Сукоб у Бјеловару

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Бјеловар на мапи Хрватске
Бјеловар
Бјеловар
Бјеловар на мапи Хрватске

Сукоб у Бјеловару je оружани сукоб који се десио 29. септембра 1991. у бјеловарској касарни ЈНАБожидар Аџија” и њеном складишту муниције у шумици „Бедник“. Тада је прво заробљено, а потом и убијено неколико официра ЈНА. Војник ЈНА Стојадин Мирковић је погинуо у транспортеру. Док је мајор ЈНА Милан Тепић активирао експлозив који је дигао у ваздух и њега и складиште муниције. Том приликом је погинуло 11 припадника ЗНГ и око 200 се води као нестало.[1]

Након пада касарне „Божидар Аџија“ у граду било је заробљено око 60 официра и 150 војника. Одмах после тога били су стрељани пуковник Рајко Ковачевић, потпуковник Миљко Васић и капетан Драгиша Јовановић. У ноћи 4. октобра били су стрељани заробљеници Радован Барберић, Здравко Докман, Радован Гредељевић, Иван Хосјак, Бошко Радонић и Мирко Остојић. Цивил Саво Ковач је био рањен, али преживео је тај масакр.

Дана 21. децембра 2007. године жупанијски суд у Вараждину осудио је четворицу бивших припадника хрватског МУП-а за учешће у Бјеловарском злочину.[2] Истрага овог случаја се наставља у Србији и у Хрватској.[3]

Претходница[уреди]

Ситуација у СФРЈ[уреди]

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република (СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И држава СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ. Друштвено-економско уређење СФР Југославије је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ, која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска народна армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијским системом. Што је значило да поред једине до тада парије КПЈ, сада могу да се оснивају и друге странке. [4][5]

Ситуација у СР Хрватској[уреди]

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка ХДЗ која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Макс Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Власт СР Хрватске у Загребу, коју су маја 1990. године формирали ХДЗ и Фрањо Туђман је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Већ у пролеће су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Тако је октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. КОС ЈНА је снимио филм о овом злочиначком подухвату, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд.

Од маја 1990. до септембра 1991. године ситуација се из дана у дан погоршавала и Срби у Хрватској су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца у школама психо-физички малтретирана. У стамбеним зградама постојали су одређни чланови ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба.[4]

Током пролећа 1991. дешавају се појединачни напади на насеља у којима живе Срби или нехрвати: Пакрац, Плитвице, Задар, Борово Село. 25. јуна 1991. Сабор СР Хрватске проглашава независност, док Влада СФРЈ дан касније ту одлуку проглашава неважећом. 7. јула 1991. је склопљен договор на Брионима између представника Словеније, Хрватске и остатка Југославије, уз посредовање Европске заједница, где су Словенија и Хрватска пристале да замрзну своје одлуке о независности три месеца.[6]

Непосредно пред сукоб[уреди]

У свим градовима СР Хрватске 1991. где су биле и касарне ЈНА, долазило је до провокација и малтретирање војника и официра ЈНА, од стране хрватског становништва. Дешавало се да им градске власти искључују воду, струју, недозвољавају доставу хране у касарну и др. У тим касарнама су се већином налазили војници на редовном одслужењу војног рока. Војници и официри ЈНА хрватске и словеначке националности, су од маја 1991. масовно дезертитали из ЈНА, одлазећи кућама, а многи су приступали ЗНГ или у специјалне јединице полиције.[4]

У Бјеловару је постојала касарна ЈНА "Божидар Аџија" у којој је била смештена 265. моторизована бригада ЈНА. Та касарна је била под управом Пете војне области ЈНА са комадом у Загребу. Хрватске паравојне снаге су 28. септембра 1991. окупирале касарну ЈНА „Божидар Аџија“. Желели су да запоседну касарну и да преузму контролу над великим складиштем муниције које се налазило недалеко касарне у шуми „Бедник“. Ту акцију је водио Јуре Шимић, дојучерашњи официр ЈНА, који је пребегао у ЗНГ. Он је тада обављао и функцију председника тзв. Кризног штаба у Бјеловару. Команда касарне ЈНА „Божидар Аџија“ је послала хитан допис у Загреб својим претпостављенима у команду 5. војне области, траживши помоћ, јер су видели да их опкољавају припадници ЗНГ. У том моменту се у касарни ЈНА налазило око 150 војника и 7 официра ЈНА. Бројност припадника ЗНГ је била далеко већа, око 1.000. Команда ЈНА је уместо помоћи послала посматрачку мисију Европске заједнице, која је требало да има улогу мировне мисије како не би дошло до сукоба. Представницима Посматрачке мисије ЕЗ није дозвољен прилаз касарни ЈНА.[7]

Сукоб[уреди]

Ујутро, 29. септембра 1991. већ од 7 сати припадници ЗНГ су отпочели жесток напад на касарну ЈНА „Божидар Аџија“, којом је командовао пуковник ЈНА Рајко Ковачевић. Користили су и тешко наоружање, тенкове. Војници ЈНА су били распоређени на тачно одређеним местима за одрбрану касарне ЈНА, према раније утврђеном плану који је осмислио мајор ЈНА Милан Тепић. Када су хрватски нападачи отпочели напад, силовито је кренула одбрана касарне и складишта коју је предводио војник ЈНА Стојадин Мирковић на свом транспортеру. Борбе за касарну ЈНА „Божидар Аџија“ су утихнуле поподне 29. септембра 1991. Пуковник ЈНА Рајко Ковачевић је наредио обуставу одбране и полагање оружја. Тако су хрватски паравојници ушли у касарну ЈНА и запосели је. Јуре Шимић, постројава војнике и официре ЈНА, наредивши да сви се скину до појаса. Из строја изводи официре ЈНА: пуковника Рајка Ковачевића, потпуковника Драгишу Јовановића и команданта 1. класе Миљка Васића, одводи их 50 m даље где их лично убија испаливши по два хица у сваког официра. Шесторица припадника ЈНА: Радован Барберић, Здравко Докман, Радован Гредељевић, Иван Хосјак, Бошко Радоњић и једно непознато лице су заробљени и одведени у полицијску станицу у Бјеловар.[7]

После завршетка борби за касарну, припадници ЗНГ су отишли до складишта у шуми „Бедник“, које је било минирано. Мајор Милан Тепић их видео како улазе и активирао прекидач, којим је експлодирало 170 тона експлозива. Тако су усмрћени и он, седам војника ЈНА и још око 200 припадника ЗНГ[тражи се извор].

Дан касније су у заузету касарну ЈНА „Божидар Аџија“ дошли хрватски цивили из Бјеловара, који су мокрили и пљували по погинулим припадницима ЈНА.[7]

Шесторица припадника ЈНА који су били одведени у полицијску станицу у Бјеловару, су заједно са једним српским цивилом по имену Саво Ковач из Бјеловара, који је лажно оптужен да је снајпериста и дан раније ухапшен. Они су одведени 3. октобра 1991. ноћу у шуму „Чесма“, код места Мало Кореново и ту су стрељани. Сасвим случајно само је Саво Ковач преживео.[7]

Последице[уреди]

Спомен-плоча Милану Тепићу у истоименој улици у Београду на Дедињу

Милан Тепић је крајем 1991. године проглашен за народног хероја од стране крњег Председништва СФРЈ. Неколико градова у Србији и Републици Српској има улицу Милана Тепића. У српском народу су испеване и бројне епске песме за Милана Тепића кога упоређују са Стеваном Синђелићем.

Војник Стојадин Мирковић је 31. децембра 1999. посмтрно одликован “Орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена”. Једна улица у Ваљеву носи име Стојадина Мирковића. У његовој основној школи, подигнут му је споменик 28. септембра 2013.[8] У септембру 2014. године Стојадин Мирковић је постхумно одликован Орденом Светог Саве трећег степена.[9]

У Бјеловару се 29. септембар слави као Дан града.[7]

Хрватска је након овог сукоба у Бјеловару незадрживо срљала у рат, што јесте и био циљ власти у Загребу, јер како је и сам Фрањо Туђман рекао 1992. на Јелачићевом тргу, да је Хрватска је могла добити независност и без рата, али не би била етнички чиста.[тражи се извор]

Суђења и пресуде[уреди]

Хрватско тужилаштво и судови су непрофесионално одрадили истраге против осумњичених.[тражи се извор]

1992. године хрватски сабор је усвојио Закон о опросту, којим је помиловао све припаднике ХОС, ХДЗ, МУП РХ, као и ЗНГ који су починили кривична дела ратни злочин.[10]

1992. године Војно тужилаштво ЈНА у Београду је подигло оптужницу против Јуре Шимића и сарадника, који је био оптужен за убиства војника и официра ЈНА у Бјеловару 29. септембра 1991. године.

1998. године породица официра ЈНА Драгише Јовановића, упућује службени захтев Хашком трибуналу да отвори истрагу против Јуре Шимића, али Тужилаштво Хашког трибунала никада није покретао истрагу против Јуре Шимића.[тражи се извор]

21. септембра 2001. Жупанијско државно тужилаштво подиже оптужницу против четири припадника хрватске полиције из Бјеловара: Лука Маркешић, Зденко Радић, Зоран Марас и Иван Орловић, да су починили кривично дело убијање 6 ратних заробљеника и покушаја убиства једног цивила, 3. октобра 1991. у шуми „Чесма“. Оптужени су 2 пута неправоснажно ослобађани. Први пут 2001. године, а другу пут 2005. „услед недостатака доказа“. Врховни суд Хрватске је обе ослобађајуће пресуде укидао.[тражи се извор]

2006. године у мају месецу Хашко тужилаштво доставља Жупанијском тужилаштву у Бјеловару оптужнице против лица која су осумњичена за убиство припадника ЈНА у касарни у Бјеловару 1991. Покреће се истрага о ратним злочинима против НН лица. РТС је јавно емитовао видео снимке где се јасно виде почињени злочини над припадницима ЈНА у бјеловарској касарни.

Септембра 2007. године Жупаниски суд у Вараждину је отпочео треће суђење четворици припадника МУП-а Хрватске, а Тужилаштво је овај пут променило оптужницу, па су оптужени за помагање и саучесништво у ратном злочину против заробљеника и цивила. Неправоснажна пресуда је донесена 21. децембра 2007. где су осумњичени осуђени, један на 4 године, а тројица по 3 године затвора, што је испод законског минимума. Врховни суд Хрватске је и ову пресуду укинуо 2010. године.[тражи се извор]

Тек 2010. године у новембру месецу Жупанијско тужилаштво и суд покрећу истрагу против Јуре Шимића “због основане сумње на почињење кривичног дела ратног злочина против ратних заробљеника”. Истрага о том злочину још није завршена. Јуре Шимић је провео у притвору 11 дана, а потом пуштен да се брани са слободе. Цео случај је пребачен у Жупанијски суд у Ријеци.[тражи се извор]

24. октобра 2011. године Веће за ратне злочине у Београду доставља хрватском државном тужилаштву оптужнице против особа које су осумњичене за ратне злочине над Србима у Хрватској током 1991—1995. Хрватски сабор те одлуке, односно оптужнице и пресуде правосудних органа СФРЈ, ЈНА и Србије проглашава неважећим.[тражи се извор]

2011. Жупанијски суд у Загребу врши суђење четворици припадника МУП-а Хрватске из Бјеловара. 17.11.2011. донесена је пресуда која ослобађа све сву четворицу оптуженика уз образложење да „дела за која се терете нису кривична дела“. Пошто се на последњу пресуду није нико жалио, пресуда је постала правоснажна.[7]

Имена погинулих припадника ЈНА[уреди]

  1. Милан Тепић, 1957.
  2. Стојадин Мирковић, 1972.
  3. Рајко Ковачевић
  4. Драгиша Јовановић
  5. Миљко Васић
  6. Радован Барберић,
  7. Здравко Докман,
  8. Радован Гредељевић,
  9. Иван Хосјак,
  10. Бошко Радоњић,
  11. Ранко Стефановић
  12. Горан Радовановић ,1971
  13. Ејуп Бедроли,1972
  14. Нухи Тачи,1972

Види још[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]