Пређи на садржај

Племенити гас

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Племенити гасови
Водоник Хелијум
Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон
Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон
Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон
Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон
Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон
Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон
халогени ←    → алкални метали
Број групе по IUPAC 18
Име елемента хелијумска група или
неонска група
Тривијално име инертни гасови
CAS број групе
(САД, патерн А-Б-А)
 VIIIA
стари IUPAC број
(Европа, патерн А-Б)
 0
↓ Периода
1
Слика: Helium discharge tube
Хелијум (He)
2
2
Слика: Neon discharge tube
Неон (Ne)
10
3
Слика: Argon discharge tube
Аргон (Ar)
18
4
Слика: Krypton discharge tube
Криптон (Kr)
36
5
Слика: Xenon discharge tube
Ксенон (Xe)
54
6 Радон (Rn)
86
7 Оганесон (Og)
118

Легенда

примордијални елемент
елемент по радиоактивном распаду
Боја атомског броја: црвено=гас

Племенити гасови (историјски инертни гасови, понекад се називају и аерогени[1]) су чланови 18. групе периодног система: хелијум (He), неон (Ne), аргон (Ar), криптон (Kr), ксенон (Xe), радон (Rn) и, у неким случајевима, оганесон (Og). У стандардним условима, првих шест од ових елемената су гасови без мириса и боје, једноатомни, са веома ниском хемијском реактивношћу и криогеним тачкама кључања. Својства оганесона су још увек неизвесна.

Интермолекулска сила између атома племенитих гасова је веома слаба Лондонова дисперзиона сила, тако да су њихове тачке кључања криогене, испод 165 K (—108 °C).[2]

Инертност племенитих гасова, односно тенденција да не реагују са другим хемијским супстанцама, произилази из њихове електронске конфигурације: њихова спољашња љуска валентних електрона је „пуна”, што им даје малу тенденцију да учествују у хемијским реакцијама. Познато је само неколико стотина једињења племенитих гасова. Инертност племенитих гасова чини их корисним кад год су хемијске реакције непожељне. На пример, аргон се користи као заштитни гас при заваривању и као гас за пуњење у сијалицама са влакном. Хелијум се користи за обезбеђивање потиска у дирижаблима и балонима. Хелијум и неон се такође користе као расхладна средства због њихових ниских тачака кључања. Индустријске количине племенитих гасова, са изузетком радона, добијају се њиховим издвајањем из ваздуха помоћу метода утечњавања гасова и фракционе дестилације. Хелијум је такође нуспроизвод вађења природног гаса. Радон се обично изолује из радиоактивног распада растворених једињења радијума, торијума или уранијума.

Седми члан 18. групе је оганесон, нестабилан синтетички елемент чија је хемија још увек неизвесна јер је до сада синтетизовано само пет веома краткоживећих атома (t1/2 = 0,69 ms) (од 2020. године[3]). IUPAC користи термин „племенити гас” наизменично са термином „18. група” и стога укључује оганесон;[4] међутим, због релативистичких ефеката, предвиђа се да ће оганесон бити чврста супстанца у стандардним условима и довољно реактиван да се функционално не квалификује као „племенит”.[3]

Историја

[уреди | уреди извор]

Термин племенити гас преведен је од немачке именице Edelgas, коју је први употребио Хуго Ердман 1900. године[5] како би указао на њихов изузетно низак ниво реактивности. Име прави аналогију са термином „племенити метали”, који такође имају ниску реактивност. Племенити гасови су се такође називали и инертни гасови, али је ова ознака застарела јер су данас позната многа једињења племенитих гасова.[6] „Ретки гасови” је још један термин који се користио,[7] али је и он нетачан јер аргон чини прилично значајан део (0,94% по запремини, 1,3% по маси) Земљине атмосфере услед распада радиоактивног калијума-40.[8]

Графикон линијског спектра видљивог дела спектра који приказује оштре линије на врху.
Захваљујући својим карактеристичним спектралним линијама, откривено је да хелијум постоји на Сунцу пре него што је откривен на Земљи.

Пјер Жансен и Џозеф Норман Локјер открили су нови елемент 18. августа 1868. док су посматрали хромосферу Сунца, и назвали га хелијум по грчкој речи за Сунце, ἥλιος (hḗlios).[9] У то време никаква хемијска анализа није била могућа, али је касније откривено да је хелијум племенити гас. Пре њих, 1784. године, енглески хемичар и физичар Хенри Кевендиш открио је да ваздух садржи мали удео супстанце која је мање реактивна од азота.[10] Век касније, 1895. године, лорд Рејли открио је да узорци азота из ваздуха имају другачију густину од азота добијеног хемијским реакцијама. Заједно са шкотским научником Вилијамом Ремзијем на Универзитетском колеџу у Лондону, лорд Рејли је теоретисао да је азот екстрахован из ваздуха помешан са још једним гасом, што је довело до експеримента који је успешно изоловао нови елемент, аргон, назван по грчкој речи ἀργός (argós, „беспослен” или „лењ”).[10] Са овим открићем, схватили су да читава једна класа гасова недостаје у периодном систему. Током потраге за аргоном, Ремзи је такође успео први пут да изолује хелијум загревањем минерала клевеита. Године 1902, након што је прихватио доказе о постојању хелијума и аргона, Дмитриј Мендељејев је укључио ове племените гасове као нулту групу (0) у свој распоред елемената, који ће касније постати периодни систем.[11]

Ремзи је наставио потрагу за овим гасовима користећи метод фракционе дестилације како би раздвојио течни ваздух на неколико компоненти. У 1898. години открио је елементе криптон, неон и ксенон, и назвао их по грчким речима κρυπτός (kryptós, „скривен”), νέος (néos, „нов”) и ξένος (ksénos, „странац”). Радон је први идентификовао Фридрих Ернст Дорн 1898. године,[12] назвавши га еманација радијума, али није сматран племенитим гасом све до 1904. када је откривено да су његове карактеристике сличне особинама других племенитих гасова.[13] Рејли и Ремзи добили су 1904. Нобелове награде за физику и хемију, редом, за њихово откриће племенитих гасова;[14][15] према речима Ј. Е. Седерблома, тадашњег председника Краљевске шведске академије наука, „откриће потпуно нове групе елемената, од којих ниједан једини представник раније није био познат са сигурношћу, представља нешто сасвим јединствено у историји хемије, будући да суштински означава напредак у науци од посебног значаја”.[15]

Откриће племенитих гасова помогло је у развоју општег разумевања структуре атома. Године 1895, француски хемичар Анри Моасан покушао је да изазове реакцију између флуора, највише електронегативног елемента, и аргона, једног од племенитих гасова, али није успео. Научници нису могли да синтетишу једињења аргона све до краја 20. века, али ови покушаји су помогли у развоју нових теорија о структури атома. Учећи из ових експеримената, дански физичар Нилс Бор предложио је 1913. године да су електрони у атомима распоређени у љускама око атомског језгра, и да за све племените гасове осим хелијума најудаљенија љуска увек садржи осам електрона.[13] Године 1916, Гилберт Н. Луис је формулисао правило октета, закључивши да је октет електрона у спољашњој љусци најстабилнији распоред за било који атом; овакав распоред је проузроковао њихову нереактивност са другим елементима пошто им није било потребно више електрона да попуне спољашњу љуску.[16]

Године 1962, Нил Бартлет открио је прво хемијско једињење неког племенитог гаса, ксенон-хексафлуороплатинат.[17] Убрзо потом откривена су и једињења других племенитих гасова: 1962. за радон, радон-дифлуорид (RnF
2),[18] који је идентификован помоћу радио-трасер техника, а 1963. за криптон, криптон-дифлуорид (KrF
2).[19] Прво стабилно једињење аргона пријављено је 2000. године када је формиран аргон-флуорохидрид (HArF) на температури од 40 K.[20]

У октобру 2006. године, научници из Здруженог института за нуклеарна истраживања и Националне лабораторије Лоренс Ливермор успешно су синтетизовали оганесон, седми елемент 18. групе,[21] бомбардовањем калифорнијума калцијумом.[22]

Физичка и атомска својства

[уреди | уреди извор]
Својство[13][23] Хелијум Неон Аргон Криптон Ксенон Радон Оганесон
Густина (g/dm3) 0,1786 0,9002 1,7818 3,708 5,851 9,97 7200 (предвиђено)[24]
Тачка кључања (K) 4,4 27,3 87,4 121,5 166,6 211,5 450±10 (предвиђено)[24]
Тачка топљења (K) –[25] 24,7 83,6 115,8 161,7 202,2 325±15 (предвиђено)[24]
Енталпија испаравања (kJ/mol) 0,08 1,74 6,52 9,05 12,65 18,1 –
Растворљивост у води на 20 °C (cm3/kg) 8,61 10,5 33,6 59,4 108,1 230 –
Атомски број 2 10 18 36 54 86 118
Атомски полупречник (израчунат) (pm) 31 38 71 88 108 120 –
Енергија јонизације (kJ/mol) 2372 2080 1520 1351 1170 1037 839 (предвиђено)[26]
Електричнегативност (Ален)[27] 4,16 4,79 3,24 2,97 2,58 2,60 2,59[28]
Главни чланак: Племенити гасови (списак података)

Племенити гасови имају слабу међуатомску силу, и сходно томе имају веома ниске тачке топљења и кључања. Сви су једноатомни гасови у стандардним условима, укључујући и елементе са већим атомским масама од многих уобичајено чврстих елемената.[13] Хелијум има неколико јединствених својстава у поређењу са другим елементима: његова тачка кључања при притиску од 1 atm нижа је од оне било које друге познате супстанце; он је једини познати елемент који показује суперфлуидност; и једини је елемент који се не може очврснути хлађењем при атмосферском притиску[29] (ефекат објашњен квантном механиком јер је његова енергија нулте тачке превисока да би дозволила смрзавање)[30] – мора се применити притисак од 25 atm на температури од 0,95 K да би се претворио у чврсту супстанцу[29] док је притисак од око 113.500 atm потребан на собној температури.[31] Племенити гасови до ксенона имају више стабилних изотопа; криптон и ксенон такође имају природно присутне радиоизотопе, и то 78Kr, 124Xe и 136Xe, сви они имају веома дуг век (> 1021 година) и могу проћи кроз двоструки електронски захват или двоструки бета распад. Радон нема стабилне изотопе; његов најдуговечнији изотоп, 222Rn, има време полураспада од 3,8 дана и распада се стварајући хелијум и полонијум, који се коначно распада у олово.[13] Оганесон такође нема стабилних изотопа, а његов једини познати изотоп 294Og је веома кратког века (време полураспада 0,7 ms). Тачке топљења и кључања се повећавају како се иде наниже у групи.

Графикон енергије јонизације у односу на атомски број који приказује оштре врхове за атоме племенитих гасова.
Ово је графикон зависности јонизационог потенцијала од атомског броја. Племенити гасови имају највећи јонизациони потенцијал за сваку периоду, мада се очекује да 7. периода прекине овај тренд јер је предвиђена прва енергија јонизације оганесона (Z = 118) нижа од енергија јонизације елемената 110–112.

Атоми племенитих гасова, као и атоми у већини група, стабилно се повећавају у атомском полупречнику од једне до друге периоде због повећања броја електрона. Величина атома је повезана са неколико својстава. На пример, јонизациони потенцијал се смањује са повећањем полупречника јер су валентни електрони код већих племенитих гасова удаљенији од атомског језгра па их атом не држи тако чврсто привученима. Племенити гасови имају највећи јонизациони потенцијал међу елементима сваке периоде, што одражава стабилност њихове електронске конфигурације и повезано је са њиховим релативним недостатком хемијске реактивности.[23] Неки од тежих племенитих гасова, међутим, имају јонизационе потенцијале довољно мале да буду упоредиви са потенцијалима других елемената и молекула. Управо је сазнање да ксенон има јонизациони потенцијал сличан оном који има молекул кисеоника навело Бартлета да покуша да оксидује ксенон коришћењем платина-хексафлуорида, оксидационог средства за које се знало да је довољно јако да реагује са кисеоником.[17] Племенити гасови не могу да приме електрон да би формирали стабилне анјоне; то јест, имају негативан афинитет према електрону.[32]

Макроскопским физичким својствима племенитих гасова доминирају слабе Ван дер Валсове силе између атома. Привлачна сила се повећава са величином атома као резултат повећања поларизабилности и смањења јонизационог потенцијала. Ово резултира систематским трендовима у групи: како се иде наниже кроз 18. групу, атомски полупречник се повећава, а са њим се повећавају и међуатомске силе, што доводи до повећања тачке топљења, тачке кључања, енталпије испаравања и растворљивости. Повећање густине је последица повећања атомске масе.[23]

Племенити гасови су готово идеални гасови у стандардним условима, али њихова одступања од једначине стања идеалног гаса пружила су важне трагове за проучавање интермолекуларних интеракција. Ленард-Џоунсов потенцијал, који се често користи за моделовање интермолекуларних интеракција, извео је 1924. године Џон Ленард-Џоунс из експерименталних података о аргону, пре него што је развој квантне механике обезбедио алате за разумевање интермолекуларних сила на основу основним принципима.[33] Теоријска анализа ових интеракција постала је решљива јер су племенити гасови једноатомни, а атоми сферни, што значи да интеракција између атома не зависи од правца, односно да је изотропна.

Хемијска својства

[уреди | уреди извор]
Дијаграм атомске љуске са неоновим језгром, 2 електрона у унутрашњој љусци и 8 у спољашњој љусци.
Неон, као и сви племенити гасови, има пуну валентну љуску. Племенити гасови имају осам електрона у својој најудаљенијој љусци, осим у случају хелијума, који их има два.

Племенити гасови су без боје, мириса, укуса и нису запаљиви у стандардним условима.[34] Некада су носили назив група 0 у периодном систему јер се веровало да имају валенцу нула, што значи да се њихови атоми не могу спајати са атомима других елемената како би формирали хемијска једињења. Ипак, касније је откривено да неки од њих ипак граде једињења, због чега је овај назив изашао из употребе.[13]

Електронска конфигурација

[уреди | уреди извор]

Као и друге групе, чланови ове породице показују обрасце у својој електронској конфигурацији, нарочито у најудаљенијим љускама, што резултира трендовима у хемијском понашању:

Z Елемент Број електрона по љусци
2 хелијум 2
10 неон 2, 8
18 аргон 2, 8, 8
36 криптон 2, 8, 18, 8
54 ксенон 2, 8, 18, 18, 8
86 радон 2, 8, 18, 32, 18, 8
118 оганесон 2, 8, 18, 32, 32, 18, 8
(предвиђено)

Племенити гасови имају пуне валентне електронске љуске. Валентни електрони су најудаљенији електрони атома и нормално су једини електрони који учествују у хемијском везивању. Атоми са пуним валентним електронским љускама су изузетно стабилни и стога немају тенденцију да стварају хемијске везе и имају врло малу склоност да примају или отпуштају електроне.[35] Међутим, теже племените гасове као што је радон мање чврсто држи електромагнетна сила него лакше племените гасове као што је хелијум, због чега је лакше уклонити спољне електроне са тешких племенитих гасова.

Као резултат потпуне љуске, племенити гасови могу се користити у комбинацији са нотацијом електронске конфигурације како би формирали нотацију племенитих гасова. Да би се то урадило, прво се напише најближи племенити гас који претходи дотичном елементу, а затим се електронска конфигурација наставља од те тачке надаље. На пример, електронска нотација фосфора је 1s2 2s2 2p6 3s2 3p3, док је нотација племенитих гасова [Ne] 3s2 3p3. Ова компактнија нотација олакшава идентификацију елемената и краћа је од исписивања пуне нотације атомских орбитала.[36]

Племенити гасови прелазе границу између блокова — хелијум је s-елемент док су остали чланови p-елементи — што је необично међу IUPAC групама. Све остале IUPAC групе садрже елементе из само једног блока. Ово узрокује неке недоследности у трендовима кроз таблицу периодног система, и из тих разлога неки хемичари су предложили да би хелијум требало померити у другу групу како би био са осталим s2 елементима,[37][38][39] али ова промена генерално није усвојена.

Једињења

[уреди | уреди извор]
Модел планарног хемијског молекула са плавим централним атомом (Xe) који је симетрично везан за четири периферна атома (флуор).
Структура ксенон-тетрафлуорида (XeF
4), једног од првих откривених једињења племенитих гасова.

Племенити гасови показују изузетно ниску хемијску реактивност; сходно томе, формирано је само неколико стотина једињења племенитих гасова. Неутрална једињења у којима су хелијум и неон укључени у хемијске везе још увек нису формирана (иако постоје неки јони који садрже хелијум и постоји одређен теоријски доказ за постојање неколико неутралних једињења хелијума), док су ксенон, криптон и аргон показали само мању реактивност.[40]

Године 1933, Линус Полинг је предвидео да би тежи племенити гасови могли да граде једињења са флуором и кисеоником. Предвидео је постојање криптон-хексафлуорида (KrF
6) и ксенон-хексафлуорида (XeF
6), претпоставио да би ксенон-октафлуорид (XeF
8) могао постојати као нестабилно једињење, и сугерисао да би ксенонска киселина могла да формира соли перксената.[41][42] Показало се да су ова предвиђања углавном тачна, осим што се за XeF
8 данас сматра да је и термодинамички и кинетички нестабилан.[43]

Једињења ксенона су најбројнија од свих формираних једињења племенитих гасова.[44] Већина њих садржи атом ксенона у оксидационом стању +2, +4, +6 или +8 који је везан за веома електронегативне атоме као што су флуор или кисеоник, као у ксенон-дифлуориду (XeF
2), ксенон-тетрафлуориду (XeF
4), ксенон-хексафлуориду (XeF
6), ксенон-тетроксиду (XeO
4) и натријум-перксенату (Na
4XeO
6). Ксенон реагује са флуором да би формирао бројне флуориде ксенона према следећим једначинама:

Xe + F2 → XeF2
Xe + 2F2 → XeF4
Xe + 3F2 → XeF6

Нека од ових једињења су нашла примену у хемијској синтези као оксидациона средства; XeF
2, нарочито, доступан је комерцијално и може се користити као реагенс за флуорисање.[45] До 2007. године, идентификовано је око петсто једињења ксенона везаног за друге елементе, укључујући органоксенонска једињења (која садрже ксенон везан за угљеник), и ксенон везан за азот, хлор, злато, живу и за сам ксенон.[40][46] Једињења ксенона везаног за бор, водоник, бром, јод, берилијум, сумпор, титанијум, бакар и сребро су такође примећена, али само на ниским температурама у матрицама од племенитих гасова, или у суперсоничним млазевима племенитих гасова.[40]

Радон је реактивнији од ксенона, и лакше формира хемијске везе него ксенон. Међутим, због високе радиоактивности и кратког времена полураспада радонових изотопа, у пракси је формирано само неколико флуорида и оксида радона.[47] Радон иде даље према металном понашању од ксенона; дифлуорид RnF2 је високо јонски, а катјонски Rn2+ се формира у растворима халогених флуорида. Из тог разлога, кинетичке препреке отежавају оксидацију радона даље од стања +2. Само експерименти са трасерима изгледа да су у томе успели, вероватно формирајући RnF4, RnF6, и RnO3.[48][49][50]

Криптон је мање реактиван од ксенона, али пријављено је неколико једињења са криптоном у оксидационом стању +2.[40] Криптон-дифлуорид је најпознатији и најлакше окарактерисан. Под екстремним условима, криптон реагује са флуором и формира KrF2 према следећој једначини:

Kr + F2 → KrF2

Једињења у којима криптон гради једноструку везу са азотом и кисеоником су такође окарактерисана,[51] али су стабилна само испод —60 °C и —90 °C редом.[40]

Атоми криптона хемијски везани за друге неметале (водоник, хлор, угљеник) као и неке касне прелазне метале (бакар, сребро, злато) су такође примећени, али опет само на ниским температурама у матрицама од племенитих гасова или у суперсоничним млазевима.[40] Слични услови су коришћени за добијање првих неколико једињења аргона 2000. године, као што је аргон-флуорохидрид (HArF), и неких везаних за касне прелазне метале бакар, сребро и злато.[40] До 2007. године, нису познати стабилни неутрални молекули који укључују ковалентно везани хелијум или неон.[40]

Екстраполација из периодичних трендова предвиђа да би оганесон требало да буде најреактивнији од племенитих гасова; софистициранији теоријски третмани указују на још већу реактивност него што овакве екстраполације сугеришу, до те мере да је доведена у питање и сама применљивост термина „племенити гас”.[52] Очекује се да оганесон буде сличан силицијуму или калају у 14. групи:[53] да буде реактиван елемент са честим +4 и ређим +2 стањем,[54][55] који на собној температури и притиску није гас већ чврст полупроводник. Емпиријско и експериментално тестирање биће неопходно да би се потврдила ова предвиђања.[24][56] (С друге стране, за флеровијум, иако се налази у 14. групи, предвиђа се да буде необично испарљив, што сугерише својства налик племенитом гасу.)[57][58]

Племенити гасови — укључујући хелијум — могу формирати стабилне молекулске јоне у гасовитој фази. Најједноставнији је хелијум-хидридни молекулски јон, HeH+, откривен 1925. године.[59] Због тога што је састављен од два најзаступљенија елемента у универзуму, водоника и хелијума, веровало се да се природно јавља у међузвезданом простору, и коначно је откривен у априлу 2019. године помоћу ваздушног SOFIA телескопа. Поред ових јона, познати су и многи неутрални ексимери племенитих гасова. Ово су једињења попут ArF и KrF која су стабилна само када се налазе у побуђеном електронском стању; неки од њих налазе примену у ексимер ласерима.

Поред једињења у којима је атом племенитог гаса укључен у ковалентну везу, племенити гасови формирају и нековалентна једињења. Клатрати, први пут описани 1949. године,[60] састоје се од атома племенитог гаса заробљеног унутар шупљина кристалних решетки одређених органских и неорганских супстанци. Основни услов за њихово формирање је да атоми госта (племенитог гаса) морају бити одговарајуће величине да би стали у шупљине кристалне решетке домаћина. На пример, аргон, криптон и ксенон граде клатрате са хидрохиноном, док хелијум и неон то не чине јер су премали или недовољно поларизабилни да би били задржани.[61] Неон, аргон, криптон и ксенон такође формирају клатратне хидрате, где је племенити гас заробљен у леду.[62]

Скелетна структура бакминстерфулерена са додатним атомом у његовом центру.
Ендоедрално фулеренско једињење које садржи атом племенитог гаса.

Племенити гасови могу градити ендоедрална фулеренска једињења, у којима је атом племенитог гаса заробљен унутар молекула фулерена. Године 1993, откривено је да када се C
60, сферни молекул који се састоји од 60 атома угљеника, изложи племенитим гасовима под високим притиском, могу настати комплекси као што је He@C
60 (нотација @ указује на то да је He садржан унутар C
60 али није ковалентно везан за њега).[63] До 2008. године, створени су ендоедрални комплекси са хелијумом, неоном, аргоном, криптоном и ксеноном.[64] Ова једињења су нашла примену у проучавању структуре и реактивности фулерена путем нуклеарне магнетне резонанције атома племенитог гаса.[65]

Шематска илустрација везивних и антивезивних орбитала (видети текст).
Везивање у XeF
2 према моделу везе са три центра и четири електрона.

Једињења племенитих гасова попут ксенон-дифлуорида (XeF
2) сматрају се хипервалентним јер нарушавају правило октета. Везивање у оваквим једињењима може се објаснити помоћу модела везе са три центра и четири електрона.[66][67] Овај модел, први пут предложен 1951. године, разматра везивање три колинеарна атома. На пример, везивање у XeF
2 се описује сетом од три молекулске орбитале (МО) изведене из p-орбитала на сваком атому. Веза произилази из комбинације попуњене p-орбитале са Xe атома са по једном полу-попуњеном p-орбиталом са сваког атома флуора (F), што резултује попуњеном везивном орбиталом, попуњеном не-везивном орбиталом и празном антивезивном орбиталом. Највиша попуњена молекулска орбитала локализована је на два терминална атома. Ово представља локализацију наелектрисања која је омогућена захваљујући високој електронегативности флуора.[68]

Хемија тежих племенитих гасова, криптона и ксенона, добро је утврђена. Хемија лакших гасова, аргона и хелијума, још увек је у раној фази, док једињење неона тек треба да буде идентификовано.

Заступљеност

[уреди | уреди извор]

Заступљеност племенитих гасова у универзуму се смањује како се њихови атомски бројеви повећавају. Хелијум је најзаступљенији елемент у универзуму након водоника, са масеним уделом од око 24%. Већина хелијума у универзуму настала је током првобитне нуклеосинтезе, али се количина хелијума стално повећава због фузије водоника кроз звездану нуклеосинтезу (и, у врло малом степену, услед алфа распада тешких елемената).[69][70]

Заступљеност елемената на Земљи прати другачије трендове; на пример, хелијум је тек трећи најзаступљенији племенити гас у атмосфери. Разлог за то је што у атмосфери нема примордијалног хелијума; због мале масе атома, Земљино гравитационо поље не може да задржи хелијум.[71] Хелијум на Земљи настаје алфа распадом тешких елемената као што су уранијум и торијум који се налазе у Земљиној кори, и обично се акумулира у лежиштима природног гаса.[71] Заступљеност аргона се, с друге стране, повећава као резултат бета распада калијума-40, који се такође налази у Земљиној кори, чиме настаје аргон-40, најзаступљенији изотоп аргона на Земљи, иако је релативно редак у Сунчевом систему. Овај процес је основа за метод калијум-аргонског датирања.[72]

Ксенон има неочекивано ниску заступљеност у атмосфери, што је познато као проблем „недостајућег ксенона”; једна од теорија јесте да би овај недостајући ксенон могао бити заробљен у минералима унутар Земљине коре.[73][74] Радон настаје у литосфери алфа распадом радијума. Он може да продре у зграде кроз пукотине на темељима и да се акумулира у просторијама које нису добро проветрене. Због своје високе радиоактивности, радон представља значајну опасност по здравље; процењује се да је само у Сједињеним Америчким Државама одговоран за око 21.000 смртних случајева од рака плућа годишње.[75] Оганесон се не јавља у природи већ га научници стварају вештачким путем.

За употребу у великим размерама, хелијум се екстрахује помоћу фракционе дестилације из природног гаса, који може да садржи и до 7% хелијума.[76]

Елемент Обиље у ... Цена
Z Име Сунчевом систему
(по атому Si)[77] 		Земљиној атмосфери
(ppm, запремински)[78] 		Магматским стенама
(ppm, масено)[23] 		2004.
(USD/m3)[79]
2 Хелијум #1 2343 #3 5,20 #2 3 × 10−3 #2 Инд*: 4,20—4,90
Лаб: 22,30—44,90
10 Неон #2 2,148 #2 18,20 #3 7 × 10−5 #3 60—120
18 Аргон #3 0,1025 #1 9340,00 #1 4 × 10−2 #1 2,70—8,50
36 Криптон #4 5,515 × 10−5 #4 1,10 #5– #4 400—500
54 Ксенон #5 5,391 × 10−6 #5 0,09 #5– #5 4000—5000
86 Радон #6– #6 0,06 × 10−19
до 18 × 10−19[80]		 #4 1,7 × 10−10 #6–
* Инд (Индустријски квалитет); Лаб (Лабораторијски квалитет)

Екстракција

[уреди | уреди извор]

Неон, аргон, криптон и ксенон се добијају из ваздуха помоћу метода утечњавања гасова, да би се елементи претворили у течно стање, и фракционе дестилације, како би се смеше раздвојиле на своје саставне делове. Хелијум се типично производи тако што се издваја из природног гаса, док се радон изолује из радиоактивног распада једињења радијума.[13] Цене племенитих гасова зависе од њихове природне заступљености; аргон је најјефтинији, а ксенон најскупљи. Као пример, суседна табела наводи цене за лабораторијске количине сваког од ових гасова у Сједињеним Америчким Државама из 2004. године.

Биолошка хемија

[уреди | уреди извор]

Ниједан елемент из ове групе нема биолошки значај.[81]

Примене

[уреди | уреди извор]
Велики чврст цилиндар са рупом у средини и шином причвршћеном за његову страну.
Течни хелијум се користи за хлађење суперпроводних магнета у модерним MRI скенерима.

Племенити гасови имају веома ниске тачке кључања и топљења, што их чини корисним као криогена расхладна средства.[82] Нарочито, течни хелијум, који кључа на 4,2 K, користи се за суперпроводне магнете, попут оних који су потребни за нуклеарну магнетну резонанцију.[83] Течни неон, иако не постиже температуре ниске као течни хелијум, такође налази примену у криогеници јер има више од 40 пута већи капацитет хлађења у односу на течни хелијум и преко три пута више од течног водоника.[80]

Хелијум се користи као компонента гасова за дисање како би се заменио азот, због његове ниске растворљивости у течностима, посебно у липидима. Гасови се апсорбују од стране крви и ткива када се налазе под притиском, као што је случај при роњењу са боцом, што изазива анестетички ефекат познат као азотна наркоза.[84] Због смањене растворљивости, врло мало хелијума улази у ћелијске мембране, а када се хелијум користи за замену дела мешавине за дисање, као што су тримикс или хелиокс, постиже се смањење наркотичког ефекта гаса на већим дубинама.[85] Смањена растворљивост хелијума нуди додатне предности код стања које је познато као декомпресиона болест.[13][86] Смањена количина раствореног гаса у телу значи да се током смањења притиска при изроњавању формира мање гасних мехурића. Још један племенити гас, аргон, сматра се најбољом опцијом за гас за надувавање сувих одела за роњење.[87] Хелијум се такође користи као гас за пуњење горивних шипки за нуклеарне реакторе.[88]

Дирижабл облика цигаре са натписом "Good Year" на бочној страни.
Дирижабл Гудјер (Goodyear).

Од катастрофе Хинденбурга 1937. године,[89] хелијум је заменио водоник као гас за подизање у дирижаблима и балонима: и поред 8,6%[90] мањег потиска у поређењу са водоником, хелијум није запаљив.[13]

У многим применама, племенити гасови се користе како би обезбедили инертну атмосферу. Аргон се користи у синтези једињења осетљивих на ваздух која су осетљива на азот. Чврсти аргон се такође користи за проучавање веома нестабилних једињења, попут реактивних интермедијера, тако што се заробљавају у инертној матрици на врло ниским температурама.[91] Хелијум се користи као гас носач у гасној хроматографији, као гас за пуњење термометара и у уређајима за мерење зрачења, као што су Гајгеров бројач и комора са мехурићима.[79] Хелијум и аргон се често користе за заштиту електричног лука при заваривању и околног основног метала од атмосфере током заваривања и сечења, као и у другим металуршким процесима и при производњи силицијума за индустрију полупроводника.[80]

Издужена стаклена сфера са две унутрашње металне шипкасте електроде окренуте једна према другој. Једна електрода је тупа, а друга је заоштрена.
Ксенонска лучна сијалица кратког лука снаге 15.000 вати која се користи у IMAX пројекторима.

Племенити гасови се широко користе у осветљењу због свог недостатка хемијске реактивности. Аргон, помешан са азотом, користи се као гас за пуњење у сијалицама са влакном.[80] Криптон се користи код сијалица високих перформанси, које имају веће температуре боје и већу ефикасност, јер смањује брзину испаравања влакна више него аргон; халогене сијалице, нарочито, користе криптон помешан са малим количинама једињења јода или брома.[80] Племенити гасови светле карактеристичним бојама када се користе унутар сијалица са гасним пражњењем, као што су „неонска светла”. Ова светла се зову по неону, али често садрже друге гасове и фосфоре, који наранџасто-црвеној боји неона додају различите нијансе. Ксенон се често користи у ксенонским лучним сијалицама, које због свог готово континуалног спектра који подсећа на дневну светлост, налазе примену у филмским пројекторима.[80]

Племенити гасови се користе у ексимер ласерима, који су базирани на краткоживећим електронски побуђеним молекулима познатим као ексимери. Ексимери који се користе за ласере могу бити димери племенитих гасова попут Ar2, Kr2 или Xe2, или чешће, племенити гас се комбинује са халогеном у ексимере попут ArF, KrF, XeF или XeCl. Ови ласери производе ултраљубичасту светлост која, због своје кратке таласне дужине (193 nm за ArF и 248 nm за KrF), омогућава добијање слика високе прецизности. Ексимер ласери имају многе индустријске, медицинске и научне примене. Користе се за микролитографију и микрофабрикацију, што је од кључног значаја за производњу интегрисаних кола, као и за ласерску хирургију, укључујући ласерску ангиопластику и хирургију ока.[92]

Неки племенити гасови имају директну примену у медицини. Хелијум се понекад користи за олакшавање дисања особама које болују од астме.[80] Ксенон се користи као анестетик због своје високе растворљивости у липидима, што га чини потентнијим од уобичајеног азот-субоксида, и због тога што се лако елиминише из тела, омогућавајући бржи опоравак.[93] Ксенон се користи за снимање плућа помоћу хиперполаризоване магнетне резонанције.[94] Радон, који је високо радиоактиван и доступан само у малим количинама, користи се у радиотерапији.[13]

Племенити гасови, а посебно ксенон, доминантно се користе у јонским моторима због своје инертности. Пошто јонске моторе не покрећу хемијске реакције, пожељно је користити хемијски инертна горива да би се спречила било каква нежељена реакција између горива и остатка мотора.

Оганесон је превише нестабилан за рад и нема никакву познату примену осим у научно-истраживачке сврхе.

Примена племенитих гасова у наукама о Земљи

[уреди | уреди извор]

Релативне заступљености изотопа племенитих гасова служе као важан алат за праћење геохемијског циклуса у наукама о Земљи.[95][96] Они могу открити историју ослобађања гасова са Земље и њихове ефекте на околну средину (тј. на састав атмосфере[97]). Због њихове инертне природе и ниске заступљености, промене у концентрацији племенитих гасова и односима њихових изотопа могу се користити за разрешавање и квантификовање процеса који утичу на њихове тренутне карактеристике кроз различите геолошке оквире.[96][98]

Хелијум

[уреди | уреди извор]

Хелијум има два заступљена изотопа: хелијум-3, који је примордијалан са великом заступљеношћу у Земљином језгру и омотачу, и хелијум-4, који потиче од распада радионуклида (232Th, 235,238U) којих има много у Земљиној кори. Изотопски односи хелијума представљени су вредношћу RA, што је вредност у односу на мерења из ваздуха (3He/4He = 1,39*10−6).[99] Испарљиве супстанце које потичу из Земљине коре имају вредност од 0,02 до 0,05 RA, што указује на обогаћеност хелијумом-4.[100] Испарљиве супстанце које потичу из дубљих извора као што је субконтинентални литосферни омотач (SCLM), имају вредност од 6,1± 0,9 RA,[101] док базалти средњоокеанских гребена (MORB) показују више вредности (8 ± 1 RA). Узорци мантл плума имају још веће вредности, више од 8 RA.[101][102] Сунчев ветар, који представља неизмењен примордијални састав, према извештајима има вредност од ~ 330 RA.[103]

Неон

[уреди | уреди извор]

Неон има три главна стабилна изотопа: 20Ne, 21Ne и 22Ne, при чему се 20Ne производи космичким нуклеогеним реакцијама, што изазива његову велику заступљеност у атмосфери.[98][104] Изотопи 21Ne и 22Ne настају у Земљиној кори као резултат интеракција између алфа честица и неутрона са лакшим елементима; 18O, 19F и 24,25Mg.[105] Односи неона (20Ne/22Ne и 21Ne/22Ne) се систематски користе да би се препознала хетерогеност у Земљином омотачу и изворима испарљивих супстанци. Као допуна подацима о изотопима хелијума, подаци о изотопима неона додатно пружају увид у топлотну еволуцију Земљиних система.[106]

20Ne/22Ne 21Ne/22Ne Извор
9,8 0,029 Ваздух[107]
12,5 0,0677 MORB[108]
13,81 0,0330 Сунчев ветар[109]
0 3,30±0,2 Архејска кора[110]
0 0,47 Прекамбријска кора[111]

Аргон

[уреди | уреди извор]

Аргон има три стабилна изотопа: 36Ar, 38Ar и 40Ar. Изотопи 36Ar и 38Ar су примордијални, а њихов инвентар у Земљиној кори зависи од успостављања равнотеже између метеорске воде и крусталних флуида.[98] Овим се објашњава огроман инвентар 36Ar у атмосфери. Производња ова два изотопа (36Ar и 38Ar) је занемарљива унутар Земљине коре; само ограничене концентрације 38Ar могу се произвести интеракцијом између алфа честица из распада 235,238U и 232Th са лакшим елементима (37Cl и 41K). Са друге стране, 36Ar се непрекидно производи бета распадом 36Cl.[104][112] Изотоп 40Ar је производ радиогеног распада 40K. Забележене су различите вредности за изворски однос 40Ar/36Ar; Ваздух = 295,5,[113] MORB = 40.000,[113] и кора = 3000.[98]

Криптон

[уреди | уреди извор]

Криптон има више изотопа, при чему су 78, 80, 82Kr примордијални, док 83, 84, 86Kr настају услед спонтане фисије 244Pu и радиогеног распада 238U.[95][98] Геохемијски потпис изотопа криптона у резервоарима омотача наликује саставу модерне атмосфере, при чему чува примордијални потпис сличан оном са Сунца.[114] Изотопи криптона коришћени су за дешифровање механизама испоруке испарљивих материја у Земљин систем, што је имало велики значај за проучавање еволуције Земље (азота, кисеоника) и појаве живота.[115] То је углавном могуће због јасног разликовања изотопског потписа криптона из различитих извора, као што су хондритски материјал, сунчев ветар и комете.[116][117]

Ксенон

[уреди | уреди извор]

Ксенон има девет изотопа, од којих већина настаје радиогеним распадом. За племените гасове криптон и ксенон неопходни су беспрекорни и робусни протоколи геохемијског узорковања како би се избегла контаминација из атмосфере.[118] Штавише, потребни су софистицирани инструменти за разрешавање масених врхова међу бројним изотопима са уском разликом у маси током анализе.

129Xe/130Xe Извор
6,496 Ваздух
7,7[119] MORB
6,7[120] OIB (Галапагос)
6,8[121] OIB (Исланд)

Узорковање племенитих гасова

[уреди | уреди извор]
Узорковање племенитих гасова коришћењем Гигенбахове боце; левак је постављен на врх термалног извора да би се млаз узорка усмерио ка боци кроз Tygon цевчицу. Геохемичар контролише проток улаза узорка користећи тефлонски вентил. Приметите процес кондензације унутар евакуисане Гигенбахове боце.

Мерења племенитих гасова могу се извршити из извора као што су вулкански отвори, термални извори и геотермалне бушотине пратећи специфичне протоколе за узорковање.[122] Класични специфични протоколи за узорковање укључују следеће:

  • Бакарне цеви – Ово су стандардне бакарне цеви за расхлађивање, исечене на ~10 cm3 са спољним пречником од 3/8 инча, и користе се за узорковање испарљивих испуста спајањем обрнутог левка на цев преко TygonⓇ цевчице, обезбеђујући једносмерни доток и спречавајући контаминацију ваздухом. Њихова флексибилност омогућава хладно заваривање или савијање крајева како би се затворили након довољног испирања узорком.
  • Гигенбахове боце – Гигенбахове боце су евакуисане стаклене посуде са тефлонским вентилом, које се користе за узорковање и чување гасова. Оне захтевају претходну евакуацију пре узорковања, јер се племенити гасови накупљају у празном простору боце.[123] Ове боце је први осмислио и дистрибуирао Вернер Ф. Гигенбах, немачки хемичар.[124]
Анализа племенитих гасова
[уреди | уреди извор]
Линија за екстракцију и пречишћавање масеног спектрометра

Племенити гасови имају бројне изотопе и суптилне варијације у маси које захтевају системе детекције високе прецизности. У почетку, научници су користили секторске масене спектрометре, што је био дуготрајан процес са ниском осетљивошћу због „режима прескакања врхова”.[125][126] Масени спектрометри са више колектора, попут квадруполних масених спектрометара (QMS), омогућавају симултану детекцију изотопа, побољшавајући тиме осетљивост и пропусну моћ.[126] Пре анализе, припрема узорка је неопходна због мале заступљености племенитих гасова, што укључује системе екстракције и пречишћавања.[96] Екстракција омогућава ослобађање племенитих гасова из њиховог носиоца (главне фазе; течне или чврсте), док пречишћавање уклања нечистоће и побољшава концентрацију по јединици запремине узорка.[127] Криогене замке се користе за секвенцијалну анализу без интерференције врхова, кроз постепено повећање температуре.[128]

Истраживачке лабораторије су успешно развиле минијатуризоване теренске масене спектрометре, који могу анализирати племените гасове уз аналитичку несигурност од 1 до 3% користећи нискобуџетне вакуум системе и квадруполне масене анализаторе.[129]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Bauzá, Antonio; Frontera, Antonio (2015). „Aerogen Bonding Interaction: A New Supramolecular Force?”. Angewandte Chemie International Edition. 54 (25): 7340—3. PMID 25950423. doi:10.1002/anie.201502571. 
  2. ^ Definition, Properties, Atomic Mass, Compounds, & Facts”. Britannica (на језику: енглески). 28. 11. 2023. Приступљено 12. 1. 2024. 
  3. ^ а б Smits, Odile R.; Mewes, Jan-Michael; Jerabek, Paul; Schwerdtfeger, Peter (2020). „Oganesson: A Noble Gas Element That Is Neither Noble Nor a Gas”. Angewandte Chemie International Edition. 59 (52): 23636—23640. PMC 7814676 Слободан приступ. PMID 32959952. doi:10.1002/anie.202011976 Слободан приступ. 
  4. ^ Koppenol, W. (2016). „How to name new chemical elements” (PDF). Pure and Applied Chemistry. DeGruyter. S2CID 102245448 Слободан приступ. doi:10.1515/pac-2015-0802. hdl:10045/55935 Слободан приступ. Архивирано (PDF) из оригинала 18. 12. 2023. г.. 
  5. ^ Renouf, Edward (1901). „Noble gases”. Science. 13 (320): 268—270. Bibcode:1901Sci....13..268R. S2CID 34534533. doi:10.1126/science.13.320.268. 
  6. ^ Ozima 2002, стр. 30
  7. ^ Ozima 2002, стр. 4
  8. ^ „argon”. Encyclopædia Britannica. 2008. 
  9. ^ Oxford English Dictionary (1989), s.v. "helium". Retrieved 16 December 2006, from Oxford English Dictionary Online. Also, from quotation there: Thomson, W. (1872). Rep. Brit. Assoc. xcix: "Frankland and Lockyer find the yellow prominences to give a very decided bright line not far from D, but hitherto not identified with any terrestrial flame. It seems to indicate a new substance, which they propose to call Helium."
  10. ^ а б Ozima 2002, стр. 1
  11. ^ Mendeleev 1903, стр. 497
  12. ^ Partington, J. R. (1957). „Discovery of Radon”. Nature. 179 (4566): 912. Bibcode:1957Natur.179..912P. S2CID 4251991. doi:10.1038/179912a0 Слободан приступ. 
  13. ^ а б в г д ђ е ж з и „Noble Gas”. Encyclopædia Britannica. 2008. 
  14. ^ Cederblom, J. E. (1904). „The Nobel Prize in Physics 1904 Presentation Speech”. 
  15. ^ а б Cederblom, J. E. (1904). „The Nobel Prize in Chemistry 1904 Presentation Speech”. 
  16. ^ Gillespie, R. J.; Robinson, E. A. (2007). „Gilbert N. Lewis and the chemical bond: the electron pair and the octet rule from 1916 to the present day”. J Comput Chem. 28 (1): 87—97. PMID 17109437. doi:10.1002/jcc.20545 Слободан приступ. 
  17. ^ а б Bartlett, N. (1962). „Xenon hexafluoroplatinate Xe+[PtF6]−”. Proceedings of the Chemical Society (6): 218. doi:10.1039/PS9620000197. 
  18. ^ Fields, Paul R.; Stein, Lawrence; Zirin, Moshe H. (1962). „Radon Fluoride”. Journal of the American Chemical Society. 84 (21): 4164—4165. Bibcode:1962JAChS..84.4164F. doi:10.1021/ja00880a048. 
  19. ^ Grosse, A. V.; Kirschenbaum, A. D.; Streng, A. G.; Streng, L. V. (1963). „Krypton Tetrafluoride: Preparation and Some Properties”. Science. 139 (3559): 1047—1048. Bibcode:1963Sci...139.1047G. PMID 17812982. doi:10.1126/science.139.3559.1047. 
  20. ^ Khriachtchev, Leonid; Pettersson, Mika; Runeberg, Nino; Lundell, Jan; Räsänen, Markku (2000). „A stable argon compound”. Nature. 406 (6798): 874—876. Bibcode:2000Natur.406..874K. PMID 10972285. S2CID 4382128. doi:10.1038/35022551. 
  21. ^ Barber, Robert C.; Karol, Paul J.; Nakahara, Hiromichi; Vardaci, Emanuele; Vogt, Erich W. (2011). „Discovery of the elements with atomic numbers greater than or equal to 113 (IUPAC Technical Report)*” (PDF). Pure Appl. Chem.. IUPAC. 83 (7). doi:10.1515/ci.2011.33.5.25b. Приступљено 30. 5. 2014. 
  22. ^ Oganessian, Yu. Ts.; Utyonkov, V.; Lobanov, Yu.; Abdullin, F.; Polyakov, A.; et al. (2006). „Synthesis of the isotopes of elements 118 and 116 in the 249Cf and 245Cm + 48Ca fusion reactions”. Physical Review C. 74: 44602 (4). Bibcode:2006PhRvC..74d4602O. doi:10.1103/PhysRevC.74.044602 Слободан приступ. 
  23. ^ а б в г Greenwood 1997, стр. 891
  24. ^ а б в г Smits, Odile; Mewes, Jan-Michael; Jerabek, Paul; Schwerdtfeger, Peter (2020). „Oganesson: A Noble Gas Element That Is Neither Noble Nor a Gas”. Angew. Chem. Int. Ed.. 59 (52): 23636—23640. PMC 7814676 Слободан приступ. PMID 32959952. doi:10.1002/anie.202011976 Слободан приступ. 
  25. ^ Течни хелијум ће очврснути само ако се изложи притисцима знатно изнад атмосферског притиска, ефекат објашњив квантном механиком.
  26. ^ Winter, Mark (2020). „Organesson: Properties of Free Atoms”. WebElements: THE periodic table on the WWW. Архивирано из оригинала 02. 12. 2020. г. Приступљено 30. 12. 2020. 
  27. ^ Allen, Leland C. (1989). „Electronegativity is the average one-electron energy of the valence-shell electrons in ground-state free atoms”. Journal of the American Chemical Society. 111 (25): 9003—9014. Bibcode:1989JAChS.111.9003A. doi:10.1021/ja00207a003. 
  28. ^ Tantardini, Christian; Oganov, Artem R. (2021). „Thermochemical Electronegativities of the Elements”. Nature Communications. 12 (1): 2087—2095. Bibcode:2021NatCo..12.2087T. PMC 8027013 Слободан приступ. PMID 33828104. doi:10.1038/s41467-021-22429-0 Слободан приступ. 
  29. ^ а б Wilks, John (1967). „Introduction”. The Properties of Liquid and Solid Helium. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-851245-5.  Непознати параметар |chapter-url-access= игнорисан (помоћ)
  30. ^ „John Beamish's Research on Solid Helium”. Department of Physics, University of Alberta. 2008. Архивирано из оригинала 31. 5. 2008. г.. 
  31. ^ Pinceaux, J.-P.; Maury, J.-P.; Besson, J.-M. (1979). „Solidification of helium, at room temperature under high pressure” (PDF). Journal de Physique Lettres. 40 (13): 307—308. S2CID 40164915. doi:10.1051/jphyslet:019790040013030700. 
  32. ^ Wheeler, John C. (1997). „Electron Affinities of the Alkaline Earth Metals and the Sign Convention for Electron Affinity”. Journal of Chemical Education. 74 (1): 123—127. Bibcode:1997JChEd..74..123W. doi:10.1021/ed074p123. ; Kalcher, Josef; Sax, Alexander F. (1994). „Gas Phase Stabilities of Small Anions: Theory and Experiment in Cooperation”. Chemical Reviews. 94 (8): 2291—2318. doi:10.1021/cr00032a004. 
  33. ^ Mott, N. F. (1955). „John Edward Lennard-Jones. 1894–1954”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 1: 175—184. doi:10.1098/rsbm.1955.0013 Слободан приступ. 
  34. ^ Wiley-VCH (2003). Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry – Volume 23. John Wiley & Sons. стр. 217. 
  35. ^ Ozima 2002, стр. 35
  36. ^ CliffsNotes 2007, стр. 15
  37. ^ Grochala, Wojciech (1. 11. 2017). „On the position of helium and neon in the Periodic Table of Elements”. Foundations of Chemistry. 20 (2018): 191—207. doi:10.1007/s10698-017-9302-7 Слободан приступ. 
  38. ^ Bent Weberg, Libby (18. 1. 2019). „"The" periodic table”. Chemical & Engineering News. 97 (3). Архивирано из оригинала 1. 2. 2020. г. Приступљено 27. 3. 2020. 
  39. ^ Grandinetti, Felice (23. 4. 2013). „Neon behind the signs”. Nature Chemistry. 5 (2013): 438. Bibcode:2013NatCh...5..438G. PMID 23609097. doi:10.1038/nchem.1631 Слободан приступ. 
  40. ^ а б в г д ђ е ж Grochala, Wojciech (2007). „Atypical compounds of gases, which have been called noble” (PDF). Chemical Society Reviews. 36 (10): 1632—1655. PMID 17721587. doi:10.1039/b702109g. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 10. 2017. г. Приступљено 25. 10. 2017. 
  41. ^ Pauling, Linus (1933). „The Formulas of Antimonic Acid and the Antimonates”. Journal of the American Chemical Society. 55 (5): 1895—1900. Bibcode:1933JAChS..55.1895P. doi:10.1021/ja01332a016. 
  42. ^ Holloway 1968
  43. ^ Seppelt, Konrad (1979). „Recent developments in the Chemistry of Some Electronegative Elements”. Accounts of Chemical Research. 12 (6): 211—216. doi:10.1021/ar50138a004. 
  44. ^ Moody, G. J. (1974). „A Decade of Xenon Chemistry”. Journal of Chemical Education. 51 (10): 628—630. Bibcode:1974JChEd..51..628M. doi:10.1021/ed051p628. Приступљено 16. 10. 2007. 
  45. ^ Zupan, Marko; Iskra, Jernej; Stavber, Stojan (1998). „Fluorination with XeF2. 44. Effect of Geometry and Heteroatom on the Regioselectivity of Fluorine Introduction into an Aromatic Ring”. J. Org. Chem.. 63 (3): 878—880. PMID 11672087. doi:10.1021/jo971496e. 
  46. ^ Harding 2002, стр. 90–99
  47. ^ .Avrorin, V. V.; Krasikova, R. N.; Nefedov, V. D.; Toropova, M. A. (1982). „The Chemistry of Radon”. Russian Chemical Reviews. 51 (1): 12—20. Bibcode:1982RuCRv..51...12A. S2CID 250906059. doi:10.1070/RC1982v051n01ABEH002787. 
  48. ^ Stein, Lawrence (1983). „The Chemistry of Radon”. Radiochimica Acta. 32 (1–3): 163—171. S2CID 100225806. doi:10.1524/ract.1983.32.13.163. 
  49. ^ Liebman, Joel F. (1975). „Conceptual Problems in Noble Gas and Fluorine Chemistry, II: The Nonexistence of Radon Tetrafluoride”. Inorg. Nucl. Chem. Lett.. 11 (10): 683—685. doi:10.1016/0020-1650(75)80185-1. 
  50. ^ Seppelt, Konrad (2015). „Molecular Hexafluorides”. Chemical Reviews. 115 (2): 1296—1306. PMID 25418862. doi:10.1021/cr5001783. 
  51. ^ Lehmann, J (2002). „The chemistry of krypton”. Coordination Chemistry Reviews. 233–234: 1—39. doi:10.1016/S0010-8545(02)00202-3. 
  52. ^ Roth, Klaus (2017). „Ist das Element 118 ein Edelgas?” [Is Element 118 a Noble Gas?]. Chemie in unserer Zeit (на језику: German). 51 (6): 418—426. doi:10.1002/ciuz.201700838. 
    Translated into English by W. E. Russey and published in three parts in ChemViews Magazine:
    Roth, Klaus (3. 4. 2018). „New Kids on the Table: Is Element 118 a Noble Gas? – Part 1”. ChemViews Magazine. doi:10.1002/chemv.201800029. 
    Roth, Klaus (1. 5. 2018). „New Kids on the Table: Is Element 118 a Noble Gas? – Part 2”. ChemViews Magazine. doi:10.1002/chemv.201800033. 
    Roth, Klaus (5. 6. 2018). „New Kids on the Table: Is Element 118 a Noble Gas? – Part 3”. ChemViews Magazine. doi:10.1002/chemv.201800046. 
  53. ^ Kulsha, Andrey (2011). „Есть ли граница у таблицы Менделеева?” [Is there a boundary to the Mendeleev table?]. Ур.: Kolevich, T. A.. Удивительный мир веществ и их превращений [The wonderful world of substances and their transformations] (PDF) (на језику: руски). Minsk: Национальный институт образования (National Institute of Education). стр. 5—19. ISBN 978-985-465-920-6. Приступљено 8. 9. 2018. 
  54. ^ Fricke, Burkhard (1975). „Superheavy elements: a prediction of their chemical and physical properties”. Recent Impact of Physics on Inorganic Chemistry. Structure and Bonding. 21: 89–144. ISBN 978-3-540-07109-9. doi:10.1007/BFb0116498. Приступљено 4. 10. 2013. 
  55. ^ Russian periodic table poster by A. V. Kulsha and T. A. Kolevich
  56. ^ Mewes, Jan-Michael; Smits, Odile Rosette; Jerabek, Paul; Schwerdtfeger, Peter (25. 7. 2019). „Oganesson is a Semiconductor: On the Relativistic Band-Gap Narrowing in the Heaviest Noble-Gas Solids”. Angewandte Chemie. 58 (40): 14260—14264. PMC 6790653 Слободан приступ. PMID 31343819. doi:10.1002/anie.201908327. 
  57. ^ Kratz, J. V. (1. 8. 2012). „The impact of the properties of the heaviest elements on the chemical and physical sciences”. Radiochimica Acta (на језику: енглески). 100 (8–9): 569—578. ISSN 2193-3405. S2CID 97915854. doi:10.1524/ract.2012.1963 Слободан приступ. 
  58. ^ „Indication for a volatile element 114” (PDF). doc.rero.ch. 
  59. ^ Hogness, T. R.; Lunn, E. G. (1925). „The Ionization of Hydrogen by Electron Impact as Interpreted by Positive Ray Analysis”. Physical Review. 26 (1): 44—55. Bibcode:1925PhRv...26...44H. doi:10.1103/PhysRev.26.44. 
  60. ^ Powell, H. M.; Guter, M. (1949). „An Inert Gas Compound”. Nature. 164 (4162): 240—241. Bibcode:1949Natur.164..240P. PMID 18135950. S2CID 4134617. doi:10.1038/164240b0. 
  61. ^ Greenwood 1997, стр. 893
  62. ^ Dyadin, Yuri A.; et al. (1999). „Clathrate hydrates of hydrogen and neon”. Mendeleev Communications. 9 (5): 209—210. doi:10.1070/MC1999v009n05ABEH001104. 
  63. ^ Saunders, M.; Jiménez-Vázquez, H. A.; Cross, R. J.; Poreda, R. J. (1993). „Stable compounds of helium and neon. He@C60 and Ne@C60”. Science. 259 (5100): 1428—1430. Bibcode:1993Sci...259.1428S. PMID 17801275. S2CID 41794612. doi:10.1126/science.259.5100.1428. 
  64. ^ Saunders, Martin; Jimenez-Vazquez, Hugo A.; Cross, R. James; Mroczkowski, Stanley; Gross, Michael L.; Giblin, Daryl E.; Poreda, Robert J. (1994). „Incorporation of helium, neon, argon, krypton, and xenon into fullerenes using high pressure”. J. Am. Chem. Soc.. 116 (5): 2193—2194. Bibcode:1994JAChS.116.2193S. doi:10.1021/ja00084a089. 
  65. ^ Frunzi, Michael; Cross, R. Jame; Saunders, Martin (2007). „Effect of Xenon on Fullerene Reactions”. Journal of the American Chemical Society. 129 (43): 13343—13346. Bibcode:2007JAChS.12913343F. PMID 17924634. doi:10.1021/ja075568n. 
  66. ^ Greenwood 1997, стр. 897
  67. ^ Weinhold 2005, стр. 275–306
  68. ^ Pimentel, G. C. (1951). „The Bonding of Trihalide and Bifluoride Ions by the Molecular Orbital Method”. The Journal of Chemical Physics. 19 (4): 446—448. Bibcode:1951JChPh..19..446P. doi:10.1063/1.1748245. 
  69. ^ Weiss, Achim. „Elements of the past: Big Bang Nucleosynthesis and observation”. Max Planck Institute for Gravitational Physics. Архивирано из оригинала 8. 2. 2007. г. Приступљено 23. 6. 2008. 
  70. ^ Coc, A.; et al. (2004). „Updated Big Bang Nucleosynthesis confronted to WMAP observations and to the Abundance of Light Elements”. Astrophysical Journal. 600 (2): 544—552. Bibcode:2004ApJ...600..544C. S2CID 16276658. arXiv:astro-ph/0309480 Слободан приступ. doi:10.1086/380121. 
  71. ^ а б Morrison, P.; Pine, J. (1955). „Radiogenic Origin of the Helium Isotopes in Rock”. Annals of the New York Academy of Sciences. 62 (3): 71—92. Bibcode:1955NYASA..62...71M. S2CID 85015694. doi:10.1111/j.1749-6632.1955.tb35366.x. 
  72. ^ Scherer, Alexandra (16. 1. 2007). „40Ar/39Ar dating and errors”. Technische Universität Bergakademie Freiberg. Архивирано из оригинала 14. 10. 2007. г. Приступљено 26. 6. 2008. 
  73. ^ Sanloup, Chrystèle; Schmidt, Burkhard C.; et al. (2005). „Retention of Xenon in Quartz and Earth's Missing Xenon”. Science. 310 (5751): 1174—1177. Bibcode:2005Sci...310.1174S. PMID 16293758. S2CID 31226092. doi:10.1126/science.1119070. 
  74. ^ Zhu, Li; Liu, Hanyu; Pickard, Chris J.; Zou, Guangtian; Ma, Yanming (јул 2014). „Reactions of xenon with iron and nickel are predicted in the Earth's inner core”. Nature Chemistry (на језику: енглески). 6 (7): 644—648. ISSN 1755-4349. arXiv:1309.2169 Слободан приступ. doi:10.1038/nchem.1925. 
  75. ^ „A Citizen's Guide to Radon”. U.S. Environmental Protection Agency. 26. 11. 2007. Архивирано из оригинала 19. 4. 2003. г. Приступљено 26. 6. 2008. 
  76. ^ Winter, Mark (2008). „Helium: the essentials”. University of Sheffield. Архивирано из оригинала 20. 09. 2008. г. Приступљено 14. 7. 2008. 
  77. ^ Lodders, Katharina (10. 7. 2003). „Solar System Abundances and Condensation Temperatures of the Elements” (PDF). The Astrophysical Journal. The American Astronomical Society. 591 (2): 1220—1247. Bibcode:2003ApJ...591.1220L. S2CID 42498829. doi:10.1086/375492. Архивирано из оригинала (PDF) 7. 11. 2015. г. Приступљено 1. 9. 2015. 
  78. ^ „The Atmosphere”. National Weather Service. Приступљено 1. 6. 2008. 
  79. ^ а б Hwang, Shuen-Chen; Lein, Robert D.; Morgan, Daniel A. (2005). „Noble Gases”. Kirk Othmer Encyclopedia of Chemical Technology. Wiley. стр. 343—383. doi:10.1002/0471238961.0701190508230114.a01. 
  80. ^ а б в г д ђ е Häussinger, Peter; Glatthaar, Reinhard; Rhode, Wilhelm; Kick, Helmut; Benkmann, Christian; Weber, Josef; Wunschel, Hans-Jörg; Stenke, Viktor; Leicht, Edith; Stenger, Hermann (2002). „Noble gases”. Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry. Wiley. ISBN 3-527-30673-0. doi:10.1002/14356007.a17_485. 
  81. ^ Remick, Kaleigh; Helmann, John D. (30. 1. 2023). „The Elements of Life: A Biocentric Tour of the Periodic Table”. Advances in Microbial Physiology. PubMed Central. 82: 1—127. ISBN 978-0-443-19334-7. PMC 10727122 Слободан приступ. PMID 36948652. doi:10.1016/bs.ampbs.2022.11.001. „The group 18 elements (noble gases) are non-reactive and not biologically important.” 
  82. ^ „Neon”. Encarta. 2008. 
  83. ^ Zhang, C. J.; Zhou, X. T.; Yang, L. (1992). „Demountable coaxial gas-cooled current leads for MRI superconducting magnets”. IEEE Transactions on Magnetics. IEEE. 28 (1): 957—959. Bibcode:1992ITM....28..957Z. doi:10.1109/20.120038. 
  84. ^ Fowler, B.; Ackles, K. N.; Porlier, G. (1985). „Effects of inert gas narcosis on behavior—a critical review”. Undersea Biomed. Res.. 12 (4): 369—402. ISSN 0093-5387. OCLC 2068005. PMID 4082343. Архивирано из оригинала 25. 12. 2010. г. Приступљено 8. 4. 2008. 
  85. ^ Bennett 1998, стр. 176
  86. ^ Vann, R. D., ур. (1989). „The Physiological Basis of Decompression”. 38th Undersea and Hyperbaric Medical Society Workshop. 75(Phys)6-1-89: 437. Архивирано из оригинала 7. 10. 2008. г. Приступљено 31. 5. 2008. 
  87. ^ Maiken, Eric (1. 8. 2004). „Why Argon?”. Decompression. Архивирано из оригинала 1. 7. 2008. г. Приступљено 26. 6. 2008. 
  88. ^ Horhoianu, G.; Ionescu, D. V.; Olteanu, G. (1999). „Thermal behaviour of CANDU type fuel rods during steady state and transient operating conditions”. Annals of Nuclear Energy. 26 (16): 1437—1445. Bibcode:1999AnNuE..26.1437H. doi:10.1016/S0306-4549(99)00022-5. 
  89. ^ „Disaster Ascribed to Gas by Experts”. The New York Times. 7. 5. 1937. стр. 1. 
  90. ^ Freudenrich, Craig (2008). „How Blimps Work”. HowStuffWorks. Приступљено 3. 7. 2008. 
  91. ^ Dunkin, I. R. (1980). „The matrix isolation technique and its application to organic chemistry”. Chem. Soc. Rev.. 9: 1—23. doi:10.1039/CS9800900001. 
  92. ^ Basting, Dirk; Marowsky, Gerd (2005). Excimer Laser Technology. Springer. ISBN 3-540-20056-8. 
  93. ^ Sanders, Robert D.; Ma, Daqing; Maze, Mervyn (2005). „Xenon: elemental anaesthesia in clinical practice”. British Medical Bulletin. 71 (1): 115—135. PMID 15728132. doi:10.1093/bmb/ldh034 Слободан приступ. 
  94. ^ Albert, M. S.; Balamore, D. (1998). „Development of hyperpolarized noble gas MRI”. Nuclear Instruments and Methods in Physics Research A. 402 (2–3): 441—453. Bibcode:1998NIMPA.402..441A. PMID 11543065. doi:10.1016/S0168-9002(97)00888-7. 
  95. ^ а б Mukhopadhyay, Sujoy; Parai, Rita (30. 5. 2019). „Noble Gases: A Record of Earth's Evolution and Mantle Dynamics”. Annual Review of Earth and Planetary Sciences (на језику: енглески). 47 (1): 389—419. Bibcode:2019AREPS..47..389M. ISSN 0084-6597. doi:10.1146/annurev-earth-053018-060238. 
  96. ^ а б в Burnard, Pete, ур. (2013). The Noble Gases as Geochemical Tracers. Advances in Isotope Geochemistry (на језику: енглески). Berlin, Heidelberg: Springer Berlin Heidelberg. Bibcode:2013nggt.book.....B. ISBN 978-3-642-28835-7. doi:10.1007/978-3-642-28836-4. 
  97. ^ Ballentine, Chris J.; Burgess, Ray; Marty, Bernard (17. 12. 2018), 13. Tracing Fluid Origin, Transport and Interaction in the CrustНеопходна новчана претплата (на језику: енглески), De Gruyter, стр. 539—614, ISBN 978-1-5015-0905-6, doi:10.1515/9781501509056-015, Приступљено 23. 9. 2024 
  98. ^ а б в г д Ballentine, C. J.; Burnard, P. G. (1. 1. 2002). „Production, Release and Transport of Noble Gases in the Continental Crust”Неопходна новчана претплата. Reviews in Mineralogy and Geochemistry (на језику: енглески). 47 (1): 481—538. Bibcode:2002RvMG...47..481B. ISSN 1529-6466. doi:10.2138/rmg.2002.47.12. 
  99. ^ Ozima, Minoru; Podosek, Frank A. (2002). Noble Gas Geochemistry (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-80366-3. 
  100. ^ Ballentine, Chris J.; Sherwood Lollar, Barbara (јул 2002). „Regional groundwater focusing of nitrogen and noble gases into the Hugoton-Panhandle giant gas field, USA”Неопходна новчана претплата. Geochimica et Cosmochimica Acta (на језику: енглески). 66 (14): 2483—2497. Bibcode:2002GeCoA..66.2483B. doi:10.1016/S0016-7037(02)00850-5. 
  101. ^ а б Gautheron, Cécile; Moreira, Manuel (30. 5. 2002). „Helium signature of the subcontinental lithospheric mantle”Неопходна новчана претплата. Earth and Planetary Science Letters. 199 (1): 39—47. Bibcode:2002E&PSL.199...39G. ISSN 0012-821X. doi:10.1016/S0012-821X(02)00563-0. 
  102. ^ Graham, D. W. (1. 1. 2002). „Noble Gas Isotope Geochemistry of Mid-Ocean Ridge and Ocean Island Basalts: Characterization of Mantle Source Reservoirs”Неопходна новчана претплата. Reviews in Mineralogy and Geochemistry (на језику: енглески). 47 (1): 247—317. Bibcode:2002RvMG...47..247G. ISSN 1529-6466. doi:10.2138/rmg.2002.47.8. 
  103. ^ Benkert, Jean-Paul; Baur, Heinrich; Signer, Peter; Wieler, Rainer (25. 7. 1993). „He, Ne, and Ar from the solar wind and solar energetic particles in lunar ilmenites and pyroxenes”Неопходна новчана претплата. Journal of Geophysical Research: Planets (на језику: енглески). 98 (E7): 13147—13162. Bibcode:1993JGR....9813147B. ISSN 0148-0227. doi:10.1029/93JE01460. 
  104. ^ а б Wetherill, George W. (1. 11. 1954). „Variations in the Isotopic Abundances of Neon and Argon Extracted from Radioactive Minerals”. Physical Review. 96 (3): 679—683. Bibcode:1954PhRv...96..679W. doi:10.1103/PhysRev.96.679. 
  105. ^ Yatsevich, Igor; Honda, Masahiko (10. 5. 1997). „Production of nucleogenic neon in the Earth from natural radioactive decay”Неопходна новчана претплата. Journal of Geophysical Research: Solid Earth (на језику: енглески). 102 (B5): 10291—10298. Bibcode:1997JGR...10210291Y. ISSN 0148-0227. doi:10.1029/97JB00395. 
  106. ^ Tremblay, Marissa M.; Shuster, David L.; Balco, Greg; Cassata, William S. (15. 5. 2017). „Neon diffusion kinetics and implications for cosmogenic neon paleothermometry in feldspars”. Geochimica et Cosmochimica Acta. 205: 14—30. Bibcode:2017GeCoA.205...14T. ISSN 0016-7037. doi:10.1016/j.gca.2017.02.013. 
  107. ^ Ballentine, C. J.; Burnard, P. G. (1. 1. 2002). „Production, Release and Transport of Noble Gases in the Continental Crust”Неопходна новчана претплата. Reviews in Mineralogy and Geochemistry (на језику: енглески). 47 (1): 481—538. Bibcode:2002RvMG...47..481B. ISSN 1529-6466. doi:10.2138/rmg.2002.47.12. 
  108. ^ Gilfillan, Stuart M. V.; Ballentine, Chris J.; Holland, Greg; Blagburn, Dave; Lollar, Barbara Sherwood; Stevens, Scott; Schoell, Martin; Cassidy, Martin (15. 2. 2008). „The noble gas geochemistry of natural CO2 gas reservoirs from the Colorado Plateau and Rocky Mountain provinces, USA”Неопходна новчана претплата. Geochimica et Cosmochimica Acta. 72 (4): 1174—1198. ISSN 0016-7037. doi:10.1016/j.gca.2007.10.009. 
  109. ^ Grimberg, Ansgar; Baur, Heinrich; Bühler, Fritz; Bochsler, Peter; Wieler, Rainer (15. 1. 2008). „Solar wind helium, neon, and argon isotopic and elemental composition: Data from the metallic glass flown on NASA's Genesis mission”Неопходна новчана претплата. Geochimica et Cosmochimica Acta. 72 (2): 626—645. Bibcode:2008GeCoA..72..626G. ISSN 0016-7037. doi:10.1016/j.gca.2007.10.017. 
  110. ^ Lippmann-Pipke, Johanna; Sherwood Lollar, Barbara; Niedermann, Samuel; Stroncik, Nicole A.; Naumann, Rudolf; van Heerden, Esta; Onstott, Tullis C. (22. 4. 2011). „Neon identifies two billion year old fluid component in Kaapvaal Craton”Неопходна новчана претплата. Chemical Geology. 283 (3): 287—296. Bibcode:2011ChGeo.283..287L. ISSN 0009-2541. doi:10.1016/j.chemgeo.2011.01.028. 
  111. ^ Kennedy, B. M.; Hiyagon, H.; Reynolds, J. H. (1. 6. 1990). „Crustal neon: a striking uniformity”Неопходна новчана претплата. Earth and Planetary Science Letters. 98 (3): 277—286. Bibcode:1990E&PSL..98..277K. ISSN 0012-821X. doi:10.1016/0012-821X(90)90030-2. 
  112. ^ Fleming, W. H.; Thode, H. G. (15. 10. 1953). „Neutron and Spontaneous Fission in Uranium Ores”Неопходна новчана претплата. Physical Review (на језику: енглески). 92 (2): 378—382. Bibcode:1953PhRv...92..378F. ISSN 0031-899X. doi:10.1103/PhysRev.92.378. 
  113. ^ а б Burnard, Pete; Graham, David; Turner, Grenville (25. 4. 1997). „Vesicle-Specific Noble Gas Analyses of "Popping Rock": Implications for Primordial Noble Gases in Earth”. Science. 276 (5312): 568—571. ISSN 0036-8075. PMID 9110971. doi:10.1126/science.276.5312.568. 
  114. ^ Holland, Greg; Ballentine, Chris J. (мај 2006). „Seawater subduction controls the heavy noble gas composition of the mantle”Неопходна новчана претплата. Nature (на језику: енглески). 441 (7090): 186—191. Bibcode:2006Natur.441..186H. ISSN 0028-0836. PMID 16688169. doi:10.1038/nature04761. 
  115. ^ Péron, Sandrine; Mukhopadhyay, Sujoy; Kurz, Mark D.; Graham, David W. (децембар 2021). „Deep-mantle krypton reveals Earth's early accretion of carbonaceous matter”Неопходна новчана претплата. Nature (на језику: енглески). 600 (7889): 462—467. Bibcode:2021Natur.600..462P. ISSN 1476-4687. PMID 34912082. doi:10.1038/s41586-021-04092-z. 
  116. ^ Marty, Bernard (1. 1. 2012). „The origins and concentrations of water, carbon, nitrogen and noble gases on Earth”. Earth and Planetary Science Letters. 313–314: 56—66. Bibcode:2012E&PSL.313...56M. ISSN 0012-821X. arXiv:1405.6336 Слободан приступ. doi:10.1016/j.epsl.2011.10.040. 
  117. ^ Marty, B.; Altwegg, K.; Balsiger, H.; Bar-Nun, A.; Bekaert, D. V.; Berthelier, J.-J.; Bieler, A.; Briois, C.; Calmonte, U.; Combi, M.; De Keyser, J.; Fiethe, B.; Fuselier, S. A.; Gasc, S.; Gombosi, T. I. (9. 6. 2017). „Xenon isotopes in 67P/Churyumov-Gerasimenko show that comets contributed to Earth's atmosphere”. Science (на језику: енглески). 356 (6342): 1069—1072. Bibcode:2017Sci...356.1069M. ISSN 0036-8075. PMID 28596364. doi:10.1126/science.aal3496. 
  118. ^ Farley, K. A.; Neroda, E. (мај 1998). „Noble Gases in the Earth's Mantle”Неопходна новчана претплата. Annual Review of Earth and Planetary Sciences (на језику: енглески). 26 (1): 189—218. Bibcode:1998AREPS..26..189F. ISSN 0084-6597. doi:10.1146/annurev.earth.26.1.189. 
  119. ^ Moreira, Manuel; Kunz, Joachim; Allègre, Claude (20. 2. 1998). „Rare Gas Systematics in Popping Rock: Isotopic and Elemental Compositions in the Upper Mantle”Неопходна новчана претплата. Science (на језику: енглески). 279 (5354): 1178—1181. Bibcode:1998Sci...279.1178M. ISSN 0036-8075. PMID 9469801. doi:10.1126/science.279.5354.1178. 
  120. ^ Raquin, Aude; Moreira, Manuel (15. 10. 2009). „Atmospheric 38Ar/36Ar in the mantle: Implications for the nature of the terrestrial parent bodies”Неопходна новчана претплата. Earth and Planetary Science Letters. 287 (3): 551—558. ISSN 0012-821X. doi:10.1016/j.epsl.2009.09.003. 
  121. ^ Füri, Evelyn; Hilton, D. R.; Halldórsson, S. A.; Barry, P. H.; Hahm, D.; Fischer, T. P.; Grönvold, K. (1. 6. 2010). „Apparent decoupling of the He and Ne isotope systematics of the Icelandic mantle: The role of He depletion, melt mixing, degassing fractionation and air interaction”Неопходна новчана претплата. Geochimica et Cosmochimica Acta. 74 (11): 3307—3332. Bibcode:2010GeCoA..74.3307F. ISSN 0016-7037. doi:10.1016/j.gca.2010.03.023. 
  122. ^ Hilton, D. R.; Fischer, T. P.; Marty, B. (1. 1. 2002). „Noble Gases and Volatile Recycling at Subduction Zones”Неопходна новчана претплата. Reviews in Mineralogy and Geochemistry (на језику: енглески). 47 (1): 319—370. Bibcode:2002RvMG...47..319H. ISSN 1529-6466. doi:10.2138/rmg.2002.47.9. 
  123. ^ „Methods for the collection and analysis of geothermal and volcanic water and gas samples”. search.worldcat.org (на језику: енглески). Приступљено 19. 10. 2024. 
  124. ^ Giggenbach, W. F. (1. 3. 1975). „A simple method for the collection and analysis of volcanic gas samples”Неопходна новчана претплата. Bulletin Volcanologique (на језику: енглески). 39 (1): 132—145. Bibcode:1975BVol...39..132G. ISSN 1432-0819. doi:10.1007/BF02596953. 
  125. ^ Reynolds, John H. (1956). „High Sensitivity Mass Spectrometer for Noble Gas Analysis”Неопходна новчана претплата. Review of Scientific Instruments. 27 (11): 928—934. Bibcode:1956RScI...27..928R. doi:10.1063/1.1715415. Приступљено 16. 10. 2024. 
  126. ^ а б Mark, D. F.; Barfod, D.; Stuart, F. M.; Imlach, J. (октобар 2009). „The ARGUS multicollector noble gas mass spectrometer: Performance for 40 Ar/ 39 Ar geochronology”Неопходна новчана претплата. Geochemistry, Geophysics, Geosystems (на језику: енглески). 10 (10). ISSN 1525-2027. doi:10.1029/2009GC002643. 
  127. ^ Mtili, K. M.; Byrne, D. J.; Tyne, R. L.; Kazimoto, E. O.; Kimani, C. N.; Kasanzu, C. H.; Hillegonds, D. J.; Ballentine, C. J.; Barry, P. H. (20. 12. 2021). „The origin of high helium concentrations in the gas fields of southwestern Tanzania”Неопходна новчана претплата. Chemical Geology. 585: 120542. Bibcode:2021ChGeo.58520542M. ISSN 0009-2541. doi:10.1016/j.chemgeo.2021.120542. 
  128. ^ Li, Yan; Tootell, Damian; Holland, Greg; Zhou, Zheng (новембар 2021). „Performance of the NGX High-Resolution Multiple Collector Noble Gas Mass Spectrometer”. Geochemistry, Geophysics, Geosystems (на језику: енглески). 22 (11). Bibcode:2021GGG....2209997L. ISSN 1525-2027. doi:10.1029/2021GC009997 Слободан приступ. 
  129. ^ Brennwald, Matthias S.; Schmidt, Mark; Oser, Julian; Kipfer, Rolf (20. 12. 2016). „A Portable and Autonomous Mass Spectrometric System for On-Site Environmental Gas Analysis”Неопходна новчана претплата. Environmental Science & Technology (на језику: енглески). 50 (24): 13455—13463. Bibcode:2016EnST...5013455B. ISSN 0013-936X. PMID 27993051. doi:10.1021/acs.est.6b03669. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Племенити_гас&oldid=31731147”