Технецијум

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Технецијум
Општа својства
Име, симболтехнецијум, Tc
У периодном систему
Водоник Хелијум
Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон
Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон
Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон
Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон
Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон
Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон
Mn

Tc

Re
молибдентехнецијумрутенијум
Атомски број (Z)43
Група, периодагрупа 7, периода 5
Блокd-блок
Категорија  прелазни метал
Масени број98 (најстабилнији изотоп)
Ел. конфигурација[Kr]4d65s1
по љускама
2, 8, 18, 14, 1
Физичка својства
Бојасребрнобела
Агрегатно стањечврсто
Тачка топљења2.430 K (2.157 °‍C)
Тачка кључања4.538 K (4.265 °C)
Густина11.500 kg/m3
Моларна запремина8,63×10−3 m3/mol
Топлота фузије24 kJ/mol
Топлота испаравања660 kJ/mol
Притисак паре0,0229 Pa (2.473 K)
Сп. топл. капацитет210 J/(kg·K)
Атомска својства
Оксидациона стања7
Особине оксидајако кисели
Електронегативност1,90 (Полинг)
1,36 (Олред)
Енергије јонизације1: 702 kJ/mol
2: 1.470 kJ/mol
3: 2.618 kJ/mol
Атомски радијус135 pm
Ковалентни радијус156 pm
Линије боје у спектралном распону
Остало
Кристална структуразбијена хексагонална (HCP)
Хексагонална збијена кристална структура за технецијум
Топл. водљивост50,6 W/(m·K)
Сп. ел. водљивост6,7×106 S/m
CAS број7440-26-8
референцеВикиподаци

Технецијум (Tc, лат. technetium) један је од два елемента којима су сви изотопи радиоактивни, а да има атомски број мањи од олова (други је прометијум.[1] Није заступљен у земљиној кори - добија се вештачки у процесу разбијања једра уранијума или бомбардовањем лаким једрима изотопа ниобијума или молибдена.[2]

Открили су га 1937. године Емилио Ђино Сегре и Карло Перијер. Име елемента потиче од грчке речи τεχνητoς (technetos - вештачки).

Историја[уреди]

Трагање пре проналаска[уреди]

Дмитриј Мендељејев је предвидео својства техницијума пре него што је откривен.

Годинама је постојала рупа у периодном систему између молибдена (елемент 42) и рутенијума (елемент 44). Већ на самом почетку су многи истраживачи желели да открију и именују недостајући елемент; његово место у периодном систему је говорило да би требало бити лакше пронаћи њега него остале неоткривене елементе. Најпре се веровало да је пронађен у руди платине 1828. Дато му је име полинијум, али се испоставило да је то био нечисти иридијум. Затим се тврдило 1846. године да је откривен елемент илменијум, али се радило о нечистом ниобијуму. Иста грешка је поновљена 1847. са 'открићем' пелопијума.

Руски хемичар Серге Керн је 1877. објавио откриће недостајућег елемента у руди платине. Керн је дао новом елементу име давијум по познатом енглеском хемичару Хемфрију Дејвију, али се показало да се радило о мешавини иридијума, родијума и гвожђа. Уследио је још један кандидат 1896. године, луцијум, за који се испоставило да је у ствари итријум. Затим је 1908. године јапански хемичар Масатака Огава помислио да је нашао доказ за присуство елемента 43 у минералу торијаниту. Огава је том елементу дао име нипонијум, по јапанском називу за Јапан (Нипон). Каснијом анализом је утврђено присуство ренијума (елемента 75), а не елемента 43.

Референце[уреди]

  1. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  2. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]