pp. 356-88, i oktobar 1875, pp. 110-23
  6. ^ Ogólnopolski Konkurs Internetowy - Historia Strajku Dzieci Wrzesińskich, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  7. ^ National Pies - Atlas of Genetic Genealogy

Literatura[uredi]

  • Свод древнейших письменных известий о славянах. Коллективный труд. Двухтомник.
  • Тацит К. О происхождении германцев и местоположении германцев
  • Пигулевская Н. В. Ближний Восток. Византия. Славяне. Л., «Наука», 1976.
  • Соколянский А. А. Введение в славянскую филологию. М., 2004.
  • Pavel Jozef Šafarik O poreklu Slovena, Novi Sad 1998.
  • Spiridon Gopčević, Stara Srbija i Makedonija, Beograd, 1890.
  • Dušan Dukić o poreklu Futožana i Slovena, Novi Sad 2068.
  • Anatolij A. Kljosov, DNK genealogija, Njujork 2013.
Arheologija
  • Гимбутас М. Славяне. Сыны Перуна. Москва, 2001.
  • Janković, Milica i Đorđe Janković. Sloveni u jugoslovenskom Podunavlju, Beograd, 1990.
  • Седов, Валентин Васильевич. Славяне в древности, Москва, 1994.
  • Седов, В. В. Славяне в раннем Средневековье, Москва, 1995.
  • Седов, В. В. Славяне: Историко-археологическое исследование. Москва, 2002.
  • Dolukhanov, Pavel M. The early Slavs: Eastern Europe from the initial settlement to the Kievan Rus, 1996.
  • Herrmann, Joachim. Kultur und Kunst der Slawen in Deutschland von 7. bis 13. Jahrhundert. Herausgegeben aus Anlass des Internationalen Kongresses für Slawische Archäologie in Warschau. Institut für Vor- und Frühgeschichte. Berlin 1965.
  • Herrmann, J. (Hrsg.) Die Slawen in Deutschland. Geschichte und Kultur der slawischen Stämme westlich von Oder und Neiße vom 6. bis 12. Jahrhundert. Akademie-Verlag, Berlin 1985 (Veröffentlichungen des Zentralinstituts für Alte Geschichte und Archäologie der Akademie der Wissenschaften der DDR, Band 14).

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :