Masakri u Zapadnoj Slavoniji

С Википедије, слободне енциклопедије

Masakri u Zapadnoj Slavoniji su ratni zločini kojeg su počinile hrvatske paravojne formacije pod komandom Tomislava Merčepa, kada su ubile između 43 do 300[1] srpskih civila kod Pakračke Poljane 1991. za vreme rata u Hrvatskoj. Vođa jedinice Franjo Nemet potvrdio je u istrazi da je 192 dobrovoljca sa statusom policijskih specijalaca nakon kraće obuke upućeno u Pakrac.[2][3][4] Postrojba je izvršila i masakr nad srpskom porodicom Zec u Zagrebu.[5]

Početkom septembra 1997. "Feral Tribune" objavljuje ispovest Mire Bajramovića, pripadnika Merčepove jedinice, koji javnosti objavljuje priču o ubijanju i mučenju nevinih ljudi u svlačionici NK "Jedinstva". Predsednik Hrvatske Franjo Tuđman lično naređuje ponovno pokretanje istrage, te hapšenje Mire Bajramovića, Muniba Suljića i Igora Mikole. Istraga koje je sledila rezultirala je slabo pripremljenom optužnicom i zamalo bez nekih dokaza: jedino ubistvo koje im se stavlilo na teret bila je likvidacija Aleksandra Saše Antića, dok su se ostale tačke optužnice bavile "protupravnim lišavanjem slobode" i "protupravnim stjecanjem imovinske koristi".[3]

Suđenje[уреди | уреди извор]

Munib Suljić, Siniša Rimac, Igor Mikola te Miro Bajramović i Branko Šarić, poznati i kao "merčepovci", jer su bili pripadnici posebnog sastava hrvatskog MUP-a, prvi su put bili nepravomoćno osuđeni u maju 1999. godine. Suđenje je počelo u septembru 1998. godine, dok je optužnica za deo kaznenih ubistva, iznuda, nelegalnog hapšenja počinjenih 1991. godine na području Pakračke Poljane bila podignuta u decembru 1997. U policiji i istrazi priznali su ta ubistva, opisajući i kako su ih počinili. Prilikom istrage trebalo je da tokom davanja izjave imaju osiguranu odbranu, odnosno advokate, što nije bilo urađeno. Zato je, na suđenju, odnosno glavnoj raspravi, deo spisa s njihovim priznanjima morao biti odbačen, optuženi su se dalje branili ćutanjem i slučaj je završio njihovim oslobađanjem. U "slučaju Pakračke Poljane" bio je uz njih optužen i Zoran Karlović, kojem je Vrhovni sud potvrdio oslobađajuću presudu. Vrhovni sud Hrvatske vratio je na ponovni postupak prvostupanjske oslobađajuće presude za druge optužene. Osuđeni su bili samo Bajramović i Šarić zbog nezakonitog pritvaranja i iznude na godinu i osam meseca, odnosno na godinu dana zatvora. Vrhovni je sud kazne povišao na 3, odnosno na godinu i osam meseca zatvora. U vreme izricanja prvostepene kazne, tadašnji sudija Ratko Šćekić obrazložio je oslobađajuće presude time da su "iskazi svjedoka bili u neskladu te nedostatkom dokaza".[6]

2005. Suljić, Mikola, Rimac, Bajramović i Šarić osuđeni su na ukupno 30 godina zatvora zbog ubistva nepoznatog muškarca kojega su zvali Saša, odnosno zbog odvođenja Miloša Ivoševića, Rade Paića i Marka Grujića u improvizovani zatvor u Pakračkoj Poljani. To je bio epilog 13-godišnjeg suđenja.[7] 2009., prvooptuženi Damir Kufner na Županijskom sudu u Požegi nepravomoćno je osuđen na četiri i po godine zatvora, drugooptuženi Davor Šimić na godinu dana, Pavao Vancaš na 3, Tomica Poleto na 16, Željko Tutić na 12 i Antun Ivezić na 10 godina zatvora. [8] Sam Merčep nikada nije osuđen.

2010. ispostavilo se da je hrvatska vlada proteklih 15 godina obmanjivala hrvatsku javnost u slučaju „Pakračka poljana”, vodeći 19 likvidiranih hrvatskih građana srpske nacionalnosti, koje su ubili pripadnici Hrvatske vojske iz zloglasne Merčepove postrojbe, kao nestale, i ako se je znalo da su žrtve ležale na pravoslavnom groblju u Kukunjevcu, i to nakon što su ih tamo pokopale "stručne" službe hrvatske vlade.[9] Tela je 1993. ekshumirala komisija Ujedinjenih Nacija, da bi 1995. to uradio i zvanični Zagreb po naređenju Županijskog suda u Požegi. Hrvatska Vlada je obavila obdukciju tela, ali ih nije identifikovala, niti otpremila u Zavod za sudsku medicinu u Zagreb.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Novaković, Kosta (2009). Srpska Krajina: (usponi, padovi, uzdizanja). Knin, Beograd: Srpsko kulturno društvo "Zora". стр. 117. ISBN 978-86-83809-54-7. 
  2. ^ „Optužnica protiv Merčepa u rujnu”. Nacional. 29. 05. 2006. Приступљено 08. 08. 2010. 
  3. ^ а б Ivica Đikić (14. 10. 2000). „Obnovljena istraga o zločinima u Pakračkoj Poljani”. aim. Приступљено 08. 08. 2010. 
  4. ^ Saša Jadrijević (15. 5. 2010). „Haag poslao dokumentaciju, CIA otvorila dosje, ali ‘slučaj Merčep’ u Hrvatskoj i dalje službeno ne postoji”. Slobodna Dalmacija. Архивирано из оригинала на датум 12. 01. 2012. Приступљено 8. 8. 2010. 
  5. ^ Davor Butković (17. 09. 2005). „Pobjeda pravde”. Jutarnji list. Архивирано из оригинала на датум 10. 04. 2013. Приступљено 08. 08. 2010. 
  6. ^ Jasminka Ivančić (16. 09. 2005). „Otimali ljude u Zagrebu i ubijali ih u Pakračkoj Poljani”. Monitor. Архивирано из оригинала на датум 21. 11. 2010. Приступљено 08. 08. 2010. 
  7. ^ Gordana Simonović (21. 11. 2001). „Izrečena presuda za Pakračku Poljanu”. Deutsche-Welle. Приступљено 08. 08. 2010. 
  8. ^ „Za zločin kod Pakračke poljane osuđena šestorica”. RTL. 13. 03. 2009. Приступљено 08. 08. 2010. 
  9. ^ „Skrivana tela 19 Srba pobijenih u Pakračkoj poljani”. blic.rs. Tanjug. Приступљено 5. 1. 2019. 

Spoljšanje poveznice[уреди | уреди извор]

Vidi još[уреди | уреди извор]

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Новаковић, Коста (2009). Српска Крајина: успони, падови уздизања. Београд; Книн: Српско културно друштво Зора. 
  • Sekulić, Milisav (2000). Knin je pao u Beogradu. Nidda Verlag. 
  • Чубрило, Раде (2002). Успон и пад Крајине. Београд: Друштво «Српска Крајина».